MIGUEL CERVANTES

 

MIGUEL CERVANTES

 

Kod Servantesa je dobrota njegova crta koja najviše pada u oči. Bratska dobrota, jevanđelska, i kojom je svaka njegova ličnost ozarena, bez izuzetaka... Čim Don Kihot okrene leđa, pakosni seljak kraj sve zadane reči, počne da šiba svoju žrtvu. A oslobođeni robijaši zasipaju kamenjem svog spasitelja. Ali Servantes ne gubi ipak svoje spokojno držanje, ni najmanje razočarano, puno poverenja, naprotiv, u moć sveopšte samilosti i u delovanje sposobnosti da se voli. Don Kihot opet preduzima svoj neumorni životni put i udeljuje opet onom ko hoće da ih čuje pouke svoje tihe bezumne mudrosti.

                                                                                                                         Žan Kasu - Servantes

Miguel de Servantes (kratka biografija) :

    Legendarni španski pisac rođen je 1574. godine u Alkali de Henares, Španiji oslobođenoj od najezde muslimanskih Mavara i zemlji susreta i ukrštanja arapske i hrišćanske umetnosti, kulture, arhitekture i književnosti. Španija Servantesovog vremena nosila je čudesni pečat poznog feudalizma i ranog kapitalizma, pečat putovanja i pustolovina najraznorodnijih mogućih likova. Ona je bila tvrđava katoličanstva, prva linija odbrane od nekrsta i srce inkvizicije, najoštrije književne cenzure i progona ljudi, pre svega nepodobnih, s jedne strane, ali i imperijalno polazište novih kapitalističkih stremljenja (pre svega osvajačkih i porobljavačkih pohoda konkvistadora, materijalnih i nadasve zlih i pohlepnih) ka Americi, s druge strane; leglo pustolova, prevaranata i probisveta na putu ka američkim obalama obećane zemlje zlata i izobilja.

    Seljakajući se od malih nogu uz oca trgovca (lekara, apotekara, travara), Servantes upoznaje tu i takvu Španiju, milje za građu njegovih budućih književnih dela. Njegovo raznoliko obrazovanje kretalo se od verskog i humanističkog, ka poznavanju srednjovekovnih romana i klasične literature (koje je preneo i na svog junaka – Don Kihota – na rubu sete, šale, vedrine i jetke gorčine).

    U službi papskog izaslanika u Španiji, mladi Servantes piše prigodne dvorske pesme, ali dovoljno neuglađen on ubrzo odustaje od početne ideje i zanosa, uzima mač u ruke i kreće avanturistički na jedan od poslednjih krstaških pohoda, bitku protiv Turaka, kod Lepanta 1571. godine. Pokazuje se kao izuzetno hrabar ratnik (biva više puta ranjen i ostaje bez leve ruke). Sa dobrim preporukama , nakon pobedonosne bitke, kreće nazad u Španiju. Na putu povratka zarobljava ga grupa berberskih gusara i drži u zatočeništvu narednih pet godina. Napokon, 1580. godine on se vraća u rodnu Španiju. Upada u niz životnih neprilika radeći sve i svašta. Biva ekskomuniciran od strane Katoličke crkve i zbog pronevere novca dospeva u zatvor. U zatvoru upoznaje šarenoliki svet probisveta, čudaka i avanturista i dobija inspiraciju za svoje kapitalno književno delo – roman Don Kihot. Kako je neko lepo zapazio u jednom španskom zatvoru prvih godina 17. veka započela je jedna od najvećih i najslobodnijih pustolovina ljudskog duha, najzreliji izraz evropske renesanse – Servantesov Don Kihot. Jedino se za mene rodio Don Kihot, i ja za njega... On i ja smo jedno isto, reči su Miguela Servantesa. I on, i njegov Don Kihot rodili su se pre svega da bi živeli umirući, za razliku od Sanča Panse (predstavnika većeg dela čovečanstva, parodičnog simbola ljudske prosečnosti, kojeg je slavni irski pisac Džojs takođe prikazao u liku Leopolda Bluma, u svom remek-delu Uliks, tri veka kasnije) koji se rodio da umre žvaćući. Servantes i njegov Don Kihot nisu bili rođeni da otrpe ničiju nevolju ni nepravdu, za razliku od sveta i Sanča Panse koji ume da otrpi svaku uvredu.

