Dragan Uzelac

FRANZ KAFKA - PROCES

Pored dvadesetak novela, aforizama, fragmenata, jedne nedovršene jednočinke i dnevnika, naročitu vrednost Kafkinog magičnog opusa čine tri romana: Amerika, Zamak i Proces, svojevrsna trilogija samoće. Kroz njihovu ezoteričnost, specifičnim jezikom i stvaralačkom snagom Kafka slika strahove, tragične sudbine, izgubljenost i totalnu krizu svesti tadašnjeg građanstva. Karl Rosman, geometar ili Jozef K. , egzistiraju u jednom mračnom, zagušljivom i košmarnom svetu, u stalnoj potrazi za ljubavlju i pravdom, okruženi ništavilom. Njih opkoljava hladna, beznadežna jeza mukle tišine unutar koje je čovek sablasno sam i zastrašen, nehumana atmosfera kroz koju odjekuju apokaliptični glasovi i vapaji nemoćnog pojedinca, savremenog čoveka izgubljenog u birokratizovanoj džungli besmislenih, krutih propisa, dehumanizovanom, bezosećajnom svetu koristoljublja i hladnog cinizma vladajućih struktura, privilegovanih, nevidljivih gospodara života i smrti običnih ljudi. To je svet bez ljubavi, prijateljstva, pravde: svet hladan i odbojan, u kojem čovek kao unutar noćne more tumara ka nedostižnom cilju. Sneg koji prekriva glavnog antijunaka unutar Zamka, prekriva i ceo svet, svet izgubljenih i otuđenih likova. Gomila stranaca u potrazi za izgubljenim utočištem i nadom luta promašenim svetom.

O čemu nam zapravo govori kultni Kafkin roman – Proces (1925.), neobična, zastrašujuća noćna mora iz koje se ne možemo probuditi, iz koje nema bekstva, kao i iz sledećeg njegovog romana Zamak (1926.) ili bilo koje od čudesnih, zloslutno - upozoravajućih pripovetki?.

Bankovnog činovnika Jozefa K. jednoga dana u njegovom stanu uhapse nepoznati ljudi, saopštavajući mu da je protiv njega pokrenut postupak. Nemoćan da se pomiri sa svetom oko sebe, iako uopšte ne oseća krivicu niti zna razlog za istu, on na kraju svojim dželatima čak pomaže da ga smaknu. Proces se dešava u pansionu, banci, na sudu i kod neodređenih osoba koje navodno posreduju između suda i optuženoga, u sasvim uobičajenom, svakodnevnom ambijentu i okruženju. Ipak, sve je začuđujuće izobličeno do apsurda, mešaju se stvarnost i mašta, kao u najluđim košmarnim snovima kojima ne nalazite uzroka i smisla. Kafka je krajnje originalnim stilom među prvima prikazao izgubljenost, otuđenost čoveka u savremenoj civilizaciji. Čovek postaje sve beznačajnijim u lavirintima okoštale birokratije i njihovih nepisanih zakona, postaje samo broj, klijent u službi viših, njemu nerazumljivih i nedostižnih ciljeva. Postaje cigla u zidu zatvora sagrađenog od nehumanih normi, paragrafa i vlastitog, prećutnog pristanka na ulogu poniženog, nemog svedoka eksploatacije i iluzornih ciljeva. Sve je to prikazano jednostavnom kafkijanskom estetikom šoka, iznenađenja, neobičnog viđenja običnih ili uobičajenih pojava i stvari. Umetnost, kako je Kafka video, deluje poput jarkog svetla koje nas trenutno oslepljuje jer teško podnosimo istinu u naglom blesku. Istinito je samo svetlo što pada na izobličeno lice koje se povlači, ništa drugo, tvrdio je on. Kafkini su likovi bez psihološke razrade i individualisti, te se kreću poput zalutalih utvara, nesigurni i pasivni, lavirintima nehumanog okruženja, u ustajaloj, zagušljivoj atmosferi iracionalnih zbivanja. Sve je kao u mučnom snu, nelogično i beznadežno. Klaustrofobičnost prostorija unutar kojih se nalazi navodni sud koji odlučuje o sudbini Jozefa K., kao i sudbini svih nas, zastrašujuće je opisana sivilom boja i mračnih tonova sa kafkijanske palete beznađa. Na platno ostataka nekadašnjeg života Kafka nabacuje svojim čudesnim potezima pera uznemirujuće, jarke boje depresije koja čoveku oduzima svaku nadu u mogući izlaz i spas iz zastrašujuće situacije gde čovek prestaje da bude slobodno biće, persona, jedinka. Odgovora nema, nema ni nade, ni svetla, ni mogućnosti bekstva ili razrešenja. Strašni sud nalik je bolesnom i zlom starom svetu kome čovek, onaj pravi, iskreni i pravedni, čistog srca i duše, više nije potreban. Osim kao žrtva podvale.

Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji. Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima nisam se mogao odupreti.

Roman Proces je ekspresionističko delo i moderan roman. Kafka u njemu realistički izvedenim postupkom daje sliku ljudske otuđenosti u svetu i nelogičnih pojedinosti koje čine da se stvarnost doživljava kao nestvarna, kao fantastika koja niče na tlu svakodnevice, ili pak kao neka zatvorena i tajanstvena stvarnost. To je moderan roman jer subjektivizuje vreme i prostor. Vreme je od niza trenutaka jer daje subjektivnu projekciju nesklada i sukoba bića i sveta i njegove demonske prirode, jer u njemu caruje zlo i biće je osuđeno na poraz. Proces je složeno, višeslojno i najpoznatije delo Franca Kafke. Kao što je naznačeno već naslovom, u romanu se ne radi, o sudbini bankarskog službenika Jozefa K. o njegovom hapšenju, njegovoj potrazi za nepoznatom mu krivicom i o njegovom pogubljenju na kraju, već se radi o postupku kome je on podvrgnut. Predmet romana jeste stvarnost nevidljivog suda koji svojim prisustvom prožima ceo roman. Jednog jutra Jozefa K. bankovnog službenika, posetila su dvojica neznanaca i saopštila mu da je uhapšen, no nisu mu hteli reći zašto. No dopušteno mu je da i dalje dolazi na posao i naizgled se u njegovom životu ništa ne menja. Uskoro ga telefonski obaveštavaju da je u nedelju saslušanje. Uputio se na danu adresu i pronašao kuću koja se ni po čemu nije razlikovala od ostalih. Od sprata do sprata traži Istražnu komisiju pod izgovorom da traži stolara Lanza, ali nailazi samo na siromašne stanove sa zaposlenim ženama i mnogobrojnom decom. Tek ga je na poslednjem spratu neka pralja uputila do jedne sobe. Danas mu je bio trideseti rođendan. Ustavši, Jozef K. se našao u dvorani nalik sudnici, gde mu je sudija prigovorio da kasni celi sat, no da će ga ipak poslušati. Sve se dešava u naizgled običnim prostorijama, koje svako od nas poznaje iz nekog svog ličnog iskustva, a opet, sve je nekako drugačije – sumorno, klaustrofobično, beznadežno, zagušujuće, bez ikakvih naznaka bilo kakve ljudske topline i saosećanja, nade da se napokon sazna smisao tog iznenadnog, čudnog procesa, osude koja u sebi krije apsurd i svaku moguću nelogičnost. Jozef K. se brani u toj čudesnoj sudnici, u čudesnoj nehumanoj i zagušljivoj atmosferi birokratske ustajalosti i odsustva bilo kakvog saosećanja svih prisutnih, nastojeći zadobiti simpatije publike, koja na njegovo izlaganje reaguje čas odobravanjem i smehom, a čas ćutanjem. Čitaoc se teško probija kroz zgusnutu strukturu zastrašujuće tame, kao unutar noćne more kojoj nema ni kraja ni objašnjenja.

