Dragan Uzelac

Žan-Batist Poklen – MOLIJER (1622.-1673.)

Legendarni pisac, buntovnik i komediograf – Molijer, rođen je 1622. godine u Parizu, prestonici Francuske i gradu koji je u oblasti kulture predstavljao simbol neodoljivog, kritičkog i vedrog duha. Bilo je to vreme apsolutne vladavine ekscentričnog i kontroverznog Kralja Sunca, monarha Luja XIV, vreme iscrpljujućih ratova i verskih progona, kontrasta raskoši kraljeva dvora i njegovih podanika, s jedne, i teške bede naroda, s druge strane, bilo je to vreme ogromnog uspona francuske kulture, nauke, umetnosti i književnosti i vreme velikih književnika poput Rasina, Korneja, La Fontena i, naravno, jednog od najvećih komediografa sveta svih vremena – Žan Batist Poklena, poznatijeg pod pseudonimom Molijer. Bila je to epoha klasicizma i racionalizma, kulta antike, razuma i umetničkog savršenstva, vreme koje mnogi smatraju jednim od najsjajnijih u istoriji ljudskog duha.

Bio je glumac od glave do pete. Izgledalo je da ima više glasova. Sve je u njemu govorilo, i jednim korakom, jednim osmehom, jednim migom oka i jednim pokretom glave polazilo mu je za rukom da kaže više nego što je mogao da to učini najveći govornik za jedan sat.

Molijer je bio dete iz imućne i ugledne porodice, pod kraljevom zaštitom, neko ko je imao sigurnu i obezbeđenu budućnost, ali... Nemirni duh mladog umetnika, zanesen u početku lakrdijašima i čarima umetničkog života, života koji je pružao snove i uzbudljivost, za razliku od dosade i predvidljivosti građanske sudbine, veoma rano ga je odvukao u nekom sasvim drugom pravcu od očekivanog. Ljubav prema mladoj Madlen Bežar, devojci iz boemske porodice, a potom i njihova zajednička ljubav prema pozorištu, strast prema daskama koje život znače, nagone ga da ostavi sigurnost očevog puta dvorskog dekoratera i kraljevskog sobara. Molijer i Bežarovi osnivaju Slavno pozorište (1643.) i kreću putem neizvesnosti i umetničkih sloboda. Ali, već nakon dve godine rada pozorište propada, uz bankrot i druge nedaće. Molijera, vođenog čudesnom umetničkom sudbinom budućeg genija komediografije, to nije uspelo da pokoleba u nameri – on i porodica Bežar ubrzo stupaju u jednu putujuću trupu i kreću put francuske unutrašnjosti. Od Tuluza, preko Grenobla, Liona, Monpeljea, Bordoa, Dižona i drugih gradova, Molijer i trupa putuju Francuskom, učeći zanat, stičući neophodno iskustvo i bruseći talenat koji će kreativno eksplodirati nakon njihovog povratka u Pariz, 1658. Godine (nakon trinaest godina lutanja). Tokom turneje Molijer stiče bogato iskustvo, razvija glumački dar, rediteljsku viziju i brusi svoj komičarski talenat kao duša trupe, upijajući snagu iskonskog humora francuskog naroda diljem provincije, duh satiričke lakrdije i farse. Njegove buduće besmrtne komedije (Don Žuan, Mizantrop, Tartif, Tvrdica) proisteći će iz kreativnih sokova prečišćenih vizijom u čistu umetničku esenciju – urnebesnu i satiričnu komediografiju, bisere pozorišne umetnosti.

Pisanje je kao prostitucija. Prvo to radiš iz ljubavi, zatim zbog nekoliko bliskih prijatelja, a potom zbog novca.

