Dragan Uzelac

EUGENE IONESCO – ĆELAVA PEVAČICA & STOLICE

Kada su mi tražili da objasnim sebe povodom Ćelave pevačice, na primer, mog prvog komada, rekao sam da je to bila parodija na bulevarsko pozorište, parodija pozorišta, sasvim kratko, kritika klišea jezika i automatskog držanja ljudi; isto tako sam rekao da je komad bio izraz jednog osećanja neobičnog u svakodnevnom, neobičnog koje se otkriva u samoj unutrašnjosti najotrcanije otrcanosti: rekli su da je to bila kritika malograđanstva, čak tačnije engleske malograđanske sredine, koju ja uopšte nisam poznavao; rekli su da je to bila težnja za iščašivanjem jezika ili rušenjem pozorišta. Čuđenje je moje osnovno osećanje sveta. Ovaj svet, ne tragičan, lepo, lepo; možda komičan, čudno komičan, izvesno podrugljiv. Pa ipak, kad ga duže posmatram, osećam se obuzet izvesnim bolom, razdiranjem. Gledam oko sebe, gledam u sebe, mrmljam; to nije moguće, to je suviše neverovatno, to nije istina, to ne može da traje. Pišući pozorišne komade, imam utisak da doprinosim ubrzavanju toka razjedinjavanja. Hteo bih jednom da se oslobodim tog sveta sna, tog sna o svetu koji deluje tako da se moje čuđenje konačno umara.

Rumun, francuskog porekla, pisac, dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) na teatarskoj sceni druge polovine 20. veka osvetljava raspad građanske intime, dekadentne porodice koja istrajava pomoću konformizma i inercije malograđanskog čoveka nesposobnog da se odvoji od okvira pukog opstanka. Likovi Ežena Joneska su marionete koje imitiraju šeme tuđih postupaka, ljudske karikature u svetu apsurda, farsični junaci. Osećaj teskobe i ništavila uništava svaku nadu. Jonesko iskazuje sumnju u osmišljeni kosmos, prikazujući besmisao života kao tragičnu farsu. Njegove drame opisuju na realan način samoću ljudi i beznačajnost egzistencije pojedinca. Za njega je život tren kome se ne može naći razlog. Jonesko koristi cinizam i nadrealistički humor u odricanju svakog smisla svetu i čoveku u njemu.

U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer. Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema.

Pozorišna karijera Ežena Joneska počinje u njegovim zrelim godinama, izvođenjem kultnog komada Ćelava pevačica (1950.). Sledili su: Lekcija i Stolice (1952.), a potom Žrtve dužnosti (1953.), Žak i podložnost (1955.), Novi stanar (1957.), Ubica bez pokrića (1959.) Delirijum u dvoje (1959.), Nosorog (1960.), Vazdušni pešak (1962.), Kralj umire (1963.) i Žeđ i glad (1966). Joneskova najranija, najinventivnija dela su antidrame, apsurdni skečevi koji opisuju moderan osećaj otuđenosti, nemogućnost i besmisao komunikacije, parodije konformizma buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonesko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu drame. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet mehaničkim, skoro lutkarskim likovima.

Čovek avangarde je poput neprijatelja u samoj unutrašnjosti grada koji strastveno želi upropastiti, protiv kojega se buni, jer kao i vladavina, tako je i ustaljeni oblik izražavanja takođe oblik tlačenja. Čovek avangarde je protivnik postojećeg sistema. Avangarda – to je sloboda.

Beketov saborac u borbi protiv opšteg ništavila i besmisla, dramski pisac – Ežen Jonesko, jedan je od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca dvadesetog veka – nezvanični kralj apsurda, simbol antidrame i najznačajniji predstavnik avangardne drame. Inspiraciju za svoje možda najgenijalnije ostvarenje - Ćelavu pevačicu dobio je pri pokušaju da nauči engleski jezik. Način na koji je u udžbenicima prikazan stereotip engleske porodice, dijalozi koji nemaju za cilj izraz komunikacije već puko konstatovanje doslovnosti, naveli su Joneska na stvaranje drame o malograđanima konformistima koji se odaju jezičkim klišeima, govore da ništa ne kažu, jer ništa nemaju da kažu.

