ERNEST HEMINGWAY – ZA KIM ZVONA ZVONE

 

ERNEST HEMINGWAY – ZA KIM ZVONA ZVONE

   Za kim zvona zvone (For Whom the Bell Tolls) je roman Ernesta Hemingveja (1899.-1961.), napisan 1939. na Kubi a objavljen 1940., jedno od njegovih najpopularnijih dela. To je istorijsko - ljubavni roman koji govori o doživljajima američkog profesora španskog jezika Roberta Džordana, koji učestvuje u Španskom građanskom ratu kao dobrovoljac protiv fašista Fransisko Franka, a na strani komunista. Sam roman bazira se na Hemigvejevim iskustvima u Španiji tokom rata. U potrazi za odgovorima na bitna životna pitanja,  kao i želji da surovu stvarnost dočara i opiše bez ulepšavanja i uobličavanja (ne želeći da u njegovim budućim delima apstrakcija stoji umesto samog iskustva), Hemingvej se već 1917. godine prijavljuje kao dobrovoljac za učešće u Prvom svetskom ratu. I mada je odbijen zbog slabog vida, on uspeva da ode u Italiju i postane šofer ambulantnih kola Američkog crvenog krsta. U međuvremenu se bavi novinarstvom i kao hrabar borac na italijanskom frontu biva više puta ranjen, a potom odlikovan ordenom za hrabrost. Potom se angažuje i u Španskom građanskom ratu, kao i klanici Drugog svetskog rata. Veran detaljima, Hemingvej beleži stvarnost onakvu kakvu je video, bez ulepšavanja. Nakon rušenja svih iluzija o životu, kod njega se rađa izuzetna strast da moćno i iskreno izrazi doživljeno. Čitava jedna generacija stvaraoca, nakon haotičnog i otrežnjavajućeg iskustva Velikog rata, nakon stihije koja je uništila i poslednju nadu pojedinca – nadu u slobodu življenja i stvaranja – osećala se bespomoćno i izgubljeno. Nešto nije bilo u redu sa svetom ni posle rata. Napokon, nepovratno se gubila vera u čoveka i čovečanstvo. Hemingvejeva uzvišena ideja vodilja prilikom stvaranja romana Za kim zvona zvone bila je sledeća: nije važno ko je na kojoj strani, ko je koje religije ili narodnosti, važno je ko je kakav čovek. Na svakoj strani postoje i dobri i zli ljudi. Stoga čoveka nikada ne treba etiketirati i suditi mu po strani koju je zauzeo, već po tome kakav je čovek.

Od stvari koje su se desile i od stvari koje postoje i od stvari koje znate i svih onih koje ne možete da znate, vi stvarate nešto pomoću svoje imaginacije što nije prezentovanje nego potpuno nova stvar, istinitija od svega istinitog i živog, i vi to smatrate živim, i ako ga uradite doista dobro, dajete mu besmrtnost. Zbog toga čovek i piše, koliko ja znam, ni zbog čega drugog. A šta da se kaže o svim onim razlozima koje niko i ne zna?.

Evo kako sam naučio pisati – čitajući Bibliju.

    Legendarni američki pisac, jedan od najznačajnijih stvaralaca 20. veka, jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pripadnika tzv. izgubljene generacije i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1954. godine, rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku, država Ilinois, SAD. Sin doktora Klarensa Hemingveja i Grejs Hemingvej, odrastao je na periferiji Čikaga i omiljenom jezeru Valun. Nasledivši od majke ljubav prema umetnosti, vrlo rano je počeo da piše, radeći u početku kao novinar, saradnik znamenitog časopisa Star. Grejs Hemingvej je bila religiozna žena, pevala je u crkvenom horu i trudila se da u tom duhu utiče na porodicu, ali... Na budući, nemirni, radoznali i lutalački duh mladog Hemingveja presudan uticaj ostvario je njegov otac, doktor, ali i vešt lovac i ribolovac. On je često vodio sa sobom Ernesta kad je išao da leči Indijance, kad je išao u lov i ribolov. Vremenom, unutar budućeg pisca rađa se borbeni duh čoveka romantičarskog temperamenta, borbeni duh čoveka koji će nastojati da ceo svoj život bude na mestima gde su se dešavali najbitniji događaji sveta – ne samo kao posmatrač, već kao aktivni učesnik, utičući na njihova rešavanja i pretačući ih u umetnička dela veoma realistično i bolno iskreno. U toj želji, dinamičan,  beskompromisan i zadivljujuće hrabar i borben, Hemingvej se našao kao učesnik u oba svetska rata i španskog građanskog rata – između ostalih.

