JAMES JOYCE - ULIKS – moderna antiodiseja

 

JAMES JOYCE - ULIKS – moderna antiodiseja

Celokupan pređašnji Džojsov rad bio je na neki način uvertira u čudesnu epopeju, njegovo kapitalno delo na kojem će raditi punih sedam godina, roman koji će predstavljati njegov zaštitni znak i kreativni vrhunac, kamen temeljac moderne proze i inspiracija mnogim potonjim generacijama i pre svega stilistima, vremenom kreiran iz jedne sasvim obične priče o piščevom alter egu, slavnom Stivenu Dedalusu, roman Uliks (Ulysses) je postepeno prerastao u vanvremensku epopeju o ljudskoj svakodnevnici ili bolje rečeno, veličanstvenu književnu simfoniju o životu čovečanstva uopšte. Tokom nastajanja ovo monumentalno delo irske i svetske književnosti objavljivano je fragmentarno u američkom časopisu Little review i engleskoj reviji The Egoist.

Wind whines and whines the shingle,
The crazy pierstakes groan;
A senile sea numbers each single
Slimesilvered stone.

From whining wind and colder
Grey sea I wrap him warm
And touch his trembling fineboned shoulder
And boyish arm.

Around us fear, descending
Darkness of fear above
And in my heart how deep unending
Ache of love!

     Kapitalno delo svetske književnosti – Uliks (1922), predstavlja kamen temeljac evropskog modernizma u kojem Džojs daje najzamršeniju spekulativnu studiju o čoveku, studiju o njegovom psihičkom previranju i problemu relativiteta ličnosti. Spolja gledano, radnja romana vrlo je jednostavna: pred nama se prostire panorama dablinske svakodnevnice, na dan 16.juna 1904.. Glavne ličnosti romana: trgovački putnik – Leopold Blum, njegova žena – Moli Blum i student-književnik – Stiven Dedalus, kreću se tog, sasvim običnog dana irskom prestonicom obavljajući niz uobičajenih dnevnih poslova, susreću se sa nekolicinom poznanika, i sve to bez nekog bitnog dramaturškog zapleta. Kulminacije u zbivanjima ne nalazimo ni na kraju romana – dvojica se junaka nakon slučajnog susreta u bordelu razilaze narednog dana oko 3 časa ujutru.

Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede. Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambiguiteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelј!.

                                                                                                                                        Danilo Kiš

     Šta je zapravo Uliks i o čemu govori ovo neobično delo? Tajna zapravo leži u nebrojenim mogućnostima tumačenja unutrašnje strukture romana, svih njegovih asocijativnih i simboličkih značenja, te lucidnosti jezičkih i stilskih eksperimenata Džojsa – mnoštva književnih tehnika koje tvore kompleksnu dramatsku kompoziciju romana. Jedan od mogućih odgovora je sledeći: Uliks je ep o duši modernog čoveka, ep o ljudskoj duši uopšte, u trajanju jedne dvehiljadugodišnje civilizacije. Sva njena lutanja i vijuganja u iskustvima, zabludama i spoznajama moćno manifestovana u intelektualcu današnjice, sve komponente iz kojih je sastavljena: od rimskog prava i privatnog vlasništva, hrišćanske monoteističke etike, obnovljene antike u renesansi, feudalizma, konkvistadorstva, merkantilizma, enciklopedista, francuske revolucije do formiranja građanske klase, industrijalizacije, kapitalizma, utopijskog i naučnog socijalizma, te klasnih borbi – sav prtljag prošlosti atavistički nasleđen i spoznat, sva apsurdnost čestica od kojih je sastavljena, ogledala se u Uliksu, više no u jednom drugom delu svetske književnosti. Da bi dao dušu vremena, njegov unutrašnji nemir, Džojs je raščlanio pojedinca današnjice, Stivena Dedalusa, intelektualca, jezuzitskog đaka, apostata, srodnika Odisejeva, čija je sudbina lutalaštva i prognanstva u suštini slična njegovoj, kojem nalikuje duhovnom nadmoćnošću, oštroumljem i svim rekvizitima nemira i pobune, te Leopolda Bluma, trgovačkog putnika, prosečnog i tipičnog malograđanina, duhovno uravnoteženog u pospanoj prosečnosti i konzervativnog. Don Kihot i Sančo Pansa, čiji su procesi svesti stenografisani i bačeni na papir – na dan 16. juna 1904., u osam sati ujutro, do sitnih noćnih sati narednog dana.

    Džojs je podelio Uliksa na 18 epizoda, koje približno odgovaraju epizodama u Homerovoj Odiseji. Homerova Odiseja je podeljena na 24 poglavlja. Stručnjaci smatraju da svaka epizoda Uliksa ima temu, tehniku i podudaranje između svojih likova i onih iz Odiseje. Koristeći kao izvor informacija Vikipediju, prenosim Vam ukratko samo viđenje radnje romana - savremenu (anti)Odiseju dugu 18 stilski raznovrsnih i kompleksnih poglavlja.

