Dragan Uzelac

FRANZ KAFKA - ZAMAK

Franc Kafka spada u one pisce koji se trude da neprekidnim preispitivanjem sebe dokuče smisao života, a potom da to prenesu na delo. Ophrvan teškim psihološkim problemima, on je skoro čitav svoj život proveo u strahu, strahu i od sebe i od drugih ljudi. U prilog tome ide i činjenica da nije dugo živeo: umro je od tuberkuloze u 41. godini. Nije imao dece, a imao je i nameru da spali svoja dela, ali zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu, posthumno su objavljena sva njegova dela - dnevnici, romani, pripovetke. I pored svih tih stresova i trauma koje je doživljavao, Kafka danas uživa veliki ugled u svetu prvenstveno zbog načina na koji je iskazao usamljenost i nemoć pojedinca u surovom svetu, ali i kritikom apsurda kao strašne i opasne pošasti ljudskog duha; upravo zbog toga je Kami govorio da se uvek iznova i iznova vraćao Kafki i njegovim delima kako bi spoznao tajne besmislenosti, uplašenosti, beznačajnosti koje su mu bile neophodne za njegov Mit o Sizifu.

Smatram da bi uopšte trebalo čitati samo takve knjige koje nas ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne budi udarcem pesnice po glavi, zašto je onda čitamo? Da nas usreći. Zaboga, bili bismo sretni i da nema knjiga, a knjige koje nas usrećuju mogli bismo za nuždu pisati i sami. Ali potrebne su nam knjige što na nas deluju poput nesreće koja nas jako boli, poput smrti osobe koju smo voleli više od sebe, kao da su nas odagnali u šume, daleko od ljudi, kao samoubistvo; knjiga mora biti sekira za zamrzlo more u nama.

Roman Franca Kafke Zamak unikatno je delo svetske književnosti, jedna od najmračnih opservacija sveta i deo jezive trilogije samoće, zajedno sa romanima Proces i Amerika. Kafkine turobne i stravične stranice koje odražavaju birokratizovani, bezdušni i otuđeni svet u kome ljudska ličnost, kroz dekomponovanje i destrukciju izazvanu nehumanim društvom nestaje osuđena na samoću i propast, kulminiraju u ovom romanu u neljudskoj, magičnoj, depresivno-zagušljivoj atmosferi beznađa i klaustrofobije, noćne more kakav je naš svet u suštini, kada se osvetli iznutra i demaskira ogoljenom istinom. Roman govori o izvesnom geometru K.-u koji je pozvan od uprave imaginarnog zamka na dužnost, ali već na prvoj stranici dolazi do nesporazuma. Upravo kada je legao da spava u kafani pored gostiju, dolaze i traže mu dozvolu, koju on, naravno, još ne poseduje. Kao i u romanu Proces čovek se kreće u unutar zagušljive atmosfere totalnog mraka neke neodređene more i nepoznatog greha koji ga proganja i uznemiruje, odvojen od bilo kakve logike, nade ili moguće pomoći u nestvarnosti zloslutnih situacija u koje upada – sve je kao neka bezizlazna agonija, košmar i šizofrena raspolućenost iz kojih nema buđenja. Već od prve stranice pratimo nejasna i nelogična lutanja geometra K.-a u neverici klaustrofobične atmosfere, tame i beskraja neke pritajene agonije. On nigde ne nailazi na razumevanje, odgovore ili makar malo ljudske topline i saosećajnosti, jer je njegov akt o pozivu zastareo, izgubljen u ogromnim naslagama birokratskih spisa i dokumenata, formalnosti koje sve dodatno zagušuju. On hoće da ide u zamak, dobija pismo od Klama, seoskog zastupnika, i polazi, ali nikako da stigne – sve zloslutno nestaje u mučnoj tišini i bezličnosti hladnog sveta u koji je bačen. U krčmi upoznaje Fridu, bivšu Klamovu devojku, pokušava na neki način da se uklopi u nehumanost sredine koja ga je snašla, ali bez uspeha. Put u zamak pretvara se u beskrajnu noćnu moru bez izlaza. Na stotinama stranica Kafka prikazuje njegovo beznadežno lutanje i nesrećno traganje u kome on zapada iz neuspeha u neuspeh i nikako ne stiže do cilja. Čudesna kafkijanska agonija, koju boji zagasitost i mučna atmosfera zimske depresije, metafora je čovekovog uzaludnog životnog puta gde je svakim novim korakom bliži smrti i gašenju svake nade.