Godine 1948., pre pisanja svog prvog komada, Ćelave pevačice, nisam hteo da budem dramski pisac. Jednostavno sam težio da naučim engleski. Šegrtvovanje u engleskom ne vodi neophodno u dramaturgiju. Naprotiv, zato što nisam uspeo da naučim engleski, postao sam pozorišni pisac. Pišući ovaj komad (anti-komad, pravu parodiju komada, komediju komedije) bio sam obuzet pravom zlovoljom, vrtoglavicom, mučninom. Kad su ga igrali bio sam skoro začuđen što čujem da se gledaoci koji su to shvatili veselo smeju, smatrajući da je to prava komedija, čak šegačenje.

Osnovni predmet prepirke gospodina i gospođe Smith u ambijentu tradicionalnog engleskog salona je prepoznavanje članova porodice Watson koji se svi zovu Boby. Na tragu francuskih komediografa Fransoa Rablea i Alfreda Žarija, Jonesko neobuzdano stvara burleskne neologizme i reči lišene svake supstance. Na kraju komada prijatelji porodice Smith, bračni par Martin, zauzimaju njihovo mesto i izgovaraju iste replike s početka komada. Zaključak je jasan: malograđanin je toliko bez identiteta i supstance da se u potpunosti utapa u društvenu sredinu, preživljavajući i životareći u sivilu pomoću konformizma i inercije građanskog čoveka nesposobnog da se odvoji od okvira pukog opstanka.

Ćelava pevačica je atipično dramsko delo. Umesto uobičajnog zapleta, temelj radnje se zasniva na razgovoru između dva bračna para i sluškinje. Radnja počinje u tipičnom engleskom domu s tipičnom engleskom porodicom – porodicom Smith. Gospodin Smith čita novine i saznaje za smrt Bobbyja Watsona. Iz jednog besmislenog imena i smrti te iste osobe, Smithovi upoznaju čitaoce s porodicom Watson, u kojoj se svi zovu Bobby, a prezivaju Watson. Tada na scenu dolazi sluškinja Mary koja Smithovima opisuje svoj dan, te im se ujedno predstavlja kao njihova sluškinja. Kao replika njezinom kratkom monologu, Smithovi ponavljaju sve što je ona rekla i nadaju se da je da je dan provela radeći baš to. Potom dolaze i Martinovi, bračni par, koji ulaze u kuću i sedaju za sto. Tada Ionesco započinje sa ironisanjem njihovog bračnog odnosa. Martinovi, uprkos činjenici da su venčani, počnu sa upoznavanjem i iznošenjem vlastite prošlosti. Nakon činjenica da su iz istog mesta, da su iste godine došli u London, da žive u istom stanu i da imaju istu decu, njih dvoje shvataju da su bračni par.Tada na scenu dolazi Mary i negira sve što su Martinovi rekli tvrdeći da to uopšte nisu oni te da je sve što su rekli neistinito. Tada se konačno pojavljuju i Smithovi te počnu razgovarati s Martinovima, no usred razgovora začuje se zvono na ulaznim vratima. Nakon što se zvono čulo nekoliko puta i na vratima nije bilo nikog, gospođa Smith odustala je od otvaranja. No kada se zvono čulo još jednom, gospodin Smith otišao je videti ko je i na vratima je bio vatrogasni kapetan. Nakon što su utvrdili da vatrogasni kapetan nije zvonio pre, taj je isti počeo pričati svoje doživljaje, imajući na umu da mora ići čim ga pozovu. Njegove su priče besmislene, apsurdne i neistinite, no zabavljaju Martinove i Smithove koji uvek imaju nekakve komentare i stalno mole kapetana da im još priča. No ponovo dolazi Mary, te se otkriva simpatija između nje i kapetana. Nakon toga, kapetan odlazi, svi ga isprate i vrate se na svoja mesta. Nadalje, započinje potpuna destrukcija normalne konverzacije, a kasnije se i rečenice razbijaju, pa reči, te na kraju dolazimo do besmislenog izvikivanja slova bez ikakvog reda. Tako ova drama završava u stilu teatra apsurda, uz posebnost tog dela koje mu daje velik status unutar tog pokreta. Odlika koja se nije koristila u delima drugih autora teatra apsurda, ali je kod Ionesca bila česta pojava - onesposobljavanje jezika kao sredstva normalne konverzacije među ljudima njegovom destrukcijom. No na kraju, kada se nakon destrukcije jezika svetla ugase i svi ućute, drama počinje ispočetka, no ovaj put započinje s Martinovima, a ne sa Smithovima. Tada se počinje spuštati zavesa.

