Priča o severnoameričkim Indijancima: Narod Manitua i Velikog Duha (moja knjiga posvećena svetu Indijanaca)

 

Priča o severnoameričkim Indijancima: Narod Manitua i Velikog Duha

 

Uvod: Velika Vatra (by Dejan Dobrijević)

 

    Talasi su se kao mali debeljuškasti prasići prevrtali jedan preko drugog, vetar je lučio svoju molsku simfoniju, dok se omanja grupa drvenih jedrenjaka mirno kotrljala po slanoj površini okeana. Bio je to prevreo dan Leta gospodnjeg 1492., u različitim istorijskim knjigama različito ubeležen: kao najveće otkriće novijeg doba ili pak najveći masakr nad jednom civilizacijom, kulturom i narodom, prouzrokovan običnom greškom, još običnijeg kapetana, koji je, tražeći Indiju paradoksalno pristao uz krivu obalu. Drevni čovek koji je tamo živeo još od neolitskih i paleolitskih vremena, iznenada otkriven našao se u čas posla ugrožen u svim sferama egzistencije. No, osvajačke horde Španaca, Holanđana, Francuza i Engleza imale su priliku da se susretnu sa narodom koji je uprkos neobrazovanosti i tehnološkoj nerazvijenosti naspram svojih osvajača posedovao neverovatnu duhovnu snagu i karmu, koja ga je vodila do najviših tačaka toka svoga postojanja. Određeni hrišćanski redovi, ljudi i žene, katkada su dosegli tu kreativnu moć. U Sjedinjenim Američkim Državama bilo je stotine sićušnih indijanskih društava koja su održavala sebe i svoje pojedince na takvoj razini stotine godina, do zadnjeg sata.

 

    Ovo je priča o narodu koji je u nekim svojim segmentima potpuno izbrisan sa lica zemlje. O narodu, koji je konstituisao praoblike demokratije dok su naprednom Evropom vladali monarhija i slična hijerarhijska uređenja. O narodu, na čijem je plemenskom uređenju kasnije izgrađen model SAD. Ovo je priča o narodu Velike Vatre.

 

                                                        ######

 

    Poznavati duh Indijanaca SAD, znači poznavati neki drugi svet. To znači poći dalje od kartezijskog doba, dalje od hrišćanskog doba, dalje od Aristotelovog doba, dalje od svih dihotomija koje poznajemo, i ući u svet čuda, doba praskozorja čoveka. Tu su sve dihotomije okupljene: radost zahteva tugu, a tuga radost, čovek i društvo i svet su jedno, mašta i stara konkretna mudrost iskusnosti sudeluju u ritualima i moralizatorskim pričama, pesmama i mitovima, idealizam i idealnost udružuju se s istraživačkom i postojanom praktičnošću. Dete je udruženo sa čovekom.

 

    U vreme otkrića, područje gde su sada SAD sadržavalo je oko milion Indijanaca (tačnije rečeno autohtonih Amerikanaca). Ukupan broj za Severnu i Južnu Ameriku iznosio je oko 30 miliona Indijanaca. Danas je taj broj u SAD sveden na cifru od oko 2 miliona. U doba dolaska belaca nije bilo četvorne milje koja nije bila upotrebljena ili naseljena. Nekih 600 indijanskih dijalekata služilo je još većem broju plemenskih društava. Ta su društva živela u savršenoj ekološkoj ravnoteži sa šumom, ravnicom, vodama i životinjskim svetom. Istorija severnoameričkih Indijanaca , u toku niza vekova, ističe tri indijanske karakteristike, pristupačne prosečnom čoveku samo primenom duboke društvene umetnosti. One su bile: psihološka zrelost, mnogostranost i intenzivnost sa mirnoćom.

