KAURISMAKIJEVA FINSKA TRILOGIJA

 

KAURISMAKIJEVA FINSKA TRILOGIJA

     Kultni filmski reditelj iz Finske, Aki Kaurismaki je poznat po eksperimentisanju sa žanrovima i formama, a njegova dela se kreću od adaptacija književnih klasika do drama i priča iz života radničke klase u Finskoj. Zahvaljujući neobičnom humoru, Kaurismaki vrlo dobro uspeva da kombinuje komediju sa beznadežnom tragedijom, ističe kritika, pišući o sineasti koji je od osamdesetih do danas realizovao petinu ukupne filmske produkcije u Finskoj. Njegovi filmovi imaju srodne priče, junaci su poniženi slojevi proletarijata, odbačeni, usamljeni gubitnici, a često ih tumače isti glumci.

     Reditelj, scenarista, producent i montažer Kaurismaki rođen je 4. aprila 1957. godine u gradu Orimatili u Finskoj. Tokom studija žurnalistike pokazao je interesovanje za film i pisao filmske kritike. Danas ističe da sve što je o sedmoj umetnosti saznao – naučio je u bioskopu gledajući nekada po četiri filma dnevno. Nazivaju ga autorskim režiserom jer u filmovima pokazuje lični pogled na temu filma i umetnosti uopšte. Gluma u njegovim filmovima je redukovana, dijalozi su kratki, jednostavni, ali izrečeni na besprekornom finskom književnom jeziku. Kaurismaki kao filmski autor posebno akcentuje svoj britki, crni humor koji simbolizuje apsurdnost gubitničke pozicije njegovih marginalizovanih i poniženih junaka. Akijevi junaci imaju samo jedan izraz lica: i kada rade, i kada piju i kada se druže imaju samo jedno lice i sa tim licem idu kroz ceo svoj život. Oni su usamljeni, poniženi i ćutljivi pripadnici obespravljene radničke klase u stalnoj potrazi za poslom i ljubavlju.

Bilo je vremena kada sam bio perač tanjira, poštar, magacioner, utovarivač peska, pa mi posle filmskog posla, zvanje akademika neće nepriličiti, našalio se Kaurismaki posle vesti da će postati član Finske akademije nauka i umetnosti.

 

Finska trilogija – fazanovo pero na krilima vetra

     Kaurismakijev stil podseća na francuske reditelje J.P. Melvila i Roberta Bresona. Atmosferična gluma i jasna i jednostavna priča postavljena u  zanimljivom ambijentu sa atmosferom koja priča sama za sebe i jako specifičnim humorom čine unutarnju magiju njegovih filmova. Socijalni realizam je naziv za njegovu originalnu vizuelnu kinematografsku stilizaciju koja najbolje opisuje njegovo stvaralaštvo. Humor je sličan onom koji se sreće i u Džarmušovim filmovima. Omiljeni Kaurismakijevi reditelji su Fazbinder i Bergman, a reditelj s kojim ga najviše porede (pre svega stilski i tematski) je Džim Džarmuš, još jedan osobenjak i buntovnik s razlogom (Džarmušova posveta duhu i delu Akija Kaurismakija kroz završni deo omnibusa - Noć na Zemlji (Helsinki), impresivna je oda autorskom filmu, specifičnom humoru, duši čoveka i čudesnoj lepoti, lepoti samoj po sebi).

Volim Fazbinderovo ludilo i tugu. Osećam se veoma slično.

 

Jedan Bergmanov film je, ako vam je to po volji, kao dvadesetčetvrti deo sekunde koji je metamoforziran i produžen na sat i po vremena. To je jedan svet između dva treptaja oka, tuga između dva otkucaja srca, životnost između dva udarca dlanovima.

    Grad u kome uglavnom snima je Helsinki tj. njegovi delovi u kojima živi i radi radnička klasa. Likovi su često siromašni i izgubljeni pojedinci, socijalni slučajevi, sasvim obični ljudi u gramzivom i zlobnom svetu bezdušnosti prinuđeni na borbu za goli opstanak, otpor i smelo odupiranje modernim robovlasnicima i licemerima koji su prigrabili sve bogatstvo  sveta.