PRVI DEO – TELEMAH

Epizoda 1: Telemah

Osam sati je ujutru, student medicine Bak Maligen poziva Stivena Dedalusa (mladog pisca koji je predstavljen kao glavni junak romana Portret umetnika u mladosti) na krov Sendikov Martelo kule gde obojica žive. Odnos između Stivena i Maligena je napet zbog Maligenove neumesne opaske na račun Stivenove nedavno preminule majke, Mej Dedalus, i zbog činjenice da je Dedalus pozvao studenta iz Engleske, Hejnsa, da stanuje sa njima. Njih trojica doručkuju i šetaju obalom, gde Maligen zahteva od Stivena ključ od sobe i pozajmicu. Dok odlazi, Stiven izjavljuje da se uveče neće vraćati u kulu.

Epizoda 2: Nestor

Stiven na času istorije predaje o pobedama kralja Pira od Epira. Posle časa zadržava jednog od učenika, Sirila Sardženta, kako bi mu pokazao kako da izvede aritmetičke vežbe. Stiven gleda u Sardžentovo ružno lice i pokušava da zamisli ljubav Sardžentove majke prema njemu. Potom posećuje školskog direktora Gereta Disija, od kojeg dobija platu i pismo koje treba da odnese u štampariju. Raspravljaju o istorji Irske i ulozi Jevreja u ekonomiji. Dok Stiven odlazi, Disi mu dobacuje kako Irska nikad nije prognala Jevreje jer ih nikada nisu ni pustili u državu. Ova epizoda je izvor nekih najpoznatijih replika iz romana, kao što je Dedalusova tvrdnja da je istorija noćna mora iz koje pokušava da se probudi i da je Bog krik na ulici.

Epizoda 3: Protej

Stiven se šeta po Sendimaunt plaži i tu provodi vreme razmišljajući o filozofiji, svojoj porodici, studentskom životu u Parizu i o smrti majke. Stiven razmišlja dok leži među stenama i gleda u par sa psom, potom piše nekoliko ideja za poeziju, a zatim čačka nos, i urinira iza stene. Ovo poglavlje karakteriše tok narativnog stila svesti koji žustro menja fokus. Stivenovo obrazovanje se ogleda u mnogim nejasnim referencama i stranim frazama koje su dale reputaciju ovoj epizodi kao jednoj od najtežih poglavlja knjige.

DRUGI DEO – ODISEJ

Epizoda 4: Kalipso

Pripovedanje se iznenada menja. Ponovo je 8 sati ujutru, ali se radnja proširila na grad i drugog protagonistu knjige, Leopolda Bluma, jevrejskog akvizitora. Epizoda počinje poznatom rečenicom o tome kako je gospodin Blum sa zadovoljstvom pojeo iznutrice životinja i živine. Nakon početne pripreme doručka, odlučuje da ode do mesare da kupi svinjski bubreg. Nakon povratka kući, završava pripremu doručka, a zatim ga uz poštu nosi svojoj supruzi Moli u krevet. Jedno od pisama je od njenog koncertnog menadžera, Blejzisa Bojlana, sa kojim Moli ima vanbračnu vezu. Bluma muči sama pomisao na to da je svestan toga da će Moli kasnije istog dana sa zadovoljstvom primiti Bojlana u svoj krevet. Čita pismo od njihove ćerke Mili Blum, koja mu saopštava da napreduje u poslu sa fotografisanjem u Mulingaru. Ova epizoda se završava sa Blumovim čitanjem magazina Mačamova majstorija gospodina Filipa Bofoja.

Epizoda 5: Lotofazi

Blum odlazi u Vestlend Rou do pošte, gde dobija ljubavno pismo od izvesne Marte Kliford, upućeno njegovom pseudonimu Henriju Flaueru. Nailazi na poznanike i dok ćaskaju, Blum pokušava da odmeri ženu sa čarapama, ali ga u tome sprečava tramvaj koji prolazi. U uličici čita pismo i cepa kovertu. Odlazi neplanirano na liturgiju u katoličkoj crkvi, gde razmišlja o teologiji. Sveštenik na poleđini odore ima ispisana slova I.N.R.I. ili I.H.S, za koje mu je Moli objasnila da označavaju hvaljenje Isusa spasitelja^. Odlazi kod apotekara i kupuje sapun od limuna. Zatim susreće još jednog poznanika, Bantama Lajonsa, koji greškom pomišlja da mu Blum nudi ulaznice za trke konja u Akotu. Konačno odlazi do džamije sa kupatilima.

