JAMES JOYCE – PORTRAIT OF THE ARTIST AS A YOUNG MAN

 

JAMES JOYCE – PORTRAIT OF THE ARTIST AS A YOUNG MAN

     Portret umetnika u mladosti Jamesa Joycea svojevrsna je piščeva autobiografija u kojoj Joyce kroz lik Stephena Dedalusa govori o svom životu, osluškujući glasove iz svoje mladosti. U svom debitantskom romanu (kojim počinje Džojsov životopis, duhovno uzrastanje, bunt i lutalačka odiseja umetnika koji je bukvalno živeo za svoje ideje i stvaralaštvo boreći se protiv svih i predrasuda svoje epohe, koje će vremenom biti prikazano i kroz slavne romane Ulysses i Finnegans wake, kroz sve veće usložnjavanje prikazivanja životnih događaja raznorodnim, avangardnim književnim tehnikama)  imamo prilike prisustvovati ranom životu glavnog lika Stephena, o njegovom životu u školi i svim onim beznačajnim razgovorima koje je vodio s dečacima, Ipak, najvećim delom svedoci smo njegovih stalnih promišljanja o životu, veri, bogu, pa i politici i ženama.

     Po završetku studija na prestižnom dablinskom Triniti koledžu, Džojs po prvi put napušta rodnu Irsku. Godine 1902. stiže u Pariz. Prvo upisuje studije medicine, koje ubrzo napušta zbog hronične besparice, zle kobi koja će ga pratiti kroz ceo život i njegovu beskompromisnu borbu za vlastiti knjževni rad i umetničku viziju. Potom se okušava kao operski pevač, ali opet bezuspešno. U međuvremenu piše crtice koje će kasnije uvrstiti u svoj prvi roman. Proleća 1903. nakratko se vraća u Dablin, gde zatiče majku na umoru. Taj, kao i sve ostale bitne ili manje bitne događaje Džojs će vremenom pretočiti kroz umetnički rad u vlastita književna dela. Iako ih je razočaran napustio, Irska i Dablin će zauvek ostati i živeti u njegovoj literaturi i srcu. Svakodnevnica irske metropole biće siže i mizanscen svih Džojsovih dela(kao i vlastita donkihotovska borba za ideale i umetničke vizije beskompromisnog moderniste, usamljenika čiji će individualizam i čudesni solipsizam ući u legendu). Ni tada, niti bilo koji drugi put u životu, Džojs na svom dugom i zadivljujućem, gotovo spartanskom putu požrtvovanja za svoje ideale, nikada nije poklekao niti napravio kompromisa uprkos golgoti materijalne bede i nepriznavanja od strane uvek dominantne konzervativne većine. Čitav svoj odisejski, lutalački život podstanara i stranca – od zemlje do zemlje, od stana do stana, od izdavača do izdavača, Džojs nije posustajao pred gotovo nepremostivim preprekama, sledeći samo svoje umetničke snove i donkihotovski put usamljenika, borca za ideale i istinske vrednosti. Posle majčine smrti Džojs napušta roditeljski dom: odlazi u Dalkey, gde se izdržava učiteljskim poslom. Kula u kojoj je tada stanovao – Martelo towers, proslaviće se također na prvim stranicama Uliksa, jer upravo u njoj započinje radnja dablinske epopeje. Iste godine Džojs upoznaje Noru Joseph Barnacle, devojku iz Galwaya. Bio je to sudbinski susret koji će dvoje mladih ljudi vezati do kraja života. Nora je bila sasvim obična devojka, ali i budući anđeo čuvar ne baš praktičnog i za svakodnevne probleme zainteresovanog pisca Džojsa. Njegov haotičan život, usmeren isključivo ka umetničkom stvaranju i stalnim seobama, prepun materijalnim i drugim egzistencijalnim problemima, Nora će hrabro uspevati da prevaziđe na sve moguće načine, ostavljajući sobom okupiranom geniju prostora za rad i kreativnost. Džojsova odlučnost, upornost i beskompromisnost u borbi za sopstvenu stvar ušli su odavno u legendu: tri i po decenije bespoštedne borbe sa svim mogućim i nemogućim nedaćama koje su kočile njegov ultramodernistički opus i notu bespoštedne avangarde jedinstven su primer odbrane vlastitog stava i želje za ostvarenjem umetničke slobode. U Džojsovom romanu Portret umetnika u mladosti glavnog lika često nešto podseti na neki događaj iz prošlosti, pa tako već na samom početku možemo videti kako se nakon razgovora, odnosno prepirke s dečacima iz škole, priseća kako mu je majka rekla da ne razgovara s neuglađenim dečacima, a uz to ide i sećanje na njegov rastanak od majke koju je voleo(kako je to dirljivo i gorko opisao u znamenitom Uliksu).

