VIRGINIA WOOLF (1882.-1941.)

 

VIRGINIA WOOLF  (1882.-1941.)

 

Zagledajte iznutra u život i on ni izdaleka ne izgleda takav( kakvim ga prikazuju pisci realizma). Ispitajte za trenutak jednu običnu svest, jednog običnog dana. Svest prima neizmerno mnoštvo utisaka – beznačajnih, fantastičnih, neuhvatljivih ili urezanih oštrinom čelika. Sa svih strana dolazi – neprekidan pljusak bezbrojnih atoma, i dok padaju, dok se uobličuju u život ponedeljkom ili utorkom, naglasak nije na onom mestu na kojem je bio nekada, važan tren nije ovde, nego tamo; tako da, kad bi pisac bio slobodan čovek, a ne rob, kad bi mogao pisati ono što želi, a ne ono što mora, kad bi mogao zasnovati svoje delo na vlastitim osećanjima, a ne na konvencijama – ne bi bilo zapleta, ni komedije, ni tragedije, ni ljubavnog motiva, ni katastrofe po usvojenom stilu, i možda ni jedno jedino dugme ne bi bilo prišiveno kako to žele krojači iz Bond streeta. Život nije niz simetrično poređanih svetiljki na kolicima, nego prozračna aureola, poluprovidno velo koje nas okružuje od početka do kraja naše svesti. Nije li zadatak romanopisca da predoči taj promenjivi, nepoznati i neograničeni duh, kakvo god zastranjenje ili složenost on pokazivao, s koliko je god moguće manje primesa stranog i vanjskog. Mi se ne zalažemo samo za hrabrost i iskrenost, želimo kazati da je prava građa umetničke proze nešto drugačija nego što bi to po navici mislili.

     Engleska književnica, Virdžinija Vulf, rođena je u Londonu 1882.godine(kao druga kći Leslija i Džulije Prinsep Stivn, pod imenom Edlin Virdžinija Stivn). Odrastala je u društvu knjiga i književnika, u imućnoj porodici – njen otac, Lesli Stivn, bio je filozof, književnik, naučnik i kritičar, i okupljao je oko sebe znamenite engleske viktorijanske pisce. Posedovao je impresivnu biblioteku i vilu u Kornvolu, nešto što će ostaviti dubok trag na detinjstvo, sazrevanje i budući književni rad njegove ćerke – spisateljice Virdžinije Vulf.

Čitala je Voltera Skota, diveći se njegovoj sposobnosti da surovu istoriju pretvara u romantičnu priču; u delima Džejn Ostin pronalazila je tanane niti karakteristično ženskog pogleda na svet, nalik onom kakav će kasnije obeležiti i njena dela; od Dostojevskog se učila hrabrosti u istraživanju nedodirljivih i tamnih predela ljudske duše, a Prust joj je pomogao da shvati značaj sećanja kao totaliteta ljudskog iskustva, u kome istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost.

   Nakon smrti oca(1904.), Virdžinija nastavlja da živi sa sestrom i dva brata u Londonu – oko sebe, u Blumsberiju, okupiće umetnički i književni svet Engleske, najvažnije pisce i umetnike svog vremena( prvih decenija 20. veka, prelomno doba modernizma). Bilo je to vreme radikalnih dadaističkih, nadrealističkih, impresionističkih, ekspresionističkih i ostalih pobuna i eksperimenata, doba rušenja tradicionalnih vrednosti u umetnosti i književnosti, doba stvaranja nečeg sasvim novog. Tako nastaje čuvena blumsberijska umetnička grupa, grupa bez određenog programa koji bi ih povezivao, ali grupa koju su čvrsto vezivali pogledi na život, politiku, umetnost ili filozofiju. U slikarstvu su bili pristalice progresivnog i neshvaćenog pokreta impresionista i post-impresionista, politički su ih privlačili liberali naklonjeni socijalizmu, u filozofiji su se divili agnostičarima, dok ih je u literaturi privlačila modernistička i eksperimentalna struja (pre svega Džejms Džojs (1882.-1941) ili recimo Marsel Prust (1871.-1922.), čija su se dva ključna dela - Uliks i U potrazi za iščezlim vremenom pojavila dvadesetih,  upravo u najkreativnijem periodu Virdžinije Vulf). Suprotstavljeni tradicionalizmu, na prošlost su gledali kao na kapital iskustva i znanja koji mogu da posluže savremenom čoveku.

