PINK FLOYD - The Wall (1979.)

 

PINK FLOYD - The Wall (1979.)

Vrhunac kritičkog opusa Pink Floyda objavljen je 30. novembra 1979. godine u vidu duplog, novog konceptualnog albuma The Wall, nove monumentalne epske avanture sa ubitačnom Floyd krstaricom i socijano kritičkom intonacijom nošenom dahom Rogera Watersa. Nakon epskih devetomesečnih radova pojavio se Zid (nešto kasnije i kao film nastao u saradnji sa sjajnim britanskim filmskim režiserom Alanom Parkerom, pod istoimenim nazivom, Watersovskim scenarističkim angažmanom i Bobom Geldofom, tadašnjim liderom benda Boomtown Rats u naslovnoj ulozi propale muzičke zvezde – Pinka(Barrett) ili alter ega Rogera Watersa i njegove tragične mladosti i odrastanja bez oca poginulog u užasu Drugog svetskog rata). Bio je to na neki način album koji je zaokružio na epohalan način Watersov koncept sagledavanja modernog sveta iz socijalno kritičkog ugla i počeo da ruši sve zidove koji nas razdvajaju i dele, deset godina pre zvaničnog pada najvećeg zida političke podele sveta – Berlinskog zida. Bio je to još jedan Pink Floyd magnum opus, jedan od najbitnijih, krucijalnih albuma sedamdesetih godina 20. veka, glavni zamajac Watersove solo karijere i album koji je doneo kultni hit singl (prvi singl Floyda nakon deset godina, u Britaniji) – Another Brick in the Wall i niz ništa manje značajnih pesama poput: One of My Turns, Don’t Leave Me Now, Confortably Numb, Hey You, In the Flesh, Run Like Hell.

Samoća može izgraditi neuništive zidove, glavna je poruka Pink Floyd albuma The Wall. Roger Waters pretvorio je usamljenost i emocionalni kolaps tragičnog, neprilagođenog pojedinca u moćno umetničko delo, sociološku opservaciju moderne alijenacije. The Wall Pink Floyda, slično kao Whatever Michela Houellebecqa, Mučnina Jean-Paula Sartrea ili Stranac Albera Camusa, savršeno oslikava društvene bolesti svog vremena. Pinkova otuđenost od sveta ukorenjena je u nekoliko trauma iz detinjstva: njegovi učitelji koji su ga zlostavljali, njegova previše zaštitnički nastrojena majka i što je najvažnije, smrt njegovog oca kao vojnika u Drugom svetskom ratu, pre nego što je Pink uopšte bio u dobi da ga  upozna.

 

Bio je to Watersov bolno emotivni osvrt na traume iz detinjstva (kada je izgubio oca u strahotama Drugog svetskog rata), priča o odrastanju, beznadežnom obrazovnom sistemu ispiranja mozgova, kontrole uma i pretvaranja ljudi u mentalne robove, priča o zlu nacizma, bezdušnosti sveta, neurozama i psihozama, usamljenosti i frustracijama, duševnim lomovima i svim mogućim zidovima koji nas izoluju, dele i oslabljene slamaju. Bio je to njegov duševni i emotivni odušak, duhovni ventil za sve pretrpljene strahove, poniženja i patnje današnjeg čoveka u kandžama agresivnih ideologija, interesnih grupa i sistema koji sa nehumanim, satanističkim osnovama pretvaraju ljude u potrošnu robu, biomasu, bezosećajne i nihilistične očajne kreature podložne svim vrstama manipulisanja, praznih glava, džepova i duša. Još jednom mračni i depresivni tonovi, uobličeni i naglašeni brutalnim scenama nasilja, ratnih razaranja, duševnih lomova i tužnih dečačkih snova boje atmosferu Pink Floyd albuma, secirajući iznutra i spolja nimalo optimističnu, jednom rečju licemernu i zlu stvarnost.

Ooh babe
Don't leave me now

Don't say it's the end of the road
Remember the flowers I sent
I need you babe
To put through the shredder
In front of my friends

Ooh babe
Don't leave me now

How could you go
When you know how I need you?

