Jesenja tuga & Mesečina Paul Verlaine

 

Jesenja tuga & Mesečina Paul Verlaine

    Legendarni francuski pesnik,tragičar i boem,umetnik koji je vlastiti haotični život ukletog pesnika pretočio u poeziju, maestralni liričar čija je vanvremenska poetska muzikalnost najbolje odražavala atmosferu i duh simbolizma kao modernističkog pesničkog pravca - Pol Verlen, jedan je od najznačajnijih francuskih pesnika simbolista. Rođen je 1844. godine u gradu Mecu. Pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je opterećen porocima i slabostima, ali isto toliko obilno i nagrađen darovima, pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena, a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život.

    Gradski prizori i predeli, kao simboli prigušenih, setnih raspoloženja, provejavaju kroz njegovu prvu pesničku zbirku – Saturnske pesme (1866.), te ostaju odrednicama njegovog celokupnog stvaralaštva. Njegovo pesničko stvaralaštvo bilo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima i alkoholičarska strast. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je, nedugo posle prve, objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima, osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: Volim Vas, jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to Prava kita cveća usred pakla kanonade. Rasplinutim opažanjima odgovarala je neodlučnost Verlenova izraza koji je težio melodijskom skladu. Znamenita Jesenja pesma iz pomenute poetske zbirke rečit je primer.

Teške su tuge

jeseni duge-

cilik gusala

srce mi kida:

od boli rida

i neznanih zala-

nešto me guši,

bol mi u duši,

čuj, ura tuče!

Zar dani sreće

vratiti se neće?

Suze me muče...

Odlazim tako...

Vetar me lako,

letos ko lane,

baca posvuda,

ovud’ onuda-

suh list sa grane...

     Jesenja pesma pripada misaonoj tematici i sastoji se od tri strofe, od po šest stihova. Stihovi su kratki, ali to pridonosi neverovatnoj ritmičnosti pesme i ide u prilog muzikalnosti Verlaineove poezije. Ona je misaona lirska pesma, pesnikovo povezivanje jesenjeg ugođaja u prirodi s vlastitim setnim raspoloženjem. Plač, mukli zvuk sata i zao vetar pesnik uspoređuje sa svojom tugom i plašljivošću. Razlog njegove tuge je sećanje na lepu prošlost, na lepe dane kojih više nema, nemoćan je odupreti se i prepušta se lutanju. Pesma je impresionistička jer beleži pesnikovo trenutno raspoloženje. Ritam pesme je usporen, dok je stih kratak, jezgrovit, muzikalan. Verlen koristii sinesteziju - doživljaj jeseni i tuge dan je putem čula vida i sluha. Verlen iracionalnošću prodire u neistražena područja vlastite psihe, sjedinjujući simbolima pesmu i muziku. Na kraju ove božanstvene lirske pesme koja se pretapa svojom zvučnošću u jedinstvenu melodiju reči, simfoniju tananih osećanja i vibracije senzibilnih čula, Verlen moćnom metaforom predstavlja doživljaj svog života i sudbine koja mu je namenjena. No on joj se ne protivi, nego se prepušta lutanjima, kao suh list sa grane. Verlenova jesen je njegov korak ka smrti. On je suh, odnosno star i nema mu druge nego se prepustiti vetru, koliko god on bio zao, i prihvatiti sve što mu je sudbina namenila.

    Pomenute Galantne svečanosti (1869.) bile su još jedna Verlenova jedinstvena zbirka simbolističke poezije – njeni razigrani krajolici slika su duše koja se prepušta sanjarenju između radosti i tuge. Već tada je živeo boemskim životom, punim dekadencije, narkotika i pijančenja. Dobro poznavanje pesničke prirode poslužilo mu je da napiše manifest simbolizmu – pesmu Pesnička umetnost (govoreći o načinu stvaranja pesme,Verlen  insistira na muzikalnosti - muzika stvara vezu između pesme i čitaoca, reči nisu statue koje treba posmatrati, one treba da dotaknu dubinu čitaočeve duše, a to se postiže upravo muzikom koja im daje živost) i prvi upotrebi naziv Ukleti pesnici u svom istoimenom eseju. Njime je Verlen opisao simbolizam kao pokret, kao i prirodu pesnika koji su ga predstavljali. Ovaj manifest simbolizmu ukazao je na autentičnost poezije simbolističkih pesnika i time naglasio njihovu važnost u celokupnoj književnosti 19. veka. Verlen je posebnu pažnju dao i iskustvu ovih pesnika, dobivenom kroz njihovo ponašanje koje je u to vreme veoma odudaralo od postavljene društvene norme, a iskazivalo se kroz zloupotrebu alkohola i droga. Boemština tog vremena uveliko je uticala na književnost, a posebno na poeziju i upravo zato je Verlen simboliste nazvao ukletim pesnicima. Ovim manifestom Verlen se borio protiv konvencionalnog shvatanja književnosti i kritičara koji su ignorisali simboliste upravo zbog njihova načina života. Dekadencija kojom se odlikuje poezija ukletih pesnika karakteristična je i za Verlenovu poeziju, pa je njegova borba za prikazivanjem simbolima kao književno vredne poezije, bila je borba i za njegovo sopstveno pesništvo. Nove teorije koje je Verlen razvio, vezane uz tu novu poeziju, bile su veoma značajne za tadašnje pesništvo i imale su velikog uticaja na modernizam, ali i modernu poetiku uopšte.U svojoj poeziji Verlen je želeo da izazove određena osećanja, stvori određeno atmosferu i prikaže emotivna stanja, a sve kroz magiju i zvukove reči, kroz ritam strofe i njegove metrike.