    Godine 1605. Servantes objavljuje prvi deo svog slavnog romana – Don Kihot – veleumni plemić od Manče (negde u isto vreme kad i Šekspir svoje slavne tragedije), a zatim, 1615. godine i njegov drugi deo. Pored Don Kihota, značajne su i njegove Uzorne priče (1613.). Njegov roman Galateja (1585.), kao i njegove komedije i poezija nisu bili šire prihvaćeni ni cenjeni – Don Kihot zasenio je svojom genijalnošću sve. Svojim pustolovinama, humorom, melanholijom, pesimizmom, tragičnim idealizmom i dubokom, univerzalnom porukom krenuo je na put kroz vreme kao neprocenjiva, istinska duhovna i umetnička vrednost čovečanstva i njegove divne misli. Zamišljen kao satira na preživele, ali u to vreme još popularne viteške romane, Don Kihot je u toku stvaranja prerastao pišćeve intencije i postao delo opšteljudske vrednosti, u kojem u likovima Don Kihota i Sancha Panse oživljavaju dve različite Španije, dve istorijske epohe i dve večne dileme čovečanstva - sukob izmedu ideala i stvarnosti. Don Kihot je višeslojan roman sa bezbroj značenja i isto toliko tumačenja. Osim oštre kritike i parodiranja viteških i pastoralnih romana, popularnih u Servantesovo doba, ovaj roman predstavlja takođe i kritiku crkve i inkvizicije, kritiku tadašnjeg španskog društva koja se ogledala u podeli na stare i nove hrišćane, običaje i ljudse naravi. U Servantesovo doba, mnoge od ovih kritika su mogle koštati autora slobode ili čak i života, a jedini način da ih izrazi bio je kroz usta mentalno poremećenih literarnih junaka.

    Don Kihot i Sančo Pansa čuče i pojavljuju se u svakom od nas – poput kneza Miškina ili Hamleta, nekih od vanvremenskih likova i univerzalnih, uzvišenih sudbina čoveka koji se večno bori protiv sebe i nesavladivih vetrenjača zla.

 

Miguel de Cervantes – DON QUIJOTE 1605.-1615.

 

Lagani uvod: Glavni likovi stupaju na scenu i predstavljaju se svetu

   Don Kihot je na početku romana Alonso Quijano, plemić koji se po dobi bližio pedesetim i bio je snažna rasta, suvonjav, mršav u licu, veliki ranoranilac i ljubitelj lova. Odjednom spazi čari čitanja starih viteških romana i posle i sam, pomućenog uma od tolikog čitanja, odluči postati vitez i odlazi u pustolovine po Španiji. Postaje hrabar, nepokolebljiv i ustrajan, postavlja sebi cilj od kojeg ne odustaje. Iako bezuman u svojim postupcima, plemenit je u svojim namerama. Njegova dela, koliko god mahnita, zrače veličinom. On je lud, ali to nije patološko ludilo, već sam način njegova postojanja i delovanja. Stoga nikada nije sveden na lakrdijašku figuru i pisac mu tokom celog romana nije oduzeo ljudsko dostojanstvo. On nije odbačen od okoline, već uzdignut iznad nje, iako se na prvi pogled ne čini tako. Don Kihot je otelotvorenje ljudskog sna, ljudske bezumnosti, ljudskih stradanja i uporne borbe za pravdom, istinom i nedostižnim idealima. On je ludak, sanjar, ali mudar i vidovit, na trenutke dolazi do bistrih spoznaja o sebi i svome snu. U bitkama je nemilosrdan, smion i hladnokrvan. Gotovo je nezamisliva ta promena zanosa prisutnog u govorima kojima se obraća Dulčineji pre svakog dvoboja, a dostojan je najvećim ljubavnicima. Servantes mu pred smrt ipak vraća razum te i sam Don Kihot odbacuje to svoje lažno ime i odlučno umire kao Alonso Quijano.

