Paul Verlaine (1844.-1896.)

 

Paul Verlaine (1844.-1896.)

 

 

Plavo nebo iznad krova

mirno poput ulja!

Jedno stablo iznad krova

svoju krunu ljulja.

Zvoni nebom u vidiku

blago, tiho zvono.

Ptica granjem u vidiku

tuži monotono.

Bože, bože, život tu je

spokojan, pun sklada.

Smiren žamor što se čuje

dolazi iz grada.

Šta učini, ti kom, eto,

sad se suze roje,

šta učini, reci, eto,

od mladosti svoje?...

                    

    Legendarni francuski pesnik,tragičar i boem,umetnik koji je vlastiti haotični život ukletog pesnika pretočio u poeziju, maestralni liričar čija je vanvremenska poetska muzikalnost najbolje odražavala atmosferu i duh simbolizma kao modernističkog pesničkog pravca - Pol Verlen, jedan je od najznačajnijih francuskih pesnika simbolista. Rođen je 1844. godine u gradu Mecu. Pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je opterećen porocima i slabostima, ali isto toliko obilno i nagrađen darovima, pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena, a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život.

U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.

Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?
- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci…
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno…
- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine.

   Verlen je rođen u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u Licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: Njegova duša najdivniji je poklon koji se  poželeti može. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: Kakvo si nam to čudo doveo u kuću? U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći). Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu.

Ja sam Carstvo koje siđe sa vrhunca,
Koje motri golem hod belih Varvara;
Zlatotkane, lenje akrostihe stvara
U kojima igra malaksalost sunca.

U dosadu gustu jad duše ugranja.
Kažu, tamo negde krvavo se bori.
O, bez moći, slabi, željom tako spori,
O, bez htenja za lepotom postojanja!

O bez moći, o bez htenja: malo smrti!
Sve je popijeno. Batil, smeh uglasi!
Sve je pojedeno. Ništa da se glasi!

Tek luckasta pesma bačena sred vatre,
I rob koji sporo oko vas se vrti,
I jad neznan koji hoće da vas satre.

   Gradski prizori i predeli, kao simboli prigušenih, setnih raspoloženja, provejavaju kroz njegovu prvu pesničku zbirku – Saturnske pesme (1866.), te ostaju odrednicama njegovog celokupnog stvaralaštva. Njegovo pesničko stvaralaštvo bilo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima i alkoholičarska strast. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je, nedugo posle prve, objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima, osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: Volim Vas, jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to Prava kita cveća usred pakla kanonade. Rasplinutim opažanjima odgovarala je neodlučnost Verlenova izraza koji je težio melodijskom skladu. Znamenita Jesenja pesma iz pomenute poetske zbirke rečit je primer.

 

Teške su tuge

jeseni duge-

cilik gusala

srce mi kida:

od boli rida

i neznanih zala-

nešto me guši,

bol mi u duši,

čuj, ura tuče!

Zar dani sreće

vratiti se neće?

Suze me muče...

Odlazim tako...

Vetar me lako,

letos ko lane,

baca posvuda,

ovud’ onuda-

suh list sa grane...