Tiho, u snu, ona je došla k njemu: mrtvačka je haljina skrivala njezino telo, iz kojeg je izbijao vonj voska i miris ružina drveta: a dah njen, što se nemo i tajanstveno spuštao na nj, pomalo je podsećao na vonj vlažna pepela. Staklene su joj oči zurile iz bezdana smrti da mi potresu dušu, da bi se ona podčinila. Zurile samo u mene. Avetinjska sveća, koja osvetljavaše njezinu samrtnu borbu. Avetinjska svetlost na izmučenom licu. Promuklo dahtanje, što je tako jezovito krkljalo, dok su se svi, na kolenima, molili. Njezine oči uperene u me, da me prisile da pokleknem.

   Živeti u Dablinu Džejmsa Džojsa značilo je pokoravati se idejnim klišeima diktiranim od strane tadašnje ideologije, crkve, kao i predrasudama malograđanskog društva. Džojs se čitavog života gnušao malograđanštine i neobrazovanosti Dablinaca, ali je istovremeno voleo njihovu toplinu, neposrednost i jednostavnost. Upravo u tim dablinskim protivrečnostima, u spoju ljubavi i mržnje koju je prema njima osećao, Džojs je pronalazio inspiraciju i građu za svoj književni opus. U autobiografskom romanu Portret umetnika u mladosti, Džojs je zavirio u sebe i ponovo proživeo svoje detinjstvo i mladost, kroz lik Stivena Dedalusa, čiji će razvojni put biti u znaku non serviam (neću da služim) i per aspera ad astra (trnovitim putem ka zvezdama) . Razvoj ličnosti Stivena Dedalusa predstavlja veliki revolt protiv svih dogmi kojima je bio vezan za porodicu, crkvu i zavičaj. Introvertni dečak Stiven, čija je hipersenzitivnost praćena neobično slabim vidom, obdaren je snažnim umetničkim temperamentom koji se ispoljava u njegovim ranim godinama:

On nije želeo da se igra. Hteo je da u stvarnom svetu nađe bestelesnu sliku koju je njegova duša tako stalno posmatrala.

    Ova potreba za bestelesnom slikom predstavlja nagoveštaj sazrevanja Džojsove umetničke vizije, koja će se afirmisati otuđenjem od roditelja, društva i katoličke demagogije. Otuđenost od društva, nazire se i u kafanskoj atmosferi pića i pesme, u koju Stiven ne može i ne želi da se uklopi. Iz te osame izrašće Džojsovi pogledi na svet, izgradiće se odnos prema njemu i uzdignuće se njegova umetnost. Usamljen u svojoj različitosti od ostale dece, Stiven je meta njihovoj surovosti. Zbog toga, kao i zbog neljudskosti i rigidnosti jezuitskog koledža koji je pohađao, još više se povlači u sebe kako bi stvorio svoje kodekse ponašanja i izgradio svoje samopouzdanje.