    Plutajući oblaci (1996.) bili su prvi deo nove kaurismakijevske, tzv.  finske trilogije. Bila je to surova i iskrena priča o nezaposlenosti, alkoholizmu i depresiji, posledicama koje proističu iz uzroka poremećenih vrednosti i užasa  sveta – bez utehe, zatrpanog smećem materijalističkih vrednosti i sebičnosti. Na nju se nadovezuju impresivni Čovek bez prošlosti (2002.), potresna priča o gubitku identiteta i novoj nadi, iskrenoj veri koja veliča hrabrost, borbenost i istrajnost, nadu koja nikad ne umire bez obzira na trnovit čovekov ovozemaljski put iskušenja i stradanja.  Treći deo trilogije, Svetla u sumraku (2006.)  priča je o usamljenosti i borbi malog čoveka u svetu nepravde. Priča o čoveku sanjaru, moralnom i neuklopljenom u svet, koji poštuje neke stare i davno zaboravljene vrednosti – zatrpane bukom ludaka i licemera.

   Kaurismakijeva angažovana umetnost (mekanih, humanističkih nijansi  ), smeštena između kontrasta toplih, jarko crvenih tonova(prigušenog finskog tanga) i melanholično plavih,hladnih boja nehumanog sveta, nešto je što ga već za života čini klasikom autorskog filma i privlači iskrene filmofile sveta unikatnom magijom finskog maestra pokretnih slika.

 

PLUTAJUĆI OBLACI (1996.)

     Drifting Clouds je prvo od tri Kaurismakijeva finska ostvarenja, i prati život vozača tramvaja koji gubi svoj posao. Nedugo potom, restoran u kome radi njegova žena se zatvara. Previše ponosni da bi primali socijalnu pomoć, pokušavaju pronaći nova radna mesta. Ali totalno su nespretni i nemaju mnogo sreće u onome što su zamislili, nevolje se samo nižu.

      Film je izabran za Finskog kandidata za najbolji strani film na 69-oj dodeli oskara, međutim, nije nominovan. 1996. je osvojio je nagradu Ekumenskog žirija, na Filmskom festival u Kanu.

ČOVEK BEZ PROŠLOSTI (2002.)

     U glavnim ulogama filma Čovek bez prošlosti pojavljuju se Marku Peltora, Kati Outinen i Juhani Niemela. Film prati život čoveka koji po dolasku u Helsinki biva toliko pretučen da dobija amneziju. Zbog nemogućnosti sećanja sopstvenog imena i bilo čega iz prošlosti, ne uspeva dobiti zaposlenje niti iznajmiti stan, pa započinje život van grada trudeći se da postepeno vrati svoj život u normalne tokove. Kroz toplu ljudsku priču Kaurismaki nam prikazuje život obezglavljenog i pretučenog čoveka bez identiteta i  novca dok luta najsiromašnijim delovima Helsinkija i živi na pristaništu u kontejneru za tovar. Upoznaje radnicu Armije spasa i zaljubljuje se u nju. Otkrivši ljubav, primoran je da upozna neke od životnih vrednosti kojih čovek ne treba da se stidi. Ova jednostavna priča govori o ljudima koji još uvek znaju kako da budu dobri, brižni i nežni.Mali ironični obrti, kao i sjajan humor, nasmejaće vas čak i u trenucima u kojima se junak filma bori protiv društva punog predrasuda koje nije u stanju da veruje čoveku bez imena. Kaurismaki je stvorio film u kome neustrašiva i moćna forma, boje i sredstva izražavanja ukazuju na svest o tradiciji finskog i evropskog filma, kao i na čvrst novi stil njegovog umetničkog sveta.