Epizoda 6: Had

Epizoda počinje Blumovim odlaskom u pogrebna kola sa troje ljudi, uključujući i Stivenovog oca. Odlaze na sahranu Padija Dignama i usput pomalo ćaskaju. Kola prolaze pored Stivena Dedalusa i Blejzisa Bojlana. Dolazi do rasprave o različitim uzrocima smrti i pokopavanju, dok je Blum previše okupiran mislima o svom pokojnom sinu Rudiju i očevom samoubistvu. Ulaze u kapelu na opelo. Blum tokom sahrane ugleda misterioznog čoveka u kišnom mantilu. Vraća se svom razmišljanju o smrti, ali na kraju epizode odbacuje morbidne misli i prihvata život pun topline.

Epizoda 7: Eol

U redakciji Frimens žurnala, Blum pokušava da postavi oglas, ali ne uspeva uprkos urednikovoj podršci. Stiven se pojavljuje sa Dejzijevim pismom o bolesti stopala i usta, ali se njih dvojica ne susreću. Stiven vodi urednika i ostale u pab, gde im usput priča anegdote o dve dablinske kaluđerice. Ova epizoda je podeljena na kratke segmente iz novinskih naslova i karakterišu je brojne retoričke figure i postupci.

Epizoda 8: Lestrigonci

Kako se ručak približava, tako se Blumove misli usmeravaju na hranu. Susreće ženu koju je voleo u prošlosti i čuje vest o porođaju Mine Pjurifoj. Ulazi u restoran hotela Burton, gde je zgrožen prizorom muškaraca koji jedu kao životinje. Umesto restorana, odlazi u Dejvi Birnanov pab, gde jede sendvič od gorgonzole, pije času crnog vina i razmišlja o svom nekadašnjem odnosu sa Moli i o tome kako im je brak propadao. Blum razmišlja o tome šta bogovi i boginje piju. Razmatra da li statue Grčkih bogova u Narodnom muzeju imaju anus kao i smrtnici. Izlazi iz paba i upućuje se ka muzeju, ali spazi Bojlana i panično utrčava u galeriju preko puta muzeja.

Epizoda 9: Scila i Haribda

U Narodnoj biblioteci Stiven objašnjava različitim naučnicima svoju biografsku teoriju o Šekspirovim delima, posebno o Hamletu, za koju tvrdi da se u velikoj meri zasniva na preljubi Šekspirove supruge. Blum ulazi u Narodnu biblioteku da potraži stari primerak oglasa koji pokušava da objavi. Na kraju epizode, na kratko se susreće sa Stivenom, kojeg jedva i primećuje.

Epizoda 10: Lutajuće stene

U ovoj epizodi 19 kratkih vinjeta prikazuju lutanja različitih likova, glavnih i sporednih, kroz ulice Dublina. Ova epizoda se završava knjigom o svečanim povorkama Lorda, poručnika Irske, Vilijama Varda i Erla od Dadlija, kroz ulice u kojima susreće razne likove iz romana.

Epizoda 11: Sirene

U ovoj epizodi dominiraju motivi muzike. Dok Blum večera sa Stivenovim ujakom u hotelu, Moli sa ljubavnikom uživa u prevari. Tokom obroka, Blum posmatra zavodljive konobarice i sluša Stivenovog oca kako peva.

Epizoda 12: Kiklop

Narator ovog poglavlja je nepoznati stanovnik Dablina. Narator odlazi u bar Barni Kirnana gde se upoznaje sa likom koji se samo naziva „Građanin“. Blum ulazi u pab i Građanin, koji je žustri irski nacionalista i antisemit, ga obara na zemlju. Epizoda se završava tako što Blum podseća Građanina da su njegovi spasitelji bili Jevreji. Dok Blum napušta pab, Građanin baca činiju sa keksom u pravcu Blumove glave ali promašuje. Ovo poglavlje uključuje tokove pravnog žargona, biblijske odlomke i elemente irske mitologije.

Epizoda 13: Nausikaja

Celokupna radnja odvija se na stenama Sendimaunta. Mlada žena pod imenom Gerti Makdauel sedi na stenama sa prijateljicama Sisi Kafri i Edi Bordman. Devojke se brinu o bebi i četvorogodišnjim blizancima, Tomiju i Džekiju. Dok noć pada, Gerti razmišlja o ljubavi, braku i ženstvenosti. Blum je iz daljine posmatra, a Gerti ga zadirkuje otkrivajući noge i pokazujući mu donje rublje. A Blum, dok sve to gleda, počinje da masturbira. Blumov seksualni vrhunac je ispraćen vatrometom na obližnjem bazaru. Kako Gerti odlazi, Blum shvata da ona hramlje i veruje da je to razlog zašto je još uvek neudata. Potom odlučuje da poseti Minu Pjurifoj u porodilištu. U epizodi nije određeno koliko preovladavaju Gertine misli, a koliko Blumova seksualna fantazija. Neki veruju da je epizoda podeljena na dve polovine. Prva polovina je Gertin romantični pogled na svet, a druga polovina predstavlja Blumov realniji i iskusniji pogled. Međutim, Džojs je rekao da ničega nije bilo između njih i da je sve samo plod Blumove mašte. Kako je knjiga objavljivana u serijskom obliku, ova epizoda je privukla veliku kritiku. Stil prve polovine epizode je parodija na romantične časopise i novele.