Stephen opazi kako se tri čaše digoše sa pulta, dok su otac i obojica njegovih prijatelja pili u spomen svoje prošlosti. Sudbina ili temperament odvajahu ga od njih. Njegov duh kao da je bio stariji od njihova: hladno je slušao njihove prepirke, njihovo veselje i njihovo žaljenje kao što Mesec hladno sja na mlađu Zemlju. U njemu nije vrio nikakav život, nikakva mladost, kao što je vrilo u njima. On nije upoznao ni veselje drugarstva, ni snagu surovoga muškog zdravlja, ni sinovsku ljubav. U duši mu nije živelo ništa drugo osim hladne i okrutne pohote bez ljubavi. Detinjstvo mu beše mrtvo i izgubljeno, a s njim je umrla i njegova duša koja je bila sposobna za sitne radosti, i sad prolazi kroz život kao besplodna mesečeva kora.

Zar si stoga umoran i bled

Jer se penješ na nebo i gledaš na zemlju

Putujući bez druga?

Ponovi u sebi te Shellyeve stihove. Od te čoveku neshvatljive vanzemaljske aktivnosti umesto ljudske jalovosti on se strese i zaboravi vlastito zemaljsko besplodno jadikovanje.

     Istovremeno sa objavljivanjem Dablinaca, uzbudljive zbirke od 15 novela, Džejms Džojs, legendarni irski pisac, buntovnik, samovoljni i samosvesni izgnanik i otac evropskog književnog modernizma završava svoj prvi roman The portrait of an artist as a young man (Portret umetnika u mladosti). Na kraju romana stoji naznačeno: Dablin, 1904, Trst,1914.. Roman prikazuje piščev život od najranijeg detinjstva do odlaska iz Dablina u Pariz 1902. godine. Autentične pojedinosti vlastitog života Džojs apsorbuje u visoko stilizovanu prozu, pokazujući duhovni razvoj mladića Stephena Dedalusa kao budućeg umetnika. Roman govori i o raskidu i oslobađanju od crkve, porodice, idejnih klišea i predrasuda vremena, slikajući postepeno formiranje tvorca jezičkih struktura. Roman donosi začetke znamenite stream of consciousness – tzv. struje toka svesti, književne tehnike unutrašnjeg monologa koji prožima zbivanja ćovekove psihe, neprekinuti tok njegovih misli i svesti. Uticaj psihoanalize više je nego očigledan. Džojs ponire u neistražene dubine ljudske psihe, slikajući njene mene na pozadini dnevnih dešavanja. Rečenica: Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda, krajnji je, arogantan stav Džojsa o misiji svog stvaralaštva i izgnanstva iz rodne Irske.  Zanimljivo je da je roman Portret umetnika u mladosti Džems Džojs počeo da piše pod nazivom “Stephen Hero” (što bi u našem prevodu bilo Stiven heroj), što je i odgovaralo njegovim mladalačkim godinama, da bi ga kasnije prekrstio u naziv pod kojim je mnogo kasnije objavljen. To je bio prvi roman, koji je još 1904. godine počeo da piše tada 22-godišnji Dablinac Džojs, da bi ga završio tek deset godina kasnije. Bila je to priča o desetogodišnjaku, pa mladom momku Stivenu Dedalusu, koji odrasta u Irskoj početkom 20. veka, tragajući za znanjem i razumevanjem, direktna Džojsova životna priča.

     Usledile su godine Prvog svetskog rata, odlazak porodice Džojs u Cirih, stalna borba za preživljavanje i priznanje vlastitog književnog dela, te početak rada na novom, kapitalnom umetničkom ostvarenju nazvanom Uliks. Pored svih životnih nedaća Džojs počinje i da oboleva od glaukoma, opakog očnog obolenja koje će ga godinama kasnije dovesti gotovo do slepila. Jedna od retkih lepih vesti stiže mu 1916.. Zahvaljujući angažovanju grupe avangardnih pesnika – Ezre Paunda, Vindama Luisa, Ričarda Aldingtona i T.S.Eliota, rukopis Portreta umetnika u mladosti biva objavljen u reviji The Egoist, a zatim napokon i štampan kao roman 1916. godine. Iste godine Džojs završava svoju jedinu dramu – Exiles (Izgnanici), pod snažnim uticajem Henrika Ibsena. Simbolički, kroz priču o ljubavnom trouglu, Džojs izražava vlastite porodične probleme. Portret umetnika u mladosti sadrži brojne činjenice koje se poklapaju sa životom Jamesa Joycea. Glavni lik, Stephen Dedalus, mogli bismo reći, Joyceov je fikcionalni dvojnik, alter-ego, koji se pojavljuje i u narednom, kultnom Uliksu, kao jedan od troje glavnih likova. Joyce je, čak, i objavljivao pod pseudonimom Stephen Dedalus pre nego što je objavio roman. Kao i Joyce, Stephen je, također, sin osiromašenog oca i pobožne majke, pohađa Clongowes, Wood, Belvedere, i University Colleges, boreći se sa pitanjima vere, nacije i slobode.