I tako, odlazeći iz sudnice, Jozef K. shvati da je sam sebi oduzeo povlasticu da bude saslušan. Iduće se nedelje Jozef K. ponovno uputio na sud, nepozvan, gde mu ona ista pralja poveri neke nove detalje o njegovom slučaju, te kako je ona potpuno u vlasti sudije istražitelja koji je s pripravnikom studentom iskorištava i nudi se Jozefu K.-u da je odvede odatle. U tom momentu dolazi student i odvodi ženu k sudiji, a Jozef K. ga ne uspeva sprečiti. Uskoro dolazi i sudski poslužitelj i provodi Jozefa K.-a sudom. Od atmosfere suda Jozefa K.-a spopada mučnina, od koje se oporavlja tek kad napusti zgradu suda. Zagonetnosti suda i Jozef K.-ovoj nesigurnosti pridonosi još jedan nedoličan događaj kada K. susreće tri čoveka. Prepozna dvojicu gradskih stražara, koji mu se požale da ih ovaj treći treba išibati jer se on žalio sucu na njih. Zbunjen prizorom K. pokušava batinaša nagovoriti da ih pusti, no ovaj odbija i počne ih šibati, zbog čega se Jozef K. udaljava. Taj mu prizor nije izlazio iz glave. Jozef K. sve češće nailazi na neobjašnjive detalje i znakove koji upućuju na ozbiljnost stanja u kojem se nalazi. Jedan ga dan posećuje stric i govori mu da bi njegov položaj mogao naštetiti čitavoj porodici te ga uverava da uzme advokata. Jozef K. se začudi kad uvidi da je advokat već upoznat s njegovim slučajem. O starom advokatu brine devojka Leni s kojom Jozef K. već pri prvom susretu upada u čudnu ljubavnu vezu. Stric ga zato prekorava jer smatra da je ''mala gadura'' sigurno advokatova ljubavnica. Jozef K.-a sve više zaokupljaju misli o procesu. Posete ga advokatu učvršćuju u uverenju kako mora odbranu preuzeti u svoje ruke, i zato K. želi ubrzati proces jer smatra da ga advokat oteže. Želi otkazati advokata i odluči sam napraviti odbranu, no još uvek ne zna za šta je optužen.

Vremenom, Jozef K. sve teže obavlja svakodnevne obaveze, a usto su i svi njegovi partneri upoznati s procesom. Jedan ga fabrikant upućuje na sudskog slikara Totorellija koji zna neke pojedinosti o Jozef K.-ovom slučaju. Jozef K. posećuje slikara koji ga donekle upućuje u mehanizam suda. Taj je sud čvrsto uveren u krivicu optuženog i ne priznaje nikakve dokaze, no na suce se može uticati iza leđa ličnim vezama. Slikar nudi Jozefu K.-u svoju garanciju kao pomoć u slučaju. Zbunjen slikarevim objašnjenjima, Jozef K. kupuje nekoliko njegovih slika i odlazi ne dogovorivši konkretni oblik slikareve pomoći. Jozef K. se jedne večeri uputi advokatu s namerom da mu otkaže punomoć, gde mu vrata otvara advokatov klijent, trgovac Black, koji je takođe ponešto načuo o Jozef K.-ovom slučaju. Čuo je da se među optuženicima priča da će Jozef K. sigurno biti osuđen. Usprkos tome ustraje u nameri da otkaže advokata te se uputi u njegovu sobu, gde ga advokat optužuje da je nestrpljiv zato što se s njim postupa isuviše dobro s obzirom na to da je optuženik. Nakon otkaza advokata K. oseća da njegov slučaj postaje sve komplikovaniji te da mu preti otkaz na poslu. Jednog dana dolazi u katedralu, gde ga neki sveštenik opominje da previše traži tuđu pomoć i da mu se u procesu zlo piše. Kako bi Jozef K.-u približio suštinu zakona, priča mu parabolu o čoveku sa sela i čuvaru. U razgovoru sa sveštenikom Jozef K. parabolu tumači kao obmanjivanje čoveka sa sela, a sud kao sistem koji se osniva na strahu. S druge strane, sveštenik mu ukazuje na dvosmislenosti, ali parabola na kraju ostaje neprotumačena, a smisao zakona kao da izmiče ljudskom razumevanju.Uoči Jozef K.-ova 31. rođendana u njegov stan dolaze dva neobična gospodina u crnim kaputima i cilindrima. K. je takođe u crnom odelu sedeo kraj vrata kao da očekuje goste. Bez otpora im dopušta da ga odvedu do malog kamenoloma izvan grada. Položiše ga na kamen i jedan od gospode zarije mu dugačak mesarski nož u srce. Kao pseto - bile su mu zadnje reči i činilo mu se kao da će ga sramota nadživeti.