    Pomenute Galantne svečanosti (1869.) bile su još jedna Verlenova jedinstvena zbirka simbolističke poezije – njeni razigrani krajolici slika su duša koja se prepušta sanjarenju između radosti i tuge. Već tada je živeo boemskim životom, punim dekadencije, narkotika i pijančevanja. Dobro poznavanje pesničke prirode poslužilo mu je da napiše manifest simbolizmu i prvi upotrebi naziv Ukleti pesnici u svom istoimenom eseju. Njime je Verlen opisao simbolizam kao pokret, kao i prirodu pesnika koji su ga predstavljali. Ovaj manifest simbolizmu ukazao je na autentičnost poezije simbolističkih pesnika i time naglasio njihovu važnost u celokupnoj književnosti 19. veka. Verlen je posebnu pažnju dao i iskustvu ovih pesnika, dobivenom kroz njihovo ponašanje koje je u to vreme veoma odudaralo od postavljene društvene norme, a iskazivalo se kroz zloupotrebu alkohola i droga. Boemština tog vremena uveliko je uticala na književnost, a posebno na poeziju i upravo zato je Verlen simboliste nazvao ukletim pesnicima. Ovim manifestom Verlen se borio protiv konvencionalnog shvatanja književnosti i kritičara koji su ignorisali simboliste upravo zbog njihova načina života. Dekadencija kojom se odlikuje poezija ukletih pesnika karakteristična je i za Verlenovu poeziju, pa je njegova borba za prikazivanjem simbolima kao književno vredne poezije, bila je borba i za njegovo sopstveno pesništvo. Nove teorije koje je Verlen razvio, vezane uz tu “novu” poeziju, bile su veoma značajne za tadašnje pesništvo i imale su velikog uticaja na modernizam, ali i modernu poetiku uopšte.U svojoj poeziji Verlen je želio da izazove određena osećanja, stvori određeno atmosferu i prikaže emotivna stanja, a sve kroz magiju i zvukove reči, kroz ritam strofe i njegove metrike.

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju…

    Poznavaoci ličnosti Verlena kažu da je on bio čovek u stalnim ljudskim i pesničkim padovima i uzletima, čovek bez moralne čvrstine i reda u stvaranju, labilna ličnost, neumeren i ekscentričan. U životu je tražio blato i sa uživanjem gacao po njemu, a onda se pokajnički vraćao iz greha u svetost i čistotu, da bi posle izvesnog vremena sve počeo iz početka. U njegovoj poeziji može se pratiti preobražaj poezije u pravcu dekadence i simbolizma. Romanse bez reči (1874.) nastaju nakon sudbinskog susreta sa mladim i buntovnim pesnikom Remboom. Verlen potpada pod njegov snažan uticaj.

Muzika pre i iznad svega,

i stoga Nepar voleti više,

tamnije i tananije diše,

jer u njemu nema sprega i stega...

Muzika još i uvek, nad svima!

Nek se oseti da stih ti uzleće

iz duše koja i sama kreće

k drugom nebu, drugim ljubavima.

Nek stih ti bude bura, avantura,

jutarnjim vetrom razvijena,

od koje cvatu metvica i nana...

A sve ostalo literatura.

    Brak sa pomenutom Matildom kao da je preporodio pesnika(sve do njegovog sudbinskog susreta sa Arturom Remboom, koji će mu izmeniti život iz temelja): odrekao se apsinta (legendarnog, boemskog napitka tog vremena, koji je pesnike odveo ili u neslućene kreativne visine, davši prelepe poetske plodove i stihove, ili ih nepovratno survao u glib dna, natopljenog alkoholnim ludilom i očajem neshvaćenosti)   i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunjivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi. Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici.

Sve jače srce plače,
Ko kiša povrh grada;
Što bol i sjeta znače
Što muče me sve jače?

O blagi šume kiše
Po zemlji i po krovu!
Sve dosade je više,
O tiha pjesmo kiše!

Razlog plaču nema,
U srcu što se trza!
Zar izdaja se sprema?…
Toj tuzi razlog nema.

To najviše me boli
Da ne znam, čemu srce
Nit mrzi niti voli,
A teške pati boli!

    Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provincijskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju! Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu svojih ukućana prkosno: Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!. Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan.

Zar ne? I u mržnji pakosnika koji
zavidni će biti, sjaju naše sreće,
ponosna će blagost pored nas da stoji.

Zar ne? Krenućemo skromnim putem gde će
presresti nas Nada u svom svome sjaju.
srećni što nas niko prepoznati neće.

Sama u ljubavi, ko u pustom gaju,
dva će naša srca, ispunjena setom,
biti dva slavuja u tom divnom kraju.

