Alfred Hičkok : Psiho (1960.)

 

Alfred Hičkok : Psiho (1960.)

Ja sam filantrop: pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole osećati užas i strah. Snimati filmove za mene, najpre i pre svega, znači ispričati priču. Ta priča može biti neverovatna, ali ona nikada ne treba biti obična. Poželjno je da bude dramatična i humana. Drama, to je život iz kojeg su isključeni svi dosadni trenuci, reči su Alfreda Hičkoka, njegovo lucidno objašnjenje sopstvenog stvaralaštva.

 

    Alfred Hičkok (13. avgust 1899., London, Velika Britanija – 29. april 1980., Los Anđeles, SAD) jedan je od najvećih svetskih filmskih režisera, britanski maestro kriminalističkog žanra. Svojim nezaboravnim, zagonetnim i napetim trilerima i eksperimentima u okviru filmskog izraza stekao je kultni status u svetu kinematografije, učvrstivši ga tokom šest decenija stvaralaštva nizom filmskih klasika – od ranih radova poput 39 stepeniika, Čovek koji je suvišne znao ili Rebeka, do kasnijih antologijskih ostvarenja poput Nazovi M. radi ubistva, Prozor u dvorište,  Vrtoglavica, Sever-severozapad, Psiho ili Ptice.

 

    Preciznost kadriranja doveo je do savršenstva, te je proglašen originalnim stilistom, autorom i klasikom često imitiranim i citiranim. Ostaće upamćen i prepoznatljiv po delima uzbudljive, nepredvidive i napete fabule, šokantne atmosfere prepune hičkokovskih, neočekivanih obrta, po montaži svojih originalnih filmova, pokretima kamere, ironiji, cinizmu i osobenom, engleskom crnom humoru. Pedesete su definitivno bile decenija koja je obeležila vrhunac njegovog stvaralaštva, tada nastaju, između ostalog, Nazovi M radi ubistva, Čovek koji je previše znao, Uhvatite lopova, Sever severozapad, Vrtoglavica i konačno, 1960. godine, famozni Psiho.

 

Pisac i ja isplaniramo celi scenario do najsitnijih detalja i kad se to napravi, jedino što preostaje jeste da se snimi film. Ustvari, to se događa samo u slučaju kada je osoba koja ulazi u studio svesna da se mora nositi s kompromisima. Zapravo, romanopisac daje sve od sebe upravo zbog toga što se ne mora baviti glumcima i svim tim stvarima.

 

    Iz tog i takvog kreativnog jezgra i sveta imaginacije nastalo je remek-delo po kome ća svet pre svega upamtiti za sva vremena – film Psiho (1960.). Triler, horor Alfreda Hičkoka temelji se na kriminalističkom romanu Roberta Blocha iz 1959. godine. Scenario je napisao Joseph Stefano. Inspiracija za roman je bio Ed Gein, serijski ubica iz Viskonsina. I tu, gde bi netalentovani ili manje inspirisani reditelj uradio prosečan film, priču o ubistvu bez ikakve psihološke razrade, dubine i atmosfere, film koji bi svojom površnošću akcenat dao scenama brutalnog nasilja bez razrade motiva i likova, Alfred Hičkok, nezamenjivi majstor jednog naizgled umetnički ne baš zahtevnog i cenjenog žanra, ponire u psihološke dubine jezive, hladne i morbidne duše serijskog ubice, dubine motiva i uzroka zla koje leže u čoveku. Ovaj horor triler, po mnogima najbolji ikad snimljen, verojatno je najpoznatije Hitchcockovo ostvarenje, a zasigurno i najnapetije. Crno-bela tehnika, neupitno umeće kadriranja, legendarna muzika Bernarda Hermana, intrigantna i pomalo sablasna fabula, izvrsna glumačka postava (Anthony Perkins, Janet Leigh, Vera Miles, John Gavin, Martin Balsam) čine ovaj film nadasve zanimljivim, a gledaoce napetim, i to od prve do poslednje minute filma.

 

    Marion Crane (JanetLeagh), radnica u agenciji za nekretnine, nesretna i nez6adovoljna životom, na službenom putiu ka Fairvalu, Kalifornija, umorna od vožnje odluči se odmoriti u usamljenom, sablasnom motelu Bates, koji vodi čudnovati usamljenik Norman Bates (brutalni Anthony Perkins).

 

    Nakon večere ona odlazi u kupatilo, i dok se tušira, u kupatilo ulazi Norman, prerušen u svoju pokojnu majku i ubija Merion (u antologijskoj sceni, jednoj od onih koje se citiraju u svim ozbiljnijim raspravama o filmu kao umetnosti pokretnih slika). Zastrašujući nož koji se u zamagljenoj atmosferi kupatila  nemilosrdno zariva u telo devojke, uz zastrašujuću muziku Bernarda Hermana, i bujicu krvi koja nestaje u slivniku, scena je od koje zastaje dah uz poistovećivanje sa nevinom žrtvom, scena je koja i danas, više od pola veka kasnije ne zastareva u svojoj psihološkoj morbidnosti i nemilosrdnosti, svojoj hičkokovskoj atmosferi kao jedinstvenom izrazu filmskog jezika.

 

     Posle ubistva, Norman Bates uklanja automobil pokojne Merion gurnuvši ga u obližnju močvaru, u kojem se nalazi i velika suma novca( za koji on ne zna, koji je Merion bio poveren da ga odnese iz agencije u kojoj je radila u banku). Ubrzo po nestanku, kreće potraga za Merion. Hičkok dovodi atmosferu do usijanja, psihološki slikajući zlo i njegove posledice u krajoliku zastrašujuće morbidnom i beznadežnom.

 

    Na kraju uzbudljive istrage Norman je uhapšen i odveden kod psihijatra. Ispostavlja se da je Norman imao jedino majku u životu te da je bio jako ljubomorankada je ona našla ljubavnika. On je otrovao nju i njenog ljubavnika, i u želji da se zločin zaboravi, oživeo je majku ukravši njeno truplo i stvorio u sebi drugu osobu – osobu majke za koju je on mislio da još uvek postoji. Pošto je u šizofrenoj situaciji i njegova majka bila ljubomorna na žene sa kojima se Norman viđao, ona ubija njih. Normanova psiha sprečava ga i da zna da mu je majka mrtva.

 

    U poslednjoj sceni Hičkokovog psihološkog trilera za sva vremena, vidimo Normana kako sedi na stolici i čujemo njegovu majku kako govori u njegovim mislima. Ona planira za sve okriviti sina i prikazati da je on ubio Merion i detektiva, a ne ona. Nakon kratkog monologa Norman se zadovoljno smeje. Kraj ludila iznova se otvara, u zastrašujućoj podvojenosti psihotičnog ubice i njegove sveprisutne majke. Hičkokova magija dosegla je vrhunac. Jedinstveni filmski umetnički izraz dosegao je kreativni Olimp rediteljskim pečatom velikog Hičkoka.

 

 

By Dragan Uzelac, januar 2019.