EDGAR ALLAN POE – PAD KUĆE USHER

 

EDGAR ALLAN POE – PAD KUĆE USHER

    Svet naslikan pripovetkama američkog književnika E. A. Poa toliko je specifičan da je teško imenovati ga jednim pojmom. Ne može se nazvati prosto čudnim, ni čudesnim, niti ga termini fantastično i groteskno potpuno obuhvataju. On je sve to istovremeno, ali i mnogo više od toga, prvenstveno time što predstavlja jednu potpuno izgrađenu, kompleksnu tvorevinu, koja spaja sve te elemente na poseban, fascinantan način. Po nam svakom pričom daje po jedan isečak iz života, iz jednog paralelnog sveta, sumornog i zlobnog, sveta koji oblikuju mračni porivi čovekove duše, i još mračnije sile izvan nje, ali ipak takvog u kome postoji neko više značenje nedostupno običnom čoveku – i sam čitalac, u stanju je da nasluti mogućnost postojanja tog drugog sveta, ili čak i njegovog smisla, i zato mu on deluje neuhvatljivo  blisko i poznato. Drugim rečima, Po je predosetio modernu ideju egzistencijalne samoće i praznine. Njegov univerzum je zatvoren, u njemu nema budućnosti, u njemu se ništa ne kreće, u njemu već vlada entropija. Kao jedan od glavnih predstavnika romantizma u američkoj književnosti, Edgar Allan Poe se nadovezuje na gotičku struju razvijenih evropskih književnosti tog perioda, struju koja se odlikuje mešanjem sna i jave, setom, elementima podsvesnog. Novina njegovog dela ogleda se u vrhunskom umeću spajanja tih crta romantizma sa uverljivoću realističke poetike. S jedne strane, Edgar Allan Poe se smatra začetnikom kratke priče, priče tajanstva i strave, metafizičkog užasa, tvorcem detektivske priče i rodonačelnikom u žanru naučne fantastike; s druge strane, kako god da se formalno razvrstavaju njegove priče, sve one nose isti pečat Poove estetike neobičnog i pomerenog pogleda na stvarnost.U Poevom delu, kreiranje te paralelne stvarnosti izvršeno je na karakterističan način. Njegov postupak se često definiše kao vešt spoj fantastično-neverovatne teme sa racionalno-uverljivom motivacijom i pripovedačkim pristupom toj temi. U tome nije teško pronaći vezu sa delima Hofmana, Arnima, Gogolja, Nervala, u kojima se neobjašnjivi i zastrašujući događaji javljaju u okviru pouzdane svakodnevice, stvarajući sumnju u apsolutnost racionalnih i logičnih objašnjenja. Po stvara svet koji se naizgled ne razlikuje od stvarnog, ali koji ipak poseduje određen kvalitet fantazijskog, čak i kada se taj element izričito negira. Pored osećaja nesklada i otuđenosti (vrlo poznatih savremenom čitaocu), taj svet je obavijen izmaglicom naslućene kobi ili neuhvatljivog, zastrašujućeg smisla, koji je ipak posledica nekog kosmičkog poretka. Tom utisku doprinosi i izrazita mirnoća sa kojom Po opisuje neverovatne događaje, neka vrsta distanciranosti sveznajućeg pripovedača, koji uvek ima spremno objašnjenje.