Ona i njen krug sačinjavali su grupu prijatelja koji su delili ista gledišta i koji su se u okviru uzajamnog poštovanja svojih visokih kvaliteta, bili duboko lojalni jedan prema drugom. Živeći u svojim malim letnjikovcima i londonskim stanovima punim ukusa, sastajali se krajem nedelje i na malim prijemima, diskutujući o istoriji, slikarstvu, literaturi, naveliko ogovarajući i pričajući zabavne priče, oni liče na one prijatelje koji su se za vreme kuge u Firenci povukli na selo i prepričavali Bokača. A naša generacija koja nije bila u stanju da se povuče u lep pejzaž i priča izvrsne priče, pre liči na Sturma und Drang generaciji Geteovih savremenika koja je snažno uvučena u događaje i pritisnuta njima reagovala na njih najpre sa oduševljenjem i poletom, a kasnije sa mukom i gađenjem.

   Do udaje, Virdžinija se uglavnom bavila esejistikom i kritikom (na polju esejistike ostavila je ogroman trag, jer su njeni eseji bili obojeni izuzetnim zapažanjima, inteligentnom pronicljivošću, maštom, kreativnošću i duhovitošću – sa mnogo briljantnih ideja i vanredne raskošnosti), stvarajući nezaboravne prikaze, studije, portrete, rasprave. Nakon udaje za Leonarda Vulfa, novinara i esejistu – čoveka vedrog duha i ogromnog talenta, ona se okreće pisanju izvrsnih, modernističkih književnih dela. Leonard Vulf je uspeo da u talentovanoj ženi probudi stvaraoca, vrsnu književnicu koja će obeležiti svojim romanima naredne dve decenije – prvi u nizu bio je roman Izlet na pučinu(1918.). Ona i muž osnovali su legendarnu štampariju Hoghart press, čime su omogućili mnogim mladim piscima da objave vlastita dela, neka od bitnih u književnoj povesti. Virdžinija se tada u potpunosti posvetila književnom radu, stvarajući naporno, eksperimentišući beskompromisno i istražujući nove stilske, tehničke i izražajne mogućnosti.

   Bila je izuzetna umetnica, u potpunosti posvećena i zahtevna, pre svega prema sebi samoj. Bila je otmena, krhka i produhovljena žena, ćutljiva, analitična, senzibilna na sebi svojstven način, vrsna intelektualka, kontemplativna. S pobunjeničkom  žestinom ustala je protiv tradicionalnog u književnosti, tražeći novi umetnički izraz svog vremena. Bilo je potrebno pronaći sasvim novu formu i tehniku koji bi verno odražavali moderni, ubrzani i haotični, tehnološki uznapredovali život, kao i sve njegove mene u kovitlacu vremena između dva Velika rata. Virdžinija Vulf među prvima je naslutila potrebe i mogućnosti modernizma i sasvim novih duhovnih horizonata jednog prelomnog vremena – uzburkanog, ustalasanog, razarajućeg i kreativnog. Virdžinija Vulf 1924. godine u Kembridžu kaže u svom predavanju Gospodin Benet i gospođa Brown, da se oko decembra 1910. ljudska priroda promenila. Među prvima je shvatila značaj jednog Prusta i naročito Džojsa, njegovog ultimativnog modernističkog i eksperimentalnog romana Uliks, čiju je vrednost otkrila još dok je izlazio u nastavcima u jednom časopisu, pre objavljivanja 1922. godine. Njeni legendarni romani, poput Dan i noć (1919.), Gospođa Dalloway (1922.), K svetioniku (1927.), Orlando (1928.), Talasi (1931.) ili recimo Godine (1937.), bili su vesnici i svetionici novog vremena, umetnička dela usamljene, originalne, hipersenzibilne žene - intelektualca obojena svetlim tonovima slobode i totalne posvećenosti, požrtvovanja, beskompromisnosti i vizionarstva.