Kafkin Proces je bez sumnje i kritika habzburške birokratije. Svaki element ove fantastične pripovesti može se tumačiti na bar dva načina koja bi se, prema zakonima logike, morala međusobno isključivati, ali ovde ipak egzistiraju u neponovljivom skladu. Dvosmislenost je simbolično prikazana u nožu sa dvostrukim sečivom, kojim je K. ubijen. Neki drugi simboli - kao što je boginja pravde koja, na Titorelijevoj slici, liči na boginju lova - nisu do kraja razrađeni, što nas podseća (i to stalno moramo imati na umu) da Kafka nije imao vremena da dovrši svoje remek-delo - a ko zna da li bi i tada pred tumačima ovog zagonetnog dela bio lakši zadatak. Proces je hronika K.-ovog suđenja, njegove borbe (ako se to može nazvati borbom) sa nespoznatljivim Zakonom i nedodirljivim Sudom. Ovaj roman može da se čita kao opis diktiranog (od strane države?) psihološkog samouništenja. Na samom početku se susrećemo sa nečim što bismo, s određenom rezervom, mogli nazvati tipičnom kafkijanskom situacijom: uz obaveštenje o, u najmanju ruku, neobičnom (uistinu alogičnom) događaju ide naivno, savršeno zdravorazumsko objašnjenje od kog se do kraja ne odustaje, iako događaji o kojima se pripoveda nemaju veze sa zdravim razumom. Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen. Junak Preobražaja, Gregor Samsa, pretvorio se u bubu jer je suviše naporno radio - to je jedini artikulisan pokušaj objašnjenja fenomena Samsine nesreće u celoj pripovetki. Jozef K. je uhapšen jer ga je neko oklevetao, jer on - razume se - nije kriv. Drugo objašnjenje je da su mu kolege s posla priredile rođendansku šalu. Famozni Sud iz Kafkinog Procesa možda predstavlja Strašni sud, ali je svakako oblikovan prema ovosvetskim uzorima - sudu, crkvi, državi. Može se, naravno, govoriti i o Kafki - proroku i upoređivati svet Procesa sa svetom nakon Kafkine smrti, ali mora se paziti da, idući u tom smeru, se ne zaobiđe u širokom luku mogućnost poređenja ovog suda sa institucijom crkve. U samom romanu ima mnogo osnova za takvo poređenje, štaviše - posmatrane iz tog ugla, mnoge situacije i objašnjenja u romanu prestaju da deluju apsurdno.

