HERMANN HESSE - STEPSKI VUK

 

HERMANN HESSE - STEPSKI VUK

Svako rođenje znači rastanak sa Svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od Boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti se u Svemir, poništiti patničko postojanje, postati Bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati Svemir.

     Postoje umetnička dela koja svojom unutrašnjom snagom i lepotom nadilaze prolaznost vremena, sa čijom se filozofsko-psihološkom esencijom poistovećujete nailazeći unutar kreativnih duhovnih dubina deliće sopstvene ličnosti, ono suštinsko što vas tvori, čemu se nekad radujete, a često i strepite nesigurni u kom će vas pravcu jednog dana povesti, kojom životnom stazom odvesti ka srcu tame ili svetlosti. Heseovo monumentalno delo – Stepski vuk, mnogi su ljudi, pre svega svojeglavi usamljenici neshvaćeni od gomile i neprilagođeni svetu u koji smo svi bačeni po rođenju prihvatali kao nešto sasvim lično, kao produhovljeni psihološki (auto)portret, filozofsku auto mapu na dugom i trnovitom putu ka sebi samima unutar moderne, haotične džungle kojom vladaju vrednosti i stavovi koje ni u kom slučaju ne doživljavaju kao vlastite. Ako postoji roman ili književno delo pogodno za identifikaciju čitaoca sa njegovim vizijama, porukama ili psihološkim dubinama, stenom koja stoji nad provalijom kao metaforom života koji nam je nevoljno dat kao prepreka ka nama samima, onda je to svakako ovaj roman. Malo je reći da me je svojom magijom osvojio već na prvo čitanje, zatekavši me nespremnog, na razmeđi dvaju svetova – onom koji mi je (za)dat i čijim striktnim pravilima sam učen da se prilagodim, nevoljno, i onom drugom, koji svako od nas drugačijih nosi u dubinama svoje duše i u jednom od prelomnih kota života nastoji da oslobodi, da da oduška svoj njegovoj nesputanosti i duhu slobode koji će nas povesti putem kojim se ređe ide, putem koji je jedino i isključivo naš, kojim niko nikad neće proći jer je samo nama dat i koji bez obzira na cenu moramo da prođemo, svesno ili nesvesno, ali jednostavno moramo.

Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh da, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

 

     Heseova bolna pripovest, nastala u trenucima autorove otuđenosti, potištenosti, depresije i čudesne stvaralačke melanholije jednog osobenog usamljenika, nezadovoljstva sobom i svetom koji ga okružuje, svetom koji se tih godina nalazio između dve najveće klanice u ljudskoj istoriji, dva svetska rata,  bila je novo u nizu poglavlja koja prikazuju svojevrsnu biografiju ljudske duše – sve njene mene, lomove, tragiku i put ka svetlosti, večnosti trenutka u kojem se ona ponovo vraća svojoj kolevci, svetu zvezda, pa i samom Bogu, ugledala je svetlost dana 1927. godine. Ogoljen do bola i jezivo iskren, roman Stepski vuk predstavlja očajnički vapaj usamljenika, čoveka današnjice bačenog u vrtlog sveta bez Boga i samilosti. Ponor strave i užasa koji se otvara pred njim slikovito je prikazan moćnom psihoanalitičkom i simboličkom ispovešću umetnika Hesea, ovaj put bez ikakvog ulepšavanja ili bilo kakve metafore. Pred čitaocem je ustreptala duša rezigniranog i samosvesnog intelektualca današnjice, buntovnog usamljenika koji  je u svojoj samoizolaciji i potrazi za izgubljenim utočištem otišao predaleko, preko krajnjih granica, odvojivši se od duha malograđanštine i krda, suprotstavljen hrabro svojom duhovnom snagom i notom nihilizma, naslikana u krupnom planu na tamnom platnu jedne dekadentne civilizacije na umoru. Herman Hese nam saopštava bolnu i deprimirajuću istinu o usamljenosti čovekove duše.

