GEORGE ORWELL (portret)

 

GEORGE ORWELL

 

U vreme univerzalne prevare, govoriti istinu je revolucionarni čin.

    Eric Arthur Blair(alias George Orwell), znameniti britanski književnik rođen je 25. juna 1903. godine u malom mestu Motihari, u Indiji(britanskoj koloniji), gde je njegov otac radio kao činovnik britanske krune u odelenju za opijum. Bio je drugo od troje dece (pored dve sestre). Veći deo detinjstva provodi kao mrzovoljni i ekscentrični dečak (majka decu odvodi u Englesku gde retko viđaju oca koji samo povremeno dolazi u posetu), rano otkrivši vlastitu ljubav prema književnosti. Kao izuzetno bistro dete pohađa do 1916. godine jednu od najpoznatijih osnovnih škola tog vremena - St. Cyprians. Svoje uspomene na te dane zabeležiće kasnije u eseju Such such were the joys. Godine 1914. objavljuje prvu pesmu -  Probudite se, mladi ljudi u Engleskoj.

   Tokom studija na dve prestižne britanske škole – Velington i Iton, počinje da izučava britanske pisce i sve se više okreće književnosti. Vremenom će postati jedan od najznačajnijih britanskih esejista i pisaca 20. veka. U eseju Zašto pišem? Orvel kaže da je još od svoje pete-šeste godine znao da će postati pisac. Nakon studija stupa u indijsku imperijalnu policiju, provevši pet narednih godina u Burmi. Duboko razočaran britanskom imperijalnom vlašću on se sve više okreće protiv tadašnjeg sistema. Svoje britke , opore i borbene stavove iznosi u romanu Burmanski dani(1934.). U esejima, dve autobiografske priče, Ubijanje slona i Vešanje Orvel prikazuje zgražavanje imperijalizmom – njegovim oholim, ciničnim i brutalnim odnosom prema stanovništvu kolonija ( Britanija je tada držala pod svojom kolonijalnom vlašću veliki deo sveta) , ali i prema sopstvenoj, engleskoj radničkoj klasi.

Ima jedna uteha u totalnoj bedi. To je olakšanje, gotovo uživanje, kada postaneš svestan da si konačno zaista na dnu. Toliko si pričao o tome da ćeš načisto da propadneš – i gle, propast je tu, i možeš da je podneseš, a to bitno smanjuje strepnju.

Sirotinjski kvartovi Pariza su mesto gde se skupljaju ekscentrični ljudi – ljudi koji su zapali u usamljenički, poluludi kalup života i odustali od toga da budu normalni i pristojni. Beda ih oslobađa ustaljenih standarda ponašanja, isto kao što novac oslobađa ljude od rada.

   Razočaran i gnevan, Orvel ostaje u Burmi još neko vreme, radeći kao lučki radnik, a potom se vraća u Englesku. Po povratku, proglašava sebe anarhistom – zalažući se svim srcem za apsolutnu slobodu pojedinca i protivljenje svakom poretku i autoritetu. Tridesetih se okreće pokretu socijalista, levičarskim idejama i intenzivno počinje da piše. Prethodno, u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac, on odlazi u Pariz 1928. godine. Tu doživljava još jedno gorko životno iskustvo (živi na dnu, u totalnoj bedi i izdržava se časovima engleskog i kao perač sudova), pretočivši ga u maestralan roman Niko i ništa u Parizu i Londonu(1933.)

 

Pariz, prva polovina 20. stoljeća

U hotelu su živjeli brojni čudaci. Pariški su slumovi pravo okupljalište za osobenjake svih vrsta – za ljude koji su upali u samotničku, suludu kolotečinu i već su digli ruke od toga da se trude živjeti normalnim, pristojnim životom. Siromaštvo ih oslobađa od uobičajenih stega ponašanja, baš kao što novac oslobađa ljude od rada. Neki stanari našeg hotela živjeli su tako neobično da se to jedva može riječima opisati.