Umetnost je ogledalo koje žuri, ide napred poput sata – ponekad.

Zamak je roman koji nema neku posebnu, naročitu radnju osim što se sve vrti oko srednjovečnog geometra gospodina K. koji dolazi u neko selo obavijeno snegom kako bi se zaposlio u zamku. Zamak se nalazi odmah iznad sela, međutim niko od seljana nikad tamo nije bio niti sme da ode sem par službenika koji idu po selu i skupljaju neophodne podatke za... za koga? To se ne zna, osim što je poznato da vrlo visoki ugled u tom tajanstvenom zamku uživa grof Klam, koji ponekad svrati u selo ali ni s kim ne razgovara, živi potpuno usamljen, ako izuzmemo to da ima ljubavnicu, Fridu. U takve prilike dolazi geometar K. koji odmah pokušava da uspostavi vezu sa zamkom, ali mu to ne polazi za rukom. Posle toga, on se upoznaje sa Fridom i ubrzo se zaljubljuju jedno u drugo i počinju da žive prvo u gostionici u kojoj je K. iznajmio sobu, a kasnije u praznoj školskoj učionici u koju su se smestili pošto je, nakon niza neuspešnih pokušaja da dopre do zamka, K. dobio posao školskog poslužitelja kod seoskog učitelja.

Roman Zamak nije završen. On počiva na dve glavne teze: jedna je osećaj beznačajnosti i nemoći pojedinca u nepoznatom svetu a druga skrivena moć vladanja i upravljanja drugima. U prvoj tezi oličen je glavni junak, geometar K., koji pokušava da svoj osećaj beznačajnosti prebrodi nakon samo nedelju dana koliko provodi u selu, a u drugoj je oličen zamak, koji upravlja selom i kontroliše seljanima, samo se to na prvi pogled ne uočava. Kafka je uspeo da na majstorski pokaže na koji način čovek uspeva prividno da otkloni svoje strahove: geometar K. čini sve kako bi došao do zamka, a kada u jednom trenutku shvata da od toga nema ništa, on odlučuje da ostane u selu, da se oženi sa Klamovom ljubavnicom, kao da to čini u inat zamku i njegovim službenicima. Ali, on to ne čini u inat zamku već shvata da bi se, ako bi iznenada otišao iz sela, osećao progonjeno: kao da ga ljudi iz zamka sada traže kad on nije tu, i da on ne bi mogao da se suprotstavi svima njima koji ga jure i koji će ga zauvek juriti. Mnogi književni analitičari i kritičari kažu kako je K. u romanima Zamak i Proces jedna te ista osoba u stvarnom životu: sam autor lično. Kao što se u pripoveci Preobražaj poistovetio sa bubom koju svi gaze, omalovažavaju tako se i u svojim najpoznatijim romanima poistovetio sa progonjenim i uplašenim ljudima, koji ne uspevaju da odgovore na uvrede i provokacije čitavog jednog drugog, za njih surovog, mističnog i bezobzirnog sveta.

