SYD BARRETT: The Madcap laughs (1970.)

 

SYD BARRETT: The Madcap laughs (1970.)

     Sid Beret, britanski rokenrol muzičar i slikar, svestrani umetnik, vizionar i zagonetna, neobična ličnost jedinstvenog, demonskog sveta mašte i kreativnog ludila, graničnih područja kojim retki hode u svom kratkom, ovozemaljskom putu sagorevanja duše, jedan od osnivača i predvodnika britanskog benda Pink Floyd, kao i čitavog jednog pokreta unutar burne istorije britanskog rokenrola – britanske psihodelične, andergraund scene nastale sredinom šezdesetih godina 20. veka  je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Pink Floyda, šizofreno obolenje koje je isisalo njegove kreativne sokove i jedinstven, kreativan i pokretački duh koji je stvorio niz nezaboravnih numera unutar britanske rokenrol scene – od prvog, esencijalnog Pink Floyd albuma The piper at the gates of dawn(1967.), nekolicine moćnih singlova poput Arnold Layne, See Emily play i Apples & oranges, a potom  dva osobena, više nego lična, alternativna albuma, odsjaje njegove kreativne i hipersenzibilne duše koja se lagano gasila na tihoj vatri unutrašnjeg mučnog sagorevanja. Vizionar koji je godinama bio ispred svog vremena, nestao je poput komete – jednako brzo i burno kako se i pojavio, sredinom šezdesetih godina 20. veka u Londonu. 

 

     Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnos, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Sida nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale . Stihovi: Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu?, iz kompozicije Jugband blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Beretove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.

Andrew King (član prvobitnog poslovnog Pink Floyd udruženja) na sledeći je način opisao Barretta i njegov krah pred odlazak iz Floyda:

Nije hteo ništa da uradi ako nije smatrao da radi na umetnički način. Bio je stoprocentno kreativan i veoma je mnogo zahtevao od sebe. Sydova inventivnost bila je prosto zadivljujuća. Sve pesme iz Pink Floyd faze napisao je za ne više od šest meseci(uglavnom 1966. godine dok je upotreba LSD halucinogena još uvek bila pod kakvom-takvom kontrolom). Jednostavno, čega god se dohvatio, polazilo mu je za rukom. U ranim danima, bio je jedan od najkomunikativnijih i najkreativnijih ljudi koje sam ikada sreo. Kasnije je postao užasno nesposoban da u razgovoru artikuliše svoja osećanja. Kada je grupa ušla u drugu polovinu 1967. Godine (nakon izlaska debi albuma), Sydovi problemi su se umnožili.

Peter Jenner (prvobitni menadžer Floyda) video je Syda ovako:

Sydova spontanost činila ga je istovremeno nemogućim i briljantnim. Držao je grupu na oštrici, i u ranim danima to je proizvodilo neverovatno dobru muziku. Svi su morali stvarno pažljivo da slušaju da bi sledili ono što on svira. Ali pred kraj, kada je tokom celog nastupa svirao samo jedan ton, na ostalima je bilo da isteraju svirku. Syd je komponovao briljantno kompaktne kompozicije, a oni su ih u svojim improvizacijama nosili ka novim visinama oslobađanja.

    Problem koji je opsedao Syda Barretta (pored narkotika i moguće šizofrenije kao posledice konzumiranja istih) bio je njegov iskreni osećaj da prodaje vlastite ideale, koristeći ih za pisanje pesama, kao i činjenica da je šou morao da se nastavi i da se ponavlja u kratkim intervalima bez obzira da li duh pokreće grupu ili ne.

    Godine 1968., nakon odlaska iz Pink Floyda, Syd Barrett je sve više tonuo u ponor tame psihičkih problema, izvlačeći se s vremena na vreme (uz pomoć prijatelja) sa dna nepostojanja, katatoničnog stupora i nekreativnosti. U naredne dve godine (zaključno sa 1970. godinom, kada će se pojaviti njegova dva solo albuma) Syd je na momente pokušavao da prevlada mentalnu, životnu i kreativnu krizu, da savlada životnu tačku preloma tako što će se iznova vratiti muzici. Na momente, činilo se da će Syd uspeti da se vrati.