    Sancho Pansa je Don Kihotov štitonoša. Fizički izgled mu je opisan vrlo škrto, ali istovremeno i precizno kada se kaže da je imao golemu trbušinu, a nizak rast i tanke noge. Iako se pri prvom spominjanju kaže da je bio bez mnogo soli u glavi, u budućnosti se dokazuje suprotno. On je Don Kihotva čista suprotnost. Dok se Don Kihot uputio u traženje pustolovina idealistički nastrojen, Sancho je to napravio isključivo iz svoje koristi. Nasuprot Don Kihotu, on izbegava fizičke sukobe premda je spreman sebe braniti koliko može. Pohlepan je i sebičan, ne okleva opljačkati ni sveštenika. Sklon je citiranju malograđanskih poslovica i izreka, pa čak i sam Don Kihot u jednom trenutku traži da se odrekne te navike. S vremenom je Don Kihot Sancha pomalo uvukao u svoj svet te će se i on mnogo puta prepustiti snovima svog gospodara. Sancho Don Kihota na samrti uverava da će postati pastiri. Tu njegova privrženost vladaru dolazi do izražaja više nego ikada, jer mu on više ništa ne može niti želi obećati, a Sancho ga je ipak spreman podržati u njegovoj zadnjoj ludosti. Don Kihot i Sancho Pansa su dva dijametralno suprotna lika, te bi se trebali odbijati, barem u pravom svetu. Ali začudo njih dvojica su našli neke zajedničke interese i privlače se možda čak i više nego što bi se privlačila dva kompatibilna lika. Spoj sanjara i realiste daje neponovljivo delo, koje se održalo čak 400 godina kao čvrsti primer svoj sili savremenih i manje savremenih romana i novela.

Tema: Bitka sa vetrenjačama otpočinje, bitka za ideale čoveka sanjara suprotstavljena je svetu isprazne logike i koristoljublja

   Čitajući previše viteških romana, jedan je španski plemić odlučio postati lutajući vitez. Kao i zamišljeni vitezovi Okruglog stola, on se odlučio staviti na službu svoje gospe Dulčineje, sluškinje iz svratišta. Napušta miran život, jašući svog mršavog starog konja Rosinantea i kreće na put. Njegov je štitonoša seljak Sančo Pansa, njegova sušta suprotnost, razumna osoba koja je suprotstavljena ludostima gospodara, prateći ga na magarcu. Oni zajedno prolaze niz zamišljenih avantura, Don Kihotovih uobrazilja i priviđenja, projekcija avantura u stvarnosti iz pročitanih viteških romana. Najpoznatija avantura je njegov napad na vetrenjaču, koja ga je u mislima podsetila na strašnog diva.

U taj par ugledaše trideset ili četrdeset vetrenjača što su stajale u tom polju, a Don Kihot, čim ih opazi, reče svome konjušaru:

 -  Sreća nam rukovodi stvari bolje no što možemo da želimo; jer pogle tamo, brate Sančo Pansa, gde se pojavljuju trideset ili nešto više grdnih divova, sa kojima sam voljan da bijem bojak i da ih sve pogubim i s njihovim plenom počećemo da se bogatimo; jer to je pravedan rat i bogu se puno ugađa kad se takva pogana bagra tamani sa lica zemlje.

 - Kakvi divovi?, zapita Sančo Pansa.

 - Oni što ih vidiš tamo, odgovori mu gospodar; oni sa rukama dugim, da ih gde koji imaju dugačke i od dve milje.

 - Ama pogledajte, na to će Sančo, ono što se tamo vidi nisu divovi, nego vetrenjače, i što vam se na njima čini da su ruke, to su krila, koja vetar okreće, te onda ide žrvanj.

 - Vidi se sasvim, odgovori Don Kihot, da se ne razumeš u pustolovinama; ono su divovi, a ako se bojiš, a ti se skloni na stranu i moli se bogu dok ja budem otišao da se s njima upustim u ljut i nejednak boj.

    Pa rekavši to, obode svoga konja Rosinanta, ne slušajući viku svoga konjušara Sanča koja ga opominjaše da su ono bez svake sumnje vetrenjače, a ne divovi, na koje hoće da udari. Ali on beše sebi tako uvreteo u glavu da su to divovi da niti čujaše viku svoga konjušara Sanča, niti ih viđaše, ako se već bio prilično njima približio, nego još vikaše:

 -  Ne bežite, podli i pudljivi gadovi, jer na vas udara samo jedan vitez!