Osećaj beznačajnosti i nemoći kod Kafke je vrlo karakterističan: on polazi od teze da svaki pojedinac vešto koristi svoje mehanizme odbrane kako se ne bi suočio sa strahom odmah, već da prođe neko vreme u kojem bi taj strah iščezao sam od sebe. Geometar K. zato ostaje u selu i verovatno bi ostao u selu sve do momenta dok strah ne bi ovladao njime u potpunosti i on shvatio da treba da se suoči sa njim, ili dok ne bi umro, potpuno sam i napušten. Osim problema straha, bežanja od odgovornosti i osećanja potištenosti, Kafka je, u mnogim svojim delima, ali i u Zamku, istraživao šta može biti moguć uzrok takvih strahova kao što ih ima geometar K. On je pošao od ideje koju su kasniji pisci dorađivali i uobličavali poput Orvela, Kamija, Hakslija, Barnsa i drugih a to je da svetom upravlja apsurd, današnjim rečima rečeno: sve više i više ulazimo u neki nov, nepoznat totalitarizam. Taj zamak u Kafkinom delu sam po sebi je totalitaran: on tajno kontroliše ljudima, a oni svi izgledaju sasvim u redu, izgledaju da žive potpuno normalnim životom. Međutim nije tako, jer da li može biti normalno da se u tom selu, zavejanim snegom (koji fizički dočarava osećaj nemoći), niko ne pobuni protiv tog zamka, protiv onih ljudi koji na tajanstven način vladaju selom i seljanima. Problem ne leži u zamku već u seljanima koji shvataju u kakvom se položaju nalaze, ali pasivno i ravnodušno prihvataju činjenicu da zamak njima kontroliše. Ko je zamak ovlastio da kontroliše seljane? Zašto se ne bi pobunili protiv učmalosti, protiv te ravnodušnosti koja ih sve više i više potkopova, protiv tog lažnog morala, u krajnoj liniji protiv zamka? Kafka se upravo bavio tim problemima: iz kojih razloga pojedinac nije u stanju da se suoči sa svojim strahovima i sa strahovima koji mu se nameću. On je nemoćan jer beži od odgovornosti, a jedna od životnih odgovornosti je biti spreman izazvati izazov. Zamak se bavi čudnim poslovima: neki seljani (vrlo mali broj njih) uspeva da dopre do zamka ali možda samo do jednog dela zamka, jer ko zna koliko zamak ima članova, kakva je hijerarhija i ustrojstvo u tom totalitarnom svetu. Ljudi iz zamka čini sve kako bi pomrsili konce svima koji misle drugačije od njih, drugačije od politike zamka. Jedna od tih žrtava je bio je i K., kome je prvo rečeno da dođe u to i to selo i da tu počne da radi pri zamku (ili u zamku) kao geometar; posle mu je seoski upravnik poslova objasnio da je vrlo verovatno da je neko iz jedne od mnogobrojnih kancelarija zamka pobrkao redosled predmeta u arhivi, pa je geometaru zamak pozvan greškom, jer je ranije postojao neki geometar koji je zamak tražio, ali kako se on nije pojavio, predmet je bačen u zabiti prašnjavog kancelarijskog ormana kojeg je posle nekog vremena izvadio neki službenik slučajno i poslao ga u dalju proceduru. Eto zbog kakve greške je geometar pretpreo sve one teškoće u selu.

Kafka nam sugeriše da njegova dela ne skrivaju nikakve poruke pojmovne prirode, nego da ih treba čitati kao niz slika koje deluju vlastitom neposrednošću. Njegova proza na nas deluje poput mučna sna, košmara iz kojeg želimo, ali nismo nikako u stanju da se probudimo, odupremo se njegovoj tami. Ona signalizira sumnju u razumnost i spoznatljivost stvarnosti, ali sugestija koja iz nje zrači poput jarka svetla temelji se isključivo na neobičnim situacijama: ona je hermetična, klaustrofobična, jeziva i košmarna, bez propusnih kanala prema čitaocu. Zagonetnost je njeno obeležje. Čitaoc se u čudu nađe kada shvati jezovitu klaustrofobičnost atmosfere i beznadežnost situacije u koju se upliće ponirući sve dublje u živi glib Kafkine fantazmagorije. Snaga i prodornost Kafkinih tekstova izbija iz njihove jezgrovitosti i kratkoće. Njegov jezik, kao volšeban potez vrhunskog umetnika, je bestrasno miran, objektivistički opisan, privržen detalju i istovremeno škrt, bez metafore, bezbojan, podsećajući nas na crno-beli film. Njegova tehnika usmerena je ka zbunjivanju čitaoca: pomno opisane pojedinosti rekviziti su savremene svakodnevnice, sveta koji nas okružuje i kojeg smatramo da poznajemo, pa ti detalji sugerišu prividnu identičnost - samo da bi odjednom šok iznenađenja bio još veći. U trenutku ostajemo bez daha, gubeći se u košmaru najluđih snova i bljesku sečiva koje nas razdire u vlastitoj nemoći i tuposti.

