EP O GILGAMEŠU

 

EP O GILGAMEŠU

INTRO: DARK SIDE OF HUMAN’S SOUL

   Među spisima koji se obično smatraju pesimističnim sasvim je usamljeno po svom melanholičnom, sumornom karakteru delo koje i po vrednostima zauzima veoma visoko i izuzetno mesto unutar egipatske književnosti, naroda jedne od najstarijih civilizacija u istoriji čovečanstva. Čudesni, tajnoviti spis, poznat u naše vreme kao Razgovor umornoga od života sa njegovom dušom razlikuje se od mnogih drugih pesimističnih spisa, koji na ljudski život gledaju kao tragediju, besmisao, ništavilo i stalno obrtanje unutar začaranog kruga rađanja i smrti, po tome što mu se zgađenost nad ljudskom egzistencijom i zapitanost nad smislom života ne javljaju prvenstveno u kontekstu nekog socijalnog ili političkog nezadovoljstva nego kao viđenje čisto individualne ljudske situacije i problema, bez uplitanja društva, ideologije ili neizbežnih čari materijalizma. Mračni spis umornoga od života prikazuje nam iz dubina prošlosti i istorije senzibilne ljudske duše jednog od očajnika sveta, neodlučnog ali sklonog da smrt vidi kao jedini izlaz iz besmislene bede ljudskog ovozemaljskog života, kroz formu njegovog dijaloga s vlastitom dušom.

Sličan lavu, podiže on svoj tužan glas.
Sličan lavici pogođenoj kopljem, zaurla on.
Čupao je svoju kosu i razbacivao.
Poderao je svoju odeću
i obukao prašnu, žalobnu

Sudbina prijatelja tako teško leži na meni,
zato tužim preko polja
i tražim doline.
Kako samo mogu to da prećutim,
kako da se izjadam?
Prijatelj koga volim
postao je zemlja.
Enkidu, moj prijatelj,
postao je kao blato zemlje!
Zar neću i ja morati da se smirim kao on
i da ne ustanem doveka?

OSVIT CIVILIZACIJE - U početku beše reč

   Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz Grčke ili Keltske mitologije, junak epa o Gilgamešu bio je istorijska ličnost, kralj koji je vladao Sumerskim gradom - državom Urukom oko 2700. pne. Nastao je oko 1700. godine pre nove ere. Neki njegovi delovi nastali su mnogo ranije, a i ceo ep je verovatno stariji, samo mu je oko navedene godine dat celovit oblik. Ep je napisan u akkadianu, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao Sin-Leqi-Unninni, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Ep o Gilgamešovom traganju za besmrtnošću predstavlja praizvor celokupne svetske epske poezije, nastao u praskozorje svetske civilizacije i ostavljen kao trag u vremenu na glinenim pločama, u pesku koji je prekrio svet Sumera. Reč je o remek-delu sumerske i asirsko-vavilonske književnosti, delu koje više od hiljadu godina prethodi kamenu temeljcu evropske duhovnosti i književnosti - epovima Ilijada i Odiseja legendarnog pesnika Helade – Homera, i u čijem je središtu idealizovani junak natprirodnih telesnih i duhovnih moći.

   U epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju u gradu Uruku, koji je bio dve trećine Bog, a jednu trećinu čovek. Samim tim što je bio čovek bio je i smrtan. Njegov prijatelj bio je Enkidu koga je boginja Aruru stvorila od blata i oživela sa namerom da savlada Gilgameša ali su se njih dvojica sprijateljili. Enkidu je bio ceo čovek, smrtan i kada je umro Gilagameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da živi, nije jeo, bio je tužan, lutao je zapušten po pustinji, jadikovao je i rešio da ode u podzemni svet da traži travu besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U podzemnom svetu saznao je da neće uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Našao je travu, međutim, ukrala mu je lukava zmija, on se potom vraća bez nje i umire u svojoj palati u snu.Gilgameš se opisuje kao jako lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svom narodu (npr. silovao je svaku ženu koja bi mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je prostitutku da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svome narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su zajedno ići u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da poseku drva. Tu ih napada čudovište Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je odbio imati ljubavne odnose s boginjom, bore se i pobeđuju nebeskog bika poslanog s neba. Bogovi odluče kazniti Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš biva emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Ne uspeva je dobiti i umire kao smrtnik.

   Osnovno pitanje kojim se bavi ovaj sumersko-vavilonski ep (pre nekih 4000 godina) je neizbežnost ljudskih patnji i smrti, koja izjednačava sve i u kojoj sve nestaje, sve naše nade, muke i trud. Razrešenje ovog ružnog misterija i ljudske tragike uopšte Ep o Gilgamešu  izražava kroz veru da su, uprkos smrtnosti čovekovoj, ljudska dela besmrtna. Ipak, ni ta činjenica ne menja opšte mišljenje o ovom vanvremenskom epu, jer on ostaje jednim od turobnih i duboko pesimističkih dela književnosti sveta.

Utnapištim (govori Gilgamešu): Otkada su dani započeli, ništa nije trajno. Ne liči li jedno drugom novorođeno dete i smrt? Zar nisu oboje obeleženi znacima smrti?

Gilgameš: Za koga su se, trudile moje ruke? Za koga kruži i ističe krv moga srca?Radio sam ali meni samom to nije donelo ništa dobro. Za crva koji gmiže u zemlji dobro sam učinio.

    Jezik epa odlikuje se tzv. biblijskim tonom, no on je zapravo tek kasnije prenesen u judejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila ceo naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje stodvadeset stubova u plićake smrti, Gilgamešovo putovanje mračnim klancem). Ceo ep mogli bismo podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od prve do sedme ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro konstruisanoj gradaciji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (osma ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegični karakter. Pravi vrhunac epa nalazimo u opisu potopa (jedanaesta ploča), koji je dat na veoma realističan način. Svojom vrednošću ona daje epu umetničku lepotu i obeležje, uz to svojom dramatičnošću oživljava tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (dvanaesta ploča).

Zar neću i ja, i ja kao Enkidu umreti?
Duša mi je razrivena bolom.
Uplašio sam se smrti i zato jurim preko stepe.
Odlazim moćnom Utnapištimu,
koji je našao večni život.
Žurim da stignem k njemu…

Gilgamešu, kuda žuriš?
Život koji tražiš nećeš naći.
Kada su bogovi stvorili ljude,
smrt su odredili za njih,
a život zadržali za sebe…

Čoveku nije određen večni život.
Smrt je strašna,
svakom životu ona postavlja cilj…

Zar gradimo kuće zauvek?
Pečatimo li ugovore za večnost?
Zar braća zauvek dele baštinu?
Zar čovek večno uživa radost stvaranja?

Otkad su dani započeli, ništa nije trajno.
Ne liče li jedno drugom
novorođeno dete i smrt?
Zar nisu oboje obeleženi znacima smrti?

LUX AETERNA: I bi svetlost

    Lepotu i vrednost epa o Gilgamešu čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe je u tome da stvori besmrtno delo. Govori o nemogućnosti da se čovek približi večnosti a to može samo stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog nestanka. Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri… Uprkos tami beznadežnosti, turobnosti i pesimizmu Ep o Gilgamešu ostaje jednim od najvećih dela čovečanstva, kamena temeljaca svetske knjževnosti i umetnosti, delo silne energije, rafiniranog stila, filozofski duboko i pesnički snažno.

By Dragan Uzelac