HENRIK IBSEN (1828.-1906.)

 

HENRIK IBSEN (1828.-1906.)

 

    Norveški pisac i dramaturg, Henrik Ibzen, jedno je od najznačajnijih imena norveške i svetske dramske književnosti. Autor klasika: Per Gint, Stubovi društva, Aveti, Narodni neprijatelj, Nora, Divlja patka ili Kad se mrtvi probudimo, za života je izazivao oprečna mišljenja, bivao napadan i odbacivan – dok je za jedne bio opasni levičar, čak i anarhista, koji je svojim dramama izazivao nemoral, drugi su u njemu videli konzervativnog protivnika demokratije i nekoga ko preterano morališe u svojim komadima. U svojevoljnom izgnanstvu proveo je oko tri decenije, boraveći uglavnom u Italiji i Nemačkoj, da bi se vratio u Norvešku tek kao šezdesetogodišnjak. Nakon smrti slavljen kao veliki norveški pisac, za života je bio proglašavan za neprijatelja hrišćanstva, iluzionistu koji iskrivljuje pravu sliku života ili pak nekog ko propoveda beskompromisne istine. Povrh svega, njegovo je stvaralaštvo etiketirano kao neangažovano,  potom realistično i bez mašte, naturalističko, simbolističko. Složenošću, snagom i dubinom njegovih dela bili su zbunjeni i njegovi bliski poznanici, ne snalazeći se unutar raznovrsnosti ideja, kao i unutar umetničke kompleksnosti dela koje će obeležiti čitavu jednu epohu i nadživeti zablude svih onih koji su ih tumačili do današnjih dana.

    Henrik Ibzen je rođen 20. marta 1828. godine u norveškom gradiću Skienu, u trgovačkoj i brodovlasničkoj porodici. Nakon što je imućna porodica ubrzo doživela materijalni slom, Ibzen napušta školovanje i želi da postane slikar. Međutim, okolnosti nisu bile ni malo sjajne i on je prinuđen da se zaposli kao apotekarski pomoćnik u mestašcu Grimstad (u kome su vladale izuzetno konzervativne ideje – Biblija je nudila jedini mogući pogled na svet). Odvojen od porodice, danju radi u apoteci i sam se izdržava, dok noću čita klasike, a vremenom počinje i sam da piše.

    Rana poezija Henrika Ibzena izražavala je njegovu složenu i protivrečnu prirodu, krećući se između polova i tema o usamljenosti i životnoj rezignaciji, s jedne, i revolucionarnog zanosa, s druge strane. Borben i usamljen, satiričkim stavom suprotstavlja se svetu koji ga okružuje. Godine 1849. završava svoju prvu dramu – Katilina, delo pisano u stihovima, puno mladalačkog žara. Potom napušta Grimstad, odlazi u Kristijaniju (današnji Oslo) gde ne uspeva da se upiše na univerzitet, ali se uključuje u politički život i sudeluje u osnivanju jednog nedeljnog lista za literarnu satiru i političku opoziciju. Godine 1851. odlazi na poziv u Bergen, gde radi u pozorištu, režira i sam piše komade nadahnute romantičarskim zanosom. Ženi se Suzanom, ženom koja će mu biti oslonac i uzor za likove vitalnih i pozitivnih žena u njegovim dramama. Godine 1857. vraća se u Kristijaniju kao umetnički direktor Norveškog pozorišta. Prikazuje dramu iz norveške prošlosti – Ratnici na Helgelandu, živi teško, postaje savetnik drugog pozorišta( nakon zatvaranja Norveškog) i piše prvi komad iz savremenog norveškog života – Komedija ljubavi – priču o buntovnom, mladom pesniku Falku koji odlazi u svet, u potrazi za slobodom koju mu nije pružila učmala građanska sredina u kojoj je odrastao. Oštro intonirano, Ibzenovo delo privuklo je pažnju i izazvalo brojne proteste malograđanštine.

    Godine 1864. prikazuje još jednu istorijsku dramu – Pretendenti na presto. Nezadovoljan nacionalnom neosvešćenošću i razjedinjenošću sunarodnika, Ibzen odlazi u Rim, gde počinje njegovo višedecenijsko, svojevoljno izgnanstvo. U Rimu dovršava dramsku poemu – Brand (1866.), posvećenu pastoru Brandu i njegovoj fanatičnoj veri u vlastitu, beskompromisnu misiju. Naredne godine nastaje dramska poema Per Gint, priča o čoveku obuzetom sobom koji iz realnosti beži u izmaštani svet, lutajući istovremeno kroz fantaziju i realnost.

    U Drezdenu (Ibzen će godinama biti na relaciji između Italije i Nemačke, sve do konačnog povratka u Norvešku, 1891. godine), 1869. godine, Ibzen piše komediju Savez mladeži, satiričnu sliku političkih naravi unutar malog norveškog mesta. Uprkos izgnanstvu njegova dela ostaju većinom usmerena na slike iz norveškog sveta i života, sveta građanskog i malograđanskog društva. Pod uticajem putovanja po Bliskom istoku, 1873. stvara istorijsku dramu –  Car i Galilejac. Period romantično-simboličkih dramskih poema, napisanih pod vedrim nebom Italije i tmurnim nebom Nemačke, smenuće znameniti period Ibzenovog stvaralaštva u kojem će nastati njegove najpoznatije drame – realistično - naturalistička dela o raznim društvenim problemima.

    Drama Stubovi društva (1874.), nastala u Nemačkoj na osnovu istinite afere o norveškim brodovlasnicima koji su zarad sticanja materijalne dobiti bili u stanju da nemilosrdno ugroze i nevine ljudske živote, obrušava se oštro na svu laž, licemerje i moralnu bedu norveškog malograđanskog društva. Naredna, isto tako kritički intonirana drama – Lutkina kuća (1880.),u svetu poznatija kao Nora, smelo i ogoljeno otkriva krajnje ponižavajući položaj žene u tipičnoj građanskoj porodici, gde ona mora da odigra nametnutu ulogu lutke u muževljevim rukama. Još jednom hrabro i pronicljivo Ibzen se stavlja na stranu istine i obespravljenih, razotkrivajkući licemernu i rigidnu mimikriju savremenog društva. Kroz samu dramu Ibzen se koristi retrospektivom kroz koju se malo po malo otkriva prošlost, povezanost likova, njihove greške i karakterne crte, slabosti koje imaju bez obzira koliko bežali od njih i pokušavali se prikazati savršenima. Na kraju, iako Nora odlazi i njene greške su društvu bile najuočljivije, shvatamo kako ova drama ne priča samo o emancipaciji žene, ne govori samo o Nori. Reč je o opštoj karakterizaciji društva kao takvoga. Društva koje, bolesne kičme, pokušava sakriti vlastite slabosti i mane pod pritiskom onoga što treba činiti i što se smatra moralnim pa na kraju zbog nesposobnosti da opstane u toj laži polako sve više propada – ostavljeno od svih, usamljeno, mireći se sa sudbinom, da bi na kraju polako umrlo zbog tuđih grešaka i vlastite nesposobnosti nošenja s istima. Govori i o putu pojedinca prema samootkrivenju i samoostvarenju te hrabrosti koja je potrebna kako bi se otkrio potencijal i odgovorilo na najdublje čežnje vlastita srca i ono na što je pozvan, čak i kad ga svi osuđuju, koče i deluju protiv njega. Društvo je imalo i uvek će imati svoja nepisana pravila i očekivanja, a pojedinci koji im se odluče odupreti u pokušaju da otkriju sebe, biće okarakterisani kao problematični... licemerno osuđeni.

    Još sa većom žestinom i gorčinom Ibzen se u svojoj narednoj drami – Aveti (1881.) bavi sudbinom žene i pojedinca unutar konzervativnog, rigidnog i bezdušnog društva. Potresna životna priča o drami unutar jedne norveške porodice, zloj kobi, grehu, ljubavi i žrtvovanju, sa tragičnim krajem izazvala je još burniju reakciju konzervativaca i cenzuru. S druge strane, novoosnovana slobodna naturalistička pozorišta širom Evrope oduševljeno su prihvatila snažnu, smelu i potresnu Ibzenovu dramu.

    Nakon burnih reakcija licemera, konzervativaca i malograđanštine na oslobađanje aveti prošlosti i neprijatnih saznanja, Ibzen se našao u ulozi usamljenog, beskompromisnog borca protiv većine, kao i mnogi vrhunski umetnici i ljudi pre njega. Bitka za vlastite ideje i snove, stvaralaštvo i priznanje bila je i ostala neminovnom sudbinom najvećih, pre svega onih dovoljno smelih i iskrenih da dosledno i dostojanstveno slede svoj put i viziju, te isteraju stvar (i gorčinu) do kraja. Ibzenova hrabrost, vizija i istrajnost, pored umetničkih vrednosti njegovih dela učinila su ga još za života velikanom jednog vremena i velikim čovekom.

    Doktor Stokman, junak drame Narodni neprijatelj (1882.), upravo se poput njegovog tvorca – Ibzena, hrabro i beskompromisno suprotstavlja celoj svojoj okolini. On ostaje dosledan svojim uverenjima do samog kraja, obeležen etiketom narodnog neprijatelja ibzenovski, gorkom i ironičnom simbolikom. Posle borbenog i društveno angažovanog Narodnog neprijatelja, Ibzenovo stvaralaštvo se sve više okreće simbolici i sve pesimističnijim tonovima. Ibzen, večiti usamljenik, izgnanik i beskompromisni borac, u svojoj drami Narodni neprijatelj progovara kroz lik doktora Stokmana u večnom sukobu pojedinca sa okolinom i društvom u celini. Doktor Stokman u sukobu sa većinom individualistički je prezire i u borbi za ideal istine ostaje do kraja dosledan sebi i čvrstom stavu, ne praveći ni na koji način kompromis. Ibzen prića snažnu priču o potrebi stvarne, moralne demokratije u društvu, boreći se protiv laži formalne demokratije koja samo brojevima meri ko navodno ima pravo. Kroz samu ironičnu simboliku u naslovu Ibzen tobožnjeg narodnog neprijatelja smelo i vešto prikazuje kao jedinog stvarnog i pravog prijatelja upravo suprotstavljene većine, nesvesne zabluda.

Houstad : Većina uvek ima pravo na svojoj strani.

Biling : Jeste, pa i istinu!

Stokman : A ja velim da nikad nije pravo na strani većine!. To je jedna od onih već uobičajenih društvenih laži protiv koje se svaki slobodan, razborit čovek mora buniti. Pa ko predstavlja većinu stanovništva jedne zemlje, pametni ljudi ili glupaci? Ja mislim da se svi u tome slažemo da glupaci čine upravo neodoljivu većinu svuda oko nas, na celoj prostranoj zemlji. Ali to neće i ne može nikad biti ispravno da glupi vladaju nad pametnima. ( Graja i vika) Da, da, nadvikati me možete, ali ne i pobiti ono što tvrdim. Većina, na žalost, ima silu, ali pravo nema. Pravo imam ja i još malo njih, pojedinci. Manjina uvek ima pravo ( Opet velika graja).

     Divlja patka (1884.), naredna Ibzenova drama, maestralan simbolistički komad o punoj, beskompromisnoj istini bavi se fatalnim posledicama razotkrivanja laži i prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u porodici Ekdal. Aprila 1884. Ibsen počinje prvi čin prve verzije Divlje patke. Osam dana mu je bilo potrebno za njega. Drugu čin je započet u maju, ali je prekinut na pola puta. Treći i četvrti čin napisao je krajem maja i početkom juna, dok je peti čin završen odmah potom.

Zadovoljstvo mi je da Vas obavestim da sam juče svršio nacrt mog novog komada. Komad ima pet činova i koliko mogu videti, sastojaće se od oko 200 štampanih strana, možda malo više. Tako da sada treba samo uraditi valjanu kopiju, a s tim započinjem evo sutra. Kao i obično, međutim, to neće biti puka kopija nacrta, već pre prerada u dijalog. Tako da će to unekoliko potrajati; ali držim da će, ako se ništa nepredviđeno ne dogodi, potpun rukopis biti u Vašim rukama sredinom septembra meseca. Ovaj komad se uopšte ne bavi političkim ili socijalnim ili javnim stvarima. U celini je reč o porodičnom životu. Bez sumnje će izazavti izvesnu raspravu, ali neće nikoga uvrediti.

   Gregers Werle se nakon 15. godina, koje je kao službenik porodične firme proveo na selu, vrati ocu, veletrgovcu Werleu, koji mu priredi prijem. Gregers pozove studentskog prijatelja Hjalmara Ekdala. Hajalmarov je otac bio Werleov prijatelj, ali je zbog afere dospeo u zatvor i sada siromašno živi prepisujući dokumente za Werleovu firmu. Gregers zakljući da je njegov otac u svemu pomogao Hajalmaru koji živi kao fotograf i oženio je Ginu Hansen, nekadašnju sluškinju kod Werleovih. To pokoleba Gregersa jer se seti da mu je majka pre smrti rekla da je stari bio s njom u vezi i da ju je zato poterala. Gregers misli da je otac Hajalmarovu pomogao da bi prikrio svoj greh. Kad dozna da se otac želi ponovno ženiti i da ga je zato pozvao iz sela napusti kuću i smesti se u sobicu koju Ekdalovi iznajmljuju. Stari Ekdal je podetinjio. Divlju patku, simbol sudbine Ekdalovih, obožava 14-godišnja Hajalmarova kći Hedviga. Ona ima naslednu očnu bolest (koju ima Werle) pa ne sme u školu. Gregers misli da im je život lažan pa razgovara s Hjalmarom. To ovom uništi sreću, ali nije dovoljno odlučan ni napusti ženu ni oprosti joj, pa se napije. Hedviga je nesretna. Odluči žrtvovati patku i poručiti time ocu koliko ga voli. Uzme dedin pištolj, ali na tavanu puca sebi u grudi.

    Divlja patka, kao i naredna, još mračnija drama – Rosmersholm (1886.), završavaju se veoma tragično, razrešenjem životnih problema i posledica gorke istine u samoubistvu. Motiv belih konja, simbolički je motiv mrtvih koji se vraćaju iz prošlosti, motiv grehova koji proganjaju čoveka,  sa fatalnim ishodom. Zatamnjeni zloslutnim oblacima, unutar atmosfere oslikane simbolizmom, pesimizmom i misticizmom, dvoje glavnih likova drame – Rosmer i Rebeka, u ime duhovnog pročišćenja i razrešenja životnih problema pronalaze zajedničku smrt u istom viru u kome je jednom umrla Rosmerova žena.

    Elida, glavni ženski lik naredne Ibzenove drame – Žena s mora (1888.), nalazi se pred velikom životnom dilemom – da li da napusti muža, doktora Vangela, banalnu svakodnevnicu i sivilo izvesnosti životarenja na kopnu i pođe sa Neznancem put mora, izazova, snova i mistične avanture. Muž je stavlja pred slobodan izbor i ona ipak ostaje, pronalazeći upravo u slobodi izbora novu snagu koju do tada nije imala za novi početak sa mužem. Na raskrsnici čoveka između sna i jave, želje i odgovornosti, odustajući na kraju od spoljašnje slobode sanjalačkog lutanja po morima i neizvesnosti života s Neznancem. Ostareli Ibzen, i sam već na upitnoj raskrsnici sna i jave, dve godine kasnije piše još jednu pesimističnu dramu – Heda Gabler (1890.),  o ženi koja na kraju okončava život samoubistvom – dramu o Hedi, do krajnosti usamljenoj ženi koja uzalud teži za nedokučivim i na kraju shvata da život nije krojen prema njenim merama. Sam naziv drame je prikladan zbog toga što cela priča govori o tragediji Hedde Gabler koja, zbog vlastitog nezadovoljstva gubitkom aristokratskog života nakon udaje u buržoazijsku porodici, pravi spletke te manipuliše tuđim sudbinama kako bi drugima napakostila. Tragedija Hedde Gabler kao lika ne nalazi se samo u njezinu samoubistvu, već u potpunoj nemogućnosti da se promeni kao osoba te prilagodi na novi život, bez da zapada u melanholiju koju iskaljuje na drugim ljudima. Heddin život ravna se aristokratskom estetikom lepote i novca, a ne moralom koji za nju ne znači mnogo. Svi muški likovi su zapravo zaljubljeni u Heddu zbog njezine lepote, što ona bez razmišljanja iskorištava.

    Godine 1891. Ibzen se napokon vraća u Norvešku, gde piše svoje poslednje drame, okrenute mističnom i simboličkom.

    Graditelj Solnes (1892.) još je jedna brutalna, rezignirana i tragična priča o čovekovom usponu i padu, uzaludnosti i tragici pokušaja da se činjenjem nemogućeg povrati ono što je u životu definitivno izgubljeno. Pesimizam ostarelog Ibzena ne nalazi puta ka svetlosti, produbljijući sumnju i rezignaciju. I naredna drama – Mali Ejolf (1894.), obavijena je simbolikom i mistikom smrti, greha, griže savesti i traženja smisla života. Nakon smrti sina Ejolfa, pisac Alfred Almers i njegova žena, Rita, nagriženi savešću i sumnjom da su odgovorni za smrt deteta, smisao života traže u altruizmu brige za siromašnu decu. Saznanje o promašenom životu i smrt nisu zaobišli ni sledeću dramu – Jon Gabriel Borkman (1896.), priču o ostarelom, bivšem direktoru banke i njegovoj iluzornoj želji da vaskrsne vlastitu prošlost i iznova osvoji željenu moć.

    Počevši svoje stvaralaštvo sa pesmom Rezignacija, Ibzen na kraju svog životnog i umetničkog puta stiže do drame – Kad se mrtvi probudimo (1899.), priče o umetniku koji je (rezignirano) spoznao svu promašenost svoga života i dela. Dramski epilog u tri čina (kako je glasio podnaslov), Kad se mrtvi probudimo predstavlja poslednju napisanu Ibzenovu dramu nakon koje je usledio period njegove teške bolesti i odlazak, 26. maja 1906. godine. Drama predstavlja epilog čitavog njegovog osobenog stvaralaštva usamljenika i pobunjenika. Kad se mrtvi probudimo potresna je priča o umetniku koji je spoznao svu promašenost svog života i dela. Između prerane rezignacije i prekasnog saznanja promašenosti prostirao se buran život pun borbe, borbe individualca krajnje doslednog i čvrstog u stavovima. Priča govori o vajaru Rubeku koji na kraju dolazi do saznanja da i pored svega što je stvorio i pored sve slave koju je stekao, njegov život je bio prazan i promašen.

    Pun krug života i stvaralaštva – od ranog romantizma, preko hrabre i žestoke borbe večnog usamljenika i izgnanika, do mistično-pesimistične simbolike lagano se zatvarao. U podnaslovu Ibzenove poslednje drame stajalo je – dramski epilog u tri čina. Simbolika, koja je obeležila celokupno njegovo stvaralaštvo i život, i ovaj put je bila tu – potpuna i definitivna, jer se ispostavilo da je to zaista bio epilog celokupnog njegovog stvaralaštva. Posle nekoliko godina teške bolesti (moždani udari), Henrik Ibzen je preminuo 26. maja 1906. godine. Otišao je neizmerno velik, hrabar i istrajan, kreativan i dosledan umetnik i čovek. Pogrebna povorka bila je kilometrima duga, sačinjena od svih onih licemera koji su ga za života napadali i odbacivali.

    Na kraju, ipak, ostaju dela koja vlastitim spokojem i životom utkanom unutrašnjom snagom govore uvek mnogo više o nama nego sva buka, zloba, pritvornost, zavist i licemerje onih koji ostaju – razulareni, isprazni i jadni u svoj svojoj nemoći i duhovnoj bedi. Kad se mrtvi jednog dana svi probudimo, ostaće nam samo kao uteha naši zasluženi plodovi.

 

By Dragan Uzelac