Pijani brod Arthur Rimbaud

 

Pijani brod Arthur Rimbaud

    Artur Rembo francuski je književnik, pored pesnika Šarla Bodlera utemeljivač celokupne moderne poezije, jedan od ključnih ukletih pesnika. Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu - spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu. Rembo je počeo pisati sa 16, a prestao sa 20 godina. Bio je ogorčeni begunac, pesnik alhemije reči, sa eksplozivnom maštom, savršenstvom oblika, revoltom prema tradiciji. Želeo je promeniti život, postati vidovnjak i kradljivac svetlosti, pesnik koji traga za natprirodnim moćima u halucinacijama i postaje  Pijani brod (1871.). Želeo je vlastitim poetskim jezikom zagrliti letnju zoru i celi univerzum.

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

   Remboov motiv putovanja u pesmi Pijani brod je simbol čoveka koji prolazi kroz život, prikaz života kao putovanja vodom. Putovanje, otiskivanje na more predstavlja beg od stega stvarnosti koja je nepodnošljiva i traganje za apsolutom. Otkad je ovaj motiv upotrebljen u Bodlerovoj pesmi Putovanja kao simbol ljudske sudbine, postao je omiljeni motiv francuske lirike, brod postaje gotovo pomodna metafora lirskog subjekta. Kod Remboa nema direktnog poređenja broda i lirskog subjekta, kao što se takvo poređenje nalazi kod Bodlera – kod njega sam simbol broda dobija univerzalnije značenje, označava sudbinu svih ljudi i ceo tekst postaje apsolutna metafora. I mada je Bodler prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog čoveka, Rembo je za tu novu poetiku našao potpuno odgovarajuću formu. Za njega je egzistencija bila jedna i jedina: život i poezija su se poistovećivali, stapajući se i transponujući u remboovsku čistu poeziju - poeziju koja zrači egzistencijom, stvarajući oko sebe i iz sebe svoj jedinstveni svet. Bila je to izuzetna poetika prvobitne čistote jednog emotivnog i veoma senzibilnog mladića, natopljena melanholijom i ogromnom nadom promene života rastrojstvom svih čula (čitav vek kasnije, buntovni američki poeta i bitnik, Jim Morrison, krenuće beskompromisno, do smrti, remboovskom stazom rastrojstva čula, stvorivši neke od svojih besmrtnih pesama kao Rembo u kožnoj jakni). Bila je to jedinstvena poetika stvorena na putu mukotrpnog skitačkog života i izatkana iz nestvarnog, mitskog života pesnika. Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima književnog potomstva. Potvrdila se prastara istina da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu iracionalno da ostvare.

   U pesmi Pijani brod Rembo se identifikuje sa napuštenim brodom, brodom bez posade koji plovi egzotičnim morima i čije putovanje se završava brodolomom. Tema pesme Pijani brod je, kako ističu brojni tumači njegove poezije, drevni pesnički topos: simbolično prikazivanje života kao putovanja brodom: navigatio vitae. Ova tema se dosta sreće u svetskoj književnosti, kod svih naroda koji su živeli na obalama mora ili okeana, počev od staroegipatske knjige o brodolomniku koji strada, preko Odiseje i Sindbada moreplovca, do, recimo, savremenog portugalskog pesnika Fernanda Pešue. Tema je prisutna naročito u romantizmu: Kolridžova Pesma o starom mornaru, Poove priče U dubinama Melstrema i Avanture Artura Gordona Pima, Bodlerove pesme. Tema pesme može se shvatiti i kao eros putovanja. Pesnik se poistovećuje sa brodom, čiju posadu su pobili Indijanci. Putovanje počinje iz pobune, iz nemirenja sa svetom u kome su čoveku okviri jednom zauvek zadati, što simbolizuje red i poredak kopna i luke. Pobunjeni ljudski duh, zapućen u svet beskraja, ne može više da se pomiri sa trivijalnim ograničenjima i datostima na koje je bio osuđen. To je bekstvo u poigravanje na beskrajnoj morskoj pučini. Zatim brod plovi u slobodu prostora, gde su pomešani elementi unutrašnjeg, duhovnog sveta i spoljašnjeg, realnog. Ovaj brod sasvim slobodno luta egzotičnim morima i zemljama. Ističe se da je egzotična priroda, koju Rembo u ovoj pesmi stavlja nasuprot evropskoj civilizaciji, predeo bez ljudi. Evropski, civilizovani kontinent, oličen je metaforično u usidrenim, starim brodovima. Putovanje se završava brodolomom i tonjenjem u ništavilo, jer je pesnik duboko preobražen onim što je video.