Ernest Hemingvej nimalo ne liči na uobičajenu predstavu koju čovek ima o književniku, niti na predstavu koju prosečan Francuz ima o Amerikancima. Svojim širokim ramenima, gustim brkovima, gipkim hodom i snažnim rukama izazivao je kod prestoničkih novinara pre sliku kondotijera iz 15. veka, nego homo amerikanusa modernog vremena. Imao je, kao naši južnjaci i uopšte kao predstavnici svih mediteranskih naroda, često osmeh na licu, razumevanje za dobru kapljicu, sirov i slikovit jezik, nastupe iznenadnih eksplozija i smisla za lutanje. Na ženama je zadržavao pogled više latinski nego anglosaksonski. Davao je istovremeno utisak snage i blagosti, sirovosti i istančanosti. Ali to mu nije smetalo da izgleda kao Amerikanac po svom smislu za humor i po svojoj bučnoj mladosti.

    Robert Džordan je američki profesor, koji gaji duboku ljubav prema Španiji. Zbog svojih političkih stavova priključuje se republikancima (komunisti). Iako na početku svesrdno podržava njihovu ideologiju, gubi svoje komunističke ideale tokom rata gde ima prilike da svedoči strašnim zločinima na obe suprotstavljene strane. Na početku je on izgubljeni čovek, bez ikakve nade, želje za životom, svrhe, ali kada upoznaje Mariju, s kojom započinje kratku ali intenzivnu vezu, počinje strahovati za svoju sudbinu. Njegova ratna misija je  da digne most u vazduh, u blizini španske pokrajine Segovije, zbog republikanske ofanzive u tom području. Problem je u tome što napad na most mora biti tačno tempiran u skladu sa ofanzivom. Kroz priču, pratimo Džordana dok se probija noću kroz neprijateljske linije u pratnji Anselma da bi došao do gerilske grupe u planinama Segovije. Tu upoznaje Mariju i zaljubljuje se na prvi pogled, a i ona u njega. Marija je mlada devojka koja je proživela strahote u rukama fašista (uzastopna silovanja, mučenja i poniženja). Ona je ranjiva, puna straha, krhka, ali kroz vezu s Džordanom uspeva zadobiti samopouzdanje.Ali, ta rastuća ljubav ga oslabljuje kao vojnika, jer sada ima zbog čega živeti, za razliku od pre, i počinje strahovati za svoju budućnost. Snagom volje uspeva potisnuti svoje strahove.

Nijedan čovek nije ostrvo - sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvona zvone - ona zvone za tobom.