    Ono što je bitno za razumevanje teme i nekih teza koje će se kasnije izneti u radu jeste objašnjenje političkih i verskih prilika u vreme Joyceovog odrastanja. Dok je Joyce još odrastao Irska je bila pod Britanskom vlašću već od 16. veka i tenzije između Irske i Britanije su naročito porasle nakon što je bolest uništila sav krompir u Irskoj i uzrokovala glad u zemlji. Dodatne političke prepirke uzrokovala su unutrašnja neslaganja između katolika koji su želeli samostalnost i protestanata koji su bili naklonjeni britanskoj vlasti. U vreme kada se Joyce rodio, irski nacionalista Charles Stewart Parnell je širio pokret za irsku nezavisnost. Uprkos mnogim uspesima, Parnellova ljubavna veza sa udatom Engleskinjom, razljutila je članove Katoličke crkve u Irskoj, koji su ga izopštili, a mnogi njegovi saradnici su mu okrenuli leđa. Mnogi irski nacionalisti su okrivljivali Katoličku crkvu za Parnellovu smrt budući da je Parnell umro sa samo 45. godina. Reminescencije na Parnella svuda su u Joyceovim delima (večera i svađa). Parnellov slučaj doveo je do jasnijih odnosa između Irske parlamentarne partije i Katoličke crkve na jednoj strani i Crkve i Britanske vlade na drugoj. Početkom novog stoleća hijerarhija Irske katoličke crkve prigrlila je za sebe toliko moći u kulturnom, ekonomskom i političkom životu Irske da je preuzela na sebe mnoge dužnosti građanske države. Nakon Velike gladi, Irska je postala zemlja vođena sveštenstvom. Iako u Irskoj nikada nije postojao jasno definisan antiklerski pokret kao oni u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji, Parnellova kriza je, ipak, uverila značajnu grupu nacionalista, katolika, da izgube poverenje u crkvenu hijerarhiju. U Irskoj, antiklerizam je bio delimično društvenog i političkog karaktera i Joyce nije morao daleko ići da nađe kritike Crkve: protivklerni stavovi postojali su u njegovoj porodici. Podudarnost stavova Johna Stanislausa, Joyceovog oca, i Simona Dedalusa je lako uočljiva u Portretu umetnika u mladosti, pogotovo kada se tiče njegova odnosa prema Parnellu. Ono što je zanimljivo jeste da Stephenovo odricanje crkve ne proističe iz političkih razloga, koliko iz seksualnih kompleksa i estetskih pitanja. Međutim, ni Crkva nije ostala dužna Joyceovom, najpre tajnom, zatim otvorenom otporu prema Crkvi-nedvosmisleno je odbila njegov rad.

