HENRIK IBSEN - NORA

 

HENRIK IBSEN - NORA

Norveški pisac i dramaturg, Henrik Ibzen, jedno je od najznačajnijih imena norveške i svetske dramske književnosti. Autor klasika: Per Gint, Stubovi društva, Aveti, Narodni neprijatelj, Divlja patka, Nora ili Kad se mrtvi probudimo, za života je izazivao oprečna mišljenja, bivao napadan i odbacivan – dok je za jedne bio opasni levičar, čak i anarhista, koji je svojim dramama izazivao nemoral, drugi su u njemu videli konzervativnog protivnika demokratije i nekoga ko preterano morališe u svojim komadima. U svojevoljnom izgnanstvu proveo je oko tri decenije, boraveći uglavnom u Italiji i Nemačkoj, da bi se vratio u Norvešku tek kao šezdesetogodišnjak. Nakon smrti slavljen kao veliki norveški pisac, za života je bio proglašavan za neprijatelja hrišćanstva, iluzionistu koji iskrivljuje pravu sliku života ili pak nekog ko propoveda beskompromisne istine. Povrh svega, njegovo je stvaralaštvo etiketirano kao neangažovano, potom realistično i bez mašte, naturalističko, simbolističko. Složenošću, snagom i dubinom njegovih dela bili su zbunjeni i njegovi bliski poznanici, ne snalazeći se unutar raznovrsnosti ideja, kao i unutar umetničke kompleksnosti dela koje će obeležiti čitavu jednu epohu i nadživeti zablude svih onih koji su ih tumačili do današnjih dana.

Ibzenova drama Kuća lutaka koja se prema glavnoj osobi (a to je rezultat pozorišne prakse) naziva ponajčešće Nora (1879), bilo je prvo njegovo delo kojim je postigao ne samo ogroman pozorišni uspeh već i snažno uzdrmao niz društvenih struktura što su se našle pogođene kritičkim mislima te drame. Ibzen je odista s Norom učinio više za ravnopravno ženino učešće u porodičnim  pa i društvenim problemima nego mnogi glasni, ali nametljivi protesti što su u to doba šarenilom svoje agitacije uzbuđivali evropsko javno mnenje. No danas bismo uz tu vidljivu, na mah prepoznatljivu i lako čitljivu Ibzenovu kritiku usmerenu prema zastarelosti određenih društvenih zakona i običajnih normi, u savremenije obeleženom raščlanjivanju morali oplemeniti pokušajima novog čitanja temeljnoga problema. Ibzenova Nora predstavlja dramu u tri čina sa višeslojnim fabularnim zbivanjima koja uključuje više likova sa sociološkim posmatranjem osnovnog problema, pa je drama svojevrsna analiza socijalnih, moralnih i psiholoških problema do tada zapostavljene žene, protestom protiv nerazumne dominacije muškaraca u društvu i u braku, te borbom za emancipaciju žene. Ova drama je više društvena nego književna pojava.

Henrik Ibsen norveški je dramatičar i predstavnik dramskog simbolizma 19.stoleća. Bio je upravnik pozorišta u Bergenu za koje je pisao dramska dela. U početku svoga stvaranja pisao je u dela u duhu romantike te istorijske drame kojima je izražavao svoj nacionalni identitet, a nakon toga usledile su psihološke drame u kojima smanjuje broj dramskih lica i scenski prostor na minimum, a drama raste u psihološkom smislu. Jedna od takve vrste drame je Lutkina kuća, kasnije nazvana Nora prema glavnom liku.