Nakon turneje po unutrašnjosti, Molijer se vraća u Pariz, gde počinje da piše, režira i igra – usledio je njegov zlatni period, između 1658. Godine (i lakrdije Smešne kaćiperke), koji će potrajati sve do piščeve smrti, 1673. Godine (i komada Umišljeni bolesnik), period neverovatne kreacije i hrabre, neprestane borbe za vlastito delo, ideje i čvrste, društveno kritičke stavove koji su nailazili na jak otpor licemera, crkve i malograđanštine uskogrudnog dela društva tih godina. Molijer (glumačko ime Žana Batista Poklena, uzeto 1644. godine), nakon povratka u rodni Pariz (u kojem će ostati do svoje rane smrti – 1673. godine, izazvane teškim, iznurujućim radom na komadima, stalnim napadima, intrigama, zavistima i zlobom licemerne sredine) kreće sa izuzetno napornim, ali veoma plodnim i intrigantnim radom i delom – dešavalo se da u isto vreme jedan od svojih komada prikazuje pred publikom, drugi priprema kao glumac i režiser, a treći piše. Pred parisku publiku izlazi 1658. godine sa Kornejevom tragedijom Nikomed i svojom lakrdijom Zaljubljeni doktor. Iste godine piše i izvodi još dve svoje komedije: Smetenjak (1658.) i Ljubavni jad (1658.). Već sledeće godine igra sa ogromnim uspehom jednu od glavnih uloga u svojoj lakrdiji Smešne kaćiperke.

Od tog komada, sve do trenutka smrti, Moilijer neprestano piše, glumi, režira i vodi iscrpljujuću bitku za priznanje i opstanak vlastitih besmrtnih komada. Usledio je niz antologijskih komada, kojima je utirao vlastiti put ka legendi: Sganarelle ili umišljeni rogonja (1660.), Škola za muževe (1661.), Škola za žene (1662.), Kritika škole za žene (1663.), Don Žuan (1665.), Mizantrop (1666.), Žorž Dandin (1668.), Tvrdica (1668.), Tartif (1669.), Građanin plemić (1671.), Skapinove podvale (1671.), Učene žene (1672.) i već pomenuti Umišljeni bolesnik (1673.).

U Don Žuanu (1665.) Molijer kroz ličnost zavodnika žena daje lik rasnog francuskog plemića, viteza, cinika i bogohulnika, zadirući u bitna pitanja društvenih odnosa i religije, razotkrivajući u pozadini svega podmuklo i brutalno licemerje.

Don Žuan: Nema danas u tome ničega zbog čega bi se valjalo stideti, licemerstvo je pomodan greh, a svi pomodni gresi važe kao vrlina. Najlakše se može izigravati ličnost uzornog čoveka. Zanimanje licemera ima danas najviše preimućstva. To je veština čije se prevare uvek poštuju, pa ako se i obelodane, niko se ne usuđuje da išta kaže protiv njih. Svi ostali ljudski gresi izloženi su kritici, i svakome je slobodno da ih po volji napada; ali licemerstvo je neprikosnoven greh, koji zapuši usta celome svetu i mirno uživa u suverenoj nekažnjivosti. Saučesničkim podmigivanjem ljudi se spajaju u usko društvo jednomišljenika. Ako neko uvredi i jednoga od njih, navuče sebi na vrat i sve ostale, a oni koji se očevidno dobronamerno umešaju u stvar, oni za koje svi znaju da stvari uzimaju za ozbiljno, tek oni su, velim ti, namagarčeni, lepo ti upadnu u mrežu licemera i slepo podupiru one koji samo majmunišu ponašanje ispravnih ljudi. Šta misliš, koliko ja poznajem onih koji su na ovaj način sjajnom odorom skrili sramotne postupke svoje mladosti, koji se odećom vere služe kao štitom da bi se u ovom poštovanja dostojnom ruhu ponašali kao najveći podlaci?.