   U prvoj glavi Portreta umetnika u mladosti, upoznajemo petogodišnjeg Stivena Dedalusa kome rođaka kaže da se za nešto mora izviniti, ili će doleteti orlovi koji će mu iskopati oči. Malom Dedalusu se ova slika urezala u sećanje – slika da se on mora izviniti, a ne navodi zašto (jer, razlog je, verovatno, beznačajan ili ga uopšte i nema). Ipak, kazna je strašna. Drugo bezrazložno i nadasve nepravedno i surovo kažnjavanje desiće se na koledžu (u kome se iza uglađene forme duhovnosti krije grubost i licemerje) gde Stiven biva kažnjen šibanjem po rukama i ponižavajućim i pokajničkim klečanjem na podu. Tada se u njemu budi prva pobuna protiv nepravde.Tragajući za sopstvenim identitetom, Stiven je lutao dablinskim trgovima, kejovima, ulicama, i zalazio u kvartove koji odzvanjaju tako malo katolički. U jednom od takvih kvartova, Stiven će sa samo šesnaest godina, u postelji jedne prostitutke, doživeti svoje prvo seksualno iskustvo i ujedno jednu od svojih epifanija. U kontekstu ovog čina, epifanija ima svetovno značenje, dobija značenje otkrovenja. Ono što daje smisao i značaj ovom činu, jeste pobuna – pobuna protiv crkve i njenih propovedi o bezgrešnom životu na zemlji zarad nebeskog raja i strašnom paklenom ognju zbog neokajanog greha; pobuna protiv katoličkih dogmi i zemlje koja kontroliše libido i inteligenciju svojih podanika, pobuna iz želje da se upozna celovitost života.

U njenom naručju osetio je da najednom postaje jak, i neustrašiv i siguran u sebe. Ali njegove usne nisu htele da se sagnu da je poljube. Naglim pokretom ona mu prisloni glavu i priljubi svoje usne uz njegove i on pročita smisao njenih pokreta u iskrenom uzdignutom pogledu. I nije bio svestan ničeg drugog u svetu do tajanstvenog pritiska njenih poluotvorenih usana. One su mu pritiskale mozak kao i usne, i kao da su bile sredstvo nekog neodređenog govora; i između njih on oseti neki nepoznat i slab pritisak, mračniji od poniranja u greh, nežniji od zvuka ili mirisa. 

   Bio je to možda i najzanimljiviji deo romana, i sigurno, onaj koji je podelio čitaoce na one koji su ga progutali u jednom dahu, ili na one koji su ga zaobišli. Nakon serije odlazaka kod prostitutki, nakon svesnog činjenja greha, prejedanja, ismevanja vernika, Stephen odlazi na službu povodom poštovanja svetog Franje Ksaverskog, zaštitnika njegove škole. Službu i propoved drži otac Arnall, čije prisustvo u Stephenu budi sećanja na detinjstvo. Stephen se ne pojavljuje na propovedi sa velikim očekivanjima, naprotiv, sa imidžom romantičarskog demonskog junaka, ravnodušnog i hladnog duha, sve posmatra sa podozrenjem i oprezom. Ono što će ga dotaći jeste moć Arnallove retorike, moć njegovih reči kojim opisuje pakao i žalost nad zalutalim dušama. Moto Arnallove propovedi glasi: Seti se samo četiri poslednje stvari, pa nećeš nikada grešiti. U ovom delu  primećuju se aluzije na Danteov Pakao: Arnallovi opisi pakla, slični su Danteovim, ali način na koji Arnall predstavlja slike odgovara više biblijskom stilu. Joyce smešta sliku pakla u centar strukture romana, slično kao što u Danteovom paklu đavo boravi u centru zemlje tako da hodočasnik koji traži Boga mora pasti na dno da bi se uzdigao ka spasenju. U trenutku beznađa, Stephenu, kao i Danteu ukazuje se Devica Marija, Stephena vodi do Emme, a Dantea do Beatriče. Prvi oblik javnog odricanja vere je odbijanje poziva za sveštenika. Njegova duša je ponovo bila pripremljena za pad, ali ovaj put se izdigla u umetnosti, u momentu kada je ugledao devojku na plaži. Pokajanje i verski ekstremizam trajali su kratko i nisu zadovoljili onaj neobjašnjivi poriv u Dedalusu da otkrije svoj način i da živi u apsolutnoj slobodi. Beše mu namenjeno da, odvojivši se od ostalih, uči vlastitu mudrost ili mudrost drugih putujući sam među iskušenjima sveta. Iskušenja sveta su njegovi gresi. On će pasti…ali još nije pala, još je neokaljana, ali tik pred padom. I tako znači oglušio se pozivu stražara koji su čuvali njegovo dečačko doba i pokušali ga učiniti jednim od svojih. Znači li to da se iz svega navedenog može zaključiti da je Stephen Dedalus izrastao u ateistu. Ne. Od prvih pitanja o Bogu, još kao dečak, shvatio da Bog boravi u jeziku, time u nama, i da Bog ostaje uvek isti Bog i Bogu je pravo ime Bog. Njegov otpor, i osećaj pobune ne bi ni postojao kada ne bilo nečega nepoznatog spram čega bi definisao pad svoje duše, međutim, taj pad je u kontekstu, jer dok s jedne strane se oprašta sa domovinom i katoličanstvom, sa druge pronalazi pravoga sebe. Stephen se ne odriče spiritualnosti, kontemplacije o Bogu, jer, drukčije ne bi mogao imati izgrađene stavove, već se odriče okova konteksta u kojem on kao čovek postoji i u kojem je sve definisano unapred. Ono što je apsurdno jeste da i njegova želja da se vine kao Dedalus u visine i da postane slobodan je simbol, koliko god usamljen u toj nameri bio. Stephen se identifikuje sa figurom da bi se suprotstavio drugim figurama iz prošlosti i sadašnjosti.

