ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN (1799.-1837.)

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN (1799.-1837.)

... Voleo sam vas; moja ljubav stara

još uvek, možda, spi u srcu mome.

Al zašto ona nemir da vam stvara?

Ja nisam rad žalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadežno,

pun strepnje i pun ljubomorne boli,

voleo sam vas iskreno i nežno:

Nek Bog da, tako drugi da vas voli ...

Aleksandar S. Puškin veliki je ruski pesnik, dramatičar i prozaik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.Veliki liričar, osećajan i misaon, pesnik velikih zanosa i tanani posmatrač života.

... Vreme, je druže moj, spokojstvo srce prosi,

za danom leti dan i svaki časak nosi

života delić svoj, života delić krt;

tek spremat se da živiš, a gle, najednom smrt!

Na svetu mesto sreće sloboda i mir postoje,

već davno udes nov privlači srce moje,

već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,

daleku obitelj i nasladu uz trud...

Puškin je rođen u neimućnoj, obrazovanoj, aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski, trenutno na poslu za cara Petra. Grof Sava je njegovog pradeda poklonio caru po povratku u Rusiju, koji ga je potom i prisvojio za svoje kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zašumi,
to ko putnik zakašnjeli
u okna nam udari.
Naša stara kolibica tužna,
tamna samo spi.
A što li mi, o starice,
uz okance šutiš ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, druže moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?
Pijmo, dobra drugo naša,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
Poj mi pjesmu kako j’ ptica
preko mora živjela.
Poj kako je djevojčica
zorom vodu nosila.
Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
Pijmo, dobra drugo naša
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.

Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo, u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke – Mihajlovsko. Njegovi pesnički počeci i sazrevanje bili su pod uticajem klasicizma, ali je uticaj evropskog romantizma, pre svih slavnog engleskog slobodoljubivog pesnika i buntovnika Byrona vremenom prevagnuo – slobodarski duh procvao je u elegiji Ugasila se svetlost dana (1820.).

... Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,

neće ga načeti zaborava zub,

čelom se ponosnim uzneo nepokoren

nad Aleksandrov ratni stub.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom

van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.

Slavan ću ostati dok traje sa planetom

bar jednoga pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,

pomenuće me svud naroda njenih krug –

Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,

Finac i Kalmik, stepa drug.

Lirom sam bodrio svih dobrih težnja glas

u veku okrutnom opevao slobodu,

za sužnje uvek zvao spas.

Najveću zapovest o, muzo, verno sledi –

Hvala i kleveta spokojno slušaj zbor,

ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,

i sa glupakom mani spor ...

Na prognaničkom, buntovnom jugu Rusije (Krim i Kavkaz), pod uticajem Byrona i ustaničke Evrope (slobodarskih pokreta – Grčka, Srbija) prve polovine 19. veka, nastaju njegove bajronovske južne poeme – Karađorđevoj kćeri (1820.), Elegija(1823.), lirsko-epski spev Kavkaski zarobljenik (1822.), motivisan borbama ruske vojske na Kavkazu, zatim Bahčisarajska česma (1824.), posvećena poljskoj plemkinji zarobljenoj na tatarskom Krimu, i romantičarski, odmetnički spev Cigani (1827.).

... Mada je nekad teško breme,

u pokretu su kola laka.

Kočijaš smeli, sedo vreme,

sedi i vozi bez prestanka.

Ujutru skočimo u kola

i, spremni na sve što će biti,

preziruć’ mir i čari stola,

vičemo brže...(majku li ti!).

Ali u podne tako nije.

Rastreseni smo; sad nas brinu

i usponi i provalije.

Vičemo: lakše, budalino!

Dok naša kola jure isto,

pred veče već smo ravnodušni:

dremamo do svog konačišta –

a vreme tera konje zdušno ...

Nakon sloma dekabrističkog ustanka u carskoj Rusiji, godine 1825., Puškinov zanos i romantičarska pobuna se lagano smiruju – on se okreće vlastitoj unutrašnjosti i pesničkoj nezavisnosti, suprotstavljen gomili, caru i društvu tog vremena. Nastaje njegova čuvena pesma Pesnik i gomila (1829.). Njegova lirika postaje misaonija i višeslojnija... Od romantičarskih on se okreće nacionalnim zanosima – od Poltave (1829.), epskog Evgenija Onjegina (1833.).

... Pesnik po strunama preleće

prstima svojim zaneseno.

On peva – pred njime se kreće

nadmeno narod neprosvećen:

sluša ga odsutno i nemo.

Tupa se rulja sumnjom guši:

,, Zašto taj peva tako zvučno?

Zalud nam šašoljeći uši,

kakvom nas cilju on to vuče?

O čemu zvoni? Šta nas uči?

Zašto nam srca rije, muči,

kao čarobnjak neki da je?

K’o vetar zuji pesma rodna,

al’ je ko vetar i besplodna:

kakvu nam korist ona daje?“

Narode beslovesni, ćuti.

Ti, robe nuždom opsednut!

Dosta je roptanja tog meni,

ti si crv zemlje, ne sin neba,

samo bi –ćar – na kilo treba

za te kip Belvederski da se ceni.

Gledaš može l’ da služi čemu.

Šta je to bog – šta tebi važi?

Kuhinjski lonac ti je draži,

može se kuvati u njemu.

Ne, ako si neba izabranik,

ako si božiji izaslanik,

kako da koristiš nam – znaćeš.

Ispravljaj srca svoje braće,

jer mi smo malodušni, kvarni,

bestidni, zli, neblagodarni.

U srcu hladni, škrti, ružni,

klevetnici, glupaci, sužnji.

Nosite se – zar je delo

spokojnog pesnika za vas!

Tonite u svoj razvrat smelo,

vas neće taći lire glas!

Vi ste odvratni, k’o groblje,

te vaše gluposti i zlobe

dosad su mogle da podmire

kamhije, hapse i sekire.

Dosta već jednom, bezumnici,

u vašem gradu na ulici.

Čisti se smeće – blago svetu! –

Al’ smetnuo s uma svoje mesto,

žrtvovanje i sveti presto,

zar žreci kod vas metlom metu?

Nismo za obična pregnuća,

nismo za korist, bitke puke,

mi smo rođeni za nadahnuća,

za molitve i slatke zvuke ...

Njegov čudesni život tragično se okončao u dvoboju. Dvoboj je održan 8. februara 1837. Na jednoj strani je stajao slavni ruski pesnik, Puškin, a na drugoj D’Antes, osoba koju je Puškin optužio za zavođenje njegove žene(Natalije Gončarove, koju je oženio 1831.). Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju. Prvi metak je opalio D’Antes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D’Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februara 1837..

Voleo sam vas, moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
– Nek bog da tako drugi da vas voli.

Svojim slobodarskim i nacionalnim nadahnućem, te mnogostrukošću stilova i tonaliteta, Puškin je vremenom postao nacionalna pesnička veličina Rusije, poput Getea u Nemačkoj ili Mikijeviča u Poljskoj. Široku rusku dušu napojio je strasno na izvorištima romantičarske lirike, nadahnuvši je, još jednom, slobodarskom neugasivom iskrom besmrtnosti.

... Cvet lišen mirisa i sveo

u jednoj knjizi nađoh ja

i maštanja se niz ispleo

u mojoj duši željnoj sna:

kojeg je prolećnoga dana

cvao, koliko, na kom tlu?

Da li ga ubra ruka znana

i zašto li ga stavi tu?

Na nežni sastanak da seća,

na rastanak, taj davni jad,

na tihu šetnju usred cveća

kroz tihi dol i šumski hlad?