Orlando je postao žena - to se ne može poreći. Ali u svakom drugom smislu, Orlando je ostao do detalja onakav kakav je bio. Promena pola, iako je promenila njihovu budućnost, nije ništa uradila da promeni njihov identitet. Njihova su lica ostala, kao što pokazuju njihovi portreti, zapravo ista. Njegovo sećanje - ali ubuduće moramo, radi konvencije, reći njeno za njegovo i ona za on - njeno se sećanje dakle, vraćalo na sve događaje njenog prošlog života, ne nailazeći ni na kakvu prepreku. Nešto se zamutilo malko, kao da je nekoliko tamnih kapi palo u bistri bazen memorije; izvesne stvari postale su malo zamagljene; ali to je bilo sve. Izgledalo je da je promena izvršena bezbolno i potpuno i na takav način da samog Orlanda to ničim nije iznenadilo. Mnogi ljudi, uzimajući ovo u obzir, i držeći da je takva promena pola protivprirodna, bili su na velikim mukama da dokažu 1) da je Orlando oduvek bio žena, 2) da je Orlando u ovom trenutku muškarac. Neka biolozi i psiholozi odluče. Za nas je dovoljno da utvrdimo prostu činjenicu; Orlando je do tridesete godine bio muškarac, kada je postao žena i to ostao i nadalje.

  Njeni romani su izrazito eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastite doživljajnosti. Virdžinijin pogled na svet bio je  mešavina epikurejskog materijalizma i bergsonovskog idealizma, dok je u umetničkom, stilskom pogledu bila esteta na tragu Waltera Patera.Virdžinija Vulf je u svojim romanima kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitaoca. Glavne teme njenih čudesnih romana, tako fluidnih, neuhvatljivih i prozračnih bile su pitanja ličnog identiteta, sećanja pojedinaca,feminizam i mentalne bolesti( Virdžinija je patila od povremenih napada ludila, manične depresije, halucinacija i anksioznosti. Njeno psihičko stanje ju je dovelo do samoubistva utapanjem u reci u 59. godini). Sama radnja je često banalna: gospođa Dalovej sprema zabavu i večernje druženje, a cela radnja se vrti oko tog događaja; u Svetioniku je opisan izlet gospođe Remzi sa brojnom porodicom, kao i stvaralački napor slikarke Lili Brisko. Gospođa Remzi predstavlja stub porodice i njen emotivni život je izuzetno kompleksan, dok je njen suprug sušta suprotnost, simbol razuma, odsustva empatije, otuđenosti. Fokus romana nije spoljašnji, materijalni svet nego unutrašnje stanje likova. Talasi su zbirka lirskih solilokvija šestoro prijatelja. Pesnički recitativi pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi. Talasi su verovatno i najbolja knjiga Virdžinije Vulf, knjiga koja najdirektnije govori o smrti, samoubistvu i kraju. Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od 1970tih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira: sa jedne strane se pojavljuju, faktografski zasnovane, lamentacije o zapostavljenosti žena i njihovoj onemogućenosti u umetničko-stvaralačkim procesima; sa druge strane Vulfova insistira da je ženska, kao i muška umetnost zapravo androgeni, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna: pravi umetnik nadrasta pol.

Nemo priviđenje nekog pepeljastog broda, na primer, kako dolazi, odlazi; bila je neka na blagoj površini mora purpurna mrlja kao da nešto ključa i krvari, nevidljivo, ispod površine. Ovo uplitanje u scenu sračunatu da pokrene najuzvišenija razmišljanja i dovede do najudobnijih zaključaka zaustavlja njihove korake. Teško je ne obazirati se na njih, ukinuti njihov značaj u slici predela; nastaviti šetnju pored mora, i diviti se kako je spoljna lepota ogledalo unutrašnje. Da li Priroda dopunjuje ono što čovek unapređuje? Da li ona dovršava ono što on počinje? Sa podjednakim mirom ona gleda njegovu nesreću, ništavost, i njegovu patnju. Taj san, onda, o sudelovanju, upotpunjavanju, iznalaženju u osami na obali nekog odgovora, samo je odblesak u ogledalu, a ogledalo je samo površinska staklenost koja se uobličava u tišini kada plemenitije sile spavaju ispod nje? Nestrpljiv, očajan, a ipak nerad da ide (jer lepota nudi svoje mamce, ima svoje utehe), koračati obalom je nemoguće; razmišljanje je neizdržljivo; ogledalo razbijeno.

  Studiozno i analitički ispitujući čovekovu svest i potsvest , Virdžinija Vulf je vešto osvetljavala čovekovu unutrašnjost – okean izložen buri i talasima vremena, transponujući njene senzibilne i gotovo neprimetne titraje u umetnost reči. Slikajući dušu čoveka, ona je prikazivala svu njenu kompleksnost i lepote unutrašnjih pejzaža, lepotu nepreglednih prostranstava. Čovekova svest, potsvest, emocije i intelekt slikala je rečima, smireno i rafinirano, stvarajući tanane slojeve atmosfere proizašle iz njihovog prožimanja i sadejstva, stvarajući impresije i odjeke duhovne simfonije – poput talasa koji se smirujuće ljuljuškaju duž obale ili poput snažne iznenadne bure koja dolazi sa pučine i ruši sagrađene svetove. Slike, impresivne i kompleksne, nastajale su iz unutrašnjih dijaloga njenih likova, njihovih razmišljanja i razgovora u sebi. Njeni likovi su tumačili sami sebe, osvetljavajući jedni druge nizovima asocijacija,strujanjem toka svesti.