Još jedan izvanredni Molijerov komad – Mizantrop (1666.), smešten u Pariz sedamnaestog veka, suptilno i bolno bavi se odnosom iskrenog i osetljivog pojedinca, s jedne, i licemernog i podmuklog, koristoljubivog društva, s druge strane. Izuzetno moralan, okrenut iskrenosti i vrlinama, glavni lik Alsest ne uspeva ili prosto ne želi da pravi kompromis u sopstvenom odnosu prema društvu koje se zasniva na lažima, nepravdi i interesima, povlačeći se u usamljenost, ismejan i osuđen od gomile zluradih licemera. Celom dramom protežu se primeri ljudske dvoličnosti koju Alsest strogo osuđuje. Do sukoba Alsesta i okoline dolazi zbog osobina koje su se uvrežile u savremenom društvu, a neke od njih su: dvoličnost, prevrtljivost, laskanje i laganje. Ideja dela je pokazati da čovek treba, pre svega, biti slobodan pa makar bio i manje cenjen u društvu, nego biti nečija sluga, ulizica i prevrtljivac, samo da bi bio na dobrom glasu. Budući da pojam mizantrop označava čovekomrsca, lako je shvatiti u čemu je simbolika ovog naslova i na koga se odnosi. Na kraju, Alsest razočaran društvom i svestan da ga je nemoguće promeniti, odlazi živeti u samoći. Komičan je zbog vlastite nemogućnosti prilagodbe uslovima života kakav mu se nameće. Molijer postavlja večna i duboko moralna pitanja, pitanja o iskrenosti, vrednostima društva i uspostavljanju odnosa pojedinca i društva. Do koje mere činiti kompromise sa vrlinama sveta, kako se postaviti unutar društva gde su dvoličnost i interesi, zajedno sa nepravdom uglavnom ispred svega?

... Kuda pogled bacim, na dvor ili po gradu,

srdžbi mojoj povod sve te stvari dadu

ja postajem besan i jadim se jako

gledeć ljude živjet među sobom tako.

Svuda vidim podlost i laskanje tamo,

nepravde, interes i izdajstvo samo.

Podneti to ne mogu, besan sam i hoću

tešku istoriju vojnu na tu ljudsku zloću...

Stvarno mi se gadi čitav svet taj varav

i katkada čežnja u meni se budi

pobeći u pustoš, daleko od ljudi...

Klasicizam je razdoblje od sredine 17 do kraja 18 veka. Glavna karakteristika tog razdoblja je čovekova težnja za upotrebom razuma i suzdržavanja osećanja. Tadašnje društvo vladalo se po određenim pravilima. Ta pravila određivala su sve, od odnosa u društvu do odnosa u porodici. Ta pravila vladaju i u Molijerovom komadu Tvrdica (1668.) pa su uz razum, jedan od načina postizanja zapleta u duhu onoga vremena, kao na primer: da se ne smemo ni skim veriti bez pristanka onih koji su nam dali život i mnogo bolje vide šta je za nas dobro, jer nisu zaneseni nikakvom ludom strašću. Tadašnje doba je u svom duhu negovalo tragediju, kao uzvišenu dramsku formu, nasleđenu još iz Antike (u kojoj su imali svoj uzor). Ali Molijer neguje komediju, pa svojom komikom dovodi svoje likove u smešne situacije u kojima kritikuje društvo, ljudske mane te pojedine profesije. U toj i takvoj atmosferi nastaje Molijerova komedija Tvrdica. Njen sadržaj donosi nam sledeću tragikomičnu priču: Starac Harpagon ima dvoje dece - sina Cleante i ćerku Elisu. Članovi druge porodice su otac Anselme i deca Mariane i Valere. Valere iskazuje ljubav Elise. Cleante otkriva sestri svoju ljubav prema Marijani, skromnoj i siromašnoj devojci. Želi joj kao dokaz svoje ljubavi pomoći, ali ni on ni Elise nemaju novaca. Razmišljaju šta da čine. Cleante i Elise žele sa Harpagonom razgovarati o ženidbi, ali Harpagon ima svoju viziju bolje budućnosti: želi da se oženi Marijanom, sinu je namenio udovicu, a ćerki Anselma. Elise se suprotstavlja ocu, ali Harpagon predlaže da pitaju Valerea. Valere se ne suprotstavlja Harpagonu jer želi privući njegovu naklonost, ali neki spretan način treba pronaći da se spreči venčanje. Valere se prerušava u slugu i svo vreme služi Harpagonu ne bi li stekao njegovu naklonost. Zamršena situacija stvorena je pozajmljivanjem novca za Cleanta, a u kojoj učestvuje sluga La Fleche i meštar Simeon - novac trebaju pozajmiti od Harpagona, a Cleante to ne zna. Cleante ubrzo otkriva da je pozajmljivač Harpagon. Harpagon sa Frozine dogovara posao: ona će mu predati Marijanu kao zakonitu suprugu i posredovati kod njene majke miraz, tačnije svotu koju će godišnje uštedeti jer je Marijana skromna. Frozine mu laska vrlo domišljato, očekujući protivuslugu, ali Harpagon je ni ne sluša. Harpagon ugovara večeru sa svojom poslugom i ponovo se pokaže njegova škrtost. Večera mora biti puna krompirom i kestenjem kako ne bi suviše pojeli, sluge moraju posluživati piće samo ako gost izričito traži. U posetu dolazi Mariane i Harpagon joj se udvara, upoznaje je sa Elisom, dolazi i Cleante. Da bi se osvetio ocu i time prouzrokovao komediju, Cleante daje Mariani očev prsten sa rubinom, otac poludi a Cleante to objašnjava njegovom silnom odanošću Marijani, uz to je priredio u očevo ime i bogatu trpezu. Harpagon moli Valerea da ih drži na oku i spasi nešto poslastica da ih vrati trgovcu. Mariane, Cleante, Elisa i Frosine smišljaju način da odlože venčanje i da Marianina majka da blagoslov Cleanteu. Sledi sukob oca i sina. Poverenik i pisar su pozvani da otkriju lopova. Jaques koji je kivan na Valerea optužuje ga za krađu kovčega. Valere priznaje krivicu misleći da je otkriveno njegovo pravo ime, a Harpagon ga optužuje za kovčeg. Svako govori o svojoj ljubavi. Valere priznaje svoje poreklo, Mariane odmah otkriva da mu je sestra, Anselmo otkriva da im je otac, Cleante priznaje ocu da on ima kovčeg - ali za uzvrat želi Marianu. Anselmo prihvata sve troškove dvostrukog venčanja, a Harpagon ostaje neizlečiva škrtica.