   Tokom idućih dana, počinje detaljno planirati eksploziju mosta. Sve više dolazi do izražaja sukob Roberta Džordana i Pabla oko mosta i samog vodstva grupe, koji zadnje večeri beži sa delom dinamita i tehnikom za aktiviranje eksploziva, i skoro upropašćuje celu misiju. Pablo je vođa gerilske družine u koju dolazi Džordan, uništen čovek, ostareo, pun straha za svoj život, pijanica, ali ipak opasan i ponosan. Ali, ipak nije u potpunosti negativan lik, njegova hrabrost i autoritet na kraju ipak dolaze do izražaja. Pablo se ipak sutra ujutro vraća s pojačanjem, tako povećavajući njihovu šansu za uspehom, ali žice i kutiju za eksploziv je bacio u reku pa im tako ostaje samo dinamit, koji moraju aktivirati ručnom bombom, na puno teži i opasniji način. Džordan uspeva uništiti most, ali Anselmo i još nekoliko ljudi iz grupe umire u akciji, a Džordan je ranjen, slomljena mu je noga. Kako zna da ne može bežati u takvom stanju, govori ostalima da odu bez njega. Umesto samoubistva on bira pomoći ostalima, želeći usporiti fašiste ubistvom njihovog oficira, u čemu i uspeva. Roman se završava u trenutku kad se oficir uspinje uz brdo, a Džordan ga je naciljao.

Ako pisac prestane da posmatra, on je gotov. Ali on ne mora da posmatra svesno niti da razmišlja kako će mu to biti korisno. Možda tako biva u početku. Ali kasnije sve ono što on vidi ide u veliku rezervu stvari koje on zna ili koje je video. Ako smem pomenuti, ja uvek pokušavam da pišem po principu sante: sedam osmina svakog njenog dela koji se ne vidi nalazi se pod vodom. Sve ono što znate možete eliminisati i to samo pojačava vašu santu. Onaj deo koji se vidi daje joj snagu. Ako neki pisac izostavi nešto zato što on to ne zna, onda nastaje rupa u pripovesti.

   Glavna tema ovog sjajnog romana je smrt, ona povezuje sve likove, jer su svi na neki način iskusili smrt u ratu, bilo da se radi o ubijenim roditeljima (Marija i Joakin), ubistvima od vlastite ruke (Pablo i Robert) ili strahu za vlastiti život koji većina likova proživljava u određenoj meri. Samoubistvo ili borba do smrti jedine su prihvatljive opcije u slučaju poraza, nema izlaza. Sva ta ubijanja, mučenja, silovanja predstavljaju ratnu realnost koja stvara u čitaocu doživljaj mučnine, tragedije i besmislenosti rata. Rat je takođe jedna važna tema, blisko vezana uz smrt. Nema polarizacije dobri i zli, jer komunisti i fašisti na kraju čine iste zločine, a i sa obe strane ima dobrih i loših ljudi, o tome Džordan mnogo razmišlja i raspravlja s Anselmom. Tu je i ljubav kao paralelna priča ratnim zbivanjima, o kratkotrajnoj ali intenzivnoj vezi Roberta i Marije. Ali, uprkos svim svojim naporima, Robert i Marija ne mogu se odupreti sudbini, nesretno se razdvajaju na kraju romana.

Možete li zamisliti nekog čoveka koji bi tražio smrt celog svog života i ne bi mogao da je nađe, pre nego što napuni 54 godine? Jedna stvar je biti u blizini smrti, a sasvim druga stvar je tražiti je. Koliko ja znam, nju je od svega najlakše naći. Sebe smatram kao veoma veselu i duhovitu osobu, koja voli život, dobre ljude, svoje snove i svoju ženu, lov, dobre knjige, jaka pića i veselje. Pisati što se bolje može znači usamljen život. Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prisiljen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći.

    Mada je smrt, najčešće ona nasilna, bila centralna tema u skoro svim Hemingvejevim delima, njegov snažni, romantični, avanturistički i borbeni duh vodio ga je ka afirmaciji života i lepoti umetničkog stvaralaštva. Ironijom sudbine, unutar veka zla i nasilnih smrti tokom kojeg je živeo, borio se i stvarao, tragika njegove smrti samoubistvom, 1. jula 1961. godine u Parizu, pretvorila se u novi početak – besmrtnost jednog velikog čoveka i njegovog moćnog umetničkog dela.

Čovek može biti uništen ali ne i pobeđen.

By Dragan Uzelac