    Prvo ostvarenje nakon početka Sydove mučne borbe sa opakom bolešću bio je solo album prilično simboličnog naziva The Madcap laughs (januar 1970.). Nakon napuštanja Pink Floyda, Syd Barrett je otpočeo rad na svom solo albumu – od aprila 1968. (sa pet različitih producenata), do trenutka objavljivanja, januara 1970.  Nakon što mu se pogoršalo mentalno stanje (šizofrenija, kao verovatna posledica konzumiranja halucinogena LSD,  čije su ozbiljnije naznake počele da se uočavaju još u vreme snimanja prvog Pink Floyd albuma, tokom prve polovine 1967. godine, da bi bolest kulminirala krajem 1967. i početkom 1968. – tada je već angažovan David Gilmour na mestu solo gitariste, kada Syd postaje prilično neupotrebljiv i u kreativnom i u sviračkom smislu, što su naročito pokazali brojni koncerti i beskrajne turneje)i nakon što je aprila 1968. zvanično otpušten iz Floyda (posle pokušaja ostatka benda da ga zadrži na mestu autora  i da učestvuje u studijskom radu, jer nije uspevao da se sastavi na sceni, ali ni van nje), Syd Barrett je ušao u čuveni londonski Abbey road studio sa producentom, pomenutim Piterom Dženerom. Do jula 1968. trajale su početne muke, niz pokušaja snimanja Sydovog solo albuma (samo jedan od svih pokušaja tokom tih par meseci iskorišćen je kasnije za album. Bila je to pesma Late night).

    Jula 1968. Barrett je naglo prestao da snima i završio je na psihijatrijskoj nezi u svom rodnom Kembridžu. Početkom 1969. osveženi Barrett nastavio je rad na solo albumu, ovaj put sa novim producentom, Malkolmom Džounsom. Bila je to mnogo kreativnija i plodonosnija faza snimanja (veliki deo materijala je snimljen tokom aprila 1969.). Ipak, javili su se problemi sa pratećim muzičarima koji nisu uspevali da se uklope sa Beretovim osobenim stilom i ekscentričnošću, naglim promenama raspoloženja. Džouns kao producent gubi vremenom interesovanje za dalji rad na ovom ukletom albumu ( i teretom koji je nosio sa sobom, Sidovom bolešću i haosom koji ju je pratio), ali, u teškom trenutku pojavljuje se pravi prijatelj, Dejvid Gilmur. Dok su jula 1969. dovršavali rad na novom Pink Floyd albumu – legendarnom Ummagumma, Gilmur i Voters odlučuju da pomognu starom prijatelju u nevolji i album The Madcap laughs napokon biva završen, dobija svoj finalni oblik. Muke nisu bile male, ali, vredelo je truda. Dijamant je doneo još malo jedinstvenog sjaja, izvukavši se, bar na momenat iz zlokobnih kandži bolesti.

Hendrix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru kako treba i skačem okolo, ali mnogo se ljudi našlo na mom putu. Za mene je uvek bilo suviše sporo sviranje tempo stvari. Hoću da kažem ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko meseci sviranja u bendu to nisam mogao da postignem, tvrdio je Barrett nakon odlaska iz Floyda.

   Album The Madcap laughs, Sydov debitantski solo album, predstavljao je bizarni psihodelični kolaž i kolekciju pesama koje su mnogo više ličile na nikad dovršene skice, naznake jednog jedinstvenog talenta. Studijsku ekipu koja je pomagala Sydu činili su prijatelji iz Floyda - Roger Waters i David Gilmour, kao i muzičari iz kultnog britanskog progresivnog benda Soft machine: Mike Ratledge, Hugh Hopper i Robert Wyatt. Album je na neki način bio depresivna dijagnoza Barrettovog narušenog mentalnog zdravlja, donoseći numere u kojima se ogledao haos u duši kao posledica preteranog konzumiranja halucinogena.

