CHARLES BAUDELAIRE (1821.- 1867.)

CHARLES BAUDELAIRE (1821.- 1867.)

Šarl Bodler rodonačelnik je francuskog i evropskog modernog pesništva, esejista, kritičar i teoretičar simbolizma. Zanimalo ga je samo bavljenje poezijom – Potonuti na dno ponora, Pakao ili Nebo, zar je to važno?, Na dno Nepoznatoga da bi se sve pronašlo novo!.

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Šarl Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821. godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. Rekao je: Volio sam svoju majku zbog njene elegancije. On joj je kasnije pisao: U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost.

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela kinje,
krmimo milu grižu savesti kao svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva što grobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gamiže,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još spleli
njišu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su skakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav i zao!
I mada niti ropće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! – Dok je nevolje suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno cudovište
– dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: Zgrozim se kada pomislim na te godine, na tužno detinjstvo, samoću u srcu. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad lenj. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: Ja ne osećam da imam neko zvanje. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri.

Stupaju preda mnom Oči pune bljeska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.

Štite me od grijeha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lijepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slijepo.

O, prekrasne Oči, blistate ko svijeće
Kad mistični sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće;

Dok one Smrt slave, vi pjevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvijezde čiji plamen sunce ne zasjeni!

Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće. Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg pomorskog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimerenog ponašanja. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste … on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji.

Mladost moja beše k’o mračna oluja,

kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;

grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,

te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,

pa lopatu hvatam i grablje u šake

da iznova zemlje poplavljene zgrnem,

kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo

ne nađe tlom ovim opranim ko žalo

tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole! O bole! Vreme život mrvi;

neprijatelj tamni što nam srce para

snaži se i raste sve do naše krvi!...

Kao pesnik, Šarl Bodler se uzdao u moderno i otkrivao odnose između zvukova, mirisa, zemaljskih slika i simbola duhovnog sveta. Tražio je inspirativni uzlet i harmoniju, ali nije uspeo izbeći spleen. Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu- spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu.

Godine 1857. izdao je provokativnu zbirku poezije - Cveće zla, koja je izazvala skandal i prekretnicu u evropskoj poeziji. Baudelaire je hteo svojim pesmama šokirati i mučiti tadašnje čitaoce, ljubitelje poezije koji su imali naviku čitati samo lepe stihove koji su još dodatno ulepšavali njihove, za Baudelairea, licemerne živote.U temama ovih zbirki pesama, Baudelaire je birao ružne teme i mračne boje, on u svojim pesmama propagira pesnika koji ne želi ulepšavati život te neće pisati samo o lepoti i uzvišenom duhu. Neki kritičari zovu neke od pesama remek-dela strasti, umetnosti i poezije. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: Sve ono što nije skaredno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama i nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika. Bodlera naročito privlači velegradski pejzaž Pariza, ali ne onog raskošnog kraljevsko-imperijalnog , nego mračnog Pariza ružnoće, starosti i poroka. Cveće zla okuplja celokupno Bodlerovo delo u stihovima, od njegove dvadesete godine do smrti. Godine 1860. objavljuje Veštačke rajeve, knjigu o opijumskim vizijama, a godinu dana kasnije oduševljeno piše o nemačkom kompozitoru Richardu Wagneru. Osuđen, uništen i oboleo, nakon čuvene zbirke, držao se gordo poput vlastitog princa neba, albatrosa, jer pesnik je ptica: Proteran na zemlji sred vike, njegova ga divovska krila sprečavaju da korača. Nakon izliva krvi u mozak, postaje nepokretan i nem. Godine 1867. umire pomračenog uma. Nakon njegove smrti objavljene su pesme u prozi – Spleen Pariza(1869.), te eseji - Estetske zanimljivosti i Romantična umetnost (1868.).

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
– tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Šta je to poezija?Kakva joj je svrha?, pitao se Bodler, a potom dao odgovor. U razlikovanju Dobrog od Lepog, i Lepote u Zlu, da ritam i slik odgovore u čoveku besmrtnim potrebama za ujednačenošću, simetrijom i iznenađenjem; jer pesničko kazivanje može podražavati (i time se ona graniči sa muzičkom umetnošću i sa matematičkom naukom) vodoravnu liniju, pravu uzlaznu i pravu silaznu liniju; može stremiti ka nebu, bez zadihanosti ili okomito ponirati ka paklu sa ubrzanjem usled sve svoje težine; može ići spiralom, opisati parabolu, ili se kretati u cik-cak stvarajući niz naspramnih uglova.