   Pesma Mesečina je objavljena 1869. godine. Pol Verlen je ovu pesmu objavio u okviru zbirke pesama, pod nazivom Galantne svečanosti. Osnovnom temom ove Verlenove pesme se može smatrati čovek i njegova duša, koju je pesnik predstavio simbolično. Kako navodi Pol Verlen, duša čovekova je pejzaž bez premca. Ali, na kraju prve strofe primećuje da ljudi baš i nisu toliko srećni, te veli:  Ko da su tužni ispod čudne šminke. Pesma Mesečina je sastavljena od tri strofe, a svaka od njih ima po četiri stiha. Verlen pomoću vrlo sugestivnih slika i simbola govori o čovekovoj duši i o kovitlacu emocija u svakom biću. Mesečina je tužna, ali lepa i jednostavno priziva želju za lepotom, mirom i ljubavlju, a zvuk laute i muzike koju ona donosi budi osećanja.

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju…

    Verlenova Mesečina obojena je melanholičnom atmosferom. Pesnik nam ukazuje  svojom setnom lirikom da ljudi više ne veruju u istinske, prave vrednosti, kao što su ljubav i sreća. Mesečina je u funkciji nekog simbola. Verlen doživljava pejzaž i preovlađuje melanholično, setno osećanje. Mesečina asocira na nešto tajanstveno, u prvom planu nešto kao lažni sjaj. Mesečeva svetlost je samo privid. Kod Verlena je primetna sklonost za opisivanje pejzaža, koji su vizuelno bogati, topli ili hladni, svetli ili tamni, ispunjeni bogatom orkestracijom. Pejzaž je samo spoljašnja manifestacija unutrašnjih stanja, on je dakle samo sredstvo da se izrazi unutrašnji pejzaž ljudske duše. Mesečina sugeriše svojim naslovom pejzažnu sliku, ali već prvi stih pokazuje da je to varka. Noćni pejzaž pod mesečinom jeste tematski okvir, ram u koji je stavljena sasvim druga slika - ljudska duša i njena skrivena i tajanstvena treperenja. Pejzaž je ovde samo agens za uvođenje motiva ljudske duše i nagoveštaj da je predmet pevanja pejzažno bogatstvo ljudske duše i njena skrivena (maskirana) sadržina. Maska je središnji motiv: u ljudskoj duši je mnogo ljupkih maski koje plešu i koje stvaraju privid i zamagljuju suštinu. Maske su raznovrsne: lice, grimasa, pogled, osmeh, šminka. Maska je i zvuk laute, i slušanje muzike, i raspoloženje. Zanesenost muzikom (pažljivo slušanje) samo je privid - u duši ne vlada mir, u njoj se sve kreće, talasa i sudara; analogno tome, spoljašnji mir je samo privid, maska. Maska je brana na ulazu u dušu, pod njom se kreću i misli i raspoloženja; ona je privid, varka, obmana - ispod nje je nedokučena suština. Spoljašnjost je privid i varka a suština je ispod, do nje treba doći naporom misli i intuicije; sve je maska i laž, privid i varka, nigde istine. Mesečina se na kraju pesme konačno spustila na pejzaž a u njemu su dve kontrastne slike: mirovanje (spavanje) ptica u borju i jecanje vitkih i mramornih vodoskoka. Cela strofa je zatvorena sumornim osećanjima i raspoloženjima: tužan, spava, jecaji. Na kraju, kao poslednja slika u čitaočevim očima, ostaje vodoskok u mramornom presijavanju - hladnoća vode pojačana je asocijacijom na hladnoću mramora. Hladnoća je i poslednji osećaj koji prožima čitaoca pesme i poslednji utisak koji ostaje u njemu. Ono što je posebno zanimljivo, a vezano je za ovu pesmu jeste da je, tada mladi francuski kompozitor, a danas čuveni Klod Debisi bio inspirisan stihovima ove pesme. Tako je njemu pesma Mesečina poslužila kao inspiracija za najpoznatiji čin njegove čuvene opere Bergamska svita.

   Poznavaoci ličnosti Verlena kažu da je on bio čovek u stalnim ljudskim i pesničkim padovima i uzletima, čovek bez moralne čvrstine i reda u stvaranju, labilna ličnost, neumeren i ekscentričan. U životu je tražio blato i sa uživanjem gacao po njemu, a onda se pokajnički vraćao iz greha u svetost i čistotu, da bi posle izvesnog vremena sve počeo iz početka. U njegovoj poeziji može se pratiti preobražaj poezije u pravcu dekadence i simbolizma. Smešten između krajnosti modernog i tradicionalnog, kao jedan od suštinskih začetnika simbolizma, Verlen je svojom jedinstvenom setnom melodičnošću  Princa poezije i prokletog pesnika oslobodio stih, stvorivši zajedno sa svojim sudbinskim prijateljem, legendarnim pesnikom Arturom Remboom svojevrsni pesnički impresionizam unutar tanane muzičke atmosfere prigušenih simbola lirike.

 

By Tanja & Dragan Uzelac, čudesnog, sudbinskog  proleća 2020.