    Šta se događa kada čovek izgubi pamćenje? Na koji način država tretira ljude koji su ostali bez sećanja i dokumenata?  Postojiš li ako ne poseduješ dokumente? Je li gubitak pamćenja uvek nužno loša stvar? Kaurismäki drugim filmom finske trilogije uspeva istovremeno istražiti kompleksna pitanja ljudske prirode, a pritom i ostati u okvirima svoje priče o društvu zatrovanom letargičnim službenicima i nasilnim pojedincima koji uspevaju zaobići ruku pravde. Istražujući korene kapitalizma, The Man Without a Past film je kojim Kaurismäki potvrđuje svoj status jednog od najbitnijih evropskih reditelja te osigurava svoju poziciju u istoriji evropskog filma.

      Čovek bez prošlosti je nominavan za nagradu Akademije za najbolji strani film 2002. Iste godine, osvojio je Grand Priks na Filmskom festival u Kanu. 

SVETLA U SUMRAKU (2006.)

     Svetla u sumraku završetak je trilogije započete filmom Plutajući oblaci (1996.) i nastavljene filmom Čovek bez prošlosti (2002.). Dok se prvi film trilogije bavio nezaposlenošću, a drugi beskućništvom, tema filma Svetla u sumraku je usamljenost.

    Koistinen (Janne Hyytiäinen) je noćni čuvar u trgovačkom centru u Helsinkiju. On je prilično povučen i nema mnogo sreće sa ženama. Jedina žena u njegovom životu je Aila (Maria Heiskanen), koja ima štand za prodaju hrane na koji Koistinen navraća po povratku sa posla. On obično ubija vreme u obližnjem kafiću u kojem će prvi put sresti Mirju (Maria Järvenhelmi), prelepu devojku kojoj se Koistinen sviđa. Neiskusni mladić je odmah oboren s nogu i spreman ju je oženiti, čak i pre prvog sastanka. Ono što on ne zna je da je Mirja zainteresovana za njega iz sasvim drugih razloga. Naime, ona radi sa Lindholmom (Ilkka Koivula), kriminalcem koji ju je unajmio da od Koistinena dobije sigurnosne šifre kako bi što lakše opljačkao trgovački centar.

    Svetla u sumraku pokazuju usamljenost i svakodnevni sadizam viđen kroz život povučenog Koistinena. Glavni lik je bukvalno sam do poslednje scene u filmu. To je priča o čoveku senci, ili pre o svetu koji koji je prividan za sanjara koji poštuje neke stare vrednosti. On je moralni agent i to na način koji se ne uklapa u pravila sveta u kome živi. Kroz jednu ekstremno zatvorenu tvrđavu uma otvara se širok pojas društvenih preispitivanja. To je paradoks ovog filma, ali ujedno i njegova lepota.

 

     Kaurismakijevi filmovi su potresni, crnohumorni ekspresionistički portreti moderne Finske, pastelnih boja. Oni su kao ostrva tišine unutar buke modernog sveta i liče na neme filmove sa finskim tangom, kao muzičkom podlogom. Kaurismaki vešto prikazuje tipičnu finsku usamljenost i melanholiju, dočaravajući ih kroz likove ćutljivih autsajdera u čudesnoj atmosferi nordijske otuđenosti.

Nema koristi od nadanja, o bilo čemu, najbolje je samo prepustiti se noći, ili leteti nisko kao fazanovo pero na krilima vetra, preko vrhova kuća, u daljinu. Život je kratak i mizeran. Budi veseo koliko možeš!.

     Kao veliki čovek, umetnik, stilista i humanista Aki Kaurismaki staje na stranu obespravljenih ljudi sveta, nudeći ljubav, saosećajnost i solidarnost  kao odgovor na gramzivost, pohlepu i bezosećajnost modernog sveta, nudeći nadu svim svojim čudesnim marginalcima i antijunacima s oboda radničkog geta.

    Lepršajući kroz čudesni svet pokretnih slika i njegovu hipnotišuću magiju poput fazanovog pera na krilima vetra Kaurismaki ostaje jedan od poslednjih velikih umetnika i humanista svetskog filma,umetnik koji svojim jedinstvenih duhom nudi alternativu opštoj komercijalizaciji i jalovosti modernih stremljenja svetske kinematografije.

 

By Dragan Uzelac, april 2019.