 

    Smatra se da je postojbina američkih Indijanaca Azija i da su migracije počele 10000 godina pre Hrista, a da su doseljenici stigli iz Istočne, pa čak i Srednje Azije. One su tekle ne samo od zapada preme istoku, već i duž planinskih venaca Aljaske, pacifičkom obalom, sve do Tierra del Fuego. Neke grupe su se zaustavljale, a neke su nastavljale prateći rečne tokove, oduvek bitne za ljudske naseobine. Prvi američki doseljenici su sa sobom nosili oskudna iskustva: upotrebu vatre, uplitanje biljnih vlakana u tetive i pravljenje oruđa od kamena. Od životinja pripitomili su jedino psa. Na novom kontinentu naučili su da gaje biljke i da prave ukrase od metala, što je uslovilo stvaranje različitih kultura. S obzirom da su doseljenici stizali iz različitih krajeva Azije i jezici su im bili različiti. Tokom vremena u novoj postojbini izdvojilo se osam jezičkih grupa iz dvesta manjih jezičkih celina. Indijanska tradicija se ponajviše održala zahvaljujući nekim plemenima kao što su Zuni i Hopi, i plemenima Apači i Navaho, koja su živela pod manjim uticajem Španaca, nalazeći se u dalekim pustinjama neinteresantnim za osvajače, i čiji su mitovi došli i do nas. U okolini velikih jezera došlo je do stapanja više plemena algonkijanske jezičke grupe, kao što su: Odživabaj, Potavatomi, Sauk, Foks i Kikapu, sa plemenima Sante i Vinebago koja su govorila sijuan jezikom. Južno od reke Ohajo plemena kao što su: Kadoan Poni, Sijuanosagi i Omahe su zadržala svoju religiju, jer su bili daleko od svih uticaja.

 

    Što se tiče plemena Kajove, španski izvori navode da su nastanjivali oblasti reke Jelouston oko 1706.godine, dok drugi izvori tvrde da im je postojbina oblast Oklahome, gde se i danas nalaze. Oni su karakteristični za južne ravnice, kao čto su Čejeni za severne. Kroz istoriju Kajove su se udruživale sa Kajova Apačima koji su govorili Atabaskan jezikom. I pored zajedničkog učešća u ratovima i ceremonijama, kao i pored identične materijalne kulture, oba naroda su zadržala jezički identitet, socijalne, upravne i religiozne oblike. Pleme Zuni, u jugozapadnom Novom Meksiku, je najveće od svih Pueblo Indijanaca i verovatno najkonzervativnije. Njihova religija i filozofija je najkomplikovanija. Mit o nastanku kukuruza je recitovan jedanput godišnje, a recitovala su ga 2 sveštenika. U toku recitovanja pojavljuju se Šalako - velika natprirodna bića u obliku ptice, poznata kao božanski stvorovi, da blagoslove narod Zuna. Ceremonija traje celu noć. Dok se priča izgovara ne sme se izostaviti ni jedna jedina reč, jer ceo ceremonijal neće imati efekat. Pleme Modoci danas živi na istočnoj padini Keskejd planine u Oregonu, predelu kojeg presecaju rečni tokovi prema jezerima... Njihov život je usko vezan za doline, reke i jezera. Iz reke su koristili losose i druge ribe, sušeći ih za zimu. Od kornjača su jeli meso, dok su oklope koristili za zdele i posuđe.

 

    Čiroki Indijanci, koji su živeli u Južnoj Karolini i Istočnom Tenesiju predstavljali su najveće severnoameričko pleme od 20000 ljudi, koji su živeli u 60 gradova. Pleme Irokezi je nastalo iz unije između pet plemena iz dela severoistočne Amerike. Bili su to: Kajuga, Mohavk, Onieda, Onondaga i Seneka, koji su govorili međusobno razumljivim jezicima. Njihova organizacija je postala jedan od modela konstituisanja SAD-a.

 

Umesto autorovog zaključka:

   

    Hej-a-a-hej!Hej-a-a-a-hej!Hej-a-a-hej! Deda, Veliki Duše, još me jednom pogledaj na zemlji i prigni se da čuješ moj slabašni glas. Ti si prvi živeo i stariji si od svake potrebe, stariji si od svake molitve. Sve ti stvari pripadaju - dvonožne, četvoronožne, krila vazduha i sve zeleno što živi. Postavio si moć četiriju strana sveta da se ukrste. Ukrstio si dobar put i put poteškoća; i tamo gde se seku to je mesto sveto. Dan za danom, ti si život svega.