     Edgar Alan Po se predstavio kao vrstan pripovedač i pesnik koji je na genijalan način povezivao suprotnosti realnog i nadrealnog otvarajući prostor iracionalnom i moći imaginacije kao pravi romantičar. Njegove briljantne priče nosile su u sebi jezu metafizičkog užasa, tajanstvenost, onostranost, zebnju i ožiljke na licu straha, ponirući u tajne predele ljudske psihe, bezdan oniričnog i nesvesnog, hrabro, kao retko ko pre i posle njega... Bio je uzbudljiv liričar, pripovedač, esejista, književni kritičar, polemičar, publicista. Uticao je na evropsku poeziju( pre svega Bodlera i simboliste). Bodler navodi Poeovu izjavu: Sva izvesnost je u snovima. Poeov svet ima one osobine koje se zajedno sreću još jedino u snu, ili košmaru: fantastiku i realnost. Nije neobično što je Po snu dao izuzetno važno mesto u svojoj poetici – san kao veza svesti i podsvesti, kao mala svakodnevna smrt, krije tajne koje čoveku nije dato da ikad potpuno otkrije, mada mu je dopušteno da ih nasluti. Koliko god da element neverovatnog, fantastičnog, natprirodnog, ima svoje zapaženo mesto, u Poovom svetu ipak nema duhova, nema đavola i demona (osim onih u samoj ljudskoj prirodi), ni vila i anđela – niti postoji Bog: U tim pričama, bog je zapanjujuće i kompletno odsutan, osim možda kao strogi osvetnik koji je već davno pre izrekao svoje prokletstvo nad čovekom. Prokletstvo je još okrutnije što mu u tekstu ne nalazimo ni svrhe ni smisla, jer otkupljenja nema, otkupljenje čak niko i ne želi, jer ono u tom svetu ne postoji čak ni kao pojam. Natprirodna bića obično imaju moć da upravljaju ljudskom sudbinom, zato ona kod Poa ne postoje, jer ljudska sudbina je u njegovom svetu shvaćena kao nešto na šta niko (ni čovek ni ne-čovek) ne može da utiče. Njegovi protagonisti su bačeni u jedan tok koji se ne menja, koji ih nosi kroz događaje kojima se ne zna ni uzrok ni posledica – oni jednostavno postoje, traju u sadašnjosti koja je naličje stvarnosti. Bodler kaže da je Poeova književnost je umnogome vanljudska i neljudska, jer groteskni i arabeskni ukrasi potiskuju ljudsku figuru. Zato se čini da je glavni junak Poovih priča upravo njegov svet, upravo te okolnosti na koje lik ne utiče, a koje stvaraju najekstremniju situaciju i teraju ga da čini zlo tek zla radi. Ipak, ljudska figura nije isključena; naprotiv, ona je utemeljena u nekom čudnom pandeterminizmu koji nema svoj vidljivi smisao. Ljudi čine to što čine i žive tako kako žive, jer ne postoji drugi način, niti postoji ikakva mogućnost da utiču na taj svet i takav poredak. Nema razloga – Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. – nema preispitivanja, nema moralisanja. Poeov svet je tuđ Poeovom čoveku, ali i Poeov čovek je tuđ drugim ljudim i samom sebi – ali, tako se oni savršeno uklapaju jedno u drugo. Ipak, nesumnjivo je da u tom svetu postoji neka tajna, neko značenje, smisao, razlog, neko više određenje. U njemu postoji pandeterminizam, sveprožetost duha i materije, i sama granica između telesnog i duhovnog, reči i stvari, više nije neprobojna.

Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla.

   Priča Pad kuće Ušer je na ivici natprirodnog, mada se u njoj apsolutno sve, koliko god bizarno bilo, može objasniti (pad kuće može biti logična posledica njene drevnosti). Ipak, Po i ovde stvara čudnu i jezivu atmosferu, čemu, na primer, doprinosi paralelnost fiktivnih događaja u romanu sa stvarnim dešavanjima. Uspeva da primesu fantastičnog doda i jednom tako običnom trenutku kao što je otvaranje vrata: I kao da se u natčovečanskoj snazi njegovih reči krila moć neke čarolije, ogromna starinska krila vrata u koja je on upirao prstom polako razjapiše u istom trenutku svoju tešku čeljust od abonosa. Iako se čini da pripovedač ne deli Ušerov sujeverni strah od kuće niti njegovu svojevrsnu teoriju o povezanosti, mističkom svejedinstvu stvari i bića, ipak se ta Ušerova shvatanja ne odbacuju izričito. I sam nagoveštaj da je istinitost tih shvatanja moguća predstavlja jednu od osnovnih odlika Poovog sveta, sveta u kome mora da postoji i nešto izvan samog čoveka, ma koliko to nešto bilo nepoznato ili neprepoznato. U kompoziciji priče Pad kuće Ušer sve što se u njoj dešava, već je unapred objašnjeno, tako da se, kada nastupi trenutak nečeg čudnog, Po fokusira na efekat, a ne na obrazlaganje kako je do tog čudnog došlo. Primer je rano uvođenje pukotine na zidu zamka. Uklopljena u celinu opisa, nenametljivo ali indikativno, ona tek na kraju dolazi do izražaja. Takvim postupkom se takođe i priprema kasniji događaj, pa i sama činjenica da se zamak ruši ne odaje utisak neutemeljenosti. Dakle, nema fantastičnog elementa, što znači da nema iznenađenja i čuđenja – ali zato ima užasa, koji u Poovom svetu dobija status primarnog osećanja.

