ERNEST HEMINGWAY – STARAC I MORE (1952.)

 

ERNEST HEMINGWAY – STARAC I MORE (1952.)

    Starac i more, poslednji roman američkog pisca Ernesta Hemingveja, predstavlja njegovo ključno životno delo, sumu njegovog bogatog životnog iskustva i alegoriju svih njegovih književnih i životnih borbi. Biti čovek u trenutku kad osetiš da gubiš odlučujuće životne bitke, biti hrabar, istrajan, trpeljiv, dobar i saosećajan, pokazati istinsku ljubav i izaći iz svega kao pobednik – sa dostojanstvom i uzdizanjem iznad patnje i patetike, lajt-motiv je Hemingvejevog vanvremenskog ostvarenja. Roman karakterišu jednostavna kompozicija i radnja, novinarski kratke i sažete rečenice, te usporeni tok događaja. Modernim romanom čini ga tehnika unutrašnjeg monologa, kojom pisac iznosi misli glavnog junaka. Starac i more takođe ima i sve osobine novele: nema složene radnje ni fabule.  Priča je mirna, bez zapleta. Težište nije na spoljašnjim zbivanjima, nego na unutrašnjim stanjima starog ribara - malo je narativnih segmenata, malo je opisa, preovlađuju direktni unutrašnji monolog i opis psihološkog stanja. Dijalog u središnjem delu novele i nije pravi dijalog jer su dijaloške replike Santjagove suprostavljene njegovim unutrašnjim monolozima - to je razgovor sa samim sobom. Sve nabrojane karakteristike odvajaju ovu novelu od pripovetke sa zanimljivom i razvijenom radnjom, sa više likova, dosta dijaloških i deskriptivnih segmenata. Ali navedene karakteristike važe i za roman, za mali psihološki roman koji se češće naziva poetski ili lirski roman. Ovom prozom je Hemingvej ispisao pesmu jednoj svojoj velikoj ljubavi - ribolovu, svojim prijateljima ribarima i dobrom delu svoga života koji je proveden na morskim pučinama. Ispisao je odu svom burnom životu punom tragike, uspona i padova, ali i neverovatne hrabrosti i nepokolebivosti duha, odu brojnim bitkama iz kojih je Hemingvej kao umetnik, a pre svega kao veliki čovek izlazio, uprkos brojnim ožiljcima, kao i starac Santjago - junak njegovog opraštajnog remek dela, uvek jači i sa vedrinom u srcu. Nažalost, onu poslednju, životnu bitku, nije uspeo da na taj način završi, okončavši život tragično – u apsurdu suicida. Starac i more je proza modernog prosedea, moderne pripovedne tehnike i modernog značenja umetničkih slika i likova: iza priče o siromašnom ribaru Santjagu i njegovom podvigu, krije se lepeza simboličkih značenja koja priči daju univerzalni smisao i trajanje. Kroz borbu starca s ribom, koja predstavlja silu prirode, zapravo je prenesena ideja o čovekovoj mudrosti koja može nadvladati i najjačeg neprijatelja.

On baci pogled po moru i oseti kako je sada sam. Ali, vide prizme u tamnim morskim dubinama i zategnuti konopac ispred sebe, i neobično talasanje u nepokretnom vazduhu. Oblaci su se gomilali pod pritiskom pasata i on ispred sebe vide jato divljih plovki koje su se ocrtavale na nebu iznad vode. Jato zatim nestade i onda se opet pojavi, i on je znao da čovek nije nikada sam na moru.

    Mesto dešavanja poslednjeg Hemingvejevog klasika – kratkog romana Starac i more, malo je ribarsko mesto gde ljudi žive i preživljavaju isključivo od ribolova – mukotrpno, tradicionalno i krajnje neizvesno. Radnja se dešava u svega tri dana, dok su jedini likovi starac Santjago, dečak Manolino (milosrdan i dobrodušan mladić , uvek uz starog i nemoćnog Santjaga) i – more. Starac Santjago je usamljeni, siromašni udovac koji preživljava od ribolova. Dugo već ništa nije ulovio, ali on se ne predaje – uporno odlazi na pučinu u potrazi za ogromnom ribom, kapitalnim ulovom koji bi rešio neke od njegovih materijalnih problema. On predstavlja hemingvejevskog junaka, simbol upornosti i istrajnosti – poput antičkog, mitskog kralja Korinta, Sizifa – čoveka koji je jak duhom i koji nikad ne posustaje uprkos veličini nedaće ili snazi protivnika. Starca Santjaga možemo opisati kao hrabrog i ustrajnog čoveka koji se bori za sebe, za svoj opstanak, žestoko se odupirući daleko jačem neprijatelju, ali istovremeno ga poštujući kao protivnika. Riba je za njega neprijatelj, ali ipak on joj se divi, zadivljen je njenom jačinom i veličinom, uzbuđen je i doživljava je kao izazov prirode, iskušenje koje jača čovekovu veru i duh.  Stari ribar Santjago ima veliku veru u sebe i hrabro ide u borbu s jačim. Starac je simbol čovekove snage, vere, upornosti i samopouzdanja.