Prvi susret s bijedom vrlo je zanimljiv. Toliko si mislio o bijedi – to je nešto čega si se čitav život pribojavao, nešto za što nisi znao da će te prije ili kasnije zadesiti; a sve je potpuno drugačije i prozaično. Mislio si da će svi biti vrlo jednostavno; sve je neobično završeno... Otkrivaš kako je to biti gladan. S kruhom i margarinom u želucu, izlaziš i gledaš izloge. Posvuda hrana koja te vrijeđa, u golemim, rastrošnim hrpama. Upoznaješ dosadu koja je neodvojiva od bijede; trenutke kad nemaš što raditi, a budući da si neishranjen, ništa te niti ne zanima. Ležiš na krevetu po pola dana i osjećaš se kao mladi skelet iz Bodlerove pesme. Samo te hrana može podići. Otkrivaš da čovjek koji samo tjedan dana živi na kruhu i margarinu više nije onaj čovjek, već samo želudac s nekoliko pomoćnih organa. Tisuće ljudi u Parizu živi tako – siromašni umjetnici i studenti, prostitutke kad im se ne posreći , nezaposleni svih vrsta. To je, tako reći, predgrađe bijede.

    Žestokom, socijalnom kritikom i dozom ciničnog humora Orwell jetko secira svoje pariske dane provedene u ekstremnom siromaštvu i očaju – zadah bede životarenja na dnu jednog velegrada, koji sa druge strane blista u izobilju i nudi svetlost samo za odabrane. Pronicljivošću i gorčinom humora Orvel daje sliku jednog prebogatog društva i njegovog naličja koje se guši u tami, beznađu i haosu materijalne bede od koje se svi groze, prave se da je ne primećuju i odbacuju je nemilosrdno. Život na dnu, nedostojan čoveka, oslobođen bilo kakve humane note, pravih vrednosti. Bitka za goli opstanak i puko preživljavanje, tamo gde prestaju svaka etika i pravila tzv. normalnog života. Pariski spleen guši svaku nadu, ljudskost, humanost, saosećanje i vrednosti napredne civilizacije.  Život u demokratskom i humanom svetu, gde se materijalna beda smatra sramotom i neoprostivim nedostatkom, gde se čovek koji nema materijalnih sredstava smatra nižim bićem i biva osuđen i odbačen od svih (kao loš primer ostalima, pre svega).

Kada čovek zapadne u neimaštinu, dođe do jedne spoznaje koja preteže nad ostalima. Otkrije dosadu, gnjavažu zbog trica i nagovještaja gladi, ali i otkrije važnu osobinu bijede koja sve iskupljuje: činjenicu da ona poništava budućnost. Vjerujem da je to iskusio svatko tko je živio u oskudici. To je osjećaj olakšanja, gotovo užitka, u tome što znaš kako si sad zaista na dnu. To znatno umanjuje tjeskobu.

   Roman obiluje nizom (tragi)komičnih scena i (ne)mogućih likova. U stalnoj potrazi za izvorom bilo kakvog prihoda, unutar velegradskog miljea koji u pojedinim četvrtima odiše bedom i specifičnim sirotinjskim spleenom, Orwell upada u nizove neverovatnih situacija (prikrivajući svoj ponižavajući status na razne načine) i tone sve dublje. Humor je ogoljen i obojen crnilom.

Jednom smo se javili na oglas u kojem su tražili pomoćno osoblje za cirkus. Moralo se premještati klupe i čistiti smeće, a za vrijeme predstave stajati na dvije bačve tako da ti lav može skočiti kroz noge. Kad smo stigli, sat prije navedenog vremena, zatekli smo red od pedesetak ljudi koji su čekali. Očito ima nečeg privlačnog u lavovima.

