FEDERICO GARCIA LORCA (1898.-1936.)

FEDERICO GARCIA LORCA (1898.-1936.)

Krajem 19. i početkom 20. veka Španija je imala jednu generaciju sjajnih pisaca. Oni su nas učili da mislimo. Većinu njih sam upoznao: Ortega i Gaseta, Unamuna, Valje-Inklana, Euhenija d Orsa, da pomenem samo ovu četvoricu. Izvršili su veliki uticaj na nas. Nakon ove slavne generacije - danas ih nepokretne i ukočenog pogleda možete videti u svim muzejima voštanih figura - došla je naša generacija iz 1927.-e. Njoj su pripadali ljudi kao Lorka, Alberti, Altolakire, Sernuda, Hose Bergamen i Pedro Garfijas. Između ove dve generacije pojavili su se Moreno Vilja i Ramon de la Serna. I njih sam upoznao.

Tih godina koje je proveo u Domu, Gomes de la Serna bio je značajna ličnost, možda najpoznatiji španski književnik. Svake subote, od devet uveče do jedan po ponoći, Gomes je držao kružok u kafeu Pombo. Nisam propustio ni jedan od ovih sastanaka na koje je dolazila i većina mojih prijatelja. Ponekad je svraćao i Horhe Luis Borhes. Pričali smo o svemu: o tek objavljenim delima, o onome što smo upravo pročitali, ponekad i o političkim zbivanjima.Pozajmljivali smo jedni od drugih strane knjige i časopise.

Federiko Garsija Lorka u Dom je stigao dve godine posle mene. Blistav um, šarmer, upadljivo elegantno odeven, uvek sa besprekornom kravatom, tamnih i sjajnih očiju, Federiko je bio neodoljiv. Njegovoj magnetnoj privlačnosti niko nije mogao da odoli. Ubrzo je počeo da beži sa časova i uključio se u književni život. Njegova soba u Domu postala je mesto okupljanja, jedno od najprestižnijih u Madridu. Naše prisno prijateljstvo počelo je od prvog susreta. Neotesani Aragonac je sušta suprotnost plemenitom Andalužaninu, ali se možda baš zato nas dvojica nismo razdvajali. Uveče izađemo iz Doma i sednemo na travu i on mi čita svoje pesme. Druženje s njim me je postepeno menjalo. Preda mnom se otvarao čitav jedan svet. On mi ga je otkrivao iz dana u dan.

španski filmski reditelj, Luis Bunjuel (autobiografska sećanja)

Pesma

koju neću nikada reći

zaspala mi je na usnama.

Pesma

koju neću nikada reći.

Na cvetu majčine dušice

blistao je svitac,

luna je jednim svojim zrakom

probadala vodu.

Tada sam usnio pesmu

koju neću nikada reći

pesmu punu usana

i dalekih rečnih korita

pesmu punu sati

izgubljenih u senci

pesmu žive zvezde u jednom večitom danu

Veličanstveni španski pesnik, Federiko Garsija Lorka je rođen 5. juna 1898. godine, u mestu Fuente Vakeros, kraj Granade. Nakon kraćeg boravka u Almeriji, njegova porodica (imao je brata Franciska i dve sestre – Končitu i Izabelu) seli se u Granadu, gde Lorka upisuje studije književnosti i prava. Muzikalan i poetski senzibilan, mladi umetnik uzima časove gitare i klavira. Putuje po Španiji sa prijateljima i objavljuje putopis: Utisci i pejzaži (posvećen svom učitelju muzike i prijateljima). Godine 1919. odlazi u Madrid gde ostaje do kraja 1928. godine. Njegova prva zbirka pesama pojavljuje se 1921. godine – Knjiga pesama.

Gitara

rasplakuje sne.

Jecaj izgubljenih

duša

beži kroz njena usta

okrugla.

I kao zli pauk

tka veliku zvezdu

da lomi uzdahe

što plove njenim crnim

koritom od drveta

Sarađuje sa pesnikom Himenezom, urednikom jednog književnog časopisa, kao i kompozitorom Manuelom de Faljom. Uporedo sa pisanjem pesama, bavi se i muzikom, još jednom njegovom velikom ljubavlju i večnom inspiracijom. Zbirku stihova Pesme izdaje 1924. godine i započinje pisanje speva Ciganski romansero. Bilo je to doba njegovog punog stvaralačkog nadahnuća – uporedo sa poezijom piše drame : Dona Rosita i govor cveća i Marija Pineda (završene 1925. godine). Vremenom upoznaje i slavnog španskog slikara – Salvadora Dalija, kao i filmskog reditelja Luisa Bunjuela, ništa manje legendarnog umetnika. Povodom tristogodišnjice smrti velikog baroknog pesnika Luisa de Gongore, Lorka čita u Granadi svoj čuveni esej: Pesnička slika kod Luisa de Gongore. Godine 1928. pojavljuje se prva verzija zbirke Ciganski romansero i Lorkina knjiga crteža propraćena pesmama. O Ciganskom romanseru, Lorkinom magičnom zborniku od 18 romansi, progovorio je Sesil Baura u svojoj velikoj studiji Nasleđe simbolizma:

Lorkino zanimanje za primitivni i svirepi ciganski život navelo ga je da 1928. objavi Ciganski romansero; njime je postigao uspeh kome nije bilo premca u poezji njegovog vremena. To je bilo remek delo. Čak i on, koji se obično snebivao, i oklevao kad je trebalo nešto da objavi, u pogledu ove knjige nije se ustezao. Znao je da je ona takva kakva je i da je ne može doterati i ni ma šta dodati. U njoj napušta ograničeni prostor pesme radi forme koja se bliži priči. Njegovom dramskom instinktu bilo je potrebno nešto šire od onoga što mu je moga da pruži pesma, a to je pronašao u španskoj romansi, baladi koja datira iz 14. veka i koju su usavršavali mnogi veliki i poznati i nepoznati pesnici. U njoj nema ništa od nemarnosti i nezrelosti engleske balade: ona ima pravilan stih zasnovan na utvrđenom broju slogova, a pesmu objedinjuje jedna jedina asonansa koja se provlači kroz nju umesto rime. U Romanseru Lorka je doveo do savršenstva onu usklađenost primitivnih elemenata koja može da se opazi u njegovoj ranijoj poeziji. Iako su teme crpene iz ograničenog dela života i ličnosti dejstvuju prema elementarnim pobudama, on nikad ne propušta da na njih stavi pečat svoje osećajnosti. Nema nijednog trenutka koji nije čista poeztija... Teme na koje ova umetnost usredsređuje pažnjusu primitivni ljudi koje pokreću silne i neobuzdane strastzi i koji žive u neposrednoj blizini krvi i smrti. Lorkini Cigani su gotovo prognanici iz društva. Oni jedva imaju mesta u društvenim organizovanim aktivnostima i često su u sukobu sa zakonom kakv ovaploćuje žandarmerija. Žandarmerija je Lorki simbol tlačenja i tiranije, one sumorne, nerazumne sile koja onemogućuje prirodna uživanja čoveka i teži jedino da sprečava i uništava.

Romansero je knjiga čudesnog sjaja, nepresušne poezije, u kojoj je moderna tehnika prilagođena tradicionalnim sredstvima i primitivnim predmetima. U njemu Lorka je usvojio najvažnije lekcije modernizma i izbegao njegove preteranosti. Njegov ton je čudesno suzdržan. Izvanredno pronicljivo, Lorka svoj moderni postupak koristi za primitivni pogled na svet, i sklad je savršen. Lorkino osećanje za tajnu, za iracionalne postupke, za magijske sile u univerzumu, za način na koji strast utiče na svest i nameće joj iluzije, ne važi samo za njegove Cigane nego je savršeno prilagođen njegovom impresionističkom metodu. Njegovi su Cigani skroman narod na jugu Španije i u malo čemu se bitno razlikuju od pravih Španaca iz istog kraja i staleža. To su bili ljudi koje je Lorka poznavaoi imao je pravo da ih učini svojom temom jer je za njih osećao onu izuzetnu naklonost koja je pokrenula njegovu radoznalost i uobrazilju i dala podsticaj njegovim stvaralačkim snagama. Rezultat je knjiga koja ima posebno mesto u našem vremenu, jer pokazuje da je ne samo pogled na svet visoko civilizovanog pesnika u mnogo čemu istovetan sa shvatanjem najjednostavnijih ljudi i žena nego da novine pronađene da bi se izrazila moderna osećajnost nisu ograničene na urbane i složene teme, nego se sa velikim uspehom mogu primenjivati na tamne strasti i mutna maštanja jedne gotovo primitivne svesti.

Naredne godine Lorka putuje preko Pariza i Londona u Njujork, gde ostaje do kraja 1930. godine. Piše zbirku pesama: Pesnik u Njujorku. Vrativši se u Španiju, osniva putujuće studentsko pozorište La baraka, zajedno sa prijateljem Eduardom Ugarteom. Poslednje četiri godine života intenzivno se bavi pozorišnim radom – vrhunac tog rada su njegove dve drame: Jerma i Dom Bernarde Albe. Pred smrt započinje rad na drami Razorenje Sodome, sarađuje na brojnim knjževnim svečanostima i u časopisima i intenzivno piše pesme – poemu Plač za Sančezom Ignasijem Mehijasom (1934.), posvećenu tragično nastradalom toreadoru i prijatelju Mehijasu. Jula 1936. kreće iz Madrida u Granadu; biva uhapšen od strane frankista, snaga fašističkog režima generala Franka (bilo je to vreme početka Španskog građanskog rata). Dana 19. avgusta 1936. ubijen je sa grupom španskih rodoljuba.