                                                                                CRNI LOS, DAKOTA SIJUKS

                                                                       Uvod priredio: Peti Sioux Dobrijevich

 

 

 

Tema: Tamo gde smo prevareni (by Mici Zibi)

 

 

Živeo je jednom, mada tvrde da ih ima još ponegde, narod slobodan i prirodan kao vuk. Zvali su ih Indijanci. Shvatali su i razumevali prirodu, zvali je Manitu. Govorili su:

 

-          Davno, kada je Manitu stvarao svet, prvo je stvorio ravnice i planine. Zatim reke i jezera. Onda je stvorio nebo, drveće i travu. Posle toga stvorio je životinje. Od svake životinje Svemogući je stvorio svoj narod, stvorio je nas. Naš narod nastao je od vuka. Zato deco, poštujte vuka kao svog oca, svoju majku. Poštujte vuka kao svog brata. Ne smete ga ubiti niti mu bilo kako naškoditi. On je naš totem, naš zaštitnik.

 

                                                         indijanska legenda: Beli čovek, Manitu i vuk

 

     Priča o severnoameričkim Indijancima, priča o prvim, autohtonim Amerikancima, seže duboko u daleku prošlost, dalju od osvita prvih civilizacija.

 

     U davna vremena, pre nekih deset, dvadeset ili više hiljada godina, grupe plemena iz Istočne i Srednje Azije krenule su na daleki put neizvesnosti, put u nepoznato. Vođeni vlastitom sudbinom i prateći svoj unutrašnji nemir stigli su na neki novi, neotkriveni kontinent, ispostaviće se kasnije - ne baš gostoljubivo područje današnje Aljaske.

 

    Otkrivajući vremenom sebe, unutrašnje porive, snove i duhove predaka krenuli su dalje, duž pacifičke obale i dolinama reka u potrazi za staništem i hranom. Stapajući se sa prirodom, njenom netaknutom izdašnošću, izazovima i logikom - shvatljivom samo za one koji mogu da je ispoštuju, slede i uzvrate nesebično na darovima, proširili su se do krajnjih tačaka američkog kontinenta, današnje Ognjene zemlje, zvane i Tierra del Fuego. Bili su to narodi mongoloidnog izgleda, međusobno različiti po jeziku i kulturi, plemenski organizovani u lovačko-sakupljačka i ribolovačka društva, koja će učeći početi da se bave i zemljoradnjom te uzgojem biljaka. Bili su to narodi siromašni (ili skromni) po znanju, ali izuzetno bogati duhom, Velikim Duhom vlastitih predaka koji ih je nepogrešivo vodio i kojeg su izuzetno poštovali. Bili su to nomadi i lovci koji su shvatali i poštovali prirodu, zvali je Manitu, gradeći na njenoj lepoti, nevinosti i darežljivosti vlastitu civilizaciju i harmonični svet uzajamnog uzimanja, davanja i pre svega  poštovanja.

 

Mudrost o životu:

   

Kao što ne možete videti da se listovi bilo kog zdravog drveta međusobno prepiru ili bore, isto tako nema nikakve potrebe da se ljudi međusobno prepiru ili bore zbog bilo čega izuzev prijateljskog nadmetanja. Kada se Veliki Duh spozna iznutra, u zajednicama u kojima se poštuje istina i poštenje, ljudi žive u međusobnom skladu. Oni doživljavaju svoje vlastite živote i život Tvorca kao jedan isti život. Oni znaju da su naši ljudi listovi, a naša plemena grane čudesnog drveta. Oni znaju da život dvonogih i četvoronogih i krilatih, život biljaka, reka i mora, život čak i samog sunca, meseca i zvezda raste iz istog drveta. Svi potiču iz jednog stabla Bića - večnog življenja koje znamo pod imenom Bog. Na ovaj način, Veliki Duh živi unutar svih stvari, u svakoj životinji i biljci, u svakom drvetu, i u svakom od nas koji smo ovde prisutni.