Nekoliko dana živjeli smo na suhom kruhu, a onda dva i po dana uopće nisam jeo. To je bilo gadno iskustvo. Neki ljudi poste po tri tjedna i više, i kažu da je post sasvim ugodan nakon četvrtog dana; ja ne znam, jer nikad nisam postio više od tri dana. Vjerojatno je drugačije kad čovjek to radi dobrovoljno i nije izgladnio već na samom početku.

Prvog dana (gladovanja), odviše trom da bih tražio posao, posudio sam ribički štap i pošao pecati na Seinu, s muhama za mamac. Nadao sam se da ću upecati dovoljno ribe za jedan obrok, ali dakako, nisam. Seina je puna bjelica, ali postale su vrlo lukave za vrijeme okupacije Pariza.

Glad svodi čovjeka na takvo stanje, da mu se čini kako nema kičme ni mozga, najviše nalik posljedicama jake gripe. Kao da se pretvorio u mlohavu meduzu, ili da su mu izvadili svu krv i ubrizgali mu mlaku vodu. Moja glavna uspomena na glad je potpuna tromost koja me je obuzela; i to da sam morao vrlo često pljuvati, a pljuvačka je bila neobično bijela i vunasta.

    Nakon meseci sve dubljeg potonuća u bedu, poniženje i glad, iscrpljujuće bitke za opstanak i ostatke čovekovog dostojanstva, Orwell napokon pronalazi sreću i mir kao sudoper (plongeur) u jednom od mnogih pariskih hotela.

U petnaest dana tako sam se privikao na kolotečinu života sudopera da sam teško i mogao zamisliti nešto drugo. Bio je to život razmjerno ujednačen. U petnaest do šest naglo sam se budio, uskakao u umašćenu odjeću i izlijetao iz kuće neumivena lica i ukočenih mišića. Tek je svitalo, i prozori su bili tamni, osim u radničkim kavanama. Nebo je nalikovalo golemu, glatkom, kobaltnom zidu, a krovovi i kupole kao da su bili izrezani iz crnog papira i zalijepljeni po njemu. Sanjivi čistači meli su pločnike velikim metlama, a čitave obitelji odrpanaca pretraživali su kante za smeće. Radnici i djevojke koji su u jednoj ruci držali komadić čokolade, a u drugoj kroasan, ulujevali su se u stanice metroa. Uličicama su sumorno tutnjali tramvaji krcati radnicima.Požurio bih na stanicu, izborio se za mjesto – čovek se u pariškom metrou u šest ujutro doslovce mora tući – i stajao pritiješnjen u gomili putnika koja se drmala, licem u lice s nekim odvratnim Francuzom koji je bazdio na ciknuto vino i češnjak. A onda bih zaronio u labirint hotelskih podruma i zaboravljao da postoji danje svjetlo sve do dva popodne, kad bi sunce pripeklo, a grad bi se zacrnio od ljudi i automobila.

Osjećao sam – teško je to objasniti – neku vrstu tromog zadovoljstva, zadovoljstva što ga valjda osjeća dobro nahranjena zvijer, jer je život postao tako jednostavan. Ništa ne može biti jednostavnije od života plongeura. On živi u ritmu između rada i sna, ne preostaje mu vremena da misli, jedva da je svjestan vanjskog svijeta. Njegov Pariz svodi se na hotel, nekoliko bistroa i krevet.

Shvatali smo da nismo divni stanovnici divnog svijeta, već hrpa slabo plaćenih radnika koja se opija do mučnine i očaja. I dalje smo ispijali čaše, ali tek iz navike, i odjednom nam se vino učinilo odvratnim. Glava mi se napuhala kao balon, pod se ljuljao, jezik i usne potamnili su mi, umrljani vinom. Ovako sam uglavnom provodio subotnje večeri. Za mnoge muškarce u kvartu, neoženjene i bez ikakve mogućnosti, tjedna pijanka je bila jedino zbog čega je vrijedilo živjeti.

    Urnebesni opisi rada koji oslobađa, ispod dna društvene lestvice – pronicljivi, jetki, tragikomični i prepuni ironičnih tonova uranjaju, u stilu Charlesa Bukowskog (Pošta, Faktotum), u samu srž modernog sveta i  dostignuća demokratskog i civilizovanog društva. Ispod naslaga sarkazma, ravnodušnosti i crnog humora, izranjaju neka od ključni moralnih i socijalnih pitanja i odgovora. Orwellove humanističke opservacije društva izobilja ne ostavljaju nikog ravnodušnim. Razotkrivanje farse tzv. progresa, jednakosti, sloboda i demokratije ogoljeno je i bolno.

Čini mi se da bi valjalo početi tvrdnjom kako je plongeur jedan od robova u modernom svijetu. Posao mu je ropski i u njemu nema umijeća; plaćaju ga dovoljno tek da bi preživio; jedini praznici su krevet. U ovom trenutku u Parizu žive ljudi sa završenim fakultetima koji peru suđe deset ili petnaest sati dnevno.

Pitanje je zašto to ropstvo i dalje traje?. Rob, rekao je Markus Katon, mora raditi kad god ne spava. Nije važno je li taj rad potreban ili nije, on mora raditi, jer je rad sam po sebi dobar – barem za robove. Ovaj stav održao se do dana današnjeg i zbog njega se nagomilalo mnogo beskorisnog rintanja. Uvjeren sam da se u dnu ispod ovog nagona za promicanjem beskorisnog rada krije puki strah od rulje. Rulja je skupina niskih životinja koje bi mogle postati opasne ako imaju sigurnog vremena; sigurnije je kad su suviše zaposlene da bi mislile (tako teče razmišljanje). Upitaju li bogataša, što misli o poboljšanju uvjeta rada, on obično kaže nešto ovako: Znamo da je bijeda neugodna; zapravo, budući da nam je tako daleko, gotovo se volimo izjedati mislima o tome kako je neugodna. Ali ne očekujte od nas da bilo što poduzmemo. Vas, niže klase, žalimo isto kao što bismo žalili šugavu mačku, ali svim silama ćemo se boriti protiv svakog poboljšanja vaših uvjeta života. Dakle, draga braćo, budući da se očito morate znojiti kako biste platili naša putovanja u Italiju, znojite se i budite prokleti.

 

London, prva polovina 20. stoljeća

    Povratak u Englesku, London, započinje novim iskustvima bede, skitničenja i gladi, kao i još žešćim, sarkastičnim opaskama.

Engleska je vrlo zgodna zemlja kad nisi siromašan. Opće je poznato da se u Londonu ne može umrijeti od gladi, pa tako nije bilo razloga za brigu. Po svim uglovima stajale su grupice ljudi, malko neishranjenih, koje na životu održavaju čaj i dva kruha što ih Londončani gutaju svaka dva sata. Ovo je zemlja čajnika i burze rada, kao što je Pariz zemlja bistroa i rintanja.

   Slede nemilosrdni opisi još gore bede i beznađa, život skitnica i beskućnika po prihvatilištima i na ulicama Londona. Hladan, licemeran, bezdušan i ravnodušan svet nezainteresovano ili sa gađenjem i prezirom posmatra sirotinju koja besciljno luta i bori se za goli opstanak – bez trunke milosrđa, perfidno i cinično. Čitav jedan svet unesrećenih, odbačenih, neprimetnih i zaboravljenih paralelno egzistira unutar raskoši jedne od najbogatijih i najprestižnijih metropola – prepušten nemilosti i konačnoj propasti.

Potrebno je nešto reći o društvenom položaju prosjaka, jer kad se čovjek s njima družio i otkrio da su i oni obična ljudska bića, ne može da primeti čudnovati stav što ga društvo zauzima prema njima. Ljudi kao da misle da postoji neka bitna razlika između prosjaka i običnog radnog naroda. Oni su zasebna rasa – izopćenici, kao kriminalci i prostitutke. Radnici rade; oni paraziti, bezvrijedni po svojoj prirodi. Uzima se zdravo za gotovo da prosjak ne zarađuje za život, kao što  zarađuje zidar ili književni kritičar. Prosjak je puka parazitska izraslina društva, a trpimo ga isključivo zato što živimo u humanom dobu, ali u biti zavređuje samo prezir.

   U hrabrom, revolucionarnom i beskompromisnom duhu savremenih levičara, George Orwell zasekao je do koske u samu srž tkiva jednog slobodarskog i humanog društva, razobličavajući socijalnom kritikom i rafiniranim humorom laž i nemilosrdnost na kojem se ono suštinski zasniva. Niko i ništa u Parizu i Londonu, zajedno sa Životinjskom farmom, romanom 1984. i brojnim esejima, gradi jednu impresivnu celinu razotkrivanja društveno-političke  idilične stvarnosti moderne Zapadne civilizacije i ogoljeno, gotovo nemilosrdno upozorava na zvuke trube nadolazeće socijalne apokalipse jednog posrnulog i dehumanizovanog sveta modernog robovlasništva – bez vere, milosrđa i bilo kakve humane vizije budućnosti.

    Po povratku u London on uzima pseudonim Orwell. Postaje učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. otvara seosku prodavnicu u Velingtonu. Pre podne radi kao trgovac, dok se popodne bavi pisanjem. U međuvremenu, Orvel se oženio sa Elin O’ Šonesi, sa kojom će provesti narednih deset godina. Tu nastaju dela Sveštenikova kći (1936.) i Neka Aspidistra leti (1937.), a potom i Put za dok Vigan, koji istražuje život rudara i siromaha u Engleskoj i koji jetko napada engleski socijalizam.

   Krajem 1936. godine odlazi u Španiju da izveštava o građanskom ratu. Kada je stigao u Barselonu, godine 1937., Orvel je ostao potpuno zapanjen onim što je video: sve ono o čemu je sanjao i što nije bilo moguće ostvariti kod kuće, u Engleskoj, on pronalazi u uzavreloj atmosferi Španije zahvaćene krvavim građanskim ratom. Klasne razlike su iščezle i svi su postali jednaki. Napokon, socijalizam se pokazao kao jedina moguća istinska stvarnost za koju se vredelo boriti. Orvel potom prolazi vojnu obuku, odlazi da se bori na strani republikanaca na Aragonski front, dobija čin potporučnika i biva teško ranjen snajperskih hicem u vrat. Nakon tri meseca vraća se u Barselonu, gde zatiče potpuno izmenjen grad straha, strave i najgore moguće cenzure. Pobedom Frankovih fašista stanje stvari se vraća na staro – stanje nesloboda, straha, nejednakosti, diktature. Orvel shvata da je španska komunistička partija zloupotrebila radničku revoluciju da bi se domogla vlasti i uspostavila novi vid diktature, zamenivši samo jedan vid zla drugim. Optužen da je trockista, Orvel biva primoran da napusti Španiju. Gorčina i prelom u njegovim dotadašnjim levičarskim stavovima pokazaće se u njegova potonja dva ključna dela - Životinjska farma i 1984.

   Svoja iskustva iz Španskog građanskog rata Orvel beleži u delu Kataloniji u čast (1938.). Ona su bila dvojaka: pokazala su mu da je socijalizam na delu bio ostvariv, ne zaboravljajući vlastito ushićenje posetom Barseloni, kao i da će uvek biti različitih klasa i da u ljudskoj prirodi postoji nešto što iziskuje nasilje, rat i moć nad drugima. Svaki ozbiljan redak koji sam napisao od 1936. godine usmeren je direktno ili indirektno protiv totalitarizma i ka demokratskom socijalizmu, onako kako sam ja to razumeo, beleži Orvel u eseju Zašto pišem. Godine 1939. piše poznati esej o Čarlsu Dikensu, a potom objavljuje knjigu Inside the whale (1940.). Početkom Drugog svetskog rata ponovo se bori protiv fašista(kao i u Španiji), ali ga proglašavaju nesposobnim za vojsku (sve više oboleva od tuberkuloze). Tokom rata radi kao novinar.

   Tih godina(pisana tokom 1943. -1944. godine) nastaje njegova kultna novela Životinjska farma (1945.). Bila je to snažna satirična novela ili bajka(alegorija) o Ruskoj revoluciji i Staljinovoj izdaji njenih ideala, orwellovsko viđenje modernog društva. Orvel kao levičar ismeva sovjetski totalitaristički komunizam i Staljina, nakon što je u Španskom građanskom ratu spoznao pravo lice staljinizma na sopstvenoj koži boreći se na strani komunista. Nije se više znalo ko je svinja, a ko čovek... Novela na satiričan način govori o grupi životinja iz seoskog dvorišta koja je prognala ljude kao sopstvene gospodare i sama uspostavila vlast na imanju. Na kraju bajke, svinje, željne moći (zvuči poznato?!), ruše ideale revolucije i uspostavljaju vlastitu diktaturu. Sve su životinje jednake, samo su neke jednakije, jetko saopštava Džordž Orvel. Pošto i danas, možda nikada na tako brutalan način, živimo u svetu prepunom nepravdi, cinizma, nehumanosti, nasilja i moćnika i borimo se za goli opstanak i parče slobodnog neba, Orvelova Životinjska farma je kao knjiga veoma primerena vremenu u kojem živimo, jer i danas postoje različiti ideali slobodnih društava, različite grupe koje se bore protiv sistema – s vrlo malo konkretne vizije šta bi učinili kad bi izvojevali pobedu i srušili sadašnji sistem. Jer, moć iskvaruje, a svaka revolucija završava kao ono protiv čega se borila. Svevremenost ove knjige jedna je od njenih najvećih odlika, što joj daje i nemerljivu umetničku vrednost. Orwell kritikuje mnoge pojave u društvu, poput pohlepe i želje za moći, koje otelotvoruju svinje, ali i apsolutne poslušnosti i manjka kritičkog mišljenja, koje najbolje otelotvoruju ovce. Samo što su ovde te kritike upakovane u oku mnogo ugodniji svet životinja. Životinje kao likovi uglavnom predstavljaju tipove ljudi. One karakteristike koje dajemo nekim životinjama jednake su karakteristikama tih tipova. Ozbiljnost teme prenesena je dozom humora, pa se u delu jasno ogleda satira (ne mogu da se i ovom prilikom ne podsetim poređenja ovog kultnog književnog dela, sa muzičkim albumom rokenrola – The Animals (1977.), grupe Pink Floyd, tačnije njenog autora Rodžera Votersa, koji na gotovo istovetan način daje sliku sveta koja se vremenom samo usložnjava i postaje sve tamnijom). Džordž Orvel nam svojom brutalnom satirom prikazuje ogledalo svake vlasti, suštinu neshvatljive ljudske pokvarenosti koja se vremenom ne smanjuje, već naprotiv, sve više rasplamsava i poprima sve perfidnije i nasilnije oblike ispoljavanja sa nesagledivim posledicama koje upravo proživljavamo.

   Period koji je usledio po okončanju Drugog svetskog rata, u životu Džordža Orvela obeležili su smrt supruge, nastanak čuvenog eseja Politika i engleski jezik i esencijalni roman, već pomenuta Hiljadu devetsto osamdeset četvrta. Esej Politika i engleski jezik (1946.) progovara o značaju preciznog i jasnog jezika (uz argument da se nejasno pisanje može zloupotrebiti kao moćno političko sredstvo manipulacije), u kojem Orvel piscima daje šest pravila pisanja:

1. Nikada nemojte koristiti metaforu, poređenje ili neku drugu stilsku figuru koju ste navikli da srećete po štampi.
2. Nikada nemojte koristiti dugačke reči tamo gde mogu stajati i kraće.
3. Ako postoji mogućnost za skraćivanjem reči, uvek je skratite.
4. Nikada nemojte koristiti pasiv ako možete aktiv.
5. Nikada nemojte koristiti strane izraze, naučne termine ili žargon ako možete da se setite odgovarajućeg engleskog ekvivalenta iz svakodnevnice.
6. Bolje prekršiti bilo koje od ovih pravila nego da odvalite neku potpunu glupost.

 

   Ostrvo Jura na škotskoj obali postalo je tih godina mesto na kojem je nastalo Orvelovo krucijalno remek-delo, antiutopijski i alegorijski politički roman  1984. (1949.), priča o režimu koji održava vlast izvrtanjem istine i prepravljanjem istorije radi vlastitih interesa i ciljeva.

Nijedno drugo delo ove generacije nije stvorilo toliku žudnju za slobodom toliko iskreno, a gnušanje tiranijom sa tolikom punoćom, kao Orwellova 1984..

                                                                                               magazin New York times, jun, 1949.

   Orvelov naučno-fantastični roman, radnjom smešten u London, opisuje futurističko totalitarističko društvo čiji oligarhijski vlastodršci koriste savremena dostignuća tehnologije i psihologije kako bi mase držali zaglupljene u pokornosti (opet nekako zvuči poznato, zar ne?!). Glavni lik romana – Winston Smith, sitni je službenik u Ministarstvu istine zadužen za režimsku propagandu. On vremenom postaje razočaran vlastitim životom i pokušava izvesti pobunu koja završava njegovim hapšenjem i mučenjem.

Moj najnoviji roman nije napad na socijalizam, niti na britanske laburiste (koje podupirem), nego razotkrivanje perverzija koje su moguće u centralizovanoj ekonomiji, a koje su već delom uspostavljene u komunizmu i fašizmu.

    I tako, dok nas Veliki Brat sve posmatra (unutar sistema gde: Rat je mir, sloboda ropstvo, a neznanje moć) Orvel koristi svoj čudesni Novogovor (prodirući orwellovski u samu srž totalitarizma, prikazujući pritom dvoličnost države i jednog futurističkog (sadašnjeg?) sveta): Ministarstvo ljubavi (Minljub) služi za ispiranje mozgova i nadgledanje mučenja neposlušnih podanika, Ministarstvo izobilja nadgleda glad i mere štednje, Ministarstvo mira nadgleda rat, a Ministarstvo istine upravlja propagandom i revizijom istorije.

Partija je tvrdila da je oslobodila proletere ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, žene prisiljavali da rade u rudnicima, šestogodišnja deca prodavana su da rade u rudnicima. No u isto vreme, držeći se principa dvomisli, Partija je učila da su proleteri po prirodi niža bića koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju držati u pokornosti, kao životinje. U stvari se o proleterijatu znalo vrlo malo. Nije bilo ni potrebe znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka puštena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili načinu života koji kao da im je bio urođen, kao da je preostao od iskoni. Rađali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini počinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne želje, venčavali se u dvadesetoj, postajali sredovečni u tridesetoj, umirali najčešće u šezdesetoj. Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa susedima, filmovi, fudbal, pivo, i iznad svega, kocka ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško.

    Orvelov kultni roman - 1984. je bio zabranjen u Sovjetskom Savezu, odnosno Rusiji, od 1950. pa sve do 1990. Staljinu se, naime, nije naročito svideo Orwellov opis totalitarnog društva kojim upravlja Veliki Brat, svemogući, nepogrešivi i nedodirljivi šef vladajuće partije. Paradoksalno, do (neuspešnog) pokušaja zabrane došlo je i 1981. u SAD-u, konkretno u Jacksonu na Floridi( istoj onoj Floridi koja je dvanaest godina ranije uhapsila i osudila Džima Morisona, stavivši mu simboličnu omču oko vrata, koja će se dve godine kasnije pretvoriti u Džimovu istinsku smrt, simbol načina na koji se Veliki Brat obračunava sa neposlušnicima Sistema), čiji su službenici tražili zabranu jer se radi o prokomunističkoj knjizi sa seksualno eksplicitnim sadržajem!?!. Od trenutka kad je objavljena, 1984. je nailazila na niz prepreka – nazivali su je subverzivnom, ideološki koruptivnom, a o njezinoj relevantnosti govori i podatak da je i dan danas zabranjena u nizu država pod totalitarnom vlašću. Orwell je 1984. prvo mislio nazvati Poslednji čovek u Evropi jer je time želeo naglasiti apsolutnu usamljenost disidenta Winstona Smitha u svetu u kojem ne postoje nikakve informacije osim onih koje emituje Partija, odnosno u kojem se nitko ne seća kakvo je društvo bilo pre dolaska Partije na vlast. U društvu u kojem Partija kontroliše svaki aspekt života populacije, Orwell stavlja naglasak na dve ključne ideje: želju Partije da u potpunosti zatre seksualni instinkt (koji je iracionalan i ne može se sasvim kontrolisati, dakle opasnost je za Partiju) te želju da stvaranjem sasvim novog jezika, kojeg je Orwell nazvao Novogovor, ukinu mogućnosti razgovora o opasnim idejama (poput slobode, individualizma i sl.) a konačno i mogućnost razmišljanja o takvim idejama. U društvu u kojem je nemoguće i misliti o slobodi i autonomiji pojedinca, svaka pobuna protiv totalitarnog režima postaje i teoretski nemoguća, što je ultimativni cilj partije. Orwellov izdavač je, nakon što je knjiga objavljena i u Engleskoj doživljena kao napad na aktuelne političke elite, pojasnio da je 1984. napisana kao upozorenje generacijama koje dolaze: Pouka koju treba izvući iz te opasne noćne more je jednostavna: Ne dozvolite da se to dogodi. To zavisi od vas.

    Po završetku kultnog i poslednjeg romana, Orvel se ženi Sonjom Bromvel, zdravlje mu se dodatno pogoršava( pomenuta tuberkuloza) i on umire 21. januara 1950. godine u Londonu. Po sopstvenoj želji sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou.

    Džordž Orvel jedan je od najvećih engleskih pisaca. Bio je izuzetno angažovan umetnik, istinski borac za istinu, pravdu i humano društvo, vrstan esejista koji se hrabro usprotivio izdaji istine i slobode u današnjem svetu. Uz slavnog američkog pisca Ernesta Hemingveja (upoznao je i njega i Henrija Milera tokom nekoliko godina boravaka u Parizu), jedan je od bitnih pisaca koji su novinarstvo uzdigli do vrhunske literature.

Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni.

   Borio se protiv zla fašizma u Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu, delio sudbinu siromašnih i obespravljenih i smelo govorio i pisao da su pisci dužni da se bore protiv društvene nepravde, tlačenja i moći totalitarnih režima. Nažalost, većina njegovih mračnih vizija današnjeg sveta u potpunosti se ostvarila – Veliki Brat već odavno posmatra i kontroliše ljude širom sveta, ispirajući im mozgove i trujući im duše, pritom ih učeći šta i kako da žele i kako da se ponašaju ne remeteći savršen sistem (eksploatacije i zaglupljivanja). Oholost, samoživost, bezosećajnost, licemerje, pohlepa i zlo vladaju danas opustelim dušama i kamenim srcima sveta... I sve se manje zna koje je svinja, a ko čovek.

    Šta ćete preduzeti u vezi sa tim?

 

By Dragan Uzelac