Epizoda 14: Volovi sunca

Blum obilazi porodilište u kojem se Mina Pjurifoj porađa i konačno upoznaje Stivena, koji pije sa prijateljima iz medicinske škole i čeka obećani dolazak Baka Maligena. Pošto je u toj grupi on jedini otac, Blum je zabrinut za Minin porođaj. Počinje da razmišlja o svojoj ženi i o rođenju svoje dvoje dece. Takođe razmišlja i o gubitku svog jedinog „naslednika“ Rudija. Mladići postaju pričljivim pa čak započinju razgovor o temama kao što su plodnost, kontracepcija i abortus. Postoji sumnja da je Blumova ćerka Mili u vezi sa jednim od mladića, Banonom. Nakon Mininog uspešnog porođaja, nastavljaju da piju u pabu. Ova epizoda je Džojsova izuzetna igra reči, koja, između ostalog, rekapitulira čitavu istoriju engleskog jezika. Epizoda počinje latinskom prozom, anglosaksonskom aliteracijom i pomera se kroz parodije na različite pravce u razvoju književnosti i jezika. Veruje se da je razvoj engleskog jezika u ovoj epizodi usklađen sa devetomesečnim periodom trudnoće i boravkom fetusa u materici.

Epizoda 15: Kirka

Epizoda 15 je napisana kao scenario za predstavu. Radnja se često prekida halucinacijama koje Stiven i Blum doživljavaju. Stiven i Linč ulaze u dablinsku ulicu crvenjih fenjera. Blum ih prati i na kraju ih pronalazi u bordelu Bele Koen, gde u društvu njenih radnica, uključujući Zoe Higins, Flori Talbot i Kiti Rikets, ima niz halucinacija u vezi svojih fetiša, fantazija i prestupa. Blum je na optuženičkoj klupi i odgovara na razne optužbe žena koje ga muče i optužuju, a među kojima su gospođa Jelverton Bari, gospođa Belingam i gospođa Mervin Talbojs. Kasnije primećuje Stivena kako daje previše novca za usluge i stara se o tome da mu se vrati novac. Stivenu se priviđa njegova majka u obliku raspadajućeg leša koji traži od njega da se pokaje. Prestrašen, Stiven pomoću svog štapa za šetnju razbija luster i potom istrčava napolje. Blum brzo plaća Beli štetu i istrčava za njim. Nalazi ga u sukobu sa engleskim vojnikom, vodnikom Karom, koji je udario Stivena, smatrajući da ovaj vređa Kralja. Policija stiže i narod se razilazi. Dok Blum pomaže Stivenu da ustane, priviđa mu se duh njegovog pokojnog sina Rudija.

TREĆI DEO – NOSTOS

Epizoda 16: Eumej

Blum i Stiven odlaze u kabinu za vozače, kako bi se Stiven sabrao. Tu susreću pijanog mornara pod imenom V.B. Marfi. U epizodi dominira motiv zbunjenosti i zabune oko identiteta, gde se identiteti Bluma, Stivena i Marfija iznova dovode pod znak pitanja.

Epizoda 17: Itaka

Blum se vraća sa Stivenom kući, gde mu daje šolju kakaa i raspravljaju o kulturnim i jezičkim razlikama između njih, razmatraju mogućnosti o objavljivanju Stivenovih parabola, i Blum nudi Stivenu da prenoći tu. Stiven odbija Blumov predlog i nesiguran je u odgovor na Blumov predlog za buduće sastanke. Njih dvojica uriniraju u dvorištu, a potom Stivem odlazi i nestaje u noći, dok Blum odlazi u krevet kod Moli, koja spava. Ona se budi i pita ga kako mu je protekao dan. Ova epizoda je strogo napisana i organizovana matematički preciznim katekizmima od 309 pitanja i odgovora, i navodno ovo je bila Džojsova omiljena epizoda u romanu. Složeni opisi kreću se od pitanja astronomije pa sve do uriniranja, uključujući poznati spisak od 25 muškaraca koji su predstavljeni kao Molini ljubavnici (koji očigledno odgovaraju udvaračima koje su Odisej i Telemah ubili u Itaki), uključujući i Bojlana i Blumovu psihološku reakciju na Moline preljube. Dok na prvi pogled epizoda opisuje događaje koji su očigledno slučajno odabrani i iskazani naizgled preciznim matematičkim i naučnim terminima, u njoj su prisutne greške koje pravi nedefinisani pripovedač, a većinu tih grešaka je Džojs svesno upotrebio.