Pored Tartifa, Tvrdica je najpoznatija i najigranija Molijerova komedija nastala u poslednjoj fazi piščevog stvaranja, 1668. godine. Tema ove komedije naznačena je već u naslovu. Gramzivost i tvrdičluk kao strast i bolest. To nije nova tema, ali je uvek aktuelna i zanimljiva kao pojava i kao društveno zlo. Tema je tražila i odgovarajući komediografski žanr u kome bi pojedinac kao nosilac ove negativne osobine dobio odgovarajući umetnički tretman. Za to je bila najpogodnija komedija karaktera, koja u prvi plan stavlja pojedinca usredsređujući dramaturgiju na njegovo ispoljavanje i potpunije osvetljavanje dominantne crte karaktera. Tvrdica je tako postao čista komedija karaktera sa upečatljivim i pamtljivim likom Harpagona - sebičnog do egoizma, pohotljivog, pohlepnog, gramzivog, plašljivog, nemilosrdnog, bolesnog do izopačenosti. Molijer je napisao živu i dinamičnu komediju sa složenim i zanimljivim sižeom, brojnim i raznovrsnim likovima, lakim i prirodnim dijalogom, blagotvornim humorom uz laku senku rezignacije. Dramska radnja je jedinstvena i sažeta, u njenom središtu je Harpagon kao dramski junak i njegov tvrdičluk kao dominantna crta karaktera. Osnovna dramska radnja inicirana je Harpagonovim tvrdičlukom: niz situacija (prizora) samo su različite okolnosti u koje zapada dramski junak i koje podstiču njegovo delovanje, ponašanje i govorno ispoljavanje. Harpagon je centralna ličnost, gromadna i upečatljiva. Svi ostali likovi su samo agensi za ispoljavanje glavnog junaka ili reflektori za potpunije osvetljavanje njegovog karaktera.

