EUGENE IONESCO (1909.- 1994.)

 

EUGENE IONESCO (1909.- 1994.)

Kada su mi tražili da objasnim sebe povodom Ćelave pevačice, na primer, mog prvog komada, rekao sam da je to bila parodija na bulevarsko pozorište, parodija pozorišta, sasvim kratko, kritika klišea jezika i automatskog držanja ljudi; isto tako sam rekao da je komad bio izraz jednog osećanja neobičnog u svakodnevnom, neobičnog koje se otkriva u samoj unutrašnjosti najotrcanije otrcanosti: rekli su da je to bila kritika malograđanstva, čak tačnije engleske malograđanske sredine, koju ja uopšte nisam poznavao; rekli su da je to bila težnja za iščašivanjem jezika ili rušenjem pozorišta.

Čuđenje je moje osnovno osećanje sveta. Ovaj svet, ne tragičan, lepo, lepo; možda komičan, čudno komičan, izvesno podrugljiv. Pa ipak, kad ga duže posmatram, osećam se obuzet izvesnim bolom, razdiranjem. Gledam oko sebe, gledam u sebe, mrmljam; to nije moguće, to je suviše neverovatno, to nije istina, to ne može da traje. Pišući pozorišne komade, imam utisak da doprinosim ubrzavanju toka razjedinjavanja. Hteo bih jednom da se oslobodim tog sveta sna, tog sna o svetu koji deluje tako da se moje čuđenje konačno umara.

Prisustvo ljudi mi je postalo nepodnošljivo. Užas me hvata kad ih slušam; mučno mi je da im govorim; grozim se što sam imao posla s njima ili ako ih oko sebe osećam. Očekujem da jednog dana lepota dođe da obasja, da prozrači pogane zidove moje svakodnevne tamnice. Moji lanci su rugoba, tuga, beda, starost i smrt. Koja me revolucija može toga osloboditi?.

Uvek sam bio opsednut smrću. Od svoje četvrte godine, kad sam saznao da ću umreti, strava me nije više napustila. Kao da sam odjednom shvatio da se tu, da bi se to izbeglo, ništa ne može i da se ništa više ne može u životu. S druge strane, uvek sam imao utisak nekakve nemogućnosti saobraćanja, izdvojenosti, opkoljenosti; ja pišem da bih se borio protiv te opkoljenosti; pišem i da bih vikao svoj strah od umiranja, svoje poniženje zbog umiranja. 

    Rumun, francuskog porekla, na sceni osvetljava raspad građanske intime, dekadentne porodice koja istrajava pomoću konformizma i inercije malograđanskog čoveka nesposobnog da se odvoji od okvira pukog opstanka. Likovi Ežena Joneska su marionete koje imitiraju šeme tuđih postupaka, ljudske karikature u svetu apsurda, farsični junaci. Osećaj teskobe i ništavila uništava svaku nadu. Jonesko iskazuje sumnju u osmišljeni kosmos, prikazujući besmisao života kao tragičnu farsu. Njegove drame opisuju na realan način samoću ljudi i beznačajnost egzistencije pojedinca. Za njega je život tren kome se ne može naći razlog. Jonesko koristi cinizam i nadrealistički humor u odricanju svakog smisla svetu i čoveku u njemu.

Jad obuzima čoveka koji odbija da se prilagodi.

    Ežen Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatina. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja. Kršten je kao rumunski pravoslavac. Godine 1911. seli se u Francusku, gde ostaje do 1922. godine, kada se vraća u Rumuniju( njegovi roditelji se razvode u tom periodu). Nakon završene srednje škole, počinje studirati francusku književnost u Bukureštu, 1928. godine. Diplomirao je 1933. godine. Na studijama upoznaje filozofa Emila Siorana, prijatelja za ceo život. Jonesko se oženio Rodicom Burileanu (1910.-2004.), sa kojom ima jednu ćerku. Dobivši stipendiju, beži nazad u Francusku pred najezdom rumunskog fašizma, gde dovršava diplomski rad. Stalno se nastanjuje u Francuskoj, a nakon Drugog svetskog rata seli se u Pariz sa porodicom. Odlikovan je brojnim pozorišnim i književnim nagradama. Preminuo je u Parizu, 28. marta 1994. godine, i pokopan na groblju Monparnas.

    Pozorišna karijera Ežena Joneska počinje u njegovim zrelim godinama, izvođenjem kultnog komada Ćelava pevačica (1950.). Sledili su: Lekcija i Stolice (1952.), a potom Žrtve dužnosti (1953.), Žak i podložnost (1955.), Novi stanar (1957.), Ubica bez pokrića (1959.) Delirijum u dvoje (1959.),  Nosorog (1960.) ,Vazdušni pešak (1962.), Kralj umire (1963.) i Žeđ i glad ( 1966). Joneskova najranija, najinventivnija dela su antidrame, apsurdni skečevi koji opisuju moderan osećaj otuđenosti, nemogućnost i besmisao komunikacije, parodije konformizma buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonesko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu drame. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet mehaničkim, skoro lutkarskim likovima.