Epizoda 18: Penelopa

Poslednja epizoda se sastoji iz misli Moli Blum, koja leži u krevetu pored svog muža. Ova epizoda se sastoji od toka svesti u osam rečenica i nema znakove interpunkcije. Moli razmišlja o Bojlanu i Blumu, o svojim bivšim obožavateljima, uključujući i poručnika Stenlija G. Gardnera, o svakodnevnim dešavanjima u detinjstvu na Gibraltaru i kratkoj pevačkoj karijeri. Ona se takođe priseća lezbejske veze iz svoje mladosti, sa prijateljicom iz detinjstva po imeni Hester Stenhoup. Tok njenih misli povremeno prekida zvižduk voza ili potreba za mokrenjem. Ova epizoda se završava Molinim lepim sećanjem na Blumovu prosidbu.

…. i onda me je pitao hoću li da da kažem da planinski cvete moj i ja sam ga najpre zagrlila i privukla ga sebi da oseti moje grudi kako su mirisne da i srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam hoću Da.  

Takođe, epizoda se dotiče menstruacije koju Moli u toku epizode dobija, ranije nego što bi trebalo. Moli smatra da je njen menstrualni ciklus razlog za povećani seksualni apetit i da je zbog toga imala odnos sa Bojlanom. Moli se poistovećuje sa Penelopom iz Homerovog epa, koja je bila poznata po svojoj vernosti Odiseju tokom njegovog desetogodišnjeg odsustva, iako je imala mnogo udvarača.

     Po mišljenju književnog teoretičara Goldberga, poenta romana Uliks nije u zbivanjima, nego u različitim mogućnostima da se bogatstvo detalja koje Džojs iznosi o konkretnoj svakodnevnici Dablina interpretira. Pet je glavnih, mogućih interpretacija ovog dela: 1. Uliks je tek naturalistička irska komedija 2. On je izraz kosmičke ravnodušnosti za sve vrednosti, koja celo ljudsko iskustvo svodi na besmisao 3. Roman izražava neko značajno mističko, ezoterično ili metafizičko verovanje 4. Uliks je pesimistička satira na račun uzaludnosti i anarhiju savremene istorije 5. Reč je o optimističkoj afirmaciji života, bilo u humorističkoj opuštenosti, bilo s tragičnom svešću, bilo u kvazimitskoj apstrakciji.

Bajke poizbajane od kćeri sećanja. Pa ipak je sve to bilo, iako nije bilo, kao što je sećanje to izmislilo. Zatim, nestrpljiva rečenica, šuštanje Blakeovih krila ekscesa. Čujem stropoštavanje svega, prasak stakla, zgrominjanje zidina, a vreme je samo bled plamen koji izgara. Šta nam onda ostaje?.

    Polazeći od samog naziva romana – Ulysses, koji predstavlja latinski oblik grčkog imena Odisej, možemo tražiti i paralelu s čuvenim Homerovim epom. Opšti je utisak da Uliks parodira antički ep, podvrgavajući savremenu svakodnevnicu perspektivi starih tradicija i relativizujući herojska predanja. Treba istaći da je svako od 18 poglavlja Uliksa pisano u drugačijoj, dosledno sprovedenoj tehnici, uz izuzetno kreativnu upotrebu jezika. Obilje tehnika može se podeliti u dve osnovne: jedne su unutrašnji monolozi ili struje svesti, dakle, neposredni izraz asocijacije misli nekog od likova u toku jednog vremenskog isečka. Druge su parodija različitih istorijski poznatih stilova i retoričkih sredstava. Pišući Uliksa, Džojs je stvorio modernu anti Odiseju, ciničnu parodiju na taj veliki antički ep. Osnovni obrazac radnje ima uočljivu vezu s obrascem Odiseje: tu je sinovljevo traženje oca, junakovo dugotrajno lutanje s mnoštvom doživljaja, i na kraju sretni povratak kući i vernoj ženi Penelopi (Moli Blum). Džojsov Odisej, Leopold Blum, predstavnik čovečanstva svog doba, neugledan je i prosečan čovek, pravi antijunak, njegova Penelopa, Moli Blum, sušta je suprotnost Odisejevoj, Stiven Dedalus, kao moguća inkarnacija Telemaha, sina Odisejeva, ima neke kvalitete, prvenstveno obrazovanje i idealistička stremljenja, ali je svojim stvarnim postignućima jalova i promašena ličnost. Istovremeno, i sama radnja, te prizori kroz koje njih troje prolaze, čine parodiju herojskih zbivanja Odiseje. Sličnost sa Homerovom Odisejom služi samo zato da bi se istaklo kako u modernom životu ništa nije kao u herojskom epu: nema junaštva, ni uzvišenosti, ni velikih dela, ni srećnog završetka. Sve je samo sivo, banalno trajanje, svakodnevno ponavljanje mase sitnih radnji radi održanja egzistencije i zadovoljavanja bioloških potreba; a ako neko i ima neka uverenja i ideale, sve se to pokazuje kao lažno, jalovo, suvišno, kao neki izmišljeni ukras života koji ničemu ne služi. Sve javne događaje, sva zbivanja u društvenoj nadgradnji, pisac gleda sa ciničnom ironijom, kao šuplje i lažne predstave iza kojih nema ništa konkretno.