    Između rušilačkog gesta i potrebe za odlaskom, između kidanja svih veza na sigurnim obalama i neizvesne avanture na neizmernoj pučini, Rembo je napisao Pijani brod kao sintezu lutalačkog nemira predelima pesničke imaginacije i kao lucidni nagoveštaj svog pesničkog brodoloma. Remboova imaginacija, koji u to vreme još nije bio video more, pored nekih knjiških izvora, vuče svoju pravu duhovnu supstancu iz poeme Putovanje, kojom Bodler završava svoje Cveće zla. Ali dok Bodler insistira na uzaludnosti svakog odlaska ili bekstva koje bi zanemarivalo turobnu svest o konačnosti ljudskog bića i o bolnoj ljubavi prema svim neminovnostima koje podrazumeva život uključujući i smrt, Rembo je sav u zanosu zaslepljenog traganja za oblicima i slikama jednog nevidjenog sveta, uveren da se životni imobilizam može izmeniti, da stvari mogu dobiti izgled kakav im daju naši snovi. Stoga Rembo započinje svoje pesničko putovanje imitirajući pokrete lađe koja napušta mirne vode (tj. logičkog mišljenja i konvencionalnih obrazaca osećajnosti) i plovi prema podnebljima jarkih boja i čudesnih sudara materije i beskraja, vidjivog i nevidljivog. Lađa, oslobođena posade i tovara (engleskog pamuka i flamanskog žita), navigacionih instrumenata, simbolizuje poeziju lišenu racionalnih i utilitarnih elemenata, prepuštenu vlastitoj logici i tajnom ritualu.U sferi pejzaža pesnik zanemaruje predstavu o vremenu i prostoru i prati kosmička zbivanja – od kretanja zvezda i strujnog kruženja zemaljskih sokova do diluvijalnih plima i vrtložnih vetrova – kao izraz radjanja mogućeg i nepoznatog u jednom apokaliptičnom prolomu, u munjevitom bljesku nastanka novih izvora svetlosti i novih oblika realnog sveta. Otkrivajući nove imaginarne prostore pesnik veruje u drugačiji poredak stvari u kome bi se invencija uzdizala nad realnošću, čudo stvaranja nad trivijalnošću postojanja. Ta vera je, međutim, samo rezultat pesnikove zaslepljenosti koja – dok traje – kao i nada i san, rađa obiljem slika kojima nije potrebno ni opravdanje ni pokriće da bi pesnikova vera bila zanosna i pesnički autentična.

    Rembo kao ukleti pesnik, nekonformista, buntovnik i vizionar shvata da je prezren od strane društva. Svojim nadahnućem i pesmom Pijani brod je želeo da sruši jeftin idealizam loših pesnika, borio se protiv njih svojom poezijom dok ga je nadahnuće vodilo. Razočaran je i žali Evropu koja svojim stegama, pravilima sputava avanturistički duh, ubija genija, ne dozvoljava mu da vidi veličinu večnosti, što je on u zanosu uspeo da vidi. Snagu za budućnost vidi samo u nekom drugom svetu. Razočaranje navodi pesnika da shvati da ni on sam nije dosegao čarobni svet, večnost, već da je samo maštao o njima. Vera u drugačiji poredak je samo posledica pesnikove zaslepljenosti, koja dok traje, kao vera i san, rađa obilje pesničkih slika. Nagoveštaj kraja njegovog nadahnuća dovodi ga do misli o tome da je bolje da propadne nego da se vrati realnom svetu, čamotinji. Iluzija da će ograničenima otkriti tajne drugog sveta nestaje, ostavlja ih da žive sa svojim praznoverjem i verom u taj običan svet.

    Avangardni umetnički pokreti iz prvih decenija prošlog veka, nikli kao neposredna posledica kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire svesti o civilizacijskoj propasti i bespuću, ponavljali su Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt. Bretonova definicija nadrealizma kao čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek pokušava da izrazi stvarno funkcionisanje misli, izgledala je kao da je uzeta iz Remboovih Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i čovekovog duha. Meteorski razvoj njegovog pesništva kao da je svojom brzinom za svega četiri godine prestigao ceo jedan život. Napokon, uvidevši da se poezijom ne može promeniti život, on ostatak svog života provodi kao potpuni stranac književnosti i vlastitom delu. Putuje, uči jezike, obavlja razne poslove, trguje i živi u istočnoj Africi. Zbog bolesti se vraća u Francusku, gde umire 1891. godine.

    Uprkos svemu, niko kao Artur Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija suština života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija. Njegov pijani brod na kraju je ipak pronašao vlastitu luku, utočište unutar vizije čudesne poezije.

 

By Tanja & Dragan Uzelac ... o lepotama duhovnog putovanja, 14.02.2020.