Moja dela imaju ono značenje koje im čitalac daje.

Što se Kafkinog stila pisanja tiče, mada su ga poredili sa ekspresionistima njegove epohe, njegova rečenica je namesto ekspresionističke bujice reči bila klasična, ukroćena i sapeta. Kafka je bio pisac čija umetnost stoji u znaku rečenice ali, umetnik koji obraća veliku pažnju na jezik i njegove skrivene nagoveštaje, blizak nemačkim egzistencijalistima. Kafka opisuje mirno, gotovo bezlično, koristeći ironiju, satiru, alegoriju i simbole da bi dubinski predstavio psihu junaka i njene mene. Kafkin junak proživljava zastrašujuću, sumornu unutrašnju dramu u svetu dehumanizovanom i birokratizovanom, u svetu gde vladaju strah i neobjašnjiv osećaj krivice pojedinca u odnosu na svemoćni, bezlični i okoštali sistem vladajućeg činovničkog aparata. Poput košmara noćne more njegovi se likovi kreću unutar nesaznatljivog haosa gde prestaje logika i zdrav razum običnog čoveka. Kafkin svet je mračan i depresivan, oivičen ledenim tonovima i prelivima ironičnih, fantastičnih slika i vizija u grotesku. Kafkin stil određen je njegovim pozivom pravnika, njegovim kompleksim odnosom sa sestrama i kasnijim mučnim odnosom sa ženama, njegovim sukobima s ocem kao vrhunskim i neprikosnovenim autoritetom (iz koga je proizašao njegov osećaj inferiornosti, čudesnog kompleksa), kao i njegovim viđenjem birokratizovane Austrougarske monarhije. Njime on jasno iskazuje svoje metafizičke sumnje, vlastitu otuđenost kao i opštu otuđenost čoveka u raslabljenom, građanskom društvu, ali pre svega vlastito nezadovoljstvo svetom koji ga okružuje. Kafkina tehnika slična je košmarnim snovima. Iracionalne slike jednog čudesnog sveta tame, otuđenja, haosa i potpunog odsustva bilo kakve ljudskosti, duboko se i bolno urezuju u svest čitaoca, otvarajući u trenutku niz pitanja o ljudskom padu i jezivoj egzistenciji.

Veštom kafkijanskom metaforom, tako jedinstvenom i neponovljivom, oštrom kao sečivo noža, prikazana je ljudska sudbina besciljnog lutanja unutar sveta tame i zla, kao i traženje odgovora i spasa, smisla i nade kojih jednostavno nema. Čak i potencijalno svetlo na kraju kafkijanskog zamka deluje kao još jedna promašena, slepa iluzija i varka.

Jedina mi je radost bila, koliko se mogu prisetiti, što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan.

Skriveni totalitarizam, ljudska ravnodušnost, apsurd i uplašeni pojedinac u njemu glavni su tokovi – pravci Kafkinog Zamka. Treba napomenuti da nada odigrava važnu ulogu u Zamku. Interesantno je da geometra nikada ne napušta osećaj da ne može dopreti do zamka, iako zna da sve u stvarnosti ide suprotnim putem. Ali, to je lažna nada, ona nada koja sprečava pokušaj suočavanja čoveka sa strahom i odgovornošću pred drugima ali pre svega, pred samim sobom. Zato se Kafka danas ubraja u preteče modernog egzistencijalizma, čiji je kamen – temeljac postavio Sartr 40-tih i 50-tih godina prošlog veka. Kafka se nemilosno obrušava na čoveka, stavlja ga u neugodan položaj i istražuje istovremeno uzroke apsurda u modernom vremenu ali i načine na koji pojedinac reaguje u čudnim ali neizbežnim okolnostima (poput iznenadnog hapšenja Jozefa K. u Procesu ili potpuno čudnog osećaja kada se čovek budi i shvata da je buba – Preobražaj). I pored turobnog i teškog života, Kafka je uticao na mnoge, naročito na moderni egzistencijalizam koji se bavi ključnim problemom: problemom čoveka.

By Dragan Uzelac