 

    

    Doseljenici iz Azije, prvi, autohtoni Amerikanci, bili su deca prirode, koja žive u skladu sa njenim zakonima. Živeći nomadski i prateći divljač po bespućima nepregledne netaknute prirode, bili su u stalnom pokretu i praćenju tokova prirode sa svim njenim menama, izazovima i darovima. Sve što su imali, nosili su sobom - i svoje šatore (wigwame) i svoje oružje - luk, strelu, koplje, sekiru (tomahawk), a kasnije i konje, koji su im ponajviše služili u seobama, borbama i lovu na bizone (buffale-tatanka), njihove glavne izvore hrane i ostalih skromnih potrepština. Divlji konji - mustanzi, uživali su u vlastitoj slobodi i nesputanosti.

 

    Bogata indijanska mitologija govori nam o tome koliko su poštovali zemlju: ona po njima nije bila ničije vlasništvo, a mi smo je samo iznajmili da živimo na njoj. Veliki Duh ustupio nam je zemlju kao i biljkama i našoj braći životinjama. Da bi preživeo, Indijanac ubija samo onoliko koliko mu je potrebno, moleći se duhu prirode i tražeći oprost.

 

    Do vremena evropske kolonizacije severnoamerička populacija je približno brojala nešto manje od milion ljudi, koji su uglavnom živeli duž obala (baveći se lovom, sakupljanjem i ribolovom), pre nego duž neplodne unutrašnjosti kontinenta. Njihove male seoske zajednice vremenom su prešle i na zemljoradnju. Dok su muškarci išli u lov na divljač, žene su se bavile domaćinstvom, decom i uzgajanjem kultura poput kukuruza (kojeg su zvali ćerka života), pasulja, duvana i drugih biljaka.

 

    Glavne grupe azijskih doseljenika obično se dele geografski na: severozapadnu obalu (npr. narodi Nutka i Kuakiuti), visoravan i basen (Pajati i Nez Perse), jugoistočni (Čiroki), severoistočni (Algonkini i Irokezi), Velika nizija (Apači), jugozapadni (Navaho, Zuni, Hopi i Pueblo), Kaliforniju (Pomo), Podarktički (Čipavimo) i arktički (Inuiti).

 

 

Mudrosti znamenitih severnoameričkih poglavica:

 

 

LUDI KONJ (Poglavica Oglala Sijuksa) (1875)

 

Ophodi se prema zemlji valjano: nju ti nisu dali tvoji roditelji, nju su ti pozajmila tvoja deca. Mi ne nasleđujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naše dece. Ne može se prodati zemlja kojom ljudi hode.

 

ORAO POGLAVICA (Pawnee)

 

U početku svih stvari, mudrost i znanje su bili kod životinja, jer Tirawa, koji je iznad, nije govorio direktno čoveku. On je slao određene životinje da kažu čoveku da se on pokazuje kroz zveri, i da on od njih, i od zvezda i sunca i meseca treba da uči. Sve stvari u svetu su dvoje. U našem umu mi smo dvoje, dobro i zlo. Našim očima vidimo dvoje, stvari koje su lepe i stvari koje su ružne. Mi imamo desnu ruku, koja udara i koja je načinjena za zlo i levu koja je puna dobrote i blizu je srca. Jedna nas noga može voditi na put zla, druga nas može voditi dobru. Zato, sve stvari su dvoje.

 

VELIKI GROM  (Algonquin)

 

Veliki Duh je u svim stvarima, on je u vazduhu koji dišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani, i sve što stavimo u nju ona nam vraća.

 

GEORGE COPWAY, poglavica Ojibwa (1818.- 1863.)