Iako je 1950. godine Ionescova prva drama – Ćelava pevačica na praizvedbi doživela veliki neuspeh, ona je dandanas ostala njegovo najpoznatije delo, takoreći simbol njegova stvaralaštva. Ubrzo piše i dramu Instrukcija, gde pokazuje kako matematika i filologija „vode u propast“. Likovi te drame su glupava samouverena učenica i nesigurni profesor koji nad njom polako, ali sigurno preuzima vlast. Dijalozi profesora i učenice obiluju apsurdnim i grotesknim elementima, no od šaljive i dinamične drame s mnogo humora Instrukcija postepeno prelazi u egzistencijalnu tragediju koja na kraju završava ubistvom. Kasniji Joneskovi komadi postaju kompleksniji.

U Stolicama on prikazuje devedesetpetogodišnjeg starca i staricu godinu dana mlađu od njega kako organizuju u usamljenoj kuli na ostrvu (u kojoj su proveli svoj bračni život) skup za nevidljive goste na kojem će posredstvom Govornika Starac predati poruku za budućnost... Govor je pun patetičnog zanosa, čežnji i predrasuda malog čoveka o životu viših slojeva. Na kraju se starac i starica bacaju u more sigurni da će Govornik predati poruku. Jonesko Stolicama gradi sliku praznine u čoveku i sliku sveta kao pustinje, nastanjene avetima plašljivih glasova. Unutar kompleksnog dramskog teksta isprepliću se promašenost i uzaludnost života, samoća te nemogućnost komunikacije, no čak je i sam autor ove drame Ionesco naveo da je tema ove drame ništa. Tema nije poruka, nisu ni neuspesi u životu, ni moralni slom starih, već odista stolice, a to znači odsutnost lica, odsutnost Boga, odsutnost materije, irealnost sveta, metafizička praznina; jednostavno, tema je komada ništa. Pozorište je za Ionesca čarobna umetnost, njegov jezik nije koncepcija ili ideja, već mit koji govori o ljudskom stanju i sudbini. Cela je tradicionalna dramaturgija ovde stavljena u pitanje. Radnja više ne prati neku složenu fabulu koja se sve više zapetljava i na kraju otpetljava. Osobe nisu nesvakidašnje, niti prosečne već su to osobe bez karaktera.

Dramski komad Eugena Ionesca, Stolice, prvi put je prikazan 22. 04. 1952. u neuglednom Pariskom teatru Lancry, a on i danas bez dvojbe predstavlja remek delo evropskog avangardnog teatra. Dramski je to tekst s neobičnim mešanjem realnog i irealnog, s elementima tragedije i groteske, pa i ironije. To je tragična farsa; delo koje karakteriše grubi i vulgarni humor, karikirani likovi, zaplet na nesporazumu i čisti elementi grotesknog. Nakon Ćelave pevačice, Ionesco postaje opčinjen teatrom i on mu postaje sredstvo da se zapita o životu i smrti, o ljudskoj sudbini, on mu postaje sredstvo s pomoću kojega istražuje stvarnost. Njegov je dramski svet uprizorenje njegovih intimnih preokupacija, priviđenja, pitanja o smislu i značenju sveta koja on sam sebi postavlja. Dva oblika svesti prevladavaju u njegovim komadima; čas prevladava jedan, čas drugi oblik. Ta dva osnovna oblika svesti su: lepršavost i težina, praznina i preterana punoća, nestvarna prozračnost sveta i njegova neprozirnost, svetlost i gusti mrak. Njegovi likovi, prizori i situacije prikazuju to dvojno stanje egzistencije i zla što jesi (što postojiš) i čuđenje što jesi (što postojiš). Cela je tradicionalna dramaturgija ovde stavljena u pitanje. Radnja više ne prati neku složenu fabulu koja se sve više zapetljava i na kraju otpetljava. Osobe nisu nesvakidašnje, niti prosečne već su to osobe bez karaktera.