    U taj par podiže se malko vetar i velika krila počeše da se kreću, što kad opazi Don Kihot viknu:

 -  Ta da mičete i više rukama negoli div Brijareo, opet ćete mi za to platiti.

    I rekavši to, preporuči se od sveg srca svojoj gospi Dulčineji, moleći joj se da mu u takvu strašnu času bude u pomoći, dobro se zakloni svojim štitom, koplje okomi, pojuri na Rosinantu u najvećem trku, navali na prvu vetrenjaču pred sobom i kad je udari po krilu, vetar ovo okrenu s tolikom silinom da se koplje izlomi na komade, konj i konjanik biše oboreni i vitez se podobro otkotrlja po zemlji. Prihita mu Sančo Pansa u pomoć što je brže mogao  na svom magarcu, a kad dođe do njega, nađe da ne može da se makne, tako se bio ugruvao s Rosinantom.

 -  Aman zaboga, reče Sančo; ta zar vam nisam kazao da dobro pazite šta radite, jer su to vetrenjače, i to samo onaj nije video koji ih i sam ima u glavi!.

    U suštini, pored humoristične strane Servantesova priča ima dubinu koja podstiče na razmišljanje – jer u većini ljudi je po jedan Don Kihot, koji se bori za ideale i više ciljeve sa svojim preprekama u životu – vetrenjačama, koje simbolizuju čoveku suprotstavljeno društvo i svet.

Najtužnija od svih priča, još tužnija

možda stoga što nas u smeh tera. Junak ima pravo,

i još pravdu ganja. Stalo mu je samo

da sve zlo obuzda. Bezizgledni bije boj,

a kako je častan, nije sasvim svoj.

Još tužniji nauk priča propoveda

onome ko misli i ume da gleda.

                                                                                                   engleski pesnik Byron – Don Juan

    Veleumni plemić Don Kihot od Manče legendarnog španskog pisca Miguela de Servantesa jedan je od najbitnijih, najvišeslojnijih i likova koji predstavljaju neku vrstu simbola, ideala i večne čovekove težnje za pravdom i istinom. Kada se zagrebe ispod površine same priče koja ismeva stare viteške romane, priče o krvi i časti, pred nama se otvara neverovatno višeslojan i višeznačan lik, jedan, uz kneza Miškina – Dostojevskog i Hamleta – Vilijema Šekspira, od najsavršenijih i najkompleksnijih u istoriji književnosti.

Don Kihot je entizijast, zatočenik ideje, pa je zato njenim sjajem optočen. On je, to moramo priznati, neosporno smešan. Njegova je figura maltene najkomičnija figura koju je pesnik ikada sazdao. Don Kihot je smešan, ali smeh ima moć pomirenja i iskupljenja.

                                                                                                                  I.S.Turgenjev, ruski pisac

    Epski vitez i neustrašivi borac, Don Kihot, oličava pre svega veru u večno, ono što nadilazi čovekovu prolaznost i nestalnost, veru u istinu, nešto dostupno samo nekolicini najhrabrijih i najspremnijih, velikih ljudi, spremnih na služenje, odricanje, trpljenje i žrtvu. Samo oni najhrabriji, poput Don Kihota, ljudi smeli da po cenu sopstvenog života dođu do istine i pravde, zaslužuju titulu plemića. Pronaći vlastiti ideal u netaknutoj čistoti, kroz stalno samoodricanje i samopožrtvovanje ono je što osvetljava ovaj izuzetni književni lik, simbolizujući plemenite i nesebične ljudske težnje da se uprkos večnom i moćnijem zlu većine odupre i po cenu života stigne do nekih od ideala koji daju smisao svemu – i postojanju i stvaralaštvu.

Celu tu noć nije trenuo Don Kihot, misleći na svoju sinjoru Dulčineju, da bi se prilagodio onome što je bio čitao u svojim knjigama kako su vitezovi ne spavajući provodili po tolike noći u šumama i pustinjama i obuzeti sećanjem na svoje senjore. Nije je tako proveo i Sančo Pansa, koji kao je bio napunio stomak, i to ne vodom vodopije, jednim cipom celu je prespava, i da ga nije vikao gospodar, ne bi ga probudili ni sunčevi zraci koji su mu bili uprli u lice, niti pesma mnogih ptica, koje su što veselije pozdravljale dolazak novoga dana. Kad se probudi, pomilova mešinu i nađe je dosta splasnutu spram sinoć, te mu se stuži u srcu, jer mu se činjaše da nisu udarili putem na kome bi se ova mana tako brzo izlečila. Don Kihot ne hte da doručkuje, jer, kako rekosmo, on se hranio sočnim uspomenama.