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Oh, shvatila si, trebala si samo da se smeješ nekih sat

(Da li) smo mi zaljubljeni kao što mislim da jesmo?

To nije duga rima.

Ali su mi bili potrebni vekovi da je smislim

Mislim da ću se baciti u vodu, dušo...

 

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Padam s nogu, ti si jedna divna malena

Da bih sve to stavio unaokolo, jednostavno je dobro

Sviđa mi se, hej hej hej

Pretpostavljam da ćeš se jednom tog dana

Heeeej! Ljuljati duž, iznad i preko puta mene

 

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te jos smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Dobar provod rokerko, mi ćemo ispomerati svoje delove

Malo je jezivo, mi sijamo tako uspavani,

Tako heeej!

Tako ti izgledaš...

 

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

    Smeh vragolaste devojke  otvara numera Terrapin u čudesnom, psihodelično – lenjavom bluz maniru, akcentovanom čistokrvnom engleštinom, dok slušaoc zbunjeno luta svetom dalekim, melanholičnim, miljama udaljenim od uobičajene predstave o pop pesmi. Čudesni bluz kao da izvire iz psihodelične kuhinje duše ljubičasto-žute sobe (Sidovog londonskog utočišta kojeg je sam ofarbao upravo tim bojama) s omota albuma i Barrettovog zagonetnog pogleda – on ima svoju magičnu, hipnotičku vibraciju, zajedno sa stihovim u stilu toka svesti. Bila je to Sidova refleksija (na akustičnoj i električnoj gitari) na njegovo nekadašnje interesovanje za blues (pre svega izraženo u pesmi koju je napisao još 1965., u ranoj fazi Floyda - Bob Dylan’s blues). No good trying nastavlja priču u distorziranom beretovskom pop psihodeličnom maniru, pržeći mozak poput kiseline.

Ti me osećaš

Daleko i previše prazno, oh tako sam sam!

Želim da odem kući

Oh pronađi me unutar slike noći - plavušo

Kako bih voleo da si pokraj mene

Oni zavijaju...

Gomila je na njenoj strani

Ona je lutala mostom pokraj vode...

 

Ona propušta svoj pokret

Daleki pašnjak je rastao

Tvrdoglavo pokraj šumovite doline

Unutar oka budi ona koja je usamljena, nevesto moja

Otišao sam na gegavom točku

Oni su uzmahivali...

Dah ubrizgava

Loše zvono zvoni

Taj anđeo - ćerka...

 

   Love you minimalističkim stilom razdragano izvire iz katakombi melanholije i duhovne odsutnosti, nudeći nešto veselije tonove i kakvu-takvu svetlost i toplinu neobičnog ljubavnog, lirskog zanosa. Razarajuća napetost oseća se još uvek, nešto poput kontrasta naglom uzletu raspoloženja. No man’s land predstavlja lepršavo-indiferentni pop komad, delić rascepkane svesti i ubedljive instrumentacije. Rascepkanost se očituje naglim brejkom i potonućem u drugom delu pesme. Dark globe se nadovezuje kao grčevita tužbalica, odjek autorove usamljenosti, odsustva prave komunikacije sa ostatkom sveta, nagriženost unutrašnjeg čarobnog sveta ideala gorčinom kojoj nema pravog imena.

Ovo je priča o devojci koju sam poznavao

Ona nije volela moje pesme

I to me je učinilo da se osećam tužno

Rekla je '' veliki bend je daleko bolji od tebe''...