Jednog sumornog, mračnog jesenjeg dana bez glasa i zvuka, kada su oblaci visili nisko, čisto pritiskujući, prolazio sam sâm na konju kroz jedan neobično pust kraj; najzad, kada su večernje senke počele da padaju, našao sam se na dogledu kuće Usher. Ne znam zašto, ali pri prvom pogledu na zgradu, osećanje neizdržljive tuge obuze moj duh. Velim, neizdržljive, jer to osećanje nije bilo olakšano ni jednim od onih donekle prijatnih, jer su pesnička osećanja sa kojima duh prima obično čak najužasnije slike prirodne pustoši i strahote. Gledao sam na prizor pred sobom – na samu kuću i na obične linije tog imanja – na gole zidove – na prozore nalik na prazne oči – na nešto malo divljeg korova i na ono nekoliko belih stabala trulog drveća – gledao sam sa velikom duševnom potištenošću, koju ne mogu da uporedim ni sa kakvim ovozemaljskim osećanjem zgodnije no sa onim stanjem posle sna kod pušača opijuma, sa tim gorkim povratkom u svakodnevni život, tim odvratnim skidanjem vela, osetio sam neku jezu, neko propadanje, neku boljku u srcu – neku beznadežnu pustoš misli kojoj nema spasa i koju nikakva podstrekivanja od strane mašte nisu mogla nikakvom snagom pretvoriti u nešto uzvišeno. Šta je to bilo – stao sam da mislim – šta je to, što me je tako izmirilo pri posmatranju Kuće Usher? To je bila savršeno nerešiva tajna, i ja nisam mogao da se borim sa tajanstvenim uobraženjima koja su u jatima hrlila dok sam razmišljao. Bio sam prinuđen da se vratim na nezadovoljavajući zaključak da, van svake sumnje, ima uzajamnosti između vrlo prostih prirodnih predmeta koji imaju snagu da ovako na nas deluju, dok objašnjenje te snage leži i dalje u izvesnim razlozima koji su daleko od svakog našeg razumevanja. Bilo je mogućno, razmišljao sam, da bi sam drukčiji raspored pojedinosti na toj sceni, raspored detalja na slici, bio dovoljan da promeni, ili, možda, i da uništi njenu sposobnost za ovako bolan utisak; razmišljajući o tome, ja poterah konja ka vratolomno strmoj ivici jedne crne i mračne bare koja je ležala pored zgrade, sa površinom svetlom i bez ijednog talasića; pogledah dole – ali sa jezom još prodornijom nego pre – dole na unatraške okrenute slike sivih barskih trava, sablasna stabla i prozore nalik na prazne očne duplje. Pa ipak, u tom zamku tmine ja sam predložio sam sebi da provedem nekoliko nedelja. Njen sopstvenik, Roderik Usher, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva, ali mnogo godina bilo je prošlo od našeg poslednjeg viđenja; nedavno dobih pismo u jednom odavde udaljenom mestu – pismo od njega – koje po svojoj divlje neobuzdanoj prirodi i navaljivanju nije dozvoljavalo da se odgovori drukčije no lično. Rukopis je odavao nervnu razdraženost. Pisac je govorio o akutnom telesnom oboljenju – o duševnom rastrojstvu koje ga je tištalo – i o iskrenoj želji da me vidi, kao svog najboljeg i zaista svog jedinog ličnog prijatelja, da bi možda uspeo veselošću moga društva da donekle olakša i ublaži svoju boljku. U tom tonu je sve to, i još mnogo više, bilo rečeno – bilo je očigledno da je samo njegovo srce išlo sa jednom molbom – te mi nije ostavljalo nimalo mesta za oklevanje; odmah se odazvah, iako sam ipak smatrao da je to veoma neobičan poziv.