Nakon pet godina mučne i teške borbe, francuski komediograf Molijer (posle dve anatemisane verzije komada Tartif (1669.), satire o licemernom bogomoljcu napokon uspeva da objavi treću, priznatu verziju. Dana 10. februara 1669. godine predstava je konačno odigrana, uprkos svim mogućim zabranama bogohulne satire. Pariski je arhibiskup pretio ekskomunikacijom svakom onome koji bi delo prikazivao, štampao ili čitao.

ORGON (glava porodice, Elmirin muž i otac Marijane i Damisa, obraća se licemernom bogomoljcu Tartifu, koji je zloupotrebio njegovo poverenje i dobročinstvo, zavodeći istovremeno Orgonovu ženu i ćerku):

Oči su mi svedok svih mojih nedaća; vidite li kako se dobrota plaća? Izvukao sam rado čoveka iz blata, smestio ga, drž'o ko rođenog brata; od mene je dare svakog dana primo, dao sam mu ćerku, dobra što sam imo, a u isto vreme on, podlac i fukara, hoće da mi ženu podmiti i vara; i nezadovoljan još svojim zločinstvom, on sme da mi preti mojim dobročinstvom, i na moju propast sad upotrebljava svu moju dobrotu, goni me bez prava s mog imanja, na kom njegova je šapa, želeći da dođem do prosjačkog štapa.

TARTIF: Vašega se gneva nimalo ne bojim, i ja mirno idem dužnostima svojim.

ORGON: A da l’ ti se duša seća, da li shvata da sam te, bedniče, izvuko iz blata.

TARTIF: Da, dobro se sećam svih vaših dobara; al’ prva je dužnost interes vladara; tom dužnošću svetom u mojoj se duši svaka ljubav, svaka blagodarnost guši, i ja bih žrtvovao ovim obvezama druga, ženu, oca, pa i sebe sama.

ELMIRA (Orgonova žena):Varalica!.

DORINA (Marijanina prijateljica): Kako na prevaru kletu meće lep plast svega što je drago svetu.

KLEANT (Orgonov šurak): Al’ ako vas tako razumeti volja, kad vam je tolika odanost spram kralja, zašto je tek onda puštate na scenu kad vas hvata da mu zavodite ženu; što ste za dostavu tek tad bili spremni kad, prinuđenošću, iz kuće vas goni? Neću da govorim, sred ovoga stanja, o tom da vam dade sva svoja imanja, al’ ako je krivac, svejedno zbog čega, zašto ste primali poklone od njega?.

Šta je zapravo izazvalo ogroman gnev Crkve i istoriju zabrana ovog smelog, duhovitog i pronicljivog Molijerovog komada?

Godine 1627., da bi se oduprli širenju slobodne misli, verske ravnodušnosti i ateizma, nekolicina crkvenih predstavnika i religioznih laika osnovali su tajni savez Svetog pričešća. Krajnja zatucanost i verska netrpeljivost decenijama su davali smisla mračnom, ali veoma snažnom uticaju ove organizacije, neke vrste tajne duhovne policije. Iza Molijerovog Tartifa koji se uvukao u porodicu Orgon, obavio mističnim oreolom stroge vrline i uzeo na sebe pravo da svima bude moralni sudija, nesumnjivo se krije član Svetog pričešća. Molijer to nije mnogo ni prikrivao, naročito u prvoj i poslednjoj verziji. U ime istine, razumnosti i ljudske tolerancije, on je s ogromnom snagom ismevanja skinuo masku lažne pobožnosti i skrušenosti sa razvratnog i gramzivog Tartifovog lica, masku koju su videli svi, osim bogatih i zaslepljenih gospođe Pernel i njenog sina Orgona. Mada svi fanatici ove organizacije nisu neizbežno bili i licemeri, mnogi su se poznali ili su bar shvatili oštru i opasnu satiru. Stoga nije nikakvo čudo što je Molijer navukao protiv sebe silan gnev ovih ljudi, koji su i inače, kao uostalom i crkva toga doba, bili protiv pozorišta. Ljudska glupost i zlo, po ko zna koji put, ironijom milosrdne sudbine pretvoreni su u komično umetničko delo, ovaj put besmrtni i vrhunski Molijerov komad Le Tartuffe.