    Oni nastaviše svoj započeti put prema klisuri Lapisu, i posle trećega časa po svanuću, ugledaše je. Kad je opazi, Don Kihot reče:

 -  Tu ćemo, brat Sančo Pansa, moći do lakata turiti ruke u ono što se zove pustolovine; ali te opominjem, sve da me vidiš u najvećoj opasnosti u svetu, da nisi uzeo svoj mač da me braniš, već ako ne bi video da su oni koji me vređaju lupeži i prostaci, jer u tom slučaju možeš mi sasvim pomagati; ali ako bi bili vitezovi, ni na koji način nije to po viteškim zakonima dopušteno i dozvoljeno da mi pomažeš, dokle god ne budeš ređen za viteza.

    Putevima lucidne komike i živopisnih avantura Servantes nas dovodi do same suštine ljudskog bića, njegovih mena, tragike, dobrote i plemenitih ideala. Kada se rasprše predrasude i iluzije površnosti, dolazimo do plemenitog i dostojanstvenog, mudrog i uravnoteženog velikog čoveka Don Kihota, hrišćanski idealizovanog prema uzoru na Hristovo savršenstvo. Razgrtanjem privida i bogatih naslaga urnebesne komike stižemo do jednog velikog srca, saosećajne duše nadahnute najplemenitijim idealima, hrabrošću i nesebičnošću, čijim ostvarenjem se još jedino na neki način održava vatra čovekovih nada u spas sveta posrnulog do očaja i beznađa tame...

Dok se oni tako razgovaraše, ukazaše se na drumu dva fratra reda svetoga Benedikta, jašući na dva dromedara (jednogrbe kamile), jer nisu bile manje one njihove dve mazge. Imale su putničke naočare i štitove od sunca. Iza njih dolažahu kočije sa četiri ili pet ljudi na konjima, koji su ih pratili, i dva mazgara pešaka. Kao što se posle videlo, u kočijama je bila neka gospa iz Biskaje, koja je išla u Sevilju, gde joj beše muž, koji iđaše u Indiju na važno mesto. Fratri nisu s njom putovali, ako su i išli istim drumom. Ali Don Kihot, tek što ih opazi, reče svome konjušaru:

 -  Ili se varam, ili će ovo da bude najglavnija pustolovina što je igda bilo, jer je one crne prilike što se onamo ukazuju moraju biti bez svake sumnje kakvi čarobnjaci koji u onim kočijama vode krišom kakvu princezu, i zato treba da ja svom silom stanem na put tom nasilju.

 - Biće, bogme, ovo gore od vetrenjača, reče Sančo, ma pogledajte, senjore, ono su fratri benediktini, a u kočijama biće kakvi putnici. Kažem vam, pazite se, uzmite se na um šta radite, da vas ne bi đavo opet prevario.

 -  Ja ti već rekoh, Sančo, odgovori Don Kihot, da se ti slabo razbiraš u poslu oko pustolovina. Onako je kako ja kažem, pa ćeš odmah da vidiš.

    Izgovorivši ovo, pohita unapred, namesti se na sredinu druma kojim su fratri dolazili, i pustivši ih otprilike toliko da su mu mogli reči razabrati, priviknu im:

 

 -  Vraški i grdni rode! Ovoga trenutka puštajte uzvišene princeze koje silom vodite u onim kočijama; inače spremite se da odmah primite smrt, kao pravednu kaznu za vaša zlodela.

    Fratri zategoše uzde i stadoše diveći se kako prilici Don Kihota, tako i njegovim rečima, na koje odgovoriše:

 -  Gospodine viteže, mi niti smo vraški, ni grdni, nego smo dva fratra benediktina. Mi idemo svojim poslom, i ne znamo da u onim kočijama ima ili nema kakvih princeza koje putuju pod moranjem.

 -  Nema kod mene izgovora, jer ja vas već znam, izdajnička bagro, viknu Don Kihot.