 

Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

 

    Heseovo psihoanalitičko remek-delo, dostojno samo najvećih i najbeskompromisnijh umetnika, progovara o stvarima koje se,uglavnom, perfidno prećutkuju ili zaobilaze dajući na taj način alibi urlanju stupidnih masa-mazohista i njihovih gospodara-sadista. Pred nama se jednostavno prostire čitav jedan duhovni mikrokosmos, jedinstven i iskren u svojoj nesavršenosti. Hese unutar svog mistikom i filozofijom okupanog remek dela psihološkog karaktera, prikazuje lik svog dvojnika, Harija Halera, duhovne metamorfoze pedesetogodišnjeg muškarca(koji je upravo na svoj pedeseti rođendan odlučio prekratiti muke suicidom, okončati bolno ovozemaljsko postojanje i vratiti se zvezdanoj kolevci, mestu odakle smo svi nekad davno potekli), čoveka dvojne prirode: s jedne strane stepskog vuka, tog usamljenog čeda prirode i slobode, i čoveka, tog nesrećnog proizvoda nakaradnog, licemernog društva, sputanog odvojenošću od svoje suštine u modernom svetu ispraznosti i odsustva istinske duhovnosti, čoveka koji je prezreo malograđanski konformizam.

 

Oh, teško je naići na trag Božiji usred života kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. Ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljstva tako sitnim stvarima, u pravu - onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivam, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu,vazduh i hranu.

 

     Slika čovekove uznemirene i ustreptale duše u vihoru vremena modernih tehnologija i ideologija prikazana je, s jedne strane, kroz stvarnost formiranu u vremenu, a s druge, kroz nevidljivu stvarnost koja izmiče pojmu vremena i empirije. Hari Haler, dvojaka je ličnost, raspolućena između svoje suštine, želja i snova suprotstavljenih konvencijama društva i uloge koja nije njegova, nametnute od tog istog društva u kojem se nevoljno našao. S jedne strane on je kao čovek po svojoj prirodi socijalno biće koje teži uklapanju, zajednici, manirima, učtivosti i  ljubavi( koje tako slikovito dočarava moćno Heseovo knjiško pero u opisima svega onog malograđanskog, skučenog, ali  istovremeno tako lepog i toplog, u opisima doma unutar koga se Hari Haler smešta kao podstanar, divlja zver, lutalački duh), dok nasuprot njega, s druge strane njegove ličnosti stoji ponositi vuk, ta divlja zver koja sa prezrenjem posmatra bedni i ograničeni ljudski entitet, sav taj konformizam malograđanskog duha koji teži večnoj statičnosti i sigurnosti, duhovnom ništavilu i jalovoj umrtvljenosti.

 

Osobeni znak stepskog vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri. Nikada nije bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću. Nikada se nije prodavao za novac i udoban život, nije se prodavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima celog sveta predstavljalo preimučstvo i sreću, samo da bi sačuvao svoju slobodu.

 

   Bolna spoznaja o promašenosti sveta i urušenosti svih njegovih istinskih vrednosti dovodi čoveka do rezignacije, očaja i osećaja uzaludnosti. Ipak, vera i nada su te koje nestaju poslednje. Pored njih, Hese unutar svoje krajnje optimistične vizije društva uočava jedan isto tako univerzalan i moćan lek za sve nedaće mračnog sveta - to je HUMOR.

 

Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor(možda najčudnije i najgenijalnije dostigniće čovečanstva)izvršava i ono nemoguće, naime, spaja  i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati a kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje - sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje samo humor.

 

     Tamni oblaci i zloslutni znaci apokaliptične oluje nadvijaju se nad svetom bez Boga, ljubavi, saosećanja ili bilo kakve iskre humanosti koja budi nadu. Grozničavi spisi Heseove iskrene ispovesti ne ulivaju previše nade - priča o nekoj svetloj budućnosti, ideološko obojenoj demagogiji bez osnova, ne nalazi mesta unutar dela koje svojom iskonskom svetlošću obasjava i otkriva svu promašenost i uzaludnost jednog perfidnog društva opšte truleži. Istina, ma kako bolna bila, jedini je put ka večnoj svetlosti.