At that hour when all things have repose,
O lonely watcher of the skies,
Do you hear the night wind and the sighs
Of harps playing unto Love to unclose
The pale gates of sunrise?

When all things repose, do you alone
Awake to hear the sweet harps play
To Love before him on his way,
And the night wind answering in antiphon
Till night is overgone?

Play on, invisible harps, unto Love,
Whose way in heaven is aglow
At that hour when soft lights come and go,
Soft sweet music in the air above
And in the earth below.

   Neki u Uliksu vide samo svedočanstvo o dubokom ciničkom pesimizmu, nepoverenju u čovekove konstruktivne sposobnosti, izraz potpunog i neprevladivog osećaja samoće, pa tako R.E. Curtius govori o Joyceovom metafizičkom nihilizmu. Zaista svi su Joyceovi likovi gotovo pasivni, jalovi, u suštini samotni. Sigurno je da Joyce nije optimista u društvenom smislu, niti ima ikakvih iluzija o čoveku, a niti se čovekom oduševljava. Događaji koje opisuje banalni su, beznačajni ili odbojni, ponašanje njegovih likova vrlo često je sitničavo, pohlepno i instinktivno. Ali u Uliksu sve se to uklapa u veliku, svesno vođenu komediju, te je osnovni ton u gotovo svakom delu knjige humor, koji podseća na Rabelaisa. Superiorno piščevo stajalište isključuje trijumf beznađa i rugobe. Reč je o zdravom i radosnom duhu stvaraoca, koji ne nastoji poučavati i popravljati, ali niti ne očajava, o oštrom svetlu koje otkriva čoveka i prodire u njega, ali ga svojom potpunom iskrenošću i ustrajnošću ne ponižava i ne blati. Joyce ne samo da nije cinični satirik koji čoveka gleda kao nakazu, nego je tvorac novoga s izvanrednim smislom za komično, koji prihvata život sa svim što on donosi i nameće.

My love is in a light attire
Among the apple-trees,
Where the gay winds do most desire
To run in companies.

There, where the gay winds stay to woo
The young leaves as they pass,
My love goes slowly, bending to
Her shadow on the grass;

And where the sky's a pale blue cup
Over the laughing land,
My love goes lightly, holding up
Her dress with dainty hand.

   Grad Dablin (kao jedan od glavnih junaka Uliksa, kao i svih ostalih Džojsovih dela) će kasnije postati i ostati središte Džojsovog literarnog sveta, do te mere da je pisac s pravom isticao da bi se irska prestonica, kada bi kojim slučajem bila uništena, mogla iznova izgraditi onakva kakva je bila, samo na osnovu njegovih knjiga. Malo je Dablinaca u prvih dvadesetak godina svoga života upoznalo Dablin onako kako ga je upoznao Džejms Džojs. Ne samo zbog čestih selidbi u različite delove grada, već i zbog toga što je svaka nova selidba vodila porodicu Džojs u sve manje privlačna boravišta, tumaranje dablinskim ulicama za decu Džojsovih najčešće je bilo i prijatnije i manje ponižavajuće od boravka u kući. A istina je da je Dablin u to vreme zaista mogao da ponudi mnogo toga. Drevna irska prestonica dičila se istorijskom tradicijom, znamenitim građevinama, bogatim kulturnim i još bogatijim društvenim životom koji se odvijao mahom po restoranima i pabovima; bila je dovolјno velika da ponudi obilјe mogućnosti za danonoćna istraživanja različitih aspekata života, i dovolјno mala da u sebi sačuva onu dragocenu, pomalo provincijsku bliskost svojih žitelјa. Dablin je početkom dvadesetog veka imao oko trista hilјada stanovnika, ali utisak da se svi Dablinci međusobno poznaju, ili da su na neki način međusobno povezani, utisak kakav povremeno stiče čitalac Džojsovih dela, i nije tako daleko od istine. Istovremeno, Dablin je iza ostataka sjaja iz osamnaestog veka, kada je bio na vrhuncu lepote i moći, sve teže prikrivao propadanje i nemaštinu koja je Dablince terala u alkoholizam, prostituciju, kriminal. Bogat muzički život nudio je jedan od lepših načina da se makar nakratko umakne od narastajuće bede. Veliki broj koncertnih dvorana, tradicija negovanja crkvene muzike, kao i česta spontana predavanja uživanju u muzici po kućama i pabovima, sve je to činilo Dablin verovatno najmuzikalnijim gradom na svetu – otud toliko muzike na stranicama Uliksa, ali i drugih Džojsovih dela. Uz takve protivurečnosti, lakše je shvatiti zbog čega je Džojs čitavog života Dablin i Dablince voleo i mrzeo u isti mah. Gnušao se uskogrudosti, neobrazovanosti i ostrašćenog nacionalizma svojih sugrađana, ali je poštovao njihovu toplinu i jednostavnost, njihovu privrženost gradu, koja ga je i činila takvim kakav je bio. U dablinskim protivurečnostima Džojs je video neiscrpnu građu za svoju prozu, ali i ogroman umetnički izazov: Ako uspem da doprem do srca Dablina, moći ću da doprem do srca svakog grada na svetu, govorio je. Univerzalnost naizgled tako usko dablinske priče o Leopoldu Blumu svedoči o tome koliko je bio u pravu.

