HERMAN HESSE - IGRA STAKLENIH PERLI (1943.)

 

HERMAN HESSE -  IGRA STAKLENIH PERLI (1943.)

    Tridesetih i četrdesetih godina 20.veka svet je tonuo i na kraju i potonuo u jedan od svojih najvećih sumraka - u doba uspona nacizma, raspada svih sistema vrednosti, apsolutne destrukcije i dekadencije, svetskog rata, koncentracionih logora i nezapamćenog egzodusa i holokausta.Tokom godina totalnog pomračenja nemački književnik Herman Hese se iznova povlači u svet kreacije, kontemplacije i ideja, radeći pritom na svom monumentalnom romanu Igra staklenih perli, sumi svih dotadašnjih umetničkih i ljudskih težnji. Heseov stvaralački duh nastojao je prevazići jaz između duhovnog i materijalnog sveta, ponirući vremenom sve dublje u unutarnjost vlastite višeslojne i hipersenzibilne ličnosti. Jedan od prvih pojavnih, tj. kreativnih oblika tog samopreispitivanja i poniranja bila je Heseova romantičarska lirika. Uticaj Getea, Hajnea i Novalisa činio se neizmernim. Pored njih, osećao se snažan uticaj tada više nego dominantnog filozofa Fridriha Ničea i rodonačelnika nauke u povoju - psihoanalize, Karla Gustava Junga.

Kastalija odgaja vrsne muzičare i istoričare umetnosti, filologe, matematičare i druge naučnike. Svaki kastalski zavod i svaki Kastalac trebalo bi da poznaje samo dva cilja i ideala: u svojoj struci postići što je moguće veće savršenstvo, te održavati vitalnost i prilagodljivost svoje struke, negovanjem trajnih prisnih i prijateljskih odnosa sa svim drugim disciplinama. Ovaj potonji ideal, zamisao unutrašnjeg jedinstva svih ljudskih duhovnih stremljenja, ta ideja univerzalnosti u našoj je presvetloj Igri našla svoj savršeni izraz. Ako se od fizičara ili istoričara muzike ili bilo kojega drugog naučnika povremeno i zahteva stroga i asketska postojanost u jednoj, vlastitoj, struci, i ako odricanje od težnje k univerzalnosti koristi trenutnom vrhunskom uspehu na uskom području – mi, naprotiv, mi Igrači staklenim perlama nipošto ne smemo prihvaćati ni provoditi takvo ograničenje i samodovoljnost, jer je naš zadatak upravo u tome da očuvamo ideju jedne Universitas litterarum i njezin najviši izraz – tu plemenitu Igru – i da je svaki put iznova spasimo od sklonosti pojedinačnih disciplina da budu samodovoljne. Ali kako možemo spasiti nešto što samo ne bi želelo biti spašeno? I kako možemo arheologa, pedagoga, astronoma ili slične primorati da se odreknu samodovoljnoga stručnog učenjaštva i da svoja vrata neprekidno otvaraju svim drugim disciplinama? Ne možemo to postići prinudnim merama kao, na primer, da Igru staklenim perlama možda učinimo službenim predmetom nastave već u školama, a ne možemo ni pukim podsećanjem na ono što su naši prethodnici mislili s tom Igrom. Svoju Igru i sami sebe možemo učiniti preko potrebnima jedino tako da je vazda održavamo na vrhuncu celokupna duhovnog života, da budno usvajamo svaku novu naviku, svaki novi ugao gledanja i postavljanja pitanja u naukama, te da uvek iznova oblikujemo i vodimo svoju plemenitu i ujedno opasnu Igru, s idejom jedinstva i uvek tako skladno, tako uverljivo i čarobno da i najozbiljniji istraživač i najmarljiviji stručnjak svaki put iznova oćuti njezin poziv, njezinu zavodljivost i privlačnost. Zamislimo kad bismo mi Igrači neko vreme radili manje revnosno, kad bi kursevi za početnike postajali dosadniji i površniji, kad bi u Igrama za napredne naučnicima nedostajalo živi puls života, duhovna aktuelnost i zanimljivost, kad bi dvaput-triput uzastopce gosti doživeli našu veliku godišnju Igru kao praznu ceremoniju, kao mrtvi, staromodni, preživeli preostatak prošlosti – kako bi brzo došao kraj Igri i nama!. Lako je moguće da za našu Igru vani u svetu uskoro više neće biti razumevanja. Ali ono što moramo i možemo sprečiti, jeste da Igra ne izgubi verodostojnost i vrednost u svom zavičaju, u našoj Provinciji.

   Duhovna smirenost, rezignacija i čudesno vedri tonovi obeležavaju svojevrstan Heseov zavet. Objavljen u jeku Drugog svetskog rata, godine 1943. , roman Igra staklenih perli predstavlja utopijski ep o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede. Hese smelo i vispreno izlaže viziju razumnog društva koje omogućuje predano bavljenje čoveka nekorisnim stvarima,uranjanje u kontemplaciju kakvu pružaju muzika i matematika. Ezoterična igra duhovnim kombinacijama oblik je takve delatnosti. Roman, između ostalog, ostaje svedokom vekovne čovekove porebe za utočištem i srećom koji mu, nažalost, neprimetno i stalno izmiču.

 

Stekao je iskustvo da umni ljudi kod drugih izazivaju neko čudno negodovanje i odbojnost, da ih izdaleka, doduše, cene i u slučaju nužde koriste, ali ih nevole i ne osećaju sebi ravnima, da ih, štaviše, izbegavaju. Ljudi nisu voljni da plate poverenjem i ljubavlju, radije plaćaju novcem i sobom. Oni se uzajamno obmanjuju i očekuju da i sami budu obmanjeni. Valjalo bi naučiti da na čoveka treba gledati kao na nemoćno, samoživo i kukavičko biće, uvideti koliko čovek i sam sudeluje u tim opakim navikama i nagonima, a da uprkos tome veruje i u duši pothranjuje ubeđenje da je čovek sazdan i od duha i ljubavi, da se u njemu krije nešto što se suprotstavlja nagonima i teži za njihovim oplemenjivanjem.

    Misaona smirenost i rezignacija ostarelog majstora pisane reči, filozofski i pesnički kontemplativnog Hermana Hesea, nemačkog književnika koji stvara svoje remek-delo u Cirihu, za vreme užasa Drugog svetskog rata, ispunjavaju njegovo poslednje veliko ostvarenje. Bio je to utopijski roman o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede, vizija (bez političkih pretenzija) razumnog društva koje omogućava ljudima bavljenje i posvećenost tzv. nekorisnim stvarima, uranjanje u kontemplaciju kakvu pružaju muzika, poezija i matematika. Roman Igra staklenim perlama objavljen 1943. godine, najveće je, uz romane Sidarta i Stepski vuk gotovo životno delo Hermanna Hessea koje je pisao nepunih 12 godina. Smatra se da je Hesse ponajviše zbog njega i zaslužio Nobelovu nagradu, koja mu je dodeljena 1946. godine.

Tu naša bitka ima izgleda i postiže uvek nove pobede. Svakog dana doživljavamo da mlade elitne đake – koji su se bez preterana žara prijavili na kurs Igre i završili ga pristojno, ali bez oduševljenja – najednom obuzme duh Igre, njezine intelektualne mogućnosti, njezina poštovanja vredna tradicija i njezine sile što pokreću dušu, pa ti isti đaci postaju našim strastvenim pobornicima i pristalicama. I svake godine za svečane Igre možemo videti učenjake od ugleda i imena, za koje znamo da u toku svoje radom ispunjene godine na nas gledaju više s visine i da našoj instituciji ne žele uvek baš najbolje, a koji se tu, za velike Igre, sve više oslobađaju i budu osvojeni, opušteni i poneseni, pomlade se i zanesu, da bi na kraju otišli okrepljeni u srcu i potreseni, opraštajući se rečima gotovo postiđene zahvalnosti. Ono najbolje i najživlje u našoj instituciji staro je kastalsko načelo izbora najboljih, elite. Kastalske škole okupljaju najbolje učenike iz cele zemlje i obrazuju ih. Isto tako u naselju Igrača nastojimo odabrati najbolje među onima koji su nadareni ljubavlju za Igru, nastojimo ih zadržati i neprestano usavršavati. Naši kursevi i seminari primaju stotine i puštaju ih da opet odu, ali one najbolje odgajamo u prave Igrače, umetnike Igre, i neprestano ih usavršavamo, a svako od vas zna da u toj umetnosti – kao i u svakoj drugoj – nema kraja razvoju, da će svaki od nas, kad već jednom pripadne eliti, doživotno raditi na unapređivanju, oplemenjivanju i produbljivanju sebe sama i naše umetnosti, bez obzira na to je li postao naš službenik. Prekoravaju nas povremeno da je postojanje naše elite luksuz i smatraju kako ne bi trebalo da obrazujemo više elitnih Igrača nego što je potrebno za redovno popunjavanje naših službenih mesta. Međutim, službeništvo nije institucija koja bi sama sebi bila dovoljna, a osim toga, ni izdaleka nije svako prikladan za službenika – kao što ni svaki dobar filolog nije pogodan i za učitelja. Mi službenici svakako znamo i tačno osećamo da mentori nisu tek naša rezerva nadarenih i u Igri veštih ljudi kojima ćemo popunjavati praznine i koji će nam davati naslednike. Gotovo bih rekao da je to samo sporedna uloga elite Igrača, premda je pred neupućenima naglašavamo, čim je reč o smislu i opravdanosti postojanja naše ustanove. Ne, mentori nisu u prvom redu budući Majstori, voditelji kurseva ... oni su sami sebi svrha, njihovo malo jato prava je domovina i budućnost Igre staklenim perlama; tu se u nekoliko desetaka srca i mozgova odigravaju tokovi razvoja, prilagođavanja, uzleti i rasprave naše Igre s duhom vremena i pojedinim naukama. Naša se Igra samo tu igra istinski i ispravno, punopravno i s punim ulogom, samo tu, u našoj eliti, ona je sama sebi svrha i sveta služba i više nema ništa s diletantizmom ili kulturnom taštinom, ništa sa željom za isticanjem, a ni praznoverjem.

    Radnja romana odvija se u budućnosti, moguće 25. veku, u fiktivnoj državi Kastaliji. Tom državom upravlja intelektualna elita, postavljena i na čelo obrazovnog sistema. U školama se podučavaju nadareni učenici, a već i sam pristup školovanju, koje pripada samo najdarovitijima, smatra se čašću. Ako neko ne uspe završiti školu, biva izopšten iz društva. U školama se najviše uče umetnički i humanistički predmeti, a pored njih, najvažniji deo obrazovanja upravo je Igra staklenim perlama. Roman predstavlja fiktivnu biografiju Josefa Knechta, učitelja Igre, Magistra Lude Josephusa III, kako je nazvan u Arhivu Igre staklenim perlama. Pravila Igre izučavaju se dugi niz godina. Ona sadržava sve vrednosti i lepote Kastalijske kulture, s posebnim naglaskom na matematiku i muziku. Obogaćivanje jezika Igre, uključivanjem novih sadržaja, podložno je najstrožem nadzoru vrhovnog vodstva Igre. Duhovni pokret čiji deo je i osnivanje Igre staklenim perlama, započelo je u istorijskom razdoblju Kastalije koje se zove feljtonističko razdoblje. To je bilo buržoasko razdoblje, u kojem su ljudi naveliko bili priklonjeni individualizmu.

Kad je svet u miru, kad sve stvari miruju, sve u svojim promenama slede višim ciljevima, tada se muzika može dovršiti. Kada želje i strasti ne idu pogrešnim putevima, tada se muzika može usavršiti. Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže. Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta. Otuda se u muzici može govoriti samo sa čovekom koji je spoznao smisao sveta. Muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti.

 Ezoterična igra staklenih perli, igra duhovnim kombinacijama  hesseovski je sanjarski oblik bavljenja čoveka nekorisnim stvarima, duhovno i umno putovanje ka višem smislu i sferama postojanja, nadilaženje banalnih ciljeva, materijalizma, zla i destrukcije, pobeda nad večnim lutanjem u začaranom krugu apsurda i smisla. Nastalo u vreme najezde fašizma, koji je Hesse smelo osuđivao i bio prinuđen da zbog toga napusti Nemačku, ovo monumentalno delo svetske književnosti izrazilo je duboku čovekovu potrebu za utočištem i malo više iskrenosti, duhovnosti, nekorisnih stvari i ljubavi.

U nas je meditacija – mnogostruko stepenovana veština joge – ono čime pokušavamo izagnati životinju iz sebe i đavola koji prebiva u svakoj nauci. Ali vi znate jednako dobro kao i ja da se i u Igri staklenim perlama krije jedan njezin diabolus koji nas može povesti do prazne virtuoznosti, do tašte artističke samodopadnosti, slavoljublja, želje za postizanjem vlasti nad drugima, a time i do zloupotrebe te vlasti. Zato nam je potrebno još i drugo vaspitanje osim duhovnoga, i podvrgli smo se moralu Reda ne zato da bismo skrenuli svoj duhovno aktivan život u duševno vegetativni san, nego suprotno: da bismo bili sposobni za najviša duhovna dostignuća. Ne treba da bežimo iz vita activa u vita contemplativa ni obratno, nego se moramo kretati između jednog i drugog, naizmenično prebivajući i sudelujući u jednome i u drugome“. Da bi čovek osećao potrebu za spasenjem i verom, da bi bio lišen radosti koju mu pružaju mudrost i harmonija njegovih misli i da bi prihvatio veliki izazov vere i čudo spasenja, za to je potrebno da mu je loše u životu, da doživi patnju i razočarenje, da iznosi gorčinu i očajavanje, da mu voda dođe do grla. Ne šalje nam Bog očajanje da nas satre, već da u nama razbudi želju za novim životom. A kada nam šalje smrt, Jozefe, kad nas oslobodi zemlje i tela i pozove nas, onda je to velika radost. Zaspati kad smo se umorili, moći odbaciti teret koji smo nosili tako dugo – divno je i čudesno.

By Dragan Uzelac