 

Među Indijancima nema pisanih zakona. Običaji koji se prenose sa kolena na koleno su jedini zakon koji ih vodi. Svako se može ponašati drugačije od onoga što se smatra dobrim ako sam tako izabere, ali takvo ponašanje će mu doneti osudu naroda. Strah od osude naroda je moćan obruč koji drži sve ljude u jednom društvenom telu.

 

MEDVED KOJI STOJI, poglavica Oglala Sijuksa

 

Mudri su bili stari Lakote. Znali su da čovekovo srce postaje tvrdo kad se udalji od prirode i da nepoštovanje živih, rastućih stvari takođe vodi i nepoštovanju ljudi.

 

TECUMSEH, poglavica Shawnee plemena

 

Uvek pozdravi prijatelja kad ga sretneš ili prolaziš pored njega, pozdravi čak i stranca na usamljenom mestu. Poštuj sve ljude i ne klanjaj se nikome. Kad ujutru ustaneš, zahvali se za hranu i radost života. Ako svemu tome ne vidiš razloga, greška je jedino u tebi. Ne iskorištavaj nikoga i ništa, jer to pretvara mudrace u budale i zarobljava duh vizije.

 

DAN GEORGE, poglavica Salish plemena

 

Ako razgovaraš sa životinjama, i one će razgovarati s tobom i tako ćete se međusobno upoznati. Ako ne razgovaraš s njima, nećeš ih upoznati,  a ono što ne poznaješ, toga se bojiš. Ono čega se bojiš, to uništavaš.

 

LUDI KONJ, poglavica Oglala Sioux

 

Mi nismo tražili od vas, belih ljudi, da dođete ovamo. Veliki Duh dao nam je ovu zemlju kao dom. Vi ste imali svoju zemlju. Mi vas nismo dirali. Veliki Duh dao nam je puno zemlje da na njoj živimo, dao nam je bizone, jelene, antilope i drugu divljač. Ali vi ste došli ovamo; vi nam uzimate zemlju, vi ubijate našu divljač i nama je teško živeti. Sad nam kažete da radimo za život, ali nas Veliki Duh nije terao da radimo, već da živimo od lova. Vi, beli ljudi, možete raditi ako želite. Mi se ne mešamo u vaše poslove, a vi nas pitate zašto ne postanemo civilizovani. Mi ne želimo vašu civilizaciju! Mi želimo živeti poput naših očeva.

 

BIK KOJI SEDI (Tatanka Yotanka), poglavica Hunkpapa Sioux

 

Ja sam crveni čovek. Da je Veliki Duh hteo da budem belac, učinio bi me takvim. U tvoje je srce stavio jedne želje i planove, u moje srce druge. Svaki je čovek dobar u njegovim očima. Orlovi ne moraju biti vrane. Mi smi sromašni, ali slobodni. Nijedan belac ne nadzire naše korake. Ako moramo umreti, umrećemo braneći svoja prava.

 

MEDVED KOJI STOJI, poglavica Oglala Sioux

 

Iz indijanskog pristupa životu proizilazi velika sloboda – duboka i sveobuhvatna ljubav prema prirodi, poštovanje života, obogaćujuća vera u vrhovu snagu, te načela istine, poštovanja, velikodušnosti, jednakosti i bratstva kao vodilje u odnosima među ljudima.

 

MEDVED KOJI STOJI, poglavica Oglala Sioux

 

U srcima svih nas postoji skrivena cesta kojom se retko putuje, a koja vodi do nepoznatog, tajnog mesta. Stari su ljudi zaista voleli zemlju i na njoj su sedeli i počivali s osećanjem da su blizu majčinske snage. Svoje su šatore gradili na zemlji, a svoje žrtvenike od zemlje. Zemlja je umirivala, jačala, pročišćavala i lečila. Zbog toga stari Indijanac još uvek sedi na zemlji, ne ustaje i ne odvaja se od njenih snaga koje život daju. Za njega sedeti ili ležati na zemlji znači moći razmišljati dublje i osećati snažnije. On može jasnije proniknuti u tajne života i doći u bliži odnos sa životom oko sebe.