 

Ona nije bila 'rock 'n' roll', njoj se to nije dopadalo

Ona se nije šetala, bar to nije radila pravilno

Pa, sve je krenulo naopako i moje strpljenje je nestalo

Kada sam se probudio jednoga jutra

I setio se ove pesme

O-oh-oh, prilično je zarazna, nadao sam se

Da će sada pričati sa mnom

Čak mi i dozvoliti da je držim za ruku

I da zaboravi taj stari bend.

 

Šetao sam unaokolo do njenog stana

Njeno svetlo je bilo isključeno i to je loše

Njena sestra je rekla da je moja devojka nestala

''Ali uđi unutra, dečače, i sviraj, sviraj, odsviraj mi pesmu!''

I ja rekoh ''Važi, Evo krećem''

Prilično je slatka, zar ne znaš,

Da nakon nekog vremenena gledajući njen osmeh

Znao sam da možemo uspeti, uspeti u stilu!?

 

I sada imam sve što mi je potrebno

Ona i ja smo se zaljubili, i složili

Njoj se sviđa ova pesma, a i moje druge

Tako da vidiš da je sada moj svet...

Ovakav zbog ove melodije!

Kako je korisna ova melodija!

Kažem ti, uskoro

Mi ćemo ležati u krevetu, i srećno se uzeti,

I ja više neću razmišljati o toj devojci

Niti o tome što je rekla

 

    Here i go novi je talas čudesne smirenosti, veselosti i opuštenosti autora, novi uzlazni talas koji se lomi na hridima stvarnosti i uzburkanih, nedorečenih emocija. Ona je u stilu muzike pedesetih godina s elementima engleskog popa i suvim vokalom. Sidov lirski ljubavni zanos je fascinantno izražen kroz tako jednostavne stihove o zaljubljivanju u devojku koja je zavolela njegove pesme. Octopus koji sledi odjek je prvih Pink Floyd singlova i debitantskog albuma, puni sjaj dijamanta. Ubedljivo i dosledno beretovski – između krajnosti neobične smirenosti i suicidalne neurotičnosti, naglašeno odličnim muziciranjem ostatka ekipe (negde između čudaštva Pink Floyd i Soft machine). Negde između moćnih Arnold Layne i Jugband blues – lagana i melodična, klasični beretovski singl.

Nasloni se na svoj prozor,zlatna koso

Čuo sam tvoje pevanje u ponoćnom vazduhu

Moja knjiga je zatvorena,više ne čitam

Gledam ples vatre na podu

Ostavio sam svoju knjigu,napustio sam svoju sobu

 

Zato što sam čuo tvoje pevanje kroz sumornost

Pevaj i pevaj,veseli vazduh

Nasloni se na svoj prozor,zlatna kosom

 

   Golden hair je čisti The Piper at the gates of dawn momenat Syda Barretta, novo drastično mračno potonuće u izmaštani svet ludog dijamanta, svet devojke zlatne kose, čudestan lirski momenat u mračnom omotu Sidove depresije. U kombinaciji s  Oktopodom sjajan pop-barrett singl.  Long gone klizi kao briljantni nastavak jedinstvenog puta između Scile mašte i Haribde stvarnosti lomljivog sveta jednog jedinstvenog pop umetnika, s naznakom bluza i mirenja sa sudbinom koja nas lomi na hridima života. Možda i najbolja numera s albuma, sa veoma dobrom akustičnom melodijom.

Pogledala me je dugim hladnim pogledom

I smejala se i zurila preko moje ruke

Volela je da me gleda kako padam dole na zemlju

Nije imala vremena samo da bude sa mnom

Njeno lice između svega što je mislila da će biti

Biti ekstremna,tako ekstremna

Slomljeno pristanište na talasastom moru

Pitala se zašto baš sve želi videti

Ali ustao sam i gazio okolo

I sakrio parče gde drveće dodiruje zemlju

 

Kraj istine koji leži u vremenu

Troši se ovde lenčareći u naslikanom snu

Milja ili više u stranoj klimi

Videti daljinu unutar mene.