    Pa ne čekajući daljeg odgovora, obode Rosinanta i sa okomljenim kopljem jurne na prvoga fratra s tolikom jarošću i neustrašivošću da bi fratra oborio na zemlju i protiv njegove volje, i možda zlo ranjena, ako ne bi baš i mrtav pao, da se ovaj nije sam spustio naglo sa mazge. Drugi fratar kad vide kako se postupa sa njegovim drugom, obode svoju dobru mazgu i pusti se preko polja lakši i od vetra. Kada Sančo Pansa vide fratra na zemlji, lako skoči sa svoga magarca i pritrča mu, pa mu stade skidati haljine. U to stigoše oba fratarska momka i zapitaše ga zašto ga svlači. Sančo im odgovori da je to po zakonu njegovo, kao plen od bitke koju je njegov gospodar Don Kihot zadobio. Momci, koji nisu znali za šalu, niti su razumevali što o plenu u bitkama, videći da je Don Kihot već podalje od njih  i da govori sa onima koji su se vozili u kočijama, kidisaše na Sanča, pa ga oboriše i ne ostavivši mu ni dlake u bradi, ljuto ga izlemaše, onda ga ostaviše onako prućena na zemlji bez daha i svesti. A fratar, ne časeći ni časka, sav poplašen i zbunjen i bez boje u licu, opet pojaha mazgu, pa je obode i pojaha svome drugu, koji podalje odande stajaše, gledajući i čekajući kako će da se svrši ta napast, i ne mareći da vide kraj celom ovom početnom pokoru, odoše dalje svojim putem, krsteći se većma nego da im je đavo bio useo na krkače.

EPILOG: spuštanje zavese na sceni vere u ideale. Slika prekrojenog sveta

    Don Kihot je u isti mah i apoteoza i groteska idealnog i smešnog zanesenjaka, dok krotki Sančo Pansa, kome se samo žvaće i spava je njegova sušta suprotnost i apoteoza elementarne, vegetirajuće ljudske prosečnosti. Krenuvši od osnovne ideje da stvori Don Kihota kao jednog idealnog, veličanstvenog junaka, simbola vere u istinu, pravdu, prave ljudske vrednosti i nešto što je večno, što nadilazi ljudsku i sve ostale prolaznosti, niskosti, nerazumevanje, zla i ograničenja, Servantes stvara jedan od najlepših i najčistijih likova u celokupnoj svetskoj književnosti. Don Kihot, u potpunosti predan idealu, spreman je da žrtvuje sve – sebe i vlastiti život. Ideal pravde, humanosti, nekog boljeg sveta i istine uzdiže se u njegovim očima i srcu iznad svega. Uprkos snazi površnog gledanja koje njegov ideal vidi kao bolesnu uobrazilju ludaka, Don Kihotov san ostaje neokrnjen u svoj svojoj čistoti. Duhom velik, oslobođen taštine egoizma i nebitnih stvari  (pre svega materijalnih, čak i osnovne potrebe za odećom i hranom) Don Kihot istrajno i nepokolebljivo stremi svojom nevinošću, naivnošću, neiskvarenošću i čistotom ka jednom jedinom, idealističkom i duboko humanističkom cilju, nudeći sebe kao žrtvu za iskupljenje i radost drugih, nudeći ljubav koja ne traži zauzvrat ništa – oslobođen svih banalnih ograničenja i laži sveta koji mu se tako pritvorno i zlobno podsmevao. Drugi obraz okrenut je zlu nasilnika.

   Vera u ideale čini Don Kihota uzvišenim, a pustolovine u koje hrli prava su avantura, vrhunska zabava i do danas nisu izgubile na svojoj zanimljivosti i potpunoj otkačenosti. Don Kihot je ovde kako bi nam pokazao kako nije sve u logičnosti i praktičnosti, kako nam treba nešto više od toga. Pokušati prekrojiti svet prema svojim snovima i iluzijama nije moguće, ali svi to moramo pokušati. Don Kihot, luckasti borac za pravdu, tu je da nas čitajući delo podseti da bi čovek bez snova, ideala, zanesenjaštva i makar zrnca ludila bio osuđen na ružan, prizeman i nezanimljiv život u realnosti koja je drugo ime za nepravdu i zlo koje nas okružuje.

 

By Dragan Uzelac