Proces je roman kojim se kritikuje birokratija koja je jača od svega ljudskog i čoveka svodi na formular. Ne postoji čak ni sud kao institucija koja bi čoveku pomogla i olakšala mu život. Uz takav sud nije moguće doseći pravdu. Čovek je neznatan u odnosu na birokratsko društvo. Proces je možda povezan sa židovskim pitanjem jer kriv si, naprimer što pripadaš određenoj naciji. Možda time Kafka progovara da sluti stradanje Židova u Drugom svetskom ratu. Koju krivicu snosi čovek ako pripada određenom narodu, veri, klasi, rasi? Možda je kroz Proces prikazana takva krivica?Jozef K. se, pogotovo u početku procesa, ogorčeno suprotstavlja optužiteljima. Ljudi koji se mire s postojećim stanjem nikada ne izriču kritiku i oni su u milosti svake vlasti. Jozef K. na početku optužuje čak i vlast za svoju apsurdnu poziciju. Možda je on još jedna tragična ličnost koja zbog svojih snova i kritike mora stradati. Neki u romanu vide uzaludnost borbe protiv sudbine, protiv onoga što nam je predodređeno.

Priča o Jozefu K. vrlo je čitljiva: rečenica je laka, leksika svakodnevna, nema složenih spletova događaja, nema zamršenih unutrašnjih monologa, niti je naglašena neka apstraktna filozofija. Kafkin izraz je jednostavan, neutralan, hladan. Po tome liči na suvoparne poslovne bankarske izveštaje. Jezik je sasvim racionalan i jasan - bez slikovitih iskaza, bez emotivnih tonova. Ali je njegovo opisivanje (predočavanje događaja i likova) dosta tamno, paradoksalno i višeznačno - što čitaoca i tumača dovodi u nedoumicu. Između čitljivosti i razumevanja postoji bitna razlika. Priča je jednostavna: priča o tome šta se događa Jozefu K. i kako on reaguje na to što mu se događa. Razumevanje traži baš ono šta se događa Jozefu K., ali još više kako on reaguje na ono što mu se događa. Dakle, čitalac neće biti zapitan pred pitanjima umetničkog prikazivanja nego pred pitanjima značenja prikazanog. Jedan Kafkin tumač piše: Kod Kafke ne uzbuđuju predmeti i događaji kao takvi, već činjenica da njegova bića na njih reaguju kao na normalne predmete i događaje - bez uzbuđenja. Problem razumevanja i tumačenja nastaje i zbog toga što Kafka postavlja pitanja, ali ne daje odgovore (ko i zašto proganja Jozefa K., ko sprečava seljaka da dođe do zakona, na primer), čime otvara prostor za različita tumačenja iskaza, epizoda, situacija, slika u celini. Različita tumačenja kreću se od autobiografskog preko teološkog, psihološkog, sociološkog i političkog, do psihoanalitičkog, alegorijskog i mitskog.

Moja dela imaju ono značenje koje im čitalac daje.

Kafka svet vidi i doživljava kao nešto iracionalno pa ga zato i izražava fantastičnom pričom: nema jasne granice između mogućeg i nemogućeg, normalnog i nenormalnog, stvarnog i izmišljenog. Sve može biti i stvarno postojeće i izmišljeno. Iz ovog stava proizilaze groteskne slike i paradoksalne situacije i postupci. Društvo je ovde predočeno kao zatvoren prostor čiji visoki zidovi zatvaraju čoveka i ograničavaju mu vidike, ograničavajući (sputavajući) i radnu i duhovnu aktivnost. Čovek je u Kafkinom svetu jedinka kojom upravljaju drugi, nevidljive sile sistema i ustanova. On je otuđen i obezličen, onemogućen u delovanju i mišljenju, ponižen u toj meri da mora da trpi moralne i fizičke udarce i da poslušno saginje glavu pod nož. Pojedinac je nemoćan i gurnut u stranu od životnih odlučivanja: ne može da odlučuje o tokovima i sopstvenom životu. O svemu tome odlučuju neke nevidljive i neshvatljive sile kojima pojedinac, i ako bi imao volje za to, ne može da uđe u trag. Odnosi među ljudima su kruti, bez prisnosti i topline. Dijalog je ispunjen raspravom koja ukazuje na razlike i razmimoilaženja. Nema dijaloga koji približava ljude i zbližava ih u emotivnom smislu. Čovek je izdvojen, usamljen, otuđen.

By Dragan Uzelac