 

I gledam visoko gore u nebo

I uzdišem dok voda preko mene teče

 

   Ona uranja u She took a long cold look, još jedan sjajan komad, jednu od onih stvari što rock and roll čini tako prijemčivim i dostojanstvenim, pre svega onima otvorenog srca i senzibilne duše. Ovaj krajnje originalan i ličan album, refleksija Sidovog tadašnjeg unutrašnjeg stanja predivna je psihološka freska ukrašena zadivljujućim poetskim sklopovima, gotovo potezima kičice slikara Bereta koji reči poput boja nanosi na platno sopstvene stvarnosti, tako stranim, drugačijim, sa naglim prelazima iz svetlosti u tamu, hladnih tonova u tople, prelazima iz jednostavnih lirskih ljubavnih zanosa u moćne, složene filozofske dubine poput kraja istine koja leži u vremenu i troši se lenčareći u naslikanom snu. Feel je akustičan, impresivan pop stih, gitarski naglašen, ogoljen, vispren, otpevan u najboljem beretovskom maniru, tako unikatnom i vanvremenskom bez obzira na sve očitije autorove duševne probleme. Predivan Osećaj s one strane mogućeg. If it’s in you je naglašeno, otegnuto, i euforično pop parčence, skica jedne nagrižene duše, duše tako senzibilne i lomljive. Ono se preliva u Late night, još jednu predivnu, ljubavnu, poetičnu stvar ispunjenu nestvarnim lirskim nadahnućem čoveka koji se sve vreme kretao britkom ivicom između kreativnosti i samodestrukcije, sekvencu koja zatvara jedan uzbudljiv krug stvaranja i razaranja, još jednu razlomljenu Barrettovu priču smeštenu između veoma udaljenih krajnosti njegovog unutrašnjeg sveta bajki i demona, s jedne, i stvarnosti jednog uzburkanog vremena kada su ljudi hrabro eksperimentisali sa sopstvenom svešću i savešću, s potrebom da promene svet i sebe – pre svega njegovom estetizacijom, razaranjem ograničavajućih normi i raspršivanjem svega onoga što je čula dovelo do totalne umrtvljenosti i duhovnog slepila.

Kada sam se jutros probudio

Nisi bila tu da se igramo

Onda sam poželeo da budem sa tobom

Kada si mi pokazala svoje oči

šapnula ljubav u vazduhu

Onda sam želeo da ostanem sa tobom

Unutar sebe ja se osećam tako usamljeno i nestvarno

I način na koji si me poljubila će uvek biti

Meni jako posebna stvar

 

I dalje noću kada ležim vidim

Zvezde visoko kako svetle

I poželim da budem sa tobom

Kad su krovovi osvetljavali mrak

Sasvim sam video sam iskru

Iskru ljubavi samo zbog koje bih ostao sa tobom

Unutar sebe ja se osećam tako usamljeno i nestvarno

I način na koji si me poljubila će uvek biti

Meni jako posebna stvar

 

Ako bih pomenuo tvoje ime

I okrenuo se na lancu

Onda bi se nebo za tebe otvorilo

Kada smo porasli vrlo visoko

Kada sam te video tako malu

Onda sam poželeo da ostanem sa tobom

Unutar sebe ja se osećam tako usamljeno i nestvarno

I način na koji si me poljubila će uvek biti

Meni jako posebna stvar

 

    Syd Barrett će ostati upamćen kao jedna od najoriginalnijih i najkreativnijih ličnosti u burnoj istoriji rock and rolla, predvodnik čiji je osobeni, psihodelični pop stil obeležio čitavu jednu epohu svojom tajnovitošću, misticizmom, vizijom i neuhvatljivošću. Poput bljeska supernove iz čije će se smrti vremenom roditi mnogi, neponovljivi svetovi.

Neobični poetski sklopovi, koje je Jim Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju. 

                                                                   

By Dragan Uzelac