Ibzen je smatrao da je pozorište javna govornica na kojoj autor izražava i bori se za svoje ideje bez obzira na moguće negativne reakcije društva. Takav stav vidi se u Nori u kojoj on potresno i strastveno analizira problem položaja žene u braku i društvu zalažući se za ravnopravnost i slobodu žena. Nora, moralna pobedica ovog dramskog dela, tek nakon osam godina provedenih u bračnoj zajednici otkriva da njen muž, Helmer, nije onakav kakav joj se činio. Autor se služi retrospektivnom metodom pa se tako prošlost, približavajući se kraj drame, sve više otkriva. U početku je prikazana idilična porodica: majka domaćica koja odgaja dete i brine se za kuću te se trudi ugoditi mužu u svakom trenutku. On se prema njoj ponaša kao prema detetu, tepa joj, nežan je prema njoj. Ipak, gledano sa Norine strane, nije sve tako idilično. Među njima postoji tajna koja narušava Norin mir, a koju je ona uspešno tajila sve dok se u njihov život ne umeša Krogstadt kojeg Helmer želi otpustiti. Krogstadt tada počinje sa pretnjom da će Helmeru odati njezinu tajnu. U tom trenutku veliku ulogu ima Norina prijateljica, gospođa Linde, koja je ranije bila u vezi sa Krogstadtom i koja ga uspe nagovoriti da odustane od svoga nauma, ali tada je već bilo kasno jer je Helmer već pročitao pismo koje mu je ovaj poslao. Saznavši da mu je Nora lagala da je posudila novac koji je bio potreban za njegovo izlečenje od njenog oca, da je krivotvorila očev potpis, Helmer je shvatio da bi mu ta istina mogla ugroziti položaj u društvu i posao u banci. Zbog toga osuđuje njezine postupke i nju samu. Helmer nije uopšte hteo poslušati Norine razloge takvog postupka, nije mu značilo ništa ni to što je ona taj novac posudila zbog njega i time žrtvovala sebe i otkidala od sebe kako bi taj novac vratila. On nije uvideo njezinu ljubav, žrtvu i velikodušnost. Kada je primio drugo Krogstadtovo pismo u koje mu on kaže da će sve ostati tajna, Helmer je u istom trenutku promenio svoj stav prema Nori. Ponovno joj se obraća s nežnošću i zaštitnički, ali Nori nakon prethodnog muževog ponašanja ništa više ne znače njegove slatke reči. Shvatila je da je on suviše sebičan i da mu je u životu stalo do drugih vrednosti. Shvatila je da uz njega nikad neće imati svoju slobodu i da će uvek biti samo lutka kojoj će on upravljati.

Kao slobodan čovek kojeg vode razum i osećaji, Nora ne prihvata više nikakveuslove i mogućnost novog ropstva u odnosu prema vlastitom mužu. Odlučuje napustiti porodicu te početi živeti drugim stilom života. Ona ne želi više nikome polagati račune, pravdati svoje postupke i dati drugom da odlučuje umesto nje. Želi imati vlastito pravo izbora i odlučivanja, želi samostalnost. Svesna je toga da se mora suočiti sa posledicom svoje prve samostalne odluke, osude društva.

Ovakav završetak drame izazvao je prilično burne reakcije publike zbog čega su se prikazivane predstave u nekim nemačkim pozorištima prekidale, a neki reditelji morali su sami menjati završetak bez znanja autora. Od toga doba pa do danas stav društva se promenio. S vremenom je  došlo do emancipacije žena pa su one postale ravnopravne u tom drutšvu i dobile su željenu slobodu. Više niko ne može ih osuđivati kada odluče misliti i na sebe.

Ovom izuzetnom dramom Ibzen je smelo progovorio o opštoj karakterizaciji društva kao takvoga. Društva koje, bolesne kičme, pokušava sakriti vlastite slabosti i mane pod pritiskom onoga što treba činiti i što se smatra moralnim pa na kraju zbog nesposobnosti da opstane u toj laži polako sve više propada – ostavljeno od svih, usamljeno, mireći se sa sudbinom, da bi na kraju polako umrlo zbog tuđih grešaka i vlastite nesposobnosti nošenja s istima.

Govori i o putu pojedinca prema samootkrivenju i samoostvarenju te hrabrosti koja je potrebna kako bi se otkrio potencijal i odgovorilo na najdublje čežnje vlastita srca i ono na što je pozvan, čak i kad ga svi osuđuju, koče i deluju protiv njega. Društvo je imalo i uvek će imati svoja nepisana pravila i očekivanja, a pojedinci koji im se odluče odupreti u pokušaju da otkriju sebe, biće okarakterisani kao problematični, licemerno osuđeni.

 

By Dragan Uzelac