    Glavna tema novele Pad kuće Usher je smrt lepe žene – ledi Madeline Usher. Poe se u priči dotakao graničnih područja nauke u kojoj se mešaju natprirodni i tajanstveni događaji, događaji koji se ne daju naučno protumačiti. No, u priči ima i simbolike. Smrt je simbol pobede sna nad javom; čovekove poslednje borbe da se oslobodi tela ili stvarnosti koja ga okružuje, nakon čega ga čeka smirenje. Kuća (dvorac) je identifikovana s likovima. To se može videti u situaciji kada umre Madelina, jer tada mora umreti i Roderick, a s njima se ruši i dvorac, kao simbol jedinstva. Kao motive u toj pripovesti Poe koristi stari dvorac, podzemne hodnike, strah, jezu, smrt, mračna duševna stanja likova, raskošne interijere, duboko i tajanstveno jezero, oluju i natprirodni i tajanstveni događaj.

Soba u kojoj sam se našao bila je vrlo velika i vrlo visoka, prozori su bili dugi, uzani i šiljati, i na tako velikom rastojanju od crnog hrastovog poda, da su bili sasvim nedomašivi iznutra. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz okna sa rešetkama, te su dozvoljavali da krupniji predmeti svuda uokolo budu dovoljno vidljivi. Međutim, oko se uzalud naprezalo da dopre do udaljenih uglova sobe, ili do udubljenja zasvođene i ukrašene tavanice. Mračni zastori visili su po zidovima. Nameštaj je uopšte bio glomazan, neudoban, starinski i oveštao. Mnoge knjige i muzički instrumenti ležali su razbacani svuda po sobi, ali nisu mogli i da daju života celom izgledu. Osećao sam da sam disao u jednoj sredini brige. Izraz ozbiljne, duboke i beznadežne sumornosti počivao je na svemu i prožimao sve. Kad sam ušao, Usher se digao sa jednog divana na kome je ležao potpuno ispružen, i pozdravio me sa živahnom toplinom koja je imala u sebi – kao što sam najpre pomislio – mnogo od neke preterane srdačnosti, od nekog nameštenog i usiljenog truda svetskog čoveka koji se dosađuje. Međutim, jedan pogled na njegovo lice uverio me o njegovoj iskrenosti. Seli smo, i za nekoliko trenutaka, dok on nije govorio, ja sam ga posmatrao sa osećanjem pomešanog sažaljenja i straha.

    Prizori u kući sačinjeni su od pokreta i tmurnih boja, dakle slika. Tako je zanimljiva slika Usherovog dvorca koji se cepa, i kroz pukotinu nam otkriva mesec na nebu. Jašući celog dana, pripovedač u predvečerje stiže pred dvorac Usherovih: Osetih lednost, propadanje, gnušanje u srcu. Kuća je u njemu izazvala sumorno raspoloženje i teskobu. Ipak, naš je junak odlučio u njoj provesti nekoliko nedelja. Prihvatio je poziv svog prijatelja iz detinjstva, želeći mu svojim društvom olakšati bolest. Posmatrao je staro zdanje i opasno napukli zid, a uzbudilo ga je tiho i duboko jezero oko dvorca. Ušao je u dvorac i u njegove mračne odaje. Sve mu se činilo mračno i tužno. Atmosfera tog starog zdanja odgovarala je duševnom stanju njegovih stanovnika – Rodericku Usheru i njegovoj sestri blizanki Madelini. Roderick je, iako intelektualac, bio živčano rastrojen, melanholičan i hvatao ga je strah od budućnosti. Njegova sestra Madelina imala je česte napadaje bolesti ukočenosti mišića, bolesti koja je zbunjivala i lečnike. Osamila se i nije želela društvo.