 

JOSEPH (Heinmot Tooyalaket), Nez Perce

 

Zemlja je stvorena uz pomoć Sunca i trebalo bi je ostaviti onakvom kakva jeste. Zemlja je stvorena bez linija razgraničenja i nije na čoveku da je deli... Vidim belce širom zemlje kako se bogate i vidim njihovu nameru da nam daju bezvrednu zemlju... Zemlja i ja jedan smo um. Mere zemlje i naših tela su iste. Recite nam, ako to možete reći, da vas je poslala stvaralačka snaga da s nama razgovarate. Možda mislite da vas je Stvoritelj poslao da nas uništite. Kad bih mislio da vas je poslao Stvoritelj, mogao bih i ja poverovati da imate pravo sa mnom raspolagati. Nemojte me pogrešno shvatiti, već shvatite u potpunosti moju privrženost zemlji. Ja nikad nisam rekao da mogu raditi sa zemljom šta mi se prohte. Jedini ko ima pravo raspolagati zemljom je onaj koji je stvorio. Ja imam pravo živeti na svojoj zemlji, a tako i ti imaš pravo živeti u svojoj.

 

 

     Ovo je priča o narodu Velikog Duha i njemu suprotstavljenom svetu pohlepnog, licemernog i svirepog belog čoveka. Ovo je priča o jednom od najvećih i najbrutalnijih genocida u istoriji čovečanstva. Ovo je esej o lepoti, ljudskoj duši, čudesnoj prirodi, poštovanju, saosećanju, mudrosti, istini i pravdi, sa jedne - indijanske strane, i bestijalnosti, laži, licemerju, podmuklosti, nepravdi i nezabeleženom zlu, sa druge - strane tzv. civilizovanog, pobožnog, evro - amerikanizovanog modernog čoveka, vuka u jagnjećoj koži hrišćanstva koji se latio mača u ime viših ciljeva i prava. Ovo je tužna misao, viđenje dva suprotstavljena koncepta života i sveta, priča o brutalnom nestanku jedne, indijanske civilizacije, i nastanku modernog, pravednog i hrišćanskog sveta na tlu natopljenom krvlju crvenokožne braće. Ovo je jedan od mogućih odgovora na večno pitanje svih nas: KO SMO, KAKVI SMO I KUDA IDEMO?.

 

Poglavica Vrano Stopalo:

 

Šta je život? To je treptaj svica u noći. To je dah bizona na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje sa zalaskom sunca.

 

Mi smo zvezde što pevaju

mi pevamo našim sjajem

mi smo vatrene ptice

mi letimo nebom

mi gledamo dole na planine

ovo su pesme zvezda

 

pesma Algonkina

                  

 

      I dok su vekovi mira, slobode i saglasja sa prirodom i Velikim Duhom harmonično prolazili na nepreglednim i divljim prostranstvima Amerike, dok su autohtoni američki narodi gradili svoj novi svet u skladu sa Manituom kao Stvoriteljem svega postojećeg, duhovima svojih predaka, svojim mitovima i legendama, nomadski lutajući i slušajući samo vlastito čisto srce, sa druge strane velike bare tj. atlantskog okeana, razvijao se neki sasvim drugačiji svet, spremajući se na svoj sudbinski, daleki put.

 

      Srednjevekovna Evropa, naslednik i lučonoša tzv. napredne i hrišćanske Zapadne civilizacije, u svom punom tehnološkom usponu i obesnoj sili, nakon milosrdnih krstaških ratova usmerenih ka nepokorenom Istoku, u ime Boga, vere, pravde i jedine moguće istine, usmerava svoj pogled pravednika i avanturiste ka Zapadu, bacajući oko na sve što može poslužiti svrsi ostvarenja uzvišenih i svetih ciljeva Stolice i Krune. Postajući vodeća svetska pomorska sila (pre svega zahvaljujući budućim kolonizatorima planete: Španiji, Portugaliji, Holandiji, Francuskoj i neizbežnoj, najkrvoločnijoj i ciničnijoj britanskoj Kruni - u čijem će se okrilju, u naredna 4 veka naći oko 90% svetske teritorije), sa svetim Krstom u jednoj, a mačem i puškom u drugoj ruci, Evropa preko okeanskih bespuća kreće svojim jedrenjacima u avanturu otkrića, prosvetljenja i misionarskog širenja vlastite milosrdne vere na ostatak sveta.