Ne mislim da postoji jedinstvena forma, pisala je Virdžinija Vulf, po kojoj bi trebalo pisati roman. Moje je mišljenje da treba upotrebiti sve vrste pa ih sjediniti u celinu i tako napraviti roman. Nema razloga zašto on ne bi mogao biti pisan jednim delom u stihu, jednim u prozi i sa dramatizovanim delovima, onako kao što se to radi u pozorišnim komadima. Želela bih da napišem takav roman koji bi bio fuzija poezije i dijaloga kao u drami. Želela bih da eksperimentišem sa bilo kojom formom i da je uvedem u okvir romana.

   Ostala je do kraja dosledna i istrajna  - sve do svog tragičnog, iznenadnog kraja – samoubistva, utapanjem u reci, proleća 1941. godine. Nestala je u talasima reke koji su je čitavog života privlačili. Svet je bio zatečen. Njen muž, Leonard Vulf, donekle je objasnio njen poslednji, tragični životni potez, ponudivši javnosti njene potresne i tužne beleške: Osećam da ću sigurno poludeti. Osećam da još jedanput ne bih mogla da preživim ona strašna vremena. I da ovaj put ne bih ozdravila. Njena senzibilna duša jedva je preživela strahote Prvog svetskog rata, dok je bombardovanje Londona i početak Drugog svetskog rata na tlu Engleske bilo za nju fatalno, prejako iskustvo. Proleća 1941. godine iza nje je ostao uglavnom dovršen roman Između činova, njena legendarna dela, njena produhovljenost, otmenost, harizma i neizmeran uticaj na sve one duhom odabrane. Otišla je u isto vreme kad i veliki Džojs (i rođeni su čak iste godine). Njihova neizmerna hrabrost, vizija, duhovnost i kreativnost obeležili su, zauvek, jedno čudesno hrabro, inovativno i neponovljivo vreme.

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne uspevam da se skoncetrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem, a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo mi bili.

 

Virginia Woolf – MRS. DALLOWAY (1922.)

Šta se podrazumeva pod ’stvarnošću? Izgleda da je to nešto veoma neuhvatljivo, nezavisno – nešto što se može naći čas na prašnjavom putu, čas u otpatku novine na ulici, čas u zelenkadi na suncu. Ona baca svetlost na grupu ljudi u nekoj sobi i usput izbacuje poneku mudrost. Ona pobeđuje čoveka na putu kući pod zvezdanim nebom i čini beslovestan svet mnogo realnijim od sveta reči – a potom, eto je opet u nekom autobusu usred vreve na Pikadiliju.

    Roman Virdžinije Vulf - Gospođa Delovej dešava se u toku samo jednog dana, događa se u Londonu i sve se vrti oko ličnosti gospođe Klarise Delovej. Svi ostali likovi romana su tu da nju osvetle, dopune i objasne. Umesto radnje romana, koje praktično nema, knjževnica Vulf, modernističkom književnom tehnikom toka svesti nudi kao zamenu kompleksne odnose među likovima. O čemu je zapravo reč? Jedna žena, gospođa Klarisa Delovej, dama iz visokog društva izlazi u svetlo junsko pre podne da kupi cveće za svoj večernji prijem, a zatim sledi sam prijem, na kojem se ne događa ništa drugo sem pretstavljanja i upoznavanja – to je sve što se radnje romana tiče. Uvodeći nas u vlastiti svet, Virdžinija Vulf impresivnim stilom stvara atmosferu romana gde se sve odvija tiho, lagano, u neprekidnom nizu, kao tok mirne reke, kao talasi koji setno zapljuskuju obale Kornvola. Sve se odvija u duhu istinske poezije. Poezije unutrašnjeg dijaloga likova romana.