Pitala ga je zašto ne zapisuje svoje misli. Čemu?, odgovarao joj je pun gorčine. Zar da se nadmeće sa frazerima koji nisu sposobni da dosledno misle ni šezdeset sekundi.

    Smisao poljupca sa ženom Stiven će napokon shvatiti i raskrstiti sa dilemom koja ga je do tada vezivala samo za majku: Je li trebalo da ljubi majku, ili nije trebalo da ljubi majku? Zašto to ljudi rade sa svojim licem? Dakle, njegovo prvo sagrešenje o božanske zakone, jeste telesno ogrešenje, nakon kojeg njegova pobožnost bejaše iščezla. Problem Stivenovog odbijanja da služi onome u šta više ne veruje, Džojs vezuje za poglavlje o Luciferu, blistavom sinu jutra, moćnom velmoži koji je pao zbog svoje gordosti: Non serviam. I dok se prorovednik sprema da održi pompezni govor o postanju, Premudrosti Božijoj i večnosti patnje koja grešnike čeka u paklu, Dedalus sluša kišu koja pada na kapelu i vrt i vizualizuje bešumnu nadolazeću vodu koja će poplaviti lice zemlje i ugušiti sav život na njoj. Propovednikov govor o veličanstvenoj dobroti i premudrosti Svevišnjeg, i o kazni koja neminovno čeka one koji su se drznuli protiv Reči Gospodnje, na Stivena ostavlja snažan utisak – oseća da je svaka propovednikova reč upućena njemu i njegovom grehu protiv kojeg je sada usmeren sav božanski gnev. Pobunjenik, sam po sebi, nije toliko važan – to može biti bilo ko, bilo kad i iz bilo kog razloga, ali pobuna – to je reč kojoj se odaje priznanje. U zavisnosti od veličine njenog cilja, kod počinioca javlja se odgovarajuće osećanje: poštovanje prema sebi, ili – malodušnost. Malodušnost otvara pitanje kajanja. Usled prisustva kajanja, kao i svih sadržaja koje ono sa sobom nosi, javlja se anksioznost, koja, kao izuzetno dekadentna pojava, počinje progresiju u cilju degradiranja jedinke, koja tada bezobzirno moli za oproštaj. Da bi odlučno uzviknuo – non serviam i krenuo per aspera ad astra, Dedalus se još jednom vraća Bogu, da bi još jednom, kroz ispovest i molitvu pokajanja bio Njegov pomazanik. Moraće da prođe kroz sopstveni pakao, da bi slobodno krenuo ka svom raju – Večnoj Reči, Logosu. Pre no što će se potpuno odreći katoličke crkve, Stiven joj se vraća i dušom i telom, predan svakim atomom svog bića Svetom Trojstvu. Logičan sled događaja, duboko determinisan njegovim vaspitanjem i obrazovanjem, posle greha, bilo je ispaštanje i kajanje. Međutim, čak i kada glasovi tela postanu dovoljno jaki, a ispovesti samo kanal za neokajane grehove, Dedalusa duboko usađeno osećanje krivice neće napustiti. To osećanje napustiće ga onda kada bude krenuo svojim putem, onim kome je njegov duh predodređen, a to je Umetnost.