 

       Lutajući, na putu ka Indiji, pod blagoslovom španske Krune, moreplovac Kristofer Kolumbo pristiže u neznanju na obale nepoznatog sveta (koji je, uzgred, mnogo puta pre njega već bio otkriven, ali nikad stvarno istorijski zabeležen i na taj način obeležen), Leta gospodnjeg 1492. Misleći da je u pitanju obala daleke azijske zemlje Indije, prilikom susreta sa lokalnim stanovnicima Novog sveta krsti ih pogrešnim imenom... Indijanci. Pogrešno ime, od pogrešnih ljudi - nezvanih gostiju, na pogrešnom mestu. Bio je to prvi susret sa novim kontinentom (kasnije krštenim imenom – Amerika, po nekom drugom moreplovcu), nepoznatom civilizacijom i pogledom na život i svet. Bio je to, pokazaće vreme, fatalni susret treće vrste, uvod u pogrom i nestanak tzv. pagana i divljaka, greškom nazvanih Indijanci, od strane civilizovanih sledbenika Hrista. Bio je to jedan od trenutaka u mučnoj istoriji sveta kada su sve prave vrednosti ili uništene ili okrenute naglavačke - momenat u kome je tzv. evropsko jagnje Božije zaklalo indijanskog Vuka.

 

  Doplovljavanje Kolumbovog broda Santa Maria do Bahamskih ostrva označava početak kraja za sve pripadnike raznih indijanskih plemena obe Amerike. Prvi su ih porobili Španci u 16. veku koji su ih primorali na robovski rad na obrađivanju osvojene zemlje, a mnogi su Indijanci umrli od preteranog rada, pothranjenosti, bolesti ili od tuge te prouzrokovanog šoka. Jedan deo njih nije se mogao ni asimilirati kao radna snaga usled nedostatka znanja i iskustva. Zatim su došli Englezi i Holanđani koji su se uz obrađivanje zemlje počeli i naseljavati, a starosedioci su bili oduševljeni iako su takvi trajni doseljenici zapravo predstavljali još veću opasnost. Pozitivna je činjenica što su kolonisti u početku pomagali samim Indijancima. Stoga su Indijanci u manjim zajednicama gledali na njih kao na moguće saveznike jer su uspostavili trgovinske odnose s Evropom. S povećanjem broja kolonizatora rasli su neprijateljski odnosi te međusobna naklonjenost više nije bila uobičajena. Tome je doprinela činjenica da su kolonizatori domoroce posmatrali kroz prizmu jeftine radne snage, a tu je postojala i pohlepa za indijanskim plodnim zemljištima.

 

   Kada su se civilizovani i u svemu nadmoćni belci počeli zanimati za indijansku kulturu (tzv. niže rase divljaka), nisu mogli pojmiti njihovo shvatanje lične slobode jer nisu prihvatali vlast vladara nad sobom niti je bilo društvenih klasa utemeljenih na vlasništvu imovine. Ideja da društvo ne treba vodstvo nekakvoga kralja da bi živelo složno i pritom prosperiralo dotad im je bila strana i nezamisliva. Indijanci su nadahnuli i potaknuli razvoj evropskih utopijskih ideja o kojima se pisalo u 16. veku, a indijansko je društvo predstavljalo idealno društvo kojem je čovečanstvo težilo. Pisci su pritom ismejavali civilizovane kolonizatore jer su divljaci, koje su oni hteli ukloniti i marginalizovati, živeli bolje od njih!