Čovek avangarde je poput neprijatelja u samoj unutrašnjosti grada koji strastveno želi upropastiti, protiv kojega se buni, jer kao i vladavina, tako je i ustaljeni oblik izražavanja takođe oblik tlačenja. Čovek avangarde je protivnik postojećeg sistema. Avangarda – to je sloboda.

    Beketov saborac u borbi protiv opšteg ništavila i besmisla, francuski pisac rumunskog porekla – Ežen Jonesko, jedan je od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca dvadesetog veka – nezvanični kralj apsurda, simbol antidrame i najznačajniji predstavnik avangardne drame. Inspiraciju za svoje možda najgenijalnije ostvarenje - Ćelavu pevačicu  dobio je pri pokušaju da nauči engleski jezik. Način na koji je u udžbenicima prikazan stereotip engleske porodice, dijalozi koji nemaju za cilj izraz komunikacije već puko konstatovanje doslovnosti, naveli su Joneska na stvaranje drame o malograđanima konformistima koji se odaju jezičkim klišeima, govore da ništa ne kažu, jer ništa nemaju da kažu.

Godine 1948., pre pisanja svog prvog komada, Ćelave pevačice, nisam hteo da budem dramski pisac. Jednostavno sam težio da naučim engleski. Šegrtvovanje u engleskom ne vodi neophodno u dramaturgiju. Naprotiv, zato što nisam uspeo da naučim engleski, postao sam pozorišni pisac. Pišući ovaj komad (anti-komad, pravu parodiju komada, komediju komedije) bio sam obuzet pravom zlovoljom, vrtoglavicom, mučninom. Kad su ga igrali bio sam skoro začuđen što čujem da se gledaoci koji su to shvatili veselo smeju, smatrajući da je to prava komedija, čak šegačenje.

   Osnovni predmet prepirke gospodina i gospođe Smith u ambijentu tradicionalnog engleskog salona je prepoznavanje članova porodice Watson koji se svi zovu Boby. Na tragu francuskih komediografa Fransoa Rablea i Alfreda Žarija, Jonesko neobuzdano stvara burleskne neologizme i reči lišene svake supstance. Na kraju komada prijatelji porodice Smith, bračni par Martin, zauzimaju njihovo mesto i izgovaraju iste replike s početka komada. Zaključak je jasan: malograđanin je toliko bez identiteta i supstance da se u potpunosti utapa u društvenu sredinu, preživljavajući i životareći u sivilu pomoću konformizma i inercije građanskog čoveka nesposobnog da se odvoji od okvira pukog opstanka.

Kao i Ćelava pevačica, komad Žak je neka vrsta parodije ili karikature bulevarskog pozorišta, jedno burleskno pozorište koje se raspada i postaje ludo. U Ćelavoj pevačici ličnosti govore jezikom napravljenim od najsvakodnevnijih, najotrcanijih klišea, govore takvom običnošću da je komad zbog toga postao neobičan. Žak je pre svega porodična drama, ili parodija porodične drame. To bi mogao biti komad naravi. Jezik linosti, kao i njihovo držanje su otmeni i uzdržani. Samo, taj se jezik izmešta i raspada.

    Iako je 1950. godine Ionescova prva drama – Ćelava pevačica na praizvedbi doživela veliki neuspeh, ona je dandanas ostala njegovo najpoznatije delo, takoreći simbol njegova stvaralaštva. Ubrzo piše i dramu Instrukcija, gde pokazuje kako matematika i filologija vode u propast. Likovi te drame su glupava samouverena učenica i nesigurni profesor koji nad njom polako, ali sigurno preuzima vlast. Dijalozi profesora i učenice obiluju apsurdnim i grotesknim elementima, no od šaljive i dinamične drame s mnogo humora Instrukcija postepeno prelazi u egzistencijalnu tragediju koja na kraju završava ubistvom. Kasniji Joneskovi komadi postaju kompleksniji. U Stolicama on prikazuje devedesetpetogodišnjeg starca i staricu godinu dana mlađu od njega kako organizuju u usamljenoj kuli na ostrvu (u kojoj su proveli svoj bračni život) skup za nevidljive goste na kojem će posredstvom Govornika Starac predati poruku za budućnost. Govor je pun patetičnog zanosa, čežnji i predrasuda malog čoveka o životu viših slojeva. Na kraju se starac i starica bacaju u more sigurni da će Govornik predati poruku. Jonesko Stolicama gradi sliku praznine u čoveku i sliku sveta kao pustinje, nastanjene avetima plašljivih glasova. Unutar kompleksnog dramskog teksta isprepliću se promašenost i uzaludnost života, samoća te nemogućnost komunikacije, no čak je i sam autor ove drame Ionesco naveo da je tema ove drame ništa. Tema nije poruka, nisu ni neuspesi u životu, ni moralni slom starih, već odista stolice, a to znači odsutnost lica, odsutnost Boga, odsutnost materije, irealnost sveta, metafizička praznina; jednostavno, tema je komada ništa. Pozorište je za Ionesca čarobna umetnost, njegov jezik nije koncepcija ili ideja, već mit koji govori o ljudskom stanju i sudbini.Cela je tradicionalna dramaturgija ovde stavljena u pitanje. Radnja više ne prati neku složenu fabulu koja se sve više zapetljava i na kraju otpetljava. Osobe nisu nesvakidašnje, niti prosečne već su to osobe bez karaktera.