 

Neću samo ja, sutra ili prekosutra, završiti zakopan u blatnjavu ilovaču uz zbunjenost i pritvornost učesnika,već se tako završava sve, sva naša stremljenja, celokupna naša kultura, sva naša vera, sva naša radost i volja za životom, koja je tako bolesna i koja će uskoro biti tamo zakopana. Naš kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i Sokrat, Mocart i Hajdn, Dante i Gete samo izbledela imena na zarđalim limenim pločama, oko kojih,  zbunjeni i neiskreni, stoje ožalošćeni, koji bi dali mnogo da još mogu da veruju u limene ploče, što su im nekada bile svete, koji bi dali mnogo da mogu da progovore makar jednu jedinu čestitu, ozbiljnu reč tuge i očajanja nad ovim propalim svetom, i kojima nije ostalo ništa drugo nego da, kezeći se zbunjeno, stoje oko jednog groba.

 

     Glavni lik romana, književnik Hari Haler, daje oduška gađenju koje oseća spram hipokrizije građanskog društva i njegovih tekovina sazdanih  na eksploataciji i racionalističkom cinizmu.Umetnički oblikovane, isijavaju pred očima čitaoca bujice najiskrenijih ljudskih emocija koje izražavaju otpor prema svetu mašina i mehaničkih odnosa koji ignorišu bilo kakvu vrednost ili elementarnu ljudsku saosećajnost. Hladan svet bez emocija, ogrezao u lažima i plitkosti, otvara se potmulo pred našim umrtvljenim čulima.

 

Onako kako se ja sada oblačim i izlazim da posetim profesora i izmenjam s njim niz manje - više lažnih učtivih reči, iako to u stvari ne želim, tako živi i radi većina ljudi iz dana u dan, iz časa u čas, silom, ne želeći to u stvari. Oni se posećuju, vode razgovore, sede određen broj časova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanički, bez volje, a sve bi to mogle da obave i mašine, ili da se uopšte izostavi. A baš ta mehaničnost, čiji tok ne prestaje, baš ona ih sprečava da, kao ja , podvrgnu kritici sopstveni život, svu njegovu glupost i plitkost, njegovu problematičnost što se odvratno kezi, da upoznaju i osete svu njegovu beznadežnu tugu praznine.

 

     Hari Haler, piščev dvojnik i lik koji personifikuje probleme modernog čoveka, nalazi se u sukobu sa sobom i svetom koji ga okružuje, kao stepski vuk, životinja koja simbolizuje usamljenost i nemir. Hese je u potrazi za izlazom iz postojeće šizofrene podvojenosti čoveka i oslobađanjem od normi malograđanskog konformizma. On ga napokon i nalazi u humoru kao stanju duha koje ostvaruje zahteve životne mudrosti.

 

Ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot.

 

U pravu si, Stepski vuče, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koje te odbacuju od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radosti, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti otadžbina.

 

Trenutno mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda nešto značio:Mocart ili ljudi koji su pravili trgovačke poslove, Mocart ili plitki, prosečni ljudi?A kako je umro i kako je sahranjen?I zato mislim da je uvek bilo tako da će uvek biti, a ono što škole nazivaju istorijom sveta i što iz nje treba naučiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genijima, velikim delima i osećanjima, samo je obmana koju su izmislili učitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila nečim zabavljena, za vreme propisanih školskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek će biti, da svet, novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada ništa. Ništa sem smrti.