 

   Najbolji prikaz koliko se beli čovek smatrao superiornim u odnosu na zatečene starosedeoce, Indijance, prve prave Amerikance, jeste prvi sukob iz 1636. godine. Naime, kolonisti iz Massachusettsa onde su hteli osvetiti smrt dvaju trgovaca navodno ubijenih od ruke dvaju Indijanaca te su zato uništili selo u kojem je živelo 500 Indijanaca plemena Pequot. 18. vek je doneo više sukoba među kolonizatorima, odnosno Englezi, Francuzi i Španci borili su se za vlast na Novom kontinentu. Za vreme Američkog rata za nezavisnost Indijanci su se borili na obema stranama, a nakon poraza Engleza kažnjeni su Irokezi koji su se borili na njihovoj strani te su proterani u Kanadu nakon što je uništeno njihovih 40 logora. Nakon uspešne Američke revolucije američka je vlada počela promovisati politiku čišćenja američkog kontinenta od svih Indijanaca bez obzira jesu li neki od njih prihvatili nove običaje. Indijanci su bili prisiljavani na prodaju svoje zemlje belcima i preseljenje u rezervate ili da jednostavno pobegnu i prepuste svoju zemlju. Oko 1830-ih beli je čovek počeo potiskivati Indijance prema zapadu misleći kako se iza reke Mississippi nalaze neplodne Velike ravnice.

 

   Brutalan i klasičan primer nasilnog preseljavanja Indijanaca jeste povest plemena Cherokee koja su proterana sa svoje zemlje koju su nastanjivala od oko 1000. godine pre Hrista. Nakon što su kolonisti 1827. godine otkrili zlato na jednom delu teritorije Cherokeeja, usledila je njegova zaplena. Zatim je 28. maja 1830. nastao Zakon o preseljenju Indijanaca koji je doneo Kongres SAD-a za vreme predsedničkog mandata Andrewa Jacksona kako bi se legalizovalo njihovo preseljenje. Tim je Zakonom obuhvaćeno preseljenje Pet civilizovanih plemena, a taj se termin odnosi na plemena Cherokee, Chickasaw, Creek ili Muscogee, Seminole i Choctaw. Premeštanje tih plemena rezultovalo je oslobađanjem dela teritorije koju su potom naselili belci, a podeljen im je na temelju lutrijskog sistema. Plemena su pretežno potpisala sporazume sa SAD-om i dobrovoljno odselila na druga područja, dok su se
Cherokeeji suprotstavili američkoj vladi. Četvrtina je plemena Cherokee izginula od gladi, bolesti i napora jer je u razdoblju od 1838. do 1839. deportovana za vreme teške zime na područje preko reke Mississippi. Pešačili su bosi po smrznutom tlu, a dnevno ih je umiralo stotinu zbog hladnoće i iscrpljenosti. Dugo pešačenje usred zime rezultovalo je strašnim posledicama zbog kojih je taj put poznat pod nazivom Staza suza. Plemena Cherokee, Chickasaw, Creek ili Muscogee, Seminole i Choctaw su sudelovala na strani Konfederacije u američkoj revoluciji, ali su neka od njih po završetku sukoba kažnjena. Tako su Seminole morale prodati svoje područje rezervata za 15 centi po jutru kako bi potom kupili zemlju od Creeksa za 50 centi po jutru. Takođe, očekivalo se ustupanje dela indijanske teritorije za brojna druga plemena koja bi se naselila u rezervat, a morali su dopustiti gradnju transkontinentalne železnice koja bi prolazila preko njihove teritorije, a koja je izgrađena 1869. godine.

 

   Nakon svega, ni to nije bilo dovoljno belcima, kolonizatorima i krvnicima, sve dok napokon do kraja 19. veka nisu ostvarili konačno rešenje problema zvanog Indijanci. Otkrićem je zlata u Kaliforniji 1848. započela zlatna groznica, ali i indijanski otpor. Indijanci su odlično poznavali teritoriju Velikih ravnica na koju su nasilno preseljeni nadiranjem belