Druga strana nade (2017.) Aki Kaurismaki
Kaurismakijeva angažovana umetnost (mekanih, toplih, humanističkih nijansi ), smeštena između kontrasta toplih, jarko crvenih tonova (prigušenog finskog tanga) i melanholično plavih, hladnih boja nehumanog sveta, nešto je što ga već za života čini klasikom autorskog filma i privlači iskrene filmofile sveta unikatnom magijom finskog maestra pokretnih slika.
Solidarnost je reč koja nam već dugo nedostaje. Solidarnost je možda način za rešenje ili bar ublažavanje problema. Ona već dugo nedostaje ljudskim bićima. Nedostaje Evropi.
Nakon znamenite finske trilogije, Kaurismaki nastavlja svojim jedinstvenim putem originalnog filmskog autora, usamljenika i čoveka humaniste. Plutajući oblaci (1996.) bili su prvi deo nove kaurismakijevske, tzv. finske trilogije. Bila je to surova i iskrena priča o nezaposlenosti, alkoholizmu i depresiji, posledicama koje proističu iz uzroka poremećenih vrednosti i užasa sveta – bez utehe, zatrpanog smećem materijalističkih vrednosti i sebičnosti. Na nju se nadovezuju impresivni Čovek bez prošlosti (2002.), potresna priča o gubitku identiteta i novoj nadi, iskrenoj veri koja veliča hrabrost, borbenost i istrajnost, nadu koja nikad ne umire bez obzira na trnovit čovekov ovozemaljski put iskušenja i stradanja. Treći deo trilogije, Svetla u sumraku (2006.) priča je o usamljenosti i borbi malog čoveka u svetu nepravde. Priča o čoveku sanjaru, moralnom i neuklopljenom u svet, koji poštuje neke stare i davno zaboravljene vrednosti – zatrpane bukom ludaka i licemera.
Nastavak Kaurismakijevog puta angažovanog filmskog umetnika i čoveka humaniste predstavlja film Avr (2011.), dirljiva priča sa karakterističnim kaurismakijevskim crnim humorom, priča o Marselu Marksu, bivšem piscu i boemu pariskih ulica, koji je, odbacivši velegradski spleen sa literarnim ambicijama, došao u francuski grad Avr i počeo da radi kao čistač cipela. I mada živi na ivici bede, socijalnom dnu, i mada mu žena teško oboleva i biva smeštena u bolnicu sa malim izgledima da preživi, Marsel u svom srcu pronalazi dovoljno nesebičnosti, ljubavi i snage da pomogne tamnoputom dečaku iz Afrike (ilegalnom izbeglici koga traže francuske vlasti radi deportacije) da se ilegalno, brodom domogne Engleske gde mu je već majka prebegla. On ga pronalazi izgladnelog i uplašenog, skriva i hrani u svom domu i na kraju, skuplja novac dobrotvornim koncertom koji organizuje sa prijateljima da omogući nepoznatom dečaku da se domogne Engleske i majke za kojom čezne. Ovim dirljivim filmom, duboko humane, istinski hrišćanske note milosrđa (na čijem kraju se dešava još jedno čudo, u stilu jevanđeoskih priča o isceljenju od strane Isusa - onih krotkih, koji istinski veruju, Marselova žena pobeđuje snagom volje, vere i ljubavi neizlečivu bolest, simbolično pokazujući kroz magiju velikog Kaurismakija šta je to što zapravo nedostaje današnjem čoveku i svetu – vera, ljubav i iskrena nada).
Avr je potresna i nepretenciozno topla ljudska priča humaniste Kaurismakija, film o borbi običnog, poniženog i obespravljenog čoveka sa dehumanizovanim sistemom zapadnog društva... Ovim filmom Kaurismaki nas u stvari uvodi u svoju treću trilogiju – trilogiju izbeglica ili pak imigrantsku trilogiju, koje dolaze u Evropu tražeći azil i posao. Drugi deo trilogije predstavljen je filmom Druga strana nade (2017), ništa manje potresnim, bajkovitim i humanim delom, još jednom humanom i toplom ljudskom pričom o nekoristoljubivoj pomoći čoveka nekome ko je potpuni stranac, u ovom slučaju imigrant iz dalekog sveta.