Oslonjen na duh tradicije, pre svega antičke, velikane poput Aristofana i Plauta, plodni i pronicljivi, hrabri i svestrani komediograf Molijer stvara pozorište i komade koji su pre svega bili skup duboko istinitih slika čoveka i ljudskih naravi, ne odbacujući pritom ni komiku zapleta i situacije. Kao izvanredni pisac Molijer je posedovao izuzetan dar za crtanje raznih sredina i uobličavanje najrazličitijih karaktera, kombinovan sa pronicljivim, dubokim poznavanjem društva i čoveka. Molijerova zdrava komika, njegovi veseli komadi – kombinacija elemenata tradicionalne farse francuske i italijanske commedia dell’arte, komedije karaktera i naravi, njegove žestoke satire, kombinovani sa izuzetnim osećanjem za scenu, živošću i prirodnošću dijaloga, delovali su neodoljivo blagotvorno na publiku, i ostali su svojom upitnošću, iskrenošću i aktuelnošću značajni do današnjih dana. Molijerove vanvremenske komade uzdizalo je u sam vrh istorije komedije uzvišenost i dubina misli, istinitost, raznovrsnost, bogatstvo i psihološka dubina likova, kao i oštro i prefinjeno posmatranje autora. I dan-danas veoma aktuelan, Molijer se kao pisac vanredno vešto uživljavao u vlastite likove i kao prvi doneo na scenu jetku satiru, nenadmašno smelo i vešto slikajući poroke. Bio je bič pobožnih ljudi svog vremena – bilo da je u pitanju bio legendarni, imaginarni i amoralni zavodnik žena – bogohulni Don Žuan ili pak varalica, pobožni licemer i razvratnik Tartif.

Intrige, zavisti i spletke, plodovi svih njegovih neprijatelja koje je nemilosrdno šibao i slikao u svojim duhovitim i pronicljivim komadima, nisu ga puštale na miru ni posle smrti: pariski biskup je zabranio da mu se telo sahrani, radujući se sa ostalim neprijateljima (pre svega pobožnim licemerima koji su se prepoznavali u njegovim smelim komadima) smrti bezbožnika i kazni pakla, koja mu je zasluženo sledila.

Jedan od najvećih majstora humora i smeha umirao je podsmevajući se vlastitoj bolesti (intenzivno stvaranje i zabrane su ga jednostavno sagorele), lekarima, ljudskoj gluposti i na kraju, i samoj smrti. Zavesa je poslednji put spuštena 17. februara 1673. godine – Molijer je umro svega nekoliko časova posle četvrtog izvođenja njegove predstave Umišljeni bolesnik (1673.), komedije koja progovara o životu umišljenog bolesnika koji za sebe misli da je veoma bolestan. Postaje ovisan o doktorima i o supruzi koji mu ne govore njegovo stvarno stanje nego iz njega nastoje izvući što više novca.