Ponekad bi se zatekao kako prisluškuje svoj vlastiti glas. Mislio je da će se u njenim očima uzdići do anđeoske visine. I dok je sve više vezivao uza se vatrenu prirodu svoje prijateljice, jedan čudni, bezlični glas koji je prepoznao kao svoj vlastiti, neprestano mu je govorio o neizlečivoj usamljenosti duše. Ne možemo se nikome dati, govorio je taj glas, mi pripadamo samo sebi.

   Dedalus odbija sveštenički poziv jer ne želi da kao posrednik između Boga i čoveka kontroliše nečiju dušu. Takva vrsta moći njemu nije potrebna. Njemu je potrebno da oseti život u svim njegovim oblicima, on želi da bude odan životu, ne želi da ga se odrekne da bi sebi kupio raj na nebu. On želi da se prepusti prirodi, imaginaciji, literaturi i svojim epifanijama, i da, kao takav, bude Propovednik Umetnosti, čije propovedi neće počinjati rečima: Introibo ad altare Dei (Stupiću na Božiji oltar – reči kojima je nekada katolički sveštenik započinjao misu, a koje srećemo i na samom početku monumentalnog Uliksa, nastavka Džojsovog životnog i umetničkog puta koji se nadovezuje na njegog mladalački Portret). Odbija da bude dobar vernik koji će primiti sveto pričešće, sagnuti glavu i ljubiti ruke bogougodnicima, kao da nisu obični ljudi. Odbija i da bude bogougodnik koji će opatijski delovati na narod, stavljajući ga time u svoju vlast. On želi i mora odgovoriti zahtevu vlastitog umeća kojim otvara vrata umetnosti, ostavljajući iza sebe prazno odjekivanje glasova katoličkih propovednika. Stiven se odriče crkve jer je upravo ona ta koja čini da voljenje Boga bude tako teško. On odbija hramove i svetilišta, osim onih koje je podigla sama priroda. Kao čovek prirode, Dedalus je izuzetno poetičan, a usamljeničko opštenje sa Nevidljivim, najviši je izraz verskog života. Stivenov religiozni duh ne negira postojanje Boga, već ne želi da služi nečemu u šta više ne veruje, a to je: dom, otadžbina i crkva. Odbijanjem da primi svetu pričest, on se ne odvaja samo od crkve, već i od porodice.

Popovska naklapanja o verodostojnosti Isusove ličnosti. Umetnost mora da nam objavljuje same ideje, neuobličene duhovne bitnosti. Najbitnije kod svakog umetničkog dela je vitalnost, iz koje ono proizilazi. Slikanje Gustava Moreaua je slikanje ideja. Najdublje pesme Shellyjeve i reči Hamletove povezuju naš duh s večnom mudrošću, s Platonovim svetom ideja. Sve drugo je pusto nagađanje učenika za učenike.

    U njegovom prezimenu je mitski Dedal (le dedale na francuskom znači lavirint), antički umetnik, uzumitelj i arhitekta, graditelj lavirinta u kome je kralj Minos držao čudovište Minotaura. Dedal je sa sinom Ikarom bio zatočenik lavirinta koji je sam izgradio. Da bi se spasio, sebi i sinu je napravio krila od voska i perja. Ikar se, međutim, ushićen letom, vinuo previsoko, sunce mu otopilo krila, pao u more i utopio se. Ali, Dedal je uspeo da se domogne slobode, isto kao što se i Džojsov Dedalus jasnim i odlučnim non serviam, domogao sopstvene slobode.