Radnja filma je sledeća: Kaurismaki kreira dva odvojena toka radnje koja se u jednom momentu spajaju. Finski trgovac, Vikstrom, iznenada napušta svoju ženu, rasprodaje preostale zalihe robe, sa dobijenim novcem odlazi da se kocka gde višestruko povećava imetak i potom kupuje neugledni restoran zadržavši radnike. Za to vreme sirijski mladić Kaled se posle dugog izbegličkog lutanja po Evropi slučajem obreo u Helsinkiju, gde se prijavljuje vlastima tražeći azil. On se na tom putovanju odvojio od svoje sestre Miriam koju za sada bezuspešno pokušava da nađe. Nakon što mu je zahtev za azil odbijen, Halid beži iz imigrantskog prihvatilišta. Posle nekog vremena provedenog u skrivanju na ulicama sreće se sa Vikstromom (tu se razdvojene linije pripovedanja spajaju) koji mu ponudi posao u restoranu, pribežište, obezbedi mu novi identitet i udesi da se pronađena Kaledova sestra relativno bezbedno prebaci u Finsku i sretne sa svojim bratom.
Druga strana nade vraća čarobnom svetu filma starog, dobrog, minimalističkog i u svom retro stilu prepoznatljivog Akija Kaurismakija. Tu su svi elementi koji ga decenijama čine tako originalnim i jedinstvenim autorom: topla ljudska priča (ovaj put o dvojici izbeglica – jednog doslovnog koji beži od rata iz rodne Sirije i drugog, Finca, koji beži od svog starog života), bez suviše reči, škrtost na scenografiji i pokretima kamere. Tu su elementi filma u kojem vlada mir i tišina, kao totalni kontrast vladajućim, ispraznim, nehumanim, hladnim i bučnim američkim blokbasterima (bez duše i ikakve ljudske topline). Kao i u prethodnom, filmu Avr iznova je tu kao mesto radnje lučki grad i neobično prijateljstvo jednog imigranta i čoveka iz lokalne sredine. U svom kaurismakijevskom stilu, natopljenom melanholijom crnog humora, Kaurismaki prepoznatljivo kombinuje politiku i poetiku, tragediju i komediju, oslikavajući svoj tipični svet uz pomoć svog stalnog direktora fotografije Tima Salminena.
Tamo gde interesi i sebičnost (u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdižu iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni.
Kaurismaki staje na stranu tzv. običnog, malog čoveka, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila. Kaurismaki priča tople ljudske priče, nabijene snažnim emocijama, priče o ljubavi, istrajnosti i praštanju, solidarnosti, saosećanju, nekoristoljublju, empatiji.
Dobri stari rokenrol i duh bluza, čudesni retro enterijer, stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta. Sve je u duhu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, zlatnog doba filma i rokenrola, u kaurismakijevskom retro stilu starih radio aparata, džuboksa i starih automobila, telefona s brojčanikom koji se okreće, starih pisaćih mašina i suptilnom, ljudskom toplinom nekadašnjih barova i restorana u kojima se praši stari, dobri, izvorni rokenrol.
Stvarnost je toliko postala beznadežna da ne mogu da pravim film koji će biti crnji od realnosti.
Njegovi filmovi su potresni, crnohumorni ekspresionistički portreti moderne Finske, pastelnih boja. Oni su kao ostrva tišine unutar buke modernog sveta i liče na neme filmove sa finskim tangom, kao muzičkom podlogom. Kaurismaki vešto prikazuje tipičnu finsku usamljenost i melanholiju, dočaravajući ih kroz likove ćutljivih autsajdera u čudesnoj atmosferi nordijske otuđenosti.
Kao veliki čovek, umetnik, stilista i humanista Aki Kaurismaki staje na stranu obespravljenih ljudi sveta, nudeći ljubav, saosećajnost i solidarnost kao odgovor na gramzivost, pohlepu i bezosećajnost modernog sveta, nudeći nadu svim svojim čudesnim marginalcima i antijunacima s oboda radničkog geta.
Lepršajući kroz čudesni svet pokretnih slika i njegovu hipnotišuću magiju poput fazanovog pera na krilima vetra Kaurismaki ostaje jednim od poslednjih velikih umetnika i humanista svetskog filma, umetnik koji svojim jedinstvenih duhom nudi alternativu opštoj komercijalizaciji i jalovosti modernih stremljenja svetske kinematografije.
By Dragan Uzelac, januar 2019.
.jpg)
Nema komentara:
Objavi komentar