Mislio je o moru – o la mar, kako ga ljudi zovu na španskom, kada ga vole. Katkad, oni što ga jako vole, govore rđavo o njemu, ali se uvek ipak izražavaju o njemu kao o ženi. Neki opet od mlađih ribara, koji su raspolagali motornim čamcima kupljenim onda kada je ajkulina jetra donosila veliki prihod, govorilo o njemu – el mar, dakle u muškom rodu. Govorili su o njemu kao takmacu ili kakvoj tvrđavi, pa čak kao o neprijatelju. Ali, starac je uvek mislio o njemu u ženskom rodu, kao o nečemu što može da uskrati ili pruži veliku milost, i kada je bilo divlje i rđavo, ono ipak nije bilo krivo. Mesec utiče na njega kao na ženu, eto, tako je on mislio.

   Stari i onemoćali Santjago poseduje samo jedan čamac i nešto stare, skromne opreme za ribolov (harpun, kuku, udice), ali to ga ne sprečava da se hrabro, naoružan iskustvom, trpeljivošću i istrajnošću, otisne na daleku pučinu. Njegovo telo je uništeno napornim radom i siromaštvom, sprženo suncem i zguljeno užadima koja su mu se usekla do srži nakon decenija ribolova, ali njegov duh nikad ne posustaje i raduje se, uprkos svemu, novom danu, moru i novim izazovima – bez obzira na neuspehe i oluje sudbine. Jedini koji mu olakšava život je spretni i saosećajni dečak Manolino – neko sa kim može sve da podeli.

Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen.

   Nakon 85 dana mukotrpnog i neuspešnog ribarenja bez ulova, riba je napokon zagrizla i povukla Santjaga, samog u čamcu, na daleku pučinu. Posle dva dana iscrpljujuće borbe, Santjago izlazi kao pobednik i divi se ogromnom plenu. Ta borba je prikazana kroz čitavu mrežu simbola. Posebno se ističu dva stara i veoma značajna simbola: simbol vode i simbol ruku. Ova dva simbola su nerazdvojno povezana. Ruka, kao osnovno čovekovo stvaralačko oruđe, najpotpunije predstavlja njegovu moć, te ona strada kada se čovek ogluši o moralni kodeks i zakone prirode. Zato mu je stradala ruka kada je povukao ribu (to jest, svog brata Marlina, kako starac naziva ribu) i omeo u akciji. Tu istu ruku, koja je povređena on leči u vodi. Pere ranu i blaži bol u vodi golfske struje koja se kao reka pružila kroz okean. U svojoj borbi sa ribom on je hrabar i odlučan. Zna da mora da je ubije i zato mora da bude dovoljno snažan. Zbog toga se i odmara i jede živu ribu koju lovi. Na putu ka obali Santjagov plen napadaju grabežljive ajkule i na kraju ga gotovo celog proždiru. Trud je naizgled bio uzaludan. Ipak...

Glupo je ne nadati se. Pored toga, smatram to za greh. Ne razmišljaj o grehu, pomisli on. Ima dovoljno problema i bez greha... Možda je greh ubiti ribu. Mislim da je to greh, mada sam je ubio da bi održao svoj život i da bi se nahranilo mnogo sveta. Onda je sve greh. Ne razmišljaj o grehu. Rođen si da budeš ribar kao što je i riba rođena da bude riba.

   Uprkos slike uzaludnosti životne borbe, Hemingvej kroz lik starog ribara Santjaga , prikazujući njegovu epsku bitku na pučini, ističe samog čoveka i njegove kvalitete koji mu daju mogućnost da na kraju sam ispliva iz mnogih životnih zamki, iskušenja i nevolja. Jednostavnošću i ekonomičnošću izraza i proznim stilom iskrene, kratke, jasne i objektivne rečenice oslobođene sentimentalnosti i ulepšavanja Hemingvej stvara svoje remek-delo i lik Santjaga – simbol čovekove nepobedivosti.

Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasite mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar deo lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne beše svež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.

    Metaforičnost ove emotivne priče sadržana je u osnovnoj ideji. Ribe i more su s jedne strane i simboli su snage, a s druge strane je samac ribar sa svojom verom, ustrajnošću i mudrošću. Santjago ulazi u borbu iznad svojih mogućnosti bez izgleda da pobedi ribu koju još nikada do tada nije video. No, tu je bila presudna njegova odvažnost i vera u sebe i Boga da to može uspeti. Njegova ustrajnost održala ga je i na životu. Simboličnost je u prikazu borbe čoveka i prirode. Riba je bila fizički jaka, ali čovek je imao svu duhovnu snagu i mudrost. No, izgleda da u borbi s prirodom, čovek nikad nije potpuni pobednik, on na neki način i dobija i gubi. Svojom božansvenom pripovešću veliki Ernest Hemingvej, beskompromisni i hrabri borac, umetnik jezgrovitog, prodornog i sugestivnog stila na kraju nam još jednom poručuje jednu od najbitnijih životnih mudrosti: snagom iskrene ljubavi i vere u životu je sve moguće, čak i ostati nepobeđen u naizgled izgubljenim surovim životnim bitkama.

Sve je išlo suviše dobro da bi i dalje tako potrajalo. Divno bi bilo da je sve ovo bio san, da nisam uopšte ulovio ribu i da se sada nalazim u krevetu na hartiji od novina. Ali čovek nije stvoren za poraze, reče on. Čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ipak mi je žao što sam ubio ribu.

 

By Dragan Uzelac