Bolest ledi Madeline dugo je dovodila u zabunu iskustvo njenih lekara. Stalna apatija, postepeno njeno nestajanje i česti, mada prolazni, nastupi delimično kataleptične prirode – bila je to malo neobična dijagnoza. Dosad se ona čvrsto odupirala pritisku svoje bolesti, i nije još bila pala u postelju, ali na izmaku večeri moga dolaska u njihovu kuću, ona podleže (kako mi njen brat te noći reče s neiskazanom uznemirenošću) strašnoj snazi uništenja i ja sam video da je onaj kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno poslednji – da tu damu, bar dok je živa, neću više videti. Nekoliko dana posle toga njeno ime nismo spominjali ni Usher ni ja. Za to vreme ja sam se ozbiljno trudio da ublažim melanholiju moga prijatelja. Slikali smo i čitali zajedno, ali sam ja slušao kao u nekom snu njegove pomamne improvizacije na gitari. I tako, kako mi je sve prisnija i prisnija intimnost dozvoljavala da sa sve manje ustezanja ulazim u dubine njegove duše, ja sam sa sve većom gorčinom uviđao uzaludnost svih mojih pokušaja da uzvedem jedan duh iz njegove tmine, koja se kao neka urođena, pozitivna osobina presipala preko svega što je predstavljalo unutrašnji i spoljašnji svetu jednom bes-prekidnom mračnom zračenju.

    Pripovedač se svesrdno trudio ublažiti melanoliju Usheru. Zajedno su čitali mistične knjige i slikali. Usher je želio naslikati ideju – idealnu lepotu povezati sa stravom. Volio je svirati gitaru i smišljati nove i fantastične izvedbe. Boraveći s prijateljem, pripovedač je shvatio da je Roderick povezan s atmosferom dvorca, stablima koja ga okružuju i mirnim jezerom. Jednoga dana Usher je izvestio gosta da Madeline više nema među živima, i da će, prema tadašnjem obrednom običaju, leš čuvati četrnaest dana u podrumu zgrade pre konačnog pokopa. Nakon polaganja svoje sestre u mrtvački sanduk, Usher je kopnio i fizički i psihički. Patio je od izoštrenosti čula i predosećao da dolazi zlo.

Pošto je prošlo nekoliko dana gorke žalosti i tuge, pojavi se vidljiva promena u prirodi duševne poremećenosti moga prijatelja. Nestade njegovog običnog ponašanja. Njegove redovne zabave bile su napuštene ili zaboravljene. On je lutao iz sobe u sobu žustrim, nejednakim, besciljnim korakom. Bledilo njegovog lica dobi, ako je to moguće, još više avetinjsku boju – ali sjajnost njegovih očiju potpuno se bila izgubila. Ranija povremena promuklost njegovog glasa nije se više čula, već je zameni neka drhtavost kao da je užas-no uplašen, i sada je ona karakterisala njegov govor. Bilo je zaista časova kada sam mislio da njegov stalno uznemireni duh muči neka teška tajna, a on se trudio da prikupi potrebnu hrabrost da je nekome saopšti. Drugi put bio sam prinuđen da rastumačim sve samo neobjašnjivim ćudima ludosti, jer sam ga zaticao kako časovima zuri u daljinu, u stavu najdublje pažnje, kao da sluša neke zamišljene zvuke. Nije čudo što me je njegovo stanje plašilo – što me ophrvalo. Osećao sam kako mile po meni, sa laganom ali sigurnom postupnošću, mahniti uticaji njegovih fantastičnih ali snažnih praznoverica.