   Svaki lavirint je putovanje do čijeg se cilja teško stiže. Što je put komplikovaniji, izazov je veći, a dostizanje cilja značajnije. Ako se pravilno slede njegove okuke i prevoji, svetlost cilja jasnije se vidi. Stiven svojim rođenjem ulazi u lavirint, sam i odlučan da u njemu istraje do kraja, birajući svoje skretnice koje će ga dovesti do slobode. Stiven Dedalus gradi sebi krila kojima će slobodno leteti u pravcu umetnosti, ne strepeći od mogućeg pada, jer, pad i nije toliko strašan ako ima smer i smisao. On kreće putem na kome se materija i duh uobličuju zarad estetskog cilja, putem traganja za lepim na kome će formulisati svoje teorije o književnosti i umetnosti, putem logosa: Iz slobode i moći svoje duše on će, kao veliki izumitelj čije ime nosi, ponosno stvarati nešto živo, novo i uzvišeno i lepo, nedokučivo i neuništivo.

     Našavši se u burnom kovitlacu raskršća dvaju epoha i svetova, mladi umetnik i izgnanik Džojs sa mnogo je muka krčio put svojim idealima i shvatanjima umetnosti i samog života. Krajem 19. veka talasi modernizma sve snažnije zapljuskuju obale Zapadne Evrope, dovodeći kroz svoj radikalni oblik – avangardu, do revolucionarnih promena u umetnosti i kulturi. Bila je to jedinstvena reakcija i oštar zaokret u odnosu na realizam, naturalizam i tradiciju uopšte. Tih godina Zigmund Frojd postavlja temelje psihoanalize, dok se promene dešavaju u svim sferama Zapadnog društva. Ipak, čuveni anglosaksonski stav ka krutom pridržavanju tradicije, pruža u početku znatan otpor burnim promenama u svim oblastima života.Trebalo je silne duhovne i moralne snage, fanatizma i vere u sopstvenu viziju, da bi se izašlo na kraj sa nepreglednim materijanim, duhovnim i drugim preprekama na putu ostvarenja vlastite umetničke misije. Mučni sukobi sa izdavačima, moralnim čistuncima, malograđanštinom i neizbežnim dušebrižnicima svih mogućih vrsta, postali su svakodnevni, mukotrpni i večni u radu i životu pisca Džejmsa Džojsa. Njegov hrabri otpor i borba za sopstveni cilj – domoći se kroz umetnost sveta u njegovom vanvremenskom totalitetu, bili su do tada neviđeni. Iako sam protiv svih, Džojs se nije predavao i uporno je istrajavao u svojim nastojanjima, ne praveći pritom bilo kakve kompromise. Nora, nekoliko bogatih snobova i brat Stanislaus bili su mu jedina potpora, osim, naravno, sopstvene fanatične vere u samog sebe i svoju viziju. Proces preobražaja mladog umetnika od jezuitskog đaka do totalnog otpadnika od svih svetih spona koje vežu i sprečavaju da se govori jedina moguća istina – umetnička istina, bio je i ostao glavna tema svih Džojsovih književnih dela. Njegov rodni Dablin ostao je glavno poprište i večna piščeva inspiracija, neka vrsta platna na koje umetnik nanosi teške boje života. Polazeći uvek od elementarnih autobografskih podataka, Džojs je u svakom narednom delu, kroz razvoj novih književnih tehnika i stilova, usložnjavao i uzdizao na viši nivo priče o svakodnevnici Dablina.

Svojim čudnovatim unutrašnjim životom kao da se prebacio preko granica stvarnosti. Ništa ga u stvarnom svetu nije uzbuđivalo, niti mu je šta govorilo, osim ako bi u njemu čuo odjek krikova vlastite unutrašnjosti.

 

By Dragan Uzelac