Došla je do kapije Parka. Zastala je za trenutak da posmatra autobuse na Pikadiliju. Ni za kog na svetu ne bi sada rekla ni da je ovakav ni onakav. Osećala se vrlo mlada i u isto vreme neizrecivo stara. Kidala se na svaku sitnicu, a istovremeno bila izvan stvari i posmatrala. Imala je stalno osećanje, dok je gledala taksije, da je napolju, daleko na pučini, i da je sama; uvek joj se činilo da je veoma, veoma opasno živeti čak i jedan dan. Ne što je mislila da je pametna, ili iznad proseka. Nije ni sama znala kako je prolazila kroz život sa ono malo znanja koje im je dala frojlajn Danijels. Ništa nije znala; nijedan jezik, ni istoriju, jedva da je sad bila šta čitala, sem memoara, i to u krevetu. Pa ipak ju je to potpunio obuzimalo; sve to; taksi koji su prolazili. I ne bi rekla za Pitera, ne bi rekla čak ni za samu sebe, ja sam ovakva, ja sam onakva.

Njena jedina obdarenost je u tome što poznaje ljude skoro po instinktu, razmišljala je nastavljajući šetnju. Ako biste je stavili u sobu s nekim, izvila bi leđa kao mačka ili bi prela. Devošajr Hauz, Bat Hauz, kuću s ćubastim papagajem od porcelana, sve je to odjednom videla osvetljeno, i setila se Silvije, Freda, Seli Seton – i gomile drugih ljudi; igranja po čitavu noć, terenskih kola kako se teško kreću ka pijaci, a ona vozi automobil kući kroz Park. Setila se kako je jednom bacila šiling u jezero. Ali svako se seća. Ono što ona voli tu je, sada pred njom; debela dama u taksiju. Pa šta mari onda, pitala se, idući ka ulici Bond, šta mari što ona neizbežno mora prestati da postoji; sve se to mora nastaviti bez nje. Da li je to ljuti, ili, zar nije utešno verovati da smrt sve okončava potpuno? ali da ipak na neki način, tu, na londonskim ulicama, na plimi i oseci stvari, ovde, tamo, ona živi i dalje, i Piter živi dalje, žive jedno u drugom, ona kao deo drveća kod kuće, sigurna je u to; kao deo one ružne kuće tamo što se roni parče po parče; kao deo ljudi koje nikad nije srela; kao magla razastrta između ljudi koje odlično poznaje i koji je dižu na svojim granama kao što je viđala da drvećediže maglu, međutim se sve tako nadaleko prostire, njen život i ona sama.

   Proza Virdžinije Vulf je veoma poetična – ona život oseća poetski i sve ono o čemu piše. Njena proza je prepuna boja, tonova, zvuka, lirskog ugođaja, fine ironije i suptilne čovečnosti, prepuna rafiniranog humora, duhovitosti pune života i težnje ka uzvišenoj samoći koja čoveka na sebi svojstven način oslobađa i čini sretnim u nemom čudesnom kosmosu. Kroz njenu prozu provejava neka bestelesna i hladna ljubav, suptilna čežnja hipersenzibilne intelektualke i umetnice, posvećene svom delu fanatično i krajnje iskreno. Gospođa Delovej želi da je sama samo da bi bila slobodna, da joj niko ne smeta i ne remeti njen lični mir. Nju zamaraju okolina i prijemi i zato beži od svega u svoju malu tavansku sobu. Tamo jedino pronalazi vlastitu bezgraničnu slobodu i setni mir.

Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba beskonačno produžavati patnju, ili umnožavati rod ovih požudnih životinja koje nemaju nikakvih trajnih osećanja, već samo ćudi i taštine koje ih vuku sad na ovu, sad na onu stranu. Jer istina je da ljudska bića nemaju ni dobrote, ni vere, ni milosrđa izvan onog što služi da se uveća uživanje trenutka. Ljudi idu u lov u čoporima. Njihovi čopori pretražuju pustinju, pa uz vrisak nestaju u daljini. Napuštaju one koji su pali.