Lean out of the window,
Goldenhair,
I hear you singing
A merry air.

My book was closed,
I read no more,
Watching the fire dance
On the floor.

I have left my book,
I have left my room,
For I heard you singing
Through the gloom.

Singing and singing
A merry air,
Lean out of the window,
Goldenhair.

    Džojsova pripovedačka virtuoznost, međutim, mnogo je više od dekorativnog dodatka. Štaviše, čini se da je ponajpre zahvalјujući neponovlјivo originalnom pripovedačkom postupku – koji je bilo znatno lakše zamisliti, nego sprovesti ga u delo – Džojs uspeo da svoje likove oživi kao malo koji pisac pre ili posle njega. Naročito se to, u trijumviratu glavnih junaka, odnosi na Leopolda Bluma. Jer, Stiven je sa svojom sklonošću ka apstraktnom razmišlјanju i teorijskom promišlјanju čak i najkonkretnijih stvari i najpraktičnijih aspekata života, nužno morao i sam postati nekako ezoteričan, nematerijalan – kao duh Hamletovog oca, o kome tako često govori, ili, zašto ne, kao duh majke Stivena Dedalusa koja pohodi nepokornog sina. Moli Blum, opet, upoznajemo najvećim delom posredno, kroz razmišlјanja i reminiscencije njenog supruga Leopolda, a njen završni monolog, uhvaćen u predelima između polusvesti i podsvesti, jeste veličanstven portret jedne dame, ali i portret naslikan nekom vrstom sfumato tehnike, koja se lucidno poigrava s perceptivnim i intelektualnim sposobnostima čitaoca. Leopold Blum, međutim, postoji isto onoliko koliko i Don Kihot, ili Ana Karenjina, ili bilo koje drugo neprolazno svedočanstvo čudesnih alhemičarskih moći velike literature. Možda i kao najcelovitije svedočanstvo te vrste. Jer, Džojs ne vodi čitaoca, već pri prvom susretu, zajedno s Blumom u toalet zato da bi ga zaprepastio i sablaznio, već da bi in medias res (kako i nalažu pravila epa, makar i modernog) započeo građenje portreta junaka koji pred čitaocem neće imati nikakvih tajni. Takva bespoštedna otvorenost jeste Džojsu donosila beskrajne neprilike sa visokomoralnim kritičarima, ali je istovremeno, udružena s genijalnom darovitošću i jezuitski beskompromisnom svešću o smislu i misiji književnog stvaranja, najjednostavnije rečeno, udahnula život Leopoldu Blumu. Zbog toga se i u delima najproniclјivijih i najautoritativnijih tumača književnosti, onih koji bi svakako morali znati razliku između književnog lika i stvarne ličnosti, u razmatranjima Blumovog lika često oseća neuobičajena nota prisnosti, kao da je reč o književnom portretu nekoga koga i inače dobro poznajemo. Takav stav je, dakako, još izraženiji u redovima armije posvećenika Džojsove literature, koji svakog šesnaestog juna za doručak jedu svinjske bubrege i u džep stavlјaju po jedan sirov krompir, onih zbog kojih dablinski apotekari drže neiscrpne količine sapuna s aromom limuna, one marke koju je 16. juna 1904. godine, oko deset sati ujutro, kupio Leopold Blum.

Uliks je na neki način kritika svega postojećeg. Prema svemu što prikazuje Džojs zauzima ili udaljeno ravnodušan ili izrugivačko nihilističan stav. Društveno političke, ideološke, religiozne, filozofske pobude za njega su ili nepostojeće ili šuplje i lažne; ljudi deluju samo po diktatu podsvesnih ili polusvesnih bioloških pobuda, koje katkad površno prekrivaju jeftinim novinskim klišeima malograđanske ideologije. U takvom svetu ljudsko, biološko, nagonsko biće je jedina stvarnost, a njegova afirmacija, njegovo puno i otvoreno iživljavanje jedina moguća vrednost.

