ZABELEŠKE STAROG POKVARENJAKA Charlesa Bukowskog

 

ZABELEŠKE STAROG POKVARENJAKA Charlesa Bukowskog

 

     Zabeleške starog pokvarenjaka predstavljaju urnebesnu andergraund zbirku kratkih priča koje je američki pisac Čarls Bukovski napisao za svoju kolumnu u časopisu Open City iz Los Anđelesa u periodu 1967-1969. Tih, priča ima ravno 39.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!.

   Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima bitničke generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu. Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane Post Office, Faktotum, Žene, Bludni sin. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za andergraund pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.

Dobar pisac se razlikuje od lošeg pisca samo u jednom, a to je dovoljno! Dobar piše ono što živi, a loš živi ono što piše. Možda zvuči trivijalno, ali u tome je razlika.

   Čarls Bukovski (alias Henri Kinaski) je kultni američki andergraund pisac odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu Bludni sin (Ham on Rye). Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja  jedini u publici... Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa.

  Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. Godine 1944. godine časopis Story objavljuje njegovu priču Aftermath of a Lenghty Rejection Slip. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.

Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover streetu, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu.

   Godine 1947. godine upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam.

Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?. Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bila muka. Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svaki božiji dan i vraćam se. Ni u ludilu... Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?. Istina je da nisam bio ambiciozan, ali mora valjda postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje im obično zapadne.

   Godine 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa Arlekin. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u Arlekinu i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu Post Office.

Postoji mesto
u srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

prostor

čak i u najboljim
trenucima

znaćemo to
više nego
ikad

postoji mesto u
srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

i
mi čekamo
u tom
prostoru.

   Bio je običan pijanac koji je radio u pošti, od jutra do mraka  patio za ljubavlju i za književnim priznanjem baš kao i njegov idol Džon Fante, lečio rane koje je njegovom alter-egu Henriju Kinaskom ostavio nasilni otac, i - što će se ispostaviti kao krucijalno - pisao kolumnu po imenu Zabeleške starog pokvarenjaka u hipi-tabloidu Open City. Zahvaljujući svom prijatelju Džonu Brajanu, osnivaču i vlasniku Otvorenog grada, objavljuje tekstove. Prvo o prostitutkama koje povremeno pokupi, potom o drugim piscima i novinama, da bi na kraju, kad je shvatio da se ljudima sviđa to što piše, uglavnom pisao o tome kako ne shvata zašto se ljudima sviđa to što piše. Stavljajući na papir svoja pokvarenjačka promišljanja o životu i životu na margini, natopljena seksom, buntom, alkoholom i urnebesnim humorom jednog pronicljivog šereta, Bukowski piše posvetu svim neukalupljenim i samosvojnim ljudima, ma gde živeli i ma šta radili. Svrstavali su ga među bitnike, hipike, rokere, a on je bio samotnjak i bežao je od bilo kakvih klanovskih druženja, nije tražio gurue po Indiji i Africi, alkohol mu je bio miliji od droge, a Mozarta i Bacha voleo je više nego Hendrixa i Dylana. U jednoj od svojih pronicljivih zabeleški piše: Ne želim biti inteligentan čovek i u tome sam uspeo. Inteligentni ljudi su mi dosadni sa svojom učenošću, svojim čvrstim pogledom koji pokazuje silno znanje. Moje me neznanje teši.

Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da. To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove. I zato ga volim. Seo sam na kauč. Lepo je bilo napiti se. Došao sam do zaključka da će mi uvek biti milo da se napijem. Piće je uklanjalo banalnost, a kad bi dovoljno često mogao da se ukloniš od banalnosti, možda bi izbegao da i sam postaneš banalan. Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci.

   Taj slobodni stil i slobodni rečnik nije mogao da prođe nezapaženo, čak i ako je posredi bio relativno neugledan časopis. FBI je i dalje želeo da zadrži Ameriku čistom, ne shvatajući da se zbog Vijetnama, droge i te proklete divne rokenrol muzike sve nepovratno promenilo, i da sloboda znači mnogo više od čeka svakog meseca i novog bjuika svake druge godine. Momci iz FBI odmah su iskopali svu prljavštinu o prljavom starom čoveku: ispostavilo se da je još 1944. Bukovski uhapšen, u Filadelfiji, zbog izbegavanja regrutacije. Punih 17 dana Bukovski, rođen u Andernahu, u Nemačkoj, dokazivao je da nije baš normalan, pa ni sposoban za vojsku i rat protiv svojih sunarodnika. Od tada do 1968. uspevao je da ostane ispod radara službe, ali dve decenije kasnije, neko je ponovo ugledao njegovo ime. FBI nije otkrio mnogo toga: sem povremenih lekarskih kartona koji su se - toliko o privatnosti - lako našli unutar njegove fioke, i koji zagriženim fanovima mogu jasno da dočaraju kroz šta prolazi organizam godinama iznurivan maliganima, i razgovora sa stanodavcima, ljubavnicama i svim ostalima koji su, slučajno ili ne, znali i razgovarali s Bukovskim, on je i u dosijeu bio onakav kakvog ga je zapamtila planeta: mrzovoljan, običan, pijan i počesto neprijatan prema sagovornicima. Tu je, naravno, i spisak svih njegovih hapšenja. Nije bio terorista, niti protivnik Amerike, kao što su naslućivali - ili čak želeli - agenti FBI. Nije bio ni komunista, mada mu se gadio kapitalizam oličen u najvećoj i najzaposlenijoj pošti na svetu, i njenim krutim pravilima koje su Henrija Kinaskog dovodile do ludila i do alkohola. (Ulice su bile pune ludih i dosadnih ljudi. Većina je živela u lepim kućama i nije uopšte radila. Pitao sam se kako to uspevaju).

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čuđenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato. Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smeđokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

  Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim andergraund časopisima. Svoju prvu zbirku pesama Flower, Fist and Bastial Wail Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće Outsider Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu Outsider of the Year, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu Chicago Literary Times. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča All Assholes in the World and Mine objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama At Terror Street and the Agony Way (1968) i The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom The Notes of the Dirty Old Man u časopisima Open City i Los Angeles Free Press koje će kasnije biti objavljene u Zabeleškama starog pokvarenjaka. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Ostatak priče već odavno je legenda... duga više od pola veka.

U veku u kojem Amerikanci svoj bunt i otpor izriču na sve moguće načine, Bukowski to čini najsuptilnije, neopterećen ikakvim idejnim balastom, ičim što bi ga moglo dovesti u poziciju nekakvog proroka. Uostalom, i sam je Bukowski rekao da su ga oduvek zanimale samo priče i žene. Ako se nađe i koja kapljica tim bolje. U Bukowskog je teško iščitati Salingerov egzistencijalizam, Hemingwayev protest protiv rata i nasilja, niti Kerouacovu romantiku individualca, Ginsbergov krik, Burroughsov eksperimentalizam, Huxleyjev new age, čak ni Millerovu artificijelnu erotiku, još teže Fitzgeraldov moralizam ili Dreiserov sociologizam. Uprkos tome, Bukowski je, začudo, iako uz dosta hoda po mukama, uspeo postati kultnom (od mnogih navedenih i kultnijom) figurom undergrounda i novih američkih izgubljenih generacija, ma šta pod tim pojmom podrazumevali.Zbog čega? Zbog toga jer su sve velike teme i krucijalni problemi u Bukowskog sažeti i izraženi na jednom nivou: nivou čiste zajebancije. A to treba znati.

 

By Dragan Uzelac