     Drama Neplaćeni ubica predstavlja jednu novu etapu njegova stvaralaštva, u kojoj apsurd dobija nešto tamniju boju nego što je to slučaj u prethodnim tekstovima. Onde se prvi put pojavljuje Berenger, lik kojeg ćemo susretati i u kasnijim Ionescovim tekstovima. Mesto radnje je grad gde se svakodnevno odvijaju ubistva, a stanovnici to prihvataju kao gotovo normalnu rutinu. Jedini koji se suprotstavlja toj rutini jeste Berenger koji u završnom monologu pokazuje svoju rezignaciju dovodeći se do ličnog apsurda u kojem se sam predaje ubici. Berenger se takođe pojavljuje u drami Kralj umire, i to u liku kralja, gde se Ionesco poigrava temama smrti, vlasti i ograničene zemaljske moći (Kralj je mrtav! Živeo kralj! legendarne su reči ove drame). Ova tragikomedija prema piščevim rečima opisuje stepene ljudskog odricanja: strah, želju za životom, tugu, nostalgiju, uspomene i, napokon, rezignaciju. Berenger se pojavljuje i u još jednoj od Ionescovoj najpoznatijih drama, Nosorogu, gde se radnja odvija u francuskom provincijskom gradiću u kojem se stanovnici jedan po jedan pretvaraju u nosoroge. Prema ovom predlošku snimljen je film 1974. godine.

Život je istovremeno divan i okrutan, čudo i pakao, i ta dva protivrečna osećanja, te dve očite istine čine pozadinu mog ličnog postojanja i moga književnog dela. 

    U komadu  Nosorog glavni lik posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga, dok on sam ostaje nepromenjen, suprotstavljen opštem talasu konformizma. Vođen gregarskim instinktom, pojedinac kod koga je nadvladalo animalno, pristaje na saobražavanje sa vladajućim shvatanjem da ne bi bio odbačen od grupe kojoj želi da pripada. Ta potreba pripadnosti koristi se da pojedinac bez obzira na razike u stavovima usaglasi mišljenje sa većinskim. Ovde se konformizam prikazuje u svojoj pravoj formi. U stvari on je monolitni veo jednoumlja, obrazac ponašanja kojim se uniformiše veliki broj osoba radi postizanja širih društvenih, a ne tako retko, i uskih ideoloških ciljeva. Utapanjem velikog broja ljudi u homogenu misaonu celinu dobijamo mogućnost stvaranja kulta ličnosti koji ide do neslućenih razmera idolopoklonstva.On snažno izražava svoj strah od ideološkog konformizma.

Nosorog je nesumnjivo antinacistički komad, no on je isto tako pre svega komad protiv skupnih histerija i zaraza koje se kriju pod pokrivačem razuma i zamisli. Moram reći da je povod ovog komada zaista bio da se opiše tok nacifikacije jedne zemlje kao i nered onoga koji, po prirodi alergičan na zarazu, prisustvuje mentalnom preobražaju svoje zajednice. Po poreklu, nosorogizam je zaista nacizam. Nacizam je bio, u velikom delu, između dva rata, izum intelektualaca, ideologa i vodećih poluintelektualaca koji su ga razglasili. Oni su bili nosorozi. Više nego gomila, oni imaju mentalitet gomile. Ja se lično čuvam od intelektualaca koji, već tridesetak godina, samo šire nosorogizam i koji filozofski samo podržavaju skupne histerije čiji plen postaju čitavi narodi. Nisu li intelektualci iznalazači nacizma?.

    U poslednjoj fazi stvaralaštva Jonesko iznosi najdublje nepoverenje prema svakom pokušaju promene sveta. Njegova dela iz te faze dobijaju manju pažnju. Među njih spadaju: Žeđ i glad (1966.), Igre od krvoprolića (1970.),  Magbet (1972), Ce formidable bordel (1973.), Čovek s kovčezima (1975.) i Putovanja k mrtvima (1980.). Joneskove parabole bile su rezultat posmatranja raspada realnog sveta. U njegovim su dramama prikazani likovi koji govore klišeiziranim rečenicama, koje, ispražnjene od značenja, završavaju u besmislu. U tragikomičnom tkivu Joneskovih pozorišnih komada (koji se često nazivaju i antikomadima, antiteatrom ili teatrom apsurda) ugrađena su neka od temeljnih pitanja ljudske egzistenicije i  posebno savremenog doba. Osim večitog straha od smrti i dilema oko smisla ili besmislenosti ljudskog postojanja, tu su i tipične savremene teme nasilja, duhovnog ugnjetavanja, borbe za osnovna ljudska prava, progresa koji ne služi čovečanstvu.

Imam osećaj da se vrag zabavlja preokretanjem svih naših namera u njihovu suprotnost. Pa bile te namere dobre ili ne.

By Dragan Uzelac