U početku opraštajne Molijerove predstave, komedije Umišljeni bolesnik vidimo glavnog lika Argana kako sređuje račune s doktorima te zbraja potrošeni novac koji je potrošio na velik broj različitih lekova. Argan ima ženu i dve kćeri iz prvoga braka. Angelique je dovoljno stara za udaju, te je našla već momka za koga otac ne zna. Odjednom ju otac pozove te joj kaže da joj je našao supruga. Ona se poveselila misleći da je to njezina ljubav. Ali nisu mislili na istu osobu. Aragan, koji misli da je jako bolestan, želi je udati za lečnikova sina koji studira medicinu kako bi u porodici mogao imati lečnika koji bi se za njega stalno brinuo. Beline, Araganova žena želi Angelique poslati u samostan, ali se pokorava mužu. U svakom prizoru Aragan izjavljuje ljubav Beline, a ona mu uzvraća. Aragan, umislivši da mu smrtna ura otkucava, sastavlja oporuku. Za oporuku Beline ne želi čuti, i kako kaže I ja bih pošla za vama u grob da vam dokažem kako vas nežno volim. Aragan joj želi ostaviti sav imetak, ali mu to zakon onemogućuje. Kod predloga da Beline pre njegove smrti uzme sav novac i menice iz njegove sobe Beline se uzruja rekavši da ništa od toga ne želi, ali je ipak zanimalo koliko su ti iznosi veliki. Sluškinja Toinette je na Angeliqueinoj strani, te ju podržava i spremna joj je pomoći. Tako odlazi javiti Cleantu (Angeliquenoj velikoj ljubavi) da Aragan sprema udati Angelique. Cleante se predstavlja kao zamenik učitelja pevanja kako bi on i Angelique mogli biti zajedno. Aragan ništa ne sumnja, te poziva budućeg zeta i njegova oca na večeru. Oni razgovaraju o Araganovoj neobičnoj bolesti i načinima izlečenja. Beline je primetila Cleanta koji joj je bio sumnjiv. Kaže to Araganu, koji je potražio mlađu kćer Louison, te mu ona otkriva svu istinu. U posetu Araganu dolazi njegov brat Beralde. Beraldea je Cleante nagovorio da ga predstavi kao momka dostojnog Angelique. Aragan ne želi čuti za nju, nakon skandala koji je napravila pred doktorom i odbila muškarca kojeg joj je otac namenio. Tu opet vidimo umišljenu bolest Aragana, kada ga je sluškinja podsetila da sa sobom uzme štap, jer bez njega ne može hodati. Toinette i Beralde kuju dogovor kako bi uspeli pomoći Angelique. Beralde počinje uveravati svog brata da on nije bolestan i da medicina je nauka za naivne. Aragan tu tvrdnju pokušava pobiti, ali Beralde ima dobre odgovore na svako Araganovo pitanje. Nakon što je Aragan odbio uzeti klistir doktora Purgona, Purgon se jako naljutio i ostavio Aragana. To je iskoristila sluškinje Toinette te se predstavila kao veoma iskusan lečnik i Aragana uverila da treba raditi suprotno no što su mu njegovi lečnici preporučili. Beralde Araganu govori kako ga njegova žena iskorštava, a kćer bezuvetno voli, te je zbog toga ne sme poslati u samostan. Aragan u to sumnja, ali pristaje na test. Beralde se sakrio, Aragan je legao na kauč i pravi se da je mrtav. Toinette tada kaže Beline da joj je suprug umro. Beline ulazi u sobu da se uveri, te tada naglas govori kako mora što pre uzeti sav novac i menice, te kako se konačno rešila muža. Aragan se digne i viče za Beline dok ona odlazi. Istu su stvar napravili kako bi testirali Angelique. No ona je plakala, jadikovala, jedina briga joj je bila što je otac umro dok se na nju ljutio; bila je potpuno neutešna. Čak je odbacila Cleantea i odlučila poći u samostan, prema očevoj poslednjoj želji. Čuvši to, Aragan zagrli i poljubi svoju kćer, sav sretan što je upoznao njezinu pravu narav. Pristao je na brak Angelique i Cleanta, pod uvetom da Cleante postane doktor da bi se mogao brinuti za Aragana. Cleante je spreman sve obećati, no Beralde je uverio svog brata da to nije potrebno, da Aragan može sam postati doktor i tako sam sebe izlečiti. Beralde pozove svoje prijatelje koji čine svečani skup kako bi Aragana proglasili lečnikom. Aragan bez ikakve muke i sumnje prolazi sve testove i postaje lečnik. No, nije znao da je sve to samo predstava kako bi Beralde uverio brata da je lečnik i kako bi Aragan sam sebe izlečio.