     Književnost, kakvom je Džojs shvatao, formirajući se, pre svih, na delima Tome Akvinskog i legendarnog Vilijama Blejka, nije bila odmor i zabava posle rada. Teskobna težnja za istinom, znanje o nepremostivoj usamljenosti ljudske duše, znanje koje se graniči sa očajem ne može požnjeti odobravanje većine. Čovek je posle svega i iznad svega sam i takav će ostati. Takav osećaj izolacije i samoće stvorio je Uliksa, te njime Džojs dokazuje koliko se bogati duševni procesi odigravaju u čovekovoj duši u toku jednog dana i koliko su oni bledi prema spoljašnosti, te drugima gotovo i nevidljivi. Šta konačno ostaje na kraju romana iza Bluma i Dedalusa, šta konačno ostaje iza čoveka? Ništa!On je sav hemijska formula, savršen poredak atoma i opet ništa: jedna slučajna igra!

Za Džojsa je život nužno zlo. On ne veruje da će jednog dana kada potpuno nestane privatnog vlasništva, klasne borbe i svih lanaca kojima je okovana ličnost, čovek biti apsolutno sretan i da će nestati njegovog metafizičkog nemira. To ne zavisi od forme društvenog poretka i ekonomskih prilika. Dobro i zlo, lepo i ružno, bogatstvo i siromaštvo, kretanje ili nemicanje u suštini je svejedno i gubi se u smrti. Sva saznanja pred njom su smešna, u njoj sve nestaje, u tom ružnom misteriju koji ostaje večno nem. Zato i sledi ključno pitanje: ČEMU SVE? Nihilizam Džojsov je razjedački. Stvoreno iz pobune duha delo Džojsa teži njegovom uništenju. Svet je stvoren na praznini na kojoj i počiva. Najbolje bi bilo da ga uopšte i nema.

      U času kada se pojavio, Uliks je bio neka vrsta Džojsovog majstorskog pisma, roman kojim je jedan već ionako veliki pisac uspeo da i svoju nagoveštenu genijalnost ovaploti i ovekoveči u delu koje će obeležiti i nadrasti čitavu epohu i ostati jedan od monumentalnih spomenika lјudskom duhu, nimalo inferioran u odnosu na Homera, od koga je i iz koga je Džojs, s karakterističnom neskromnošću genija, krenuo u svoju odisejadu. Ezri Paundu i Tomasu Sternsu Eliotu, koji su od samih početaka naslućivali Džojsove veličanstvene domete, pridružili su se nakon Uliksa mnogi novi, oduševlјeni i zadivlјeni čitaoci. Bilo je, dakako, i onih preneraženih, zastrašenih i sablažnjenih, ali je za sve negativne ocene izrečene o Uliksu karakteristično to da su umesto na književnim, zasnovane na sumnjivim etičkim argumentima, odnosno na zgražanju nad piščevom besprimernom slobodom u osvetlјavanju svih aspekata lјudskog života, posebno nad njegovim nastojanjima da pokaže da lјudsko telo, sa svim raznolikim funkcijama koje obavlјa, nije nešto čega bi se trebalo stideti. Ta sloboda zaista jeste takva da na trenutke može da zaprepasti i današnjeg čitaoca, sviklog i na mnogo gore demistifikacije tabua no što je prizor romanesknog junaka koji sedeći na klozetskoj dasci prelistava novine. Ipak, i na sreću, neuporedivo je više bilo onih koji su u Uliksu prepoznali neopozivu potvrdu Džojsove pune stvaralačke zrelosti i najavu novih epohalnih ostvarenja.

U danima moga djevojaštva kad bijah još planinski cvijet da kada sam cvijet zadijevala u kosu kao što su to vazda one andaluzijske djevojke ili da se zakitim crvenim da i kako me uvijek cjelivao pod Maurskim zidom i tada pomislih on ili tko drugi izlazi na isto te ga očima zamolih da me još jedanput upita da i onda me upitao hoću li da moj planinski cvijete i najprije ga obgrlih rukama da i povukoh dolje k sebi da bi osjetio moje mirisne grudi a srcemu udaralo kao ludo i da rekoh da hoću Da.

 

    Nije stoga nimalo čudno to što su mnogi njegovi poštovaoci bili razočarani Džojsovom odlukom da svu svoju kreativnu energiju posveti pisanju, ispostavilo se sedamnaest godina dugom, dela pod naslovom Fineganovo bdenje. Tek će vreme koje dolazi pokazati da li je ta ogromna žrtva urodila dostojnim plodovima. Jer Džojs je, po svoj prilici s pravom, zaklјučio da je u Portretu i Uliksu rekao svojim savremenicima sve što je imao da im kaže. Stoga se u Fineganovom bdenju, monumentalnom književnom eksperimentu, obratio nekim budućim čitaocima, ističući još tokom pisanja da će to delo biti na pravi način shvaćeno možda tek kroz sto godina.

 

By Dragan Uzelac