  Virdžinija Vulf je počela onako kako su to činili impresionisti u slikarstvu: beležila je sve one mnogobrojne utiske koji po njenim rečima dolaze sa svih strana kao kiša bezbrojnih atoma. Suštinske stvari nisu samo bure i ratovi, već mnoštvo sitnih, gotovo beznačajnih događaja, gesti i reči. Npr. kad gospođa Delovej izlazi na ulicu, nju prozračan i sunčan dan podseti na decu koja se kupaju u moru, a to opet na Borton i na mlade dane, pa se onda seti Pitera Volša i nekih njegovih beznačajnih i karakterističnih reči. Njene rečenice su često poput muzičkih komada sa više tema koje lagano izlaze jedna iz druge, pa se na kraju ipak sliju u jedan završni akord. Dok njeni likovi razmišljaju jedni o drugima, ona ih osvetljava sa raznih strana. Gospođu Delovej upoznajemo kroz nju samu, kroz Pitera Volša, čoveka koji je veoma dugo, decenijama zaljubljen u nju, kroz njenog muža, Ričarda, ćerku Elizabetu, Seli Seton, veliku prijateljicu iz mladosti. Mnoštvo sitnih detalja, vešto i neprimetno osvetljenih i ukomponovanih tehnikom toka svesti u simfoniju dana, na kraju se slažu u jednu jedinstvenu celinu, poput mozaika iz kojeg na kraju vidimo mrs. Dalloway.

Pa kako ste?, reče Piter Volš koji je čigledno drhtao; uzeo je obe njene ruke; poljubio obe njene ruke. Ostarila je, pomisli dok je sedao. Neću joj reći ništa o tome da je ostarila, mislio je. Ona me gleda, mislio je, i naglo ga spopade neka zbunjenost, mada joj je poljubio ruke. Zavuče ruke u džep, izvadi veliki perorez i upola rasklopi oštricu.

Potpuno isti, pomisli Klarisa; isti čudan pogled; isto karirano odelo, lice malo iskrivljeno, malo mršavije, suvlje možda, ali izgleda veoma dobro i potpuno isto.

Kako je divno videti vas ponovo!, uzviknu ona. Izvadio je nož. To tako liči na njega.

Zašto ga neće pozvati na prijem? upita on. Kako je privlačan u ovom trenutku! pomisli Klarisa veoma privlačan! Sećam se kako je bilo nemoguće da se odlučim – i zašto sam se odlučila – da se ne udam za njega, pitala se onog strašnog leta?.

A tada, baš isto onako kao što se događa na nekoj terasi na mesečini, kad jedan od dvoje počinje da se stidi što mu je već dosadno, ali pošto onaj drugi sedi ćutke, vrlo tiho, tužno posmatrajući mesec, on neće da govori, već se meškolji, iskašljava se, posmatra neki ukras od gvožđa na nozi stola, gurka neki list, ali ne govori ništa – tako se sad osećao Piter Volš. Jer zašto se ovako vraćati prošlosti? pomisli on. Zašto ga navoditi da je se ponovo seća? Zašto da on ponovo pati, kad ga je Klarisa tako pakleno mučila? Zašto?.

Pogledala je Pitera Volša; njen pogled, prošavši kroz sve to vreme i to osećanje, neodlučno je dopro do njega; sa suzama se spustio na njega; pa se podigao i odlepršao, kao što ptica dodirne granu pa se digne i odleprša. Ona savim jednostavno obrisa oči.

   Književnica Virdžinija Vulf grozničavo kroz svoje delo teži da sazna život i stvarnost u svojoj punoj suštini. Samo realnost je, po njenom mišljenju, skup sitnih slika, doživljaja i raspoloženja. Oslobođena svih koncepcija, predrasuda, navika i strasti, mikroskopskom analizom ona dolazi do njegove suštine. Na kraju, pred čitaocem izranja jedinstven portret mrs. Dalloway, sklopljen poput mozaika sitnih slika, gotovo neuhvatljivih parčića svesti, podsvesti, emocija, razuma i čiste, oslobođene poezije života.

O, sad bi mogla da ponovo otpočne svoj život, mislila je penjući se na pločnik, kad bi bar mogla drukčije da izgleda. Bila bi, pre svega, crnomanjasta, kao ledi Beksboro, imala bi tamnu put i divne oči. Bila bi, kao ledi Beksboro, odmerena i dostojanstvena; prilično krupna; interesovala bi se za politiku kao muškarac; imala bi letnjikovac; bila bi veoma uvažena, veoma iskrena. Mesto toga ona ima figuru tanku kao štap, smešno sitno lice i nos kao kljun u ptice. Istina je da ima lepo držanje, lepe ruke i noge, da se lepo oblači uzimajući u obzir da malo troši. Ali često to telo koje nosi (zaustavi se da pogleda jednu holandsku sliku), to telo, pored sve svoje težine, izgleda kao ništa – baš ništa. Imala je čudno osećanje da je nevidljiva, neprimetna, nepoznata.

 

 

by Dragan Uzelac, setnom lirikom osenčen melanholik, 2014-06-08.