Sebičnost nije oznaka karaktera. Sebičnost je stanje duha, ili još bolje: stanje duše. Umišljena bolest, ljubomora, preterana brižnost (koja guši), cepidlačenje, škrtost i mizantropija samo su neke od utelovljenih pojavnosti sebičnosti. Sebičan čovek ne misli ni na koga osim na sebe i celi svet želi podrediti sebi. Sebičan čovek ne zna i ne čuje one druge, on samo zna terati svoje, ne brinući se za najbliže i ne shvatajući da je često smešan, a ponekad i jadan. Ukratko, sebičnost je ljudska osobina par excellance. I tako je i umišljeni bolesnik, Argan, glava kuće, otac i muž - jednostavno sebičan. Njega ne zanimaju nikakvi događaji izvan njegove bolesti. Sve što je povezano s lekovima, lečnicima, apotekarima i hirurzima dobro je došlo u njegovu kuću - ostalo i ostali: van! A budući da se njegove želje svode na udovoljavanje samome sebi, Argan svoju kćer namerava udati za lečnika, kako bi imao zeta i rodbinu koja mu treba, odnosno, ne želi propustiti priliku koja je puno bolja za njega. Zalud mu brat tumači da je njegova bolest preterana i da to ludovanje za apotekarima i lečnicima mora završiti, zalud mu sluškinja dokazuje da će njegovo vlastito srce sprečiti neželjenu udaju: jer on je u srcu - dobar. I u pravu je. Argan je dobar čovek, voli svoju decu i svoju drugu ženu, ali njegova bolest ga izdaje. U svojoj opsednutosti s bolešću Argan ne pita ni za šta drugo nego za svoje klistire. A budući da je bolestan, prema vlastitim rečima i dubokom uverenju, iako doduše hoda, spava, jede i pije kao i svi ostali, Argan je zaluđen lečnicima koji su za njega sveznajući i nedodirljivi Parnas, pa je tako najveća čast razgovarati i družiti se s lečnicima. Oni su čestita i cenjena gospoda koju se taj blesavi bezobraznik Moliere usuđuje dovoditi na scenu. Ono čega Argan nije svestan jeste talenat i razumevanje te neznalice i bezobraznika Molierea za ljude koji ne mogu izaći iz svoje kože, ljude koji doduše hodaju, spavaju, jedu i piju kao i svi ostali, ali su ipak veći od života. Takav Argan nije više samo dosadan, sebičan gnjavator, on je osoba koja se ne zaboravlja.

Bio je to totalni trijumf majstora komike i apsurda sveta u kojem je živeo i stvarao. Molijer je bio veliki satiričar francuske književnosti, bič poročnih ljudi svoga vremena, čije je poroke i nedostatke nemilosrdno šibao u svojim delima. Ponekad, ređe, ta satira je bila upućena na adresu pojedinaca, ali je češće Molijerova satirična žaoka uperena protiv raznih društvenih sredina, slojeva, grupa, profesija, i njihovih naravi i poroka: protiv pobožnika i njihova licemerstva, precioza (lažno otmenih dama) i njihove izveštačenosti, lekara i njihovog šarlatanstva, pravnika i njihovog formalističkog naklapanja, aristokrata i njihove šupljoglavosti i snobizma, buržuja i njihovog tvrdičluka, trke za plemićkim titulama. Posebnu vrednost njegovim vanvremenskim delima davala je zdrava komika: počevši od one grube lakrdijaške komike što proizlazi iz batina i šamara (koje Molijerove likovi u nekim komadima obilno dele jedne drugima, na pozornici) ili iza raznih grimasa, burlesknih šala, kalambura (kojima obiluju mnogi njegovi komadi), pa do one fine komike, komike višeg reda, kakvu nalazimo u njegovom Mizantropu. Ali, što je opet značajno, ma kojoj vrsti ili rangu pripadala, Molijerova komika je bila retko bezrazložna, sama sebi cilj. Ona je mahom imala svoj širi i dublji smisao: s jedne strane, zasmejavajući i zabavljajući ljude, Molijer je želeo u isti mah i da ih, kako je sam govorio, pouči; s druge strane, komične situacije u koje ličnosti dospevaju, i dugi nizovi komičnih i efektnih reči koje oni govore, doprinose u velikoj meri njihovoj karakterizaciji, impresivnosti i sugestivnosti. Molijer je bio prvi koji je uneo, manje ili više, oštru satiru u svoje komade: još njegovi savremenici su u njemu videli ne samo nenadmašenog već i prvog slikara svih tih sredina i poroka, a u njegovim delima slike pojava koje se vrlo često dešavaju u svetu.

By Dragan Uzelac