ARTHUR RIMBAUD (1854.- 1891.)

ARTHUR RIMBAUD (1854.- 1891.)

Artur Rembo francuski je književnik, pored pesnika Šarla Bodlera utemeljivač celokupne moderne poezije, jedan od ključnih ukletih pesnika. Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu - spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu.

Rembo je počeo pisati sa 16, a prestao sa 20 godina. Bio je ogorčeni begunac, pesnik alhemije reči, sa eksplozivnom maštom, savršenstvom oblika, revoltom prema tradiciji. Želeo je promeniti život, postati vidovnjak i kradljivac svetlosti, pesnik koji traga za natprirodnim moćima u halucinacijama i postaje Pijani brod(1871.). Želeo je vlastitim poetskim jezikom zagrliti letnju zoru i celi univerzum...

U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona će da skita svud…

Kako to zvanična biografija kaže, Artur Rembo je rođen u provincijskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete je bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so.Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolkinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu. Strahujući od lošeg uticaja sredine na njene sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours’ d'Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali uskratili bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protesni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao izlaz za dobro plaćenu poziciju i stalno pisao kako želi da bude kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste godine ona ih je pratila do škole.

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom – kapom za naprsle glave –
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! – ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini…

Iako veoma individualne prirode, Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga je nazivan prljavim, malim licemerom od strane svojih školskih drugova. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove i na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je Novogodišnji poklon siročadi (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous's 2. januara 1870. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo je u zatvoru nedelju dana.

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju…
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
– Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

U svojim početnim pesmama Rembo raskida s tradicionalnim sponama pobunjene mladosti, s porodicom, religijom, malograđanskom sredinom rodnog Charlevillea, rodoljubljem. Te pesme su bile parodične i žestoke, remboovski ironične i vizionarske. Značajne zbirke njegove poezije su: Sezona u paklu i Iluminacije. Već u Pismu vidovnjaka (1871.), sedamnaestogodišnji Rembo predstavlja vlastito viđenje pesnika i njegovih moći: Pesnik postaje vidovit dugim, neizmernim i promišljenim rastrojstvom svih čula... on biva više od ikog veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik – i najveći učenjak! - jer dolazi od nepoznatog.

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vresa
Među nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U devičanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo…

Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji i postao neuredan. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao. Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni(1871.) koju je opisao u pesmi L'orgie parisienne. Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu Le dormeur du Val (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi. Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena smatrajući ranu kao bezopasnu i površnu. Međutim Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora.

U plav letnji suton, krenuću na staze,

hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,

u njenoj svežini, moje noge gaze

i da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,

s dušom, od ljubavi silne opijenom,

na put ću da pođem, poput ciganina,

kroz prirodu- srećan kao s nekom ženom.

Godine 1873. Rembo objavljuje Sezone u paklu, zbirku pesama u prozi, duhovnu biografiju i mitografiju. Objavivši slom svih svojih zabluda, uključivši i onu o pesničkoj vidovitosti, Rembo iznenadno najavljuje da će se prestati baviti književnošću i otići živeti negde na Orijentu. Godine 1886., bez njegovog znanja, objavljena je Remboova poslednja knjiga poezije - Iluminacije, knjiga pesama u prozi, pisana u periodu od 1872. do 1874. godine. U njoj Rembo nastoji da ostvari svoj poetski ideal – nastoji da se poezija oslobodi pesnikova Ja i postane objektivna, čista i vanvremenska. I mada je Bodler prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog čoveka, Rembo je za tu novu poetiku našao potpuno odgovarajuću formu. Za njega je egzistencija bila jedna i jedina: život i poezija su se poistovećivali, stapajući se i transponujući u remboovsku čistu poeziju - poeziju koja zrači egzistencijom, stvarajući oko sebe i iz sebe svoj jedinstveni svet. Bila je to izuzetna poetika prvobitne čistote jednog emotivnog i veoma senzibilnog mladića, natopljena melanholijom i ogromnom nadom promene života rastrojstvom svih čula (čitav vek kasnije, buntovni američki poeta i bitnik, Jim Morrison, krenuće beskompromisno, do smrti, remboovskom stazom rastrojstva čula, stvorivši neke od svojih besmrtnih pesama kao Rembo u kožnoj jakni). Bila je to jedinstvena poetika stvorena na putu mukotrpnog skitačkog života i izatkana iz nestvarnog, mitskog života pesnika. Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima književnog potomstva. Potvrdila se prastara istina da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu iracionalno da ostvare.

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;

imao sam čak i kaput idealni;

U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni

zatočenik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.

Bejah Palčić-sanjar što slikove ište,

Velika mi Kola behu konačište,

a moja sazvežđa šuštaše iz tmine,

te, usput sedeći uz jesenje veče,

ja ih osluškivah, pustivši da teče

mojim čelom rosa- sok što snagom vrca,

pa slažući rime sred čarobne tmice,

ja sam prebirao, k’o na liri žice

ranjenih mi crevlji- stopu pored srca!

Avangardni umetnički pokreti iz prvih decenija ovog veka, nikli kao neposredna posledica kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire svesti o civilizacijskoj propasti i bespuću, ponavljali su Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt. Bretonova definicija nadrealizma kao čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek pokušava da izrazi stvarno funkcionisanje misli, izgledala je kao da je uzeta iz Remboovih Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i čovekovog duha. Meteorski razvoj njegovog pesništva kao da je svojom brzinom za svega četiri godine prestigao ceo jedan život. Napokon, uvidevši da se poezijom ne može promeniti život, on ostatak svog života provodi kao potpuni stranac književnosti i vlastitom delu. Putuje, uči jezike, obavlja razne poslove, trguje i živi u istočnoj Africi. Zbog bolesti se vraća u Francusku, gde umire 1891. godine.

Taj rezbaren orman, sav u hrastovini

naliči na stare, dobroćudne ljude,

a kad je otvoren, prosipa u tmini

mirise što zanos poput vina bude.

U njega se mnoštvo starudija strpa,

mirišljavog rublja il’ marama baka,

s likom čudovišta, zatim starih krpa

ženskih ili dečijih, uvelih čipaka.

Tu medaljona ima i portreta,

traka kose; tu je miris suvog cveta

sa kojim kao da miriše i voće.

O drevni ormane, tebi je poznata

mnoga priča koju ispričati hoćeš

kad škripeći širiš svoja crna vrata...

Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marseju mu je amputirana desna noga. Post-operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marseju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.

Uprkos svemu, niko kao Artur Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija suština života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija. Njegov pijani brod na kraju je ipak pronašao vlastitu luku, utočište unutar vizije čudesne poezije.

Našli smo je opet.
A koga to? – Večnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I opštih elana,
Slobodnih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj ko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Večnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.