    Usherov strah prešao je i na gosta. A onda, jedne olujne noći raskalašene u užasu i lepoti, obojica su se užasnuli. U dvorcu su se zbivali događaji upravo onakvi kakve je opisivao pisac čiju knjigu su čitali. Čulo se vrištanje, neprirodan krik, udarci i lomljava. Atmosfera se ispunila strahom. Usher je sedio na stolici ukočen poput kamena. Madelinu su živu pokopali i ona je nakon ogorčene borbe izašla iz sanduka. Stajala je na vratima sva krvava. Pripovedač je pobegao iz odaje, iz dvorca, užasnut, nakon što su Roderick i Madelina Usher pali mrtvi. Vani je još uvek besnila oluja. Iznenadna svetlost obasja dvorac. Pukotina na dvorcu se raširila, zidovi su se rastvorili, i uz grmljavinu, celi je dvorac Usherovih utonuo u duboko jezero.

Kao da je u nadljudskoj snazi tih reči ležala moć neke mađije – ogromna krila starinskih vrata na koja je upirao pogled otvoriše u tom trenutku polako svoje teške abonosove čeljusti. Bilo je to dejstvo razuzdanog vetra – ali, gle, ispred tih vrata stojala je visoka, pokrovcem ogrnuta figura ledi Madelin Usher.Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delu njenog izmršavelog tela videli su se jasno znaci neke ogorčene borbe. Jedan časak stojala je drhteći, i kao povodeći se tamo-amo na pragu – a onda s jednim tihim, žalosnim krikom pade unutra, teško, na svoga brata, i u svojoj silnoj, i sada poslednjoj, samrtnoj borbi povuče i njega na pod, mrtvog, kao lešinu, kao žrtvu užasa koji je naslućivao. Sav prestravljen, pobegao sam iz te sobe i iz te kuće. Bura je bila još u svom punom besu kada sam prolazio starim nasipom. Odjednom sevnu dužinom puta neka divlja svetlost, i ja se okrenuh da vidim odakle je tako neobično osvetljenje moglo doći, jer iza mene bila je samo ogromna kućerina i njene senke.Odsjaj je ličio na pun, krvavocrven mesec koji zalazi, i sijao je sad živo kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije govorio, i koja se prostirala od krova zgrade u krivudavoj cik-cak liniji do temelja. Dok sam ja to posmatrao, ta pukotina se brzo širila; zatim dođe snažan udar oluje; cela kugla meseca pršte odjedanput pred mojim očima; mozak mi se zavrte dok sam gledao moćne zidove kako pršte i raspadaju se; zatim se čuo otegnut moćan zvuk, kao šum hiljade vodopada, a duboko i crno jezero ispod mene, sumorno i nemo se zatvorilo nad ruševinama Kuće Usher.

    Po je u sopstvenoj, čudesnoj, mračnoj i nadrealnoj prozi obrađivao mistične i jezovite teme( prožete zastrašujućim motivima smrti i apokalipse), negujući fantazmagoriju i stvorivši kriminalistički i naučno-fantastični žanr. I u njegovoj poeziji dominirali su bizarni i neobični doživljaji, setna raspoloženja i muzikalni jezik. Koristeći na rubu morbidnog (nesvesnih fantazija i nekontrolisane podsvesti) neke od romantičarskih elemenata – starinske zamkove, jezu grobljanske atmosfere, mešanje sna i jave, mesmerizam, tajanstvene i zastrašujuće pojave iz sfere nesvesnog i podsvesnog i žene nestvarne lepote i zle kobi, Edgar Alan Po stvara iluziju stvarnosti iz natprirodnih i nemogućih okolnosti. Poeov svet budi osećanja koja se mešaju sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujalim vremenima. Onima koji žive u običnom svetu, on izgleda kao jedna od njegovih mogućnosti, kao verzija sveta kakav bi mogao da bude kada bi čovek bio otvoren za podsticaje koje inače ne prepoznaje. Običnom čoveku taj svet se čini kao izvrnuta rukavica njegove sopstvene stvarnosti, prožeta poezijom slućene tajne i opipljive jeze. Prošlost raspoređuje svoje teške nabore oko misli, stvarajući guste dubine nejasnog sećanja. Bio je, pre svega, preteča žanra naučne fantastike i pisaca poput Žila Verna i Herberta Džordža Velsa, kao i preteča kriminalističkog romana – recimo slavnog Artura Konana Dojla i njegovog Šerloka Holmsa.

By Dragan Uzelac