 

    Usled ogromnih duhovnih turbulencija unutar duše Harija Halera (gde jedan deo ličnosti teži vanvremenskim idealima i uzvišenosti jednog Mocarta, dok se drugi bori sa uklopivošću u zadatu stvarnost, jedinu realnost koja postoji) dolazimo do kulminacije romana gde Hari Haler kao jedini put do besmrtnosti vidi u suicidu, tom čudesnom trenutku olakšanja koji je smestio u blisku budućnost, datum svog pedesetog rođendana, dovodeći sve do apsurda jednog kamijevskog stranca.Tu opet dolazi do kontradiktornosti dvojnih principa uporedjivanja, zivota i smrti, materijalnog i duhovnog… Nakon svih duševnih lomova glavnog junaka ove potresne priče o ljudskoj potrazi za smislom i suštinom sopstvenog bića dolazimo do lika devojke Hermine, koja je ne samo ženski oblik imena Herman(Hese) već i neko ko samog Harija Halera upoznaje sa sitnim životnim radostima, dajući mu na neki način sigurnost i oslonac unutar vakuma bezizlaznosti unutar kojeg se našao sledeći beskompromisno svoj jedinstveni put usamljenika. Krajnji stadijum Halerove psihološke  transformacije ličnosti dešava se u trenutku njegovog ulaska (uz pomoć opijata) u Magično pozorište (samo za ludake).

 

Tokom godina ostao sam bez zanimanja, bez porodice i domovine, našao sam se van svih socijalnih grupa, niko me nije voleo, mnogima sam bio sumnjiv, bio sam u stalnom ogorčenom sukobu sa javnim mnenjem i moralom, pa iako sam živeo u građanskim okvirima, po svojim osećanjima i mislima bio sam u tom svetu stranac.

 

     Ulazak Harija Halera u Magično pozorište (nije za svakoga, nije za svakoga - samo za ludake) značio je čovekov ulazak u sopstvenu podsvest. Jer sve ono  potisnuto u nama, ono što ne možemo da proživimo a čini našu suštinu bića) unutar krutosti društva koje nas svojim okvirima ograničava, sabira se kroz život u podsvesti i vraća nam se poput bumeranga okrutnosti prirode ljudskog bića u destruktivnom obliku. Šetnja magičnim pozorištem omogucila je napokon stepskom vuku Hariju da shvati da je njegov početni pristup dualnoj prirodi duše bio pogrešan.  Naša duša nije dualna već bipolarna, nju možemo sagledati iz mnoštva različitih aspekata na različite načine, na bezbroj različitih načina, što napokon deluje oslobađajuće i na sputanost jedne čudesne duše neprilagođenog usamljenika poput Harija Halera, tako željne slobode, nesputanosti, prosto čina proživljavanja svega onoga što izvire iz suštine njegovog jedinstvenog bića, bića koje teži idealima večnosti i istinskim, neprolaznim vrednostima sveta - njegovog, jedinstvenog sveta. Podsvest je živa bigrafija naše duše. Hari je na kraju napokon naučio kako da ukroti vuka u sebi, i, ono najvažnije, heseovsku optimističnu misao koja u njegovom veličanstu, HUMORU, pronalazi univerzalni lek, protiv otrov svemu onome što napokon sputava čoveka u ovozemaljskom, prolaznom proputovanju ka povratku večnoj kolevci, zvezdama, samom Bogu. Hari na kraju shvata kako treba samo da se osmehne svemu. Ponekad je prihvatanje apsurda sveta i sagledavanje njegove smešne strane jedino što možemo učiniti da bismo opstali i sačuvali zdrav razum.

 

Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje (to je bio ideal antike i pored suprotnih naslućivanja njihovih mudraca), već je pre pokušaj i prelaz, dakle, ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha. Prema duhu, prema Bogu, goni ga unutrašnja predodređenost – prema prirodi, prema majci, vuče ga topla čežnja: između ove dve sile plašljivo se leluja život.

 

Put u nevinost, u nestvoreno, put ka Bogu ne vodi natrag, već napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dublje u greh, sve dublje na putu da se postane čovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski Vuče, neće ti u stvari pomoći, moraćeš da pođeš dužim, tegobnijim i mučnijim putem da postaneš čovek, moraćeš da svoju dvostrukost umnogostručiš, a svoju složenost učiniti još mnogo složenijom. Umesto da sužavaš svoj svet, da upropašćavaš svoju dušu, sve veći ćeš deo sveta, pa najzad i čitav svet, primiti u svoju bolno proširenu dušu, da bi možda jednom, na kraju, našao spokojstvo.

 

By Dragan Uzelac