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! Grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

Cveće zla prva je zbirka modernog francuskog i evropskog pesništva. Moram li vam reći, vama koji to niste pogodili kao ni drugi, da sam u tu groznu knjigu stavio celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju, objašnjavao je Bodler. Pomenuta zbirka se sastoji od šest delova. Prvi, Spleen i ideal, nakon izlaganja odnosa prema umetnosti i ljubavi kanconijera, dramatizuje ljudski opstanak između dosade, teskobe i euforije. U pesmama je gorko opisano kako je materijalno stanje samo stanje prolaznosti u životu. Žena je prikazana kao izvor lepote i blaženstva s jedne strane, dok s druge strane pesnik ženu opisuje kao izvor hladnoće i pokvarenosti. Prvi ciklus završava zaključkom kako se čovek ne može ispuniti ljubavlju te se vraća u svoju psihu koja je opisana kao patnja. Pariske slike, određuju tlo pesnikovih nadahnuća. Čini ga osamnaest pesama, a sve one bave se životom u velegradu, pisac šeta gradom i to u 24 sata. On nailazi na nesreću i bedu hodajući ulicama, a sve to podseća ga na njegovu patnju.Vino teži da preokrene negativnu viziju pesnika prizivanjem veštačkog raja alkohola i bavi se opijanjem. Naslovni deo, Cveće zla vodi još dublje u bodlerovski inferno poroka, baveći se provokacijom seksualnih zastranjivana. U njemu čovek iskušava dno stvarnosti na kojem preostaje samo metafizička Pobuna oslonjena na ponos palog anđela, Satane. Ciklus Pobuna ima samo tri teksta te se u njemu opisuje kako je junak na granici između pakla i neba. Smrt predstavlja traženi počinak, ali ne u nepovratnom svršetku, nego u feniksovskom pepelu večne avanture: Otrov svoj nam nali, okrepe nam treba! Mi hoćemo – mozak žeže htenje ovo – roniti na dno bez dna, Pakla ili Neba, na dnu Nepoznatog da nađemo Novo!. Ova zbirka pesama Bodlerovo je viđenje stvari o trenutnoj situaciji u društvu, ali i njegovi životni padovi, usponi i zanosi. On se pobunio protiv laži i prevara te je hteo naći prvi i istinski pokretač čovekovih postojanja. U isto vreme smatrao je da to nikako nisu trenutne lažne i isprazne, nametnute konvencije ponašanja. U svojim pesmama odbacuje lepotu, sentimentalnost i uvodi novu vrstu emotivnosti pišući stihove pune očaja, mržnje, ljutnje, prkosa i zanosna. One govore o praznini, bludu, zavisti i nagonu. Teme su smrt, praznina, očaj, sivilo jednog velegrada, beda i borba za opstanak.

Često, zabave radi, mornari s broda love

albatrose, te ptice što putuju sa njima.

I, nalik na krilate vladare mora, plove

nad lađom koja klizi po gorkim ponorima.

Kad uhvaćenu pticu na daske oni metnu

tada taj car azura raširi pored tela,

nalik na neku jadnu ptičurinu nespretnu,

kao vesla dugačka, ogromna krila bela.

Kako je tada ovaj nebeski putnik bedan!

Maločas tako divan, sada se smešno valja;

Dok ga lulicom svojom po kjunu dira jedan,

drugi hrama, oponaša tog krilatog bogalja!

Pesnik je sličan caru vihora i oluje

koji se strelcu smeje sa oblačnoga svoda;

kad je na zemlju prognan, gde samo sprdnje čuje,

zbog svojih divskih krila on ne može da hoda“.

Poezija se po sadržini približava izvesnoj filozofskoj grani i njeno je dejstvo u oblasti estetskog i etičkog. Poezija jeste visoki oblik saznanja čiji je predmet ljudska duša u svoj svojoj složenosti, a na takvom poslu pesnik mora u isti mah biti strasno zaljubljen u strast samu, i hladno odlučan u traženju sredstava da je izrazi na najvidljiviji način. Bodlerova je strast bila oličena u krajnostima, dvosmislenosti i dvoznačnosti osećanja, u neprestanom razdiranju između fizičkog i duhovnog, u kontrapunktu užasa pred životom i težnja ka smrti. Teme pobune i bekstva proističu iz romantičarskog nasleđa, ali su tek u Bodlerovoj poeziji stekle svoju celovitu tragičnu meru; ljubavno i narkotično pijanstvo samo su putevi, isprekidani ili prividni, da se izađe iz spleena i da se dosegne do apsolutnog, do smrti.

Tremovi velelepni dugo su stan moj bili

sa šumom ustremljenih vitkih stubova, koje

hiljadostrukom vatrom primorska sunca boje

a na bazaltne špilje naliče kad dan čili.

Njišući lik nebesa, talasi u svom toku

na mističan i svečan način su proplitali

moćna sazvučja zvonka sa ognjem što ga pali

večernje sunce jarkim bojama u mom oku.

Spokojnih strasti puni tu su mi tekli dani

sred plavetnila čista, talasa, sjajna vrela

i sred robova nagih što su, namirisani

njišući lišće palmi hladili žar mog čela,

brinući samo jedno: da proniknu do dna

duboke bolne tajne od koje patim ja...

Bodler, njegov izdavač i štampar, su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: Tvoje cveće zla sija i blješti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proljece bez mirisa sada!

I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k’o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinkture opijuma, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno napredovao. Na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, ali nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, i u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživio jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu.

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledaće, ko novorođenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.