Možda ćemo mržnju sresti među svetom,
ili možda blagost. Ostaćemo svoji
i ako nas ljudi stvore svojom metom.

Udruženi dragom vezom što nas spoji,
štićeni oklopom kome ravna nema,
mi ćemo se smešit svemu što predstoji.

Ne misleći na to šta nam sudba sprema
poći ćemo skupa, puni sreće stvarne,
držeći se čvrsto rukama obema,

kao čedna deca voleći se, zar ne?

    Verlen i Rembo, srodne pesničke i boemske duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi Sunca. Verlen je odvodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!. Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!. Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu.

U ulici jednoj, sred sanjana grada,
bit će ko kad prođe ovaj život strašan:
trenut istodobno žestok i nejasan…
O sunce u magli koja se raspada!

O krik s mora, zvuči što ih šuma lije!
Bit će kao da nam ništa nije znano;
iz metampsihoza buđenje lagano:
stvari bit će iste više nego prije.

U ulici posred grada začarana
orgulje u suton napjeve će mljeti,
mačke će se na sve šankove popeti,
limene će glazbe ići sa svih strana.

Bit će tako kobno kao da se mrije,
na licima suze od slatkoga plača,
smijeh prepun jecaja u lomu kotača,
dozivanje smrti da dođe što prije.

Neke drevne riječi ko uvelo cvijeće,
od plesova čut ćeš buku uzavrelu,
udovice nose cekine na čelu,
roj se prostakuša med kurvama kreće,

koje se muvaju, strašni klapci s njima
i lišajni starci, bez obrva, bijeli,
dok na drugom kraju narod se veseli
uz bljesak raketa i miris urina.

Bit će kao onda kad se od sna budi
i ponovno zaspi i ponovno sniva
te ukrase čudne, pune cara živa,
ljeto što nam travu i zuj pčela nudi.

   Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci, Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima. Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama, jer je izgubio ugled u javnosti.

Evo cveća, evo lišća, voća, svega,
I evo mog srca. Samo za vas bije.
Tim rukama belim ne kidajte njega,
Nek vam lepom oku dar taj mrzak nije.

Stigoh sav pokriven od rosne svežine
Koju na mom celu vetar je zamrzo.
Dajte da moj umor kraj vas otpočine,
Jer će ovaj dragi trenut proći brzo.

Nek mi glava klone na prsa vam mlada,
Sva prepuna vaših poljubaca strasnih;
Nek joj mine bura ta prijatna sada,
I da zaspim uz vas, pošto čas je kasni.

    Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama Mudrost (1874.). Po izlasku iz zatvora, saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju. Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog  sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo.U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama,  Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. Verlenov verski zanos prikriva činjenicu sve dubljeg pesnikovog pada u alkoholizam i sumnjive ljubavne odnose. Nakon ljubavne, na red je došla i erotska poezija – Uporedo (1889.), a zatim i otvoreno pornografska lirika.Verlen je počeo da objavljuje pod pseudonimom, kako ne bi bio proganjan zbog svojih opscenih dela. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje : javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je 8. januara 1896. godine kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.

Pejzaž bez premca, to je vaša duša

gde idu ljudske maske, plešu krinke,

a svi, dok zvonka lauta se sluša,

ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere

pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,

u sreću kao da nemaju vere,

a pesma im se sa mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom

od koje ptice sanjaju u borju

i vodoskoci u zanosu slepom

jecaju, vitki u svome mramorju.

 

    Smešten između krajnosti modernog i tradicionalnog, kao jedan od suštinskih začetnika simbolizma, Verlen je svojom jedinstvenom setnom melodičnošću  Princa poezije i prokletog pesnika oslobodio stih, stvorivši svojevrsni pesnički impresionizam unutar tanane muzičke atmosfere prigušenih simbola lirike.

Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubit bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.

Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona može, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.

Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.

Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema...

 

 

by Dragan Uzelac, sanjar između tuge i radosti, 2014-06-21.