On je pisac antikomada, antiteatra. Naime još od Luigia Pirandella i njegovih drama koje se polako otuđuju od tradicionalnih antičkih drama, i Eugene Ionesco pokušava u okviru tzv. antiteatra razbiti sve konvencije dramske književnosti, izražavajući tako izgubljenost, teskobu i strah modernog čoveka. Ionesco odbacuje akciju, briše granice između realnoga, fantastičnoga, komičnoga i tragičnoga. Ionescovi antikomadi uneli su radikalne promene kako u dramskoj strukturi tako i na tematskom planu. Tradicionalna radnja je u potpunosti dekonstruisana, izostaje bilo kakva psihološka ili sociološka motivacija likova, a govor prestaje biti sredstvo međusobnog saopštavanja. Dominantne teme postaju: samoća, strah, promašenost i odsutstvo komunikacije.

Glavni junaci ove tragične farse su Stari (95 godina) i Stara (94 godine). Ovaj stari bračni par živi u kuli na pustom ostrvu. Oni su potpuno odvojeni od ostalog sveta. Život im je bio ispunjen razočaranjima i neuspesima. Stari je odlučio pozvati na ostrvo ljude (zapravo nevidljive izmišljene goste), kako bi im preneo poruku koja može spasiti čovečanstvo. Njima je namenio stolice. Prijateljski pristižu: Gospođa, Pukovnik, Lepa, njezin muž te mnogi drugi. Stari i Stara razgovaraju s njima i donose im stolice, no one ostaju prazne budući da su ti posetioci nevidljivi (zapravo postoje samo u njihovim glavama). Broj posetioca i stolica se povećava. Među tim posetiocima predviđen je i car. Nakon što su se svi skupili dolazi govornik preko kojega Stari želi poslati poruku svetu i budućnosti. Iako je on jedina realna osoba uz Staroga i Staru njegova se pojava na pozornici čini nestvarnom. Stari započinje svoj govor, zahvaljuje svim prisutnima, uglavnom govori o njihovoj prošlosti, te predaje reč govorniku. Puno patetike i nepovezanosti odjekuje u Starčevom govoru. U tom trenutku Stari i Stara postaju suvišni i uz pokliče Živeo car skaču s prozora svoje kule u more. Gledaoci uzalud čekaju Starčevu poruku, jer se otkriva da je govornik nem. Ionescove Stolice predstavljaju složen i kompleksan dramski tekst. Moglo bi se reći da se isprepliću sledeće teme: promašenost i uzaludnost života, samoća te nemogućnost komunikacije, no čak je i sam autor ove drame Ionesco naveo da je tema ove drame "ništa". Tema nije poruka, nisu ni neuspesi u životu, ni moralni slom starih, već odista stolice, a to znači odsutnost lica, odsutnost cara, Boga, odsutnost materije, irealnost sveta, metafizička praznina; jednostavno tema komada je ništa!

Joneskove parabole bile su rezultat posmatranja raspada realnog sveta. U njegovim su dramama prikazani likovi koji govore klišeiziranim rečenicama, koje, ispražnjene od značenja, završavaju u besmislu. U tragikomičnom tkivu Joneskovih pozorišnih komada (koji se često nazivaju i antikomadima, antiteatrom ili teatrom apsurda) ugrađena su neka od temeljnih pitanja ljudske egzistenicije i posebno savremenog doba. Osim večitog straha od smrti i dilema oko smisla ili besmislenosti ljudskog postojanja, tu su i tipične savremene teme nasilja, duhovnog ugnjetavanja, borbe za osnovna ljudska prava, progresa koji ne služi čovečanstvu.

Imam osećaj da se vrag zabavlja preokretanjem svih naših namera u njihovu suprotnost. Pa bile te namere dobre ili ne.

By Dragan Uzelac