To beat to a pulp on a Saturday night

Ooh babe
Don't leave me now

How can you treat me this way
Running away

Ooh babe
Why are you running away?
Ooh babe!

Drugu stranu iste priče, naličje ili lice predstavlja tužna i nihilistična priča o ludilu i propast bivše rok zvezde, Pinka, i njegove frustracije, skretanja i ludilo koje vremenom prerasta u nasilnost i (auto)destrukciju. Maestralni Bob Geldof prosto briljira u dvostrukoj ulozi, licu i naličju jedne te iste medalje savremenog sveta bez osećaja solidarnosti, ljubavi i Boga.

Odrastanje uz majku, bez oca koji je poginuo kao samo još jedna cigla u zidu bezdušnog društva, prošarana je brutalnim scenama stradanja, bolnih sećanja, košmara, usamljenosti. Tata, šta si to ostavio za mene... sve u svemu to je samo još jedna cigla u zidu... Posledice bezumnog rata su pogubne – razoreni ljudski životi, razorene porodice, nebriga za pojedinca i atmosfera bez ljubavi, saosećanja i topline. Usamljenom dečaku ostavljena su samo bleda sećanja i svet izgrađen maštom, maštom nesretnog odrasatnja. Uteha od licemernog društva samo je besmislena zahvalnica poginulima, mrtvo slovo na papiru, od novog obećanog sveta ostali su samo bol i laž, zastava Britanije čiji se crveno obojen, engleski krst pretvara simbolično u krv koja se sliva u šaht otpada ljudske bede. Goodbye Blue Sky – ironičan je i sarkastičan Watersov komentar na domete i uspehe modernog demokratskog društva zasnovanog na licemerju, praznim pričama, demagogiji i lažima, brutalnosti, gramzivosti, sili.

Ne treba nam obrazovanje, ne treba nam kontrola misli, niti mračni sarkazam u učionicama... učitelji, ostavite nas decu na miru ... sve u svemu to je još samo jedna cigla u zidu jetko se osvrće Waters na brutalnost, ispraznost i čvrstu ruku obrazovnog sistema – Another Brick in the Wall Part 2 obrušava se na čisto zaglupljivanje i kontrolu misli koji od mladih ljudi prave morone, mleveno meso, poslušnike, moderne robove i buduće ratnike sistema, nove tempirane bombe i glinene golubove za nove besmislene ratove (koji se danas vode radi mira?!) smišljene u kuhinjama vladara radi još većeg bogaćenja i uklanjanja buntovnih i nepodobnih delova sistema – sistema bogaćenja samo za privilegovane. Mama, da li da podignem zid?. Bezosećajnost, cinizam, perfidnost i strah vladaju svetom, cilj igre je zadržati vlast po svaku cenu, prigrabiti za sebe sve i slomiti volju pojedinca, pretvoriti ga u društveno korisnog roba, ratnika, praznu, bezosećajnu i bezimenu ljušturu bez pameti i osećanja, još jednu ciglu u zidu.

U verziji sa albuma The Wall drugi deo pesme Another Brick in the Wall (sastavljene iz tri dela, gde svaki od delova pesme ima sličnu ako ne i jednaku strukturu teksta i muzike, i svaki deo je glasniji i puniji ljutnje od prethodnog dela, menjajući tako raspoloženja od tužnog prvog dela, preko protestnog drugog, pa sve do besnog trećeg dela pesme) sledi nakon pesme The Happiest Days of Our Lives (naslov ove pesme je brutalno ironičan. Iako dani u školi treba da predstavljaju najsrećnije i najbezbrižnije dane u našem životu, oni su često obeleženi osećanjima poniženja. Waters za nastavnike kaže: Nastavnici nikada ne motivišu učenike da rade prave stvari, niti ih zainteresuju za nešto, već se samo trude da ih održe mirne i dobre, i da ih smeste u pravilne kalupe kako bi otišli na univerzitet i bili ispravni) sa poznatim Watersovim vriskom (sličan vrisku u pesmi Careful With That Axe, Eugene). Te dve pesme su nekada puštane zajedno, posebno na rock radio stanicama, zbog njihove povezanosti u značenju. U pesmi se glasno čuju bubnjevi, kao i bas gitara. Deo pesme je snimljen sa školskim horom koji peva sa bendom zajedno drugu strofu. Kad pesma završi čuju se zvukovi i glasovi sa školskog dvorišta, zajedno sa učiteljem koji pokušava upravljati životima dece vičući na njih kao npr: Wrong! Do it again! i If you don't eat yer meat, you can't have any pudding! How can you have any pudding if you don't eat yer meat?!.