Gledao sam tvoje oči

kad mlada beše ti duša.

Tvoje me stiskahu ruke

i tad mi dade poljubac.

(Časovnici istim ritmom zvone,

i noći kriju iste zvezde one)

I otvori se srce moje,

cvet pod nebom što pupa,

latice raskalašene

i povesma snova puna.

(Časovnici istim ritmom zvone,

i noći kriju iste zvezde ne)

Ja krenuh svojim putem,

ne znajući da te ljubljah.

Ne znam kave su ti oči,

tvoja kosa, niti tvoja ruka,

al’ na čelu mi još gori

predivni leptir poljupca.

(Časovnici istim ritmom zvone,

i noći kriju iste zvezde one.)

Život velikog španskog pesnika Lorke u potpunosti je bio posvećen umetnosti – prožet poezijom, muzikom, pozorištem i slikarstvom, prožet stvaralačkim duhom jedinstvene generacije slavnih španskih umetnika poput Manuela de Falje, Salvadora Dalija i Luisa Bunjuela – boemskim i buntovnim duhom posvećenika čiji su se životi protkali i pretopili u čistu poeziju. Njegovu poeziju karakterisale su tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj. Pesnik je verovao, u praksi sprovodio, i izjavljivao, čak i kroz neke pesme koje se mogu smatrati njegovom poetikom, da u gradnji pesme vodi brigu i o najmanjem detalju koji obrađuje. Uticaj narodne književnosti u Lorkinoj poeziji je očigledan pri čemu nije akcenat na formi već na temama; pesnik nastoji da kroz pojmove zvuka, boje i pokreta da dušu Andaluzije koja je obeležena znakom tragičnosti i primitivnog duha. Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti pa na čitaoca deluje kao nestvaran. Misli se da je u pesmi Romansa osuđenog predvideo vreme i način svoje smrti.

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguce,
sa holandskim čaršavima...
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?
-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.

Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Bio je i ostao nezavisan duh, umetnik koji se originalnošću, smelošću i hrabrošću uzdigao iznad straha, haosa i prolaznosti vremena, pretočivši svoj jedinstven duh i muziku u liriku nedosanjanih snova. Boreći se za večnu svetlost, stradao je hrabro kao mučenik i žrtva niskosti onih zaslepljenih zlom. Njegova poezija postala je besmrtnom – čista kao i njegova hrabra i nevina duša, satkana od najobičnijih reči i svakodnevnog jezika transponovanih u muziku i lirski zanos onih koji umeju i osećaju više i dublje od ostalih. Ono što je njegovu liriku činilo neponovljivom, jeste kazivanje bez jednoličnosti, stalni zaokret iza ugla iznenađenja, ostvaren smelošću izraza koju svakoj strani otkriva nesluđenu suštinu i stav. Naravno, u pitanju je narodnost čiji je sinonim vilenjaštvo, a vilenjakom pesnik naziva presudnog tajnog pokretača retkih pojedinaca. On nije ni muza, ni anđeo, ni demon, obični pobuditelji pesnikovi. Uticaj vilenjaka je bio višestruk, ali je osećaj umetnosti kao igre njegov najveći dar pesniku. Igre čija tragika, ovekovečujući trenutnost, izvedena lakoćom mađioničara opsenara, nastoji pokazati da vilenjak prezire sve što obećava trajnost jer je svaki trenutak dragocen i neponovljiv.

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

Dete narandže jede.
(Vidim sa svog balkona)

Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)

Umrem li,
ostavite balkon otvoren

Njegova poezija, gotovo zagonetna u svojoj jednostavnosti, čudesna simbioza afričke, mavarske i španske ciganske krvi dosegla je unutrašnjom lepotom i snagom silinu krika andaluzijske pesme, prolomivši se nebom besmrtnih stihova večne božanske tajne. Bila je to božanstvena poezija prepuna metafora, poezija koja odaje pesnički doživljenu dušu Andaluzije kroz slike i simbole kojima izražava duboke i bolne patnje tragično nastradalog pesnika.

Pesnik je stablo

sa plodovima bola

i listovima svelim

žaleći bića draga.

Pesnik je sredstvo

prirode koja sama

rečima služeći se

moć svoju objašnjava.

Pesnik polako shvata

neshvatljivost svega,

i stvari zavađene,

on, jedini u bratstva...