Nakon što ga uvredi učitelj za vreme nastave (ismevajući njegovo pisanje pesama, njegov rani kreativni pokušaj izražavanja osećanja koje društvo pokušava da uguši u mladom čoveku), mladi Pink (čitaj Waters) zamišlja kako sva deca protestuju i dižu ustanak protiv škole. Što se filmske verzije pesme tiče, prepune sjajnih animacija, simbolike, muzike i nadahnutosti, energije koja gledaoca u potpunosti uvlači u priču, poistovećujući ga sa svetom glavnog junaka pesme, Pink se zamisli na školskom času. Zamišlja nekolicinu učenika kako marširaju na putu dok ne padnu u nekakav uređaj (nešto kao ogromne mašine za mlevenje mesa) i izlaze iz njega svi jednaki sa nekakvim maskama preko lica (maskama bezličnosti koje društvo pokušava svima da okači, oduzimajući nam osnovno pravo na različitost i svaku vrstu slobode), tako da se ne mogu prepoznati. Kada počne britka i katarzična Gilmurova solo deonica na gitari, deca krenu uništavati školu sa čekićima (sličnim kao u delu sa marširajućim čekićima kada Pink umisli da je nacistički vođa) i stvaraju lomaču, i izvlače učitelja iz goruće škole. Pesma završi kada se Pink počne češati po ruci, po kojoj ga je udario učitelj sa vaspitnim štapom za vreme nastave (događanja tokom prethodne pesme) i u trećem delu ove monumentalne Watersove protestne pesme odluči dovršiti zid nakon tuge i boli nakon što ga je supruga izdala. Odlučuje da ne treba ništa ni od koga (Don't think i need anything at all) i odvaja se od ljudi za koje smatra kako su bili samo bricks in the wall. (All in all you were all just bricks in the wall).

Ne treba nam obrazovanje

Ne treba nam kontrola misli

Ni mračni sarkazam u učionicama

Nastavnici, ostavite decu na miru

Hej, nastavniče, ostavi decu na miru

Sve u svemu, to je samo još jedna cigla u zidu

Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

 

Ne treba nam obrazovanje

Ne treba nam kontrola misli

Ni mračni sarkazam u učionicama

Nastavnici, ostavite decu na miru

Hej, nastavniče, ostavi nas, decu, na miru

Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

 

Ima li nekog unutra?... Šta to treba da preduzmemo da popunimo prazninu svemira, kojom talasi gladi struje? Moramo li krenuti preko ovog mora lica u potragu za više i više aplauza? Sluđeni pojedinac današnjice postaje stranac u vlastitom svetu poremećenih osnovnih ljudskih vrednosti, svetu koristoljublja, novca, gramzivih i perverznih moćnika, mase nepotrebnog materijalističkog smeća, gluposti, manipulacija masama, bezosećajne ljubavi, nasilja, neuroza i rada koji ne oplemenjuje čoveka, ne budi kreativnost i humanost u čoveku. Opasnost vreba iza svakog ugla, čovek čoveku postaje ponor u kojem se utapa i gine. Priča o zidovima izolacije, netrpeljivosti među ljudima, usamljenosti i mržnje poprima u Watersovom viđenju cele priče još jednu strašnu dimenziju, dimenziju u kojoj Bob Geldof preuzima na sebe lavovski deo posla tumačeći istovremeno dva lika, mladog Watersa i njegovo nesretno odrastanje i sazrevanje bez oca (u svetu žena) kao i ulogu Pinka, posrnule rok zvezde (Waters ponovo aludira na prošlost i duh nezaboravnog Syda Barretta, duh ludila i kreativnosti koji se sukobljavaju u svakom genijalnom čoveku). Sjajni britanski reditelj (Alan Parker – Ponoćni ekspres, Anđeosko srce) sjajno uklapa višeslojnu priču u jedinstvenu celinu – maestralan spoj muzike, briljantnih animacija i uverljive Geldofove glume – scene unutar pesama poput Don’t Leave Me Now, One of My Turns, Goodbye Cruel World, Hey You, Run Like Hell ili nezaboravne Comfortably Numb prosto su genijalne i ostavljaju bez daha.

Dani prolaze, a ljubav postaje siva, kao koža čoveka koji umire. Noći prolaze, mi se pretvaramo da je sve u redu, ali ja sam ostario, a ti postaješ hladnija i ništa više nije zabavno. Ja mogu da osetim da dolazi moj loš dan. Osećam se hladan kao oštrica noža, napet kao struna, suv kao pogrebni doboš. Pritisnut hladnim i perfidnim svetom koristoljublja i samoživosti čovek današnjice lomi se iznutra i na kraju puca. Duševni slom je neminovnost, posledica društva i okoline koja svakodnevno nasrće na nervni sistem pojedinca. Usamljene, ostavljene i sluđene duše lutaju izgubljene svetom pohlepe i laži, svetom koji lagano nestaje pod vlastitim, nesnosnim teretom nasilja i zla. Goodbye cruel world poručuje Waters. Zbogom svi vi ljudi što ništa niste rekli, neću se predomisliti. Zbogom.

Hej ti, tamo negde, daleko
Sve usamljenija i starija
Možes li me osetiti?
Hej ti, stojeći u prolazu
Bez oslonca i izbledelog osmeha
Možes li me osetiti?
Hej ti, ne daj im da nam ugase nadu.

Nemoj se predati bez borbe.

Hej ti, tamo negde, sama u sebi
Sedeći ogoljena pored telefona
Da li bi me dotakla?
Hej ti, sa glavom na zidu
Čekajuci da te neko pozove
Da li bi me dotakla?
Hej ti, da li bi mi pomogla da podnesem teret?

Otvori svoje srce, dolazim tebi.

Znala si da je to bila samo moja iluzija
Previše je bio visok zid
I kao što možeš da vidiš
Bez obzira koliko sam pokušavao
Da se oslobodim nisam mogao
Nema ništa više od mene.

Hej ti, tamo negde na putu
Uvek radeći ono što ti kažu
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, tamo iza zida
Lomeći staklo u hodniku
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, ne reci mi da više nema nade

Zajedno stojimo, razdvojeni padamo

Od pesme Hey You se može reći da se govori o drugom delu Floydovog života. On ovde postaje kamijevski stranac, duh egzistencijalističkog apsurda i nemoći, Merso, stranac za svet zatvoren iza sopstvenih zidina, ali on nije totalno izgubio vezu i sa svojim unutrašnjim bićem, jer umesto da bude srećan pošto je ostvario ono za čime je sve vreme težio, on traži pomoć. Ovo je jedna od najtajanstvenijih pesama grupe Pink Floyd. Pesma Hey You  pokreće drugi deo The Wall albuma, neposredno nakon što Pink shvati da je njegov zid izolacije koji je izgradio oko sebe potpun. Pink pokušava dozvati spoljašnji svet, ali shvata da je njegova komunikacija prekinuta. U početku on traži podršku od usamljenih  ljudi koji žive u hladnom  svetu, ironično paralelnom s njegovim. Čini se da pesma govori o čežnji za ljudskom interakcijom. Izraz Hej ti podrazumeva dozivanje nekoga (na primer, Hej ti tamo). Nakon te rečenice u svakom stihu nalazi se osoba u nekakvom očajničkom ili jadnom scenariju. Većina ovih scenarija prilično su opšti, ali neki su specifični, na primer, Vi izvan zida razbijate boce u hodniku, što ostavlja utisak buntovnog tinejdžera ili Stojiš na cesti uvek radeći ono što ti kažu, ostavlja utisak nekoga ko je vrlo plah i neodlučan. Slediti ove scenarije u svakom stihu je pitanje koje traži ljudsku interakciju, a kako pesma ide, ova pitanja postaju sve očajnija u svakom stihu: Možete li me osetiti?, Bi li me dotaknuo?, Možeš li mi pomoći?. U shemi celog albuma pesma govori o tome kako, iako ljudi postavljaju svoj Zid kako bi sprečili druge ljude, očajnički, ali beznadežno žude za pravom ljudskom interakcijom. Pink se previše odvaja od društva i čini se da se ne može ponovno povezati. Treba mu neko ko će mu pomoći i žali zbog pokušaja da se izoluje od sveta. Crvi su simbol raspadanja tokom celog albuma. Tačnije, mentalni raspad. Budući da Pink nije mogao pobeći iz svoje izolacije iza figurativnog zida, počeo je nastupati mentalni raspad. Tako su mu crvi pojeli mozak. Roger Waters objasnio je ovu pesmu časopisu Mojo  u decembru 2009.:

Reč je o raspadu mog prvog braka, onoj bedi i boli i o tome da sam na putu kad žena preko telefona izjavi da se zaljubila u nekog drugog. To je potpuna katastrofa, pogotovo ako ste neko poput mene. Bio sam lebdeo na uzburkanom moru ženske moći (smeh). Beznadno, zaista, nisam mogao učiniti ništa drugo nego leći fetalno i zaplakati. Ali pesma je takođe delimično pokušaj uspostave veze s drugim ljudima, reći da će možda, ako delujemo u zajednici, neki od loših osećaja nestati. U zajednici postoji uteha. Crtica: Hej ti, tamo izvan zida/ Razbijanje boca u dvorani - to je podsticaj da se približimo mestu gde živimo, kako bismo mogli pomoći jedni drugima.

U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju.

Doziva nekoga da ga oseti i dodirne. To je paradoks jer je on upravo izgradio zid da bi mogao da pobegne od kontakata sa drugima i kako ga niko više ne bi ranio. Pink sada traži od neimenovanog slušaoca, koji može biti njegova žena, svet izvan sobe ili mi, da mu pomogne da nosi taj Sizifov kamen, svoj život. On se vraća u svoju realnost i shvata da je zid previsok i da koliko god se trudio, izlaza nema. Njegov sada zatvoreni svet postaje mučan i bez nade. Masivnost zida prikazana je u filmu tokom pesme Is There Anybody Out There? U ovoj pesmi se nekoliko puta postavlja ovo pitanje, ali odgovora sa druge strane nema. Pink sada želi da napravi red u svom životu i pokušava da složi sve stvari koje je slomio u besu. On ne baca polomljeno iz sobe, već pravi mozaike od delova slomljenog sebe. Ta preciznost u ređanju podseća na red u vojsci, a to opet asocira na nedostatak oca što i jeste temelj izgrađenog zida. Kada se završava pesma, sledi scena Pinkovog brijanja. Ovaj momenat aludira na brijanje Syda Barretta, jednog od osnivača benda koji se povukao. Kada je bend snimao Shine on You Crazy Diamond, Syd ih je posetio. Waters i Gilmour su bili potpuno šokirani kada su videli Syda potpuno obrijanog. On je sedeo u uglu studija i kada su ga pitali kako mu se sviđa to što snimaju za njega, on je odgovorio da mu se čini pomalo staromodno i nestao je. Syd je, kao i Pink, imao psihičkih problema, tako da je u lik Pinka implementiran i Sydov život.

Ima li koga napolju? - pita se čovek opasan zidovima mržnje i izolacije, sujete i laži, tražeći izlaz iz začaranog kruga ubijanja, osvete, mržnje i ponovnog ubijanja, kruga bez početka i kraja, kraja večnog nasilja, zla i izolacije. Album The Wall varniči od unutrašnje energije, empatičnosti i žestokih antiratnih poruka, preplićući se sa veoma emotivnim introspektivnim slikama Watersa – kako srušiti sve te zidove oko nas i u nama?

Zdravo, ima li koga unutra? ... Hajde sad, čujem da si neraspoložen, pa, mogu ti olakšati bol i ponovo te postaviti na noge... Opusti se, trebaš mi prvo dati neke informacije, samo osnovne činjenice... Možeš li mi pokazati gde te boli?... Ne postoji bol, ti si izbezumljen, na horizontu je dim udaljenog broda, ti dolaziš sam, ravno kroz talase. Usne ti se miču, ali ja ne čujem šta ti govoriš. Kada sam bio dete imao sam groznicu. Ruke su mi bile kao dva balona. Sada se ponovo tako osećam. Ne mogu da ti objasnim, ne bi razumeo. U stvari ne osećam se tako, ja, postajem samo blaženo oduzet.

Pesma Confortably Numb je zastrašujuća slika sveta bez emocija, duše i ljubavi, gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti, bez iskrenih emocija, bez ljubavi, saosećanja, topline, istine, milosrđa, praštanja. Comfortably Numb je pesma u kojoj Pink dobija odgovor na pitanje postavljeno u  numeri zastrašujuće jezive atmosfere otuđenja i beznađa modernog čoveka opasanog zidovima izolacije – Is there anybody out there? – ima li bilo koga napolju, van zida? U filmu dolaze Pinkov menadžer i doktor da ga osposobe za koncert, dakle dolazi pomoć za kojom je on tako očajnički vapio. Doktor ga pita: Da li ima nekoga unutra? Možeš li mi pokazati gde te boli?, ali Pink je mentalno daleko od stvarnosti i ova pomoć je njemu beskorisna, jer sam Pink doktoru kaže: Tvoje usne se pomeraju, ali ja ne mogu da čujem šta govoriš.. Waters nam kroz lik Pinka govori o izgubljenoj duši današnjeg čoveka i površnim, trivijalnim pokušajima savremene medicine da izleči samo njegovo bezvoljno telo, zapostavljajući suštinu bića, njegovu unutrašnjost, dušu, koja postaje suvišnom, nebitnom kategorijom u svetu gde forma dominira nad suštinom, sadržajem emotivnog ljudskog bića. Kao da ne govore istim jezikom, Pinkova percepcija sveta je potpuno promenjena i on ne razume događaje iz realnosti. Pink ne može da kaže šta ga boli, jer to nije fizička bol, to je poremećaj koji je promenio ceo njegov psihički svet. On ne oseća bol, već oseća kao da propada u preduboku tišinu. A postoje samo dva načina da se izađe na kraj sa tugom jedne tako senzibilne, izgubljene duše: da se Pink suoči sa samim sobom, svojim strahovima i sa onim što ga zaista boli, ili da se anestezira samo kako bi nastavio da funkcioniše ma kako bilo i radi ono što se od njega očekuje.

Halo, ima li nekoga tamo?

Samo klimni glavom ako me čuješ

Ima li bilo koga doma?

Hajde sad

Čujem da se osjećaš potišeno

Pa ja mogu ublažiti tvoju bol

Postaviti te na noge ponovo

Opusti se

Trebaju mi neke informacije prvo

Samo osnovne činjenice

Možeš li mi pokazati gdje boli?

 

Nema bola, gubiš se

Dim udaljenog broda na horizontu

Ti samo prolaziš u valovima

Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš

Kad sam bio dijete imao sam vručicu

Osjećao sam svoje ruke kao dva balona

Sada imam taj osjećaj ponovo

Ne mogu objasniti, ne bi razumio

Ja nisam ovakav

Postao sam ugodno umrtvljen

 

Ok, samo mali ubod iglom

Neće biti više

Ali možda ćeš se osjećati malo umorno

Možeš li ustati?

Vjerujem da djeluje, dobro

To će biti dovoljno da izdržiš predstavu

Hajde, vrijeme je da se krene

 

Nema bola, gubiš se

Dim udaljenog broda na horizontu

Ti samo prolaziš u valovima

Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš

Kad sam bio dijete uhvatio kratki brzi pogled

U uglu moga oka

Okrenuo sam se da pogledam ali je nestao

Ne mogu se točno sjetiti sada

Dijete je odraslo, san je nestao

Postao sam ugodno umrtvljen

Zastrašujuće, bolne slike unutrašnjeg loma modernog čoveka, prikazane u pesmi Comfortably Numb (unutar filma i albuma) kroz mučne scene samoizolacije, početka ludila i bukvalno raspadanje tela i rastakanje Pinkove duše propraćene su moćnim zvukom Gilmurove gitare i jedne od najboljih, najimpresivnijih solo deonica ikad odsviranih, kako na ovom albumu i celokupnom opusu Floyda, tako, slobodno se može reći, i u istoriji rock  and rolla kao moćnog umetničkog izraza u opisu duše i iskrenih emocija čoveka 20. veka. Ova pesma opisuje društvo u kojem živimo (kroz lik doktora, kao metaforu savremenog površnog, psihološkog spoljašnjeg pristupa problemu koji nikad ne rešava ništa, baveći se samo posledicama svih naših trauma, nikad uzrokom, suštinom čoveka kao osećajnog, ranjivog, socijalnog bića otuđenog u svetu bez ljubavi). Kada je emotivna bol ili trauma nepodnošljiva (kako to Waters kroz ovu pesmu slikovito predstavlja), onda ljudi posežu za alkoholom, sedativima, antidepresivima i ostalim drogama samo da tuga i bol nestanu (mišljenje je da je pesma upravo o narkoticima i njihovoj moći). Retki su oni koji odluče da se suoče sa sobom i svojim strahovima, prosto zato što je to jedan veoma usamljen i bolan proces. Naša autentičnost, sloboda izražavanja i borba za ono u šta verujemo nas u očima izmanipulisane gomile, tzv. javnosti predstavlja kao čudake ili, šta više, karakteriše kao nenormalne jedinke, zauvek obeležene, nepoželjne pojedince koje treba na perfidan način ukloniti. Pinkov metaforički odgovor (Ne mogu da ti objasnim, nećeš razumeti, ovo nije onako kako se ja osećam. Postao sam udobno umrtvljen) potpuno je nejasan doktoru koji nije upoznat sa njegovim stanjem. Sam Roger Waters je jednom prilikom rekao da menadžerima nije bitno kako se ti osećaš, već im je bitno koliko je karata prodato. Zbog toga mu oni daju drogu kako bi ga podigli iz te umrtvljenosti, ali ona Pinka uvlači u još dublje i strašnije psihičko stanje, u totalnu otuđenost, droga prekida Pinkovu vezu sa njegovim unutrašnjim bićem. Odlazi na koncert, ali potpuno promenjen. On je na koncertu fizički, ali ne vlada dušom. Slike Syda Barretta, njegov sablasni duh s kraja Pink Floyd odiseje ponovno oživljavaju pred nama, budeći bolne uspomene na njegov duševni slom i tragiku sudbine rok zvezde čiji se duh ugasio u svetu halucinogena, zauvek. Na bini, pred očima javnosti, gomile koja ne razume, ne saoseća i nikad ne prašta, pretvarajući nekadašnje idole u tragičare, žrtve sopstvenih iluzija.

Goodbye cruel world
I'm leaving you today
Goodbye
Goodbye
Goodbye

Goodbye all you people
There's nothing you can say
To make me change my mind
Goodbye.

 

Album The Wall blistavo je Pink Floyd remek delo, surova slika stvarnosti i raspada svih istinskih sistema vrednosti, slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše, gde se jedino možete obogatiti na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu, snove, ideale i dostojanstvo za sitnu lovu. Ukoliko nemate odgovora u vašem srcu i duši, ostaje vam da se nadate da nećete biti zatvoreni, jer ste uhvaćeni na delu pokazujući osećanja i proglašeni ludima, ili možda razapeti na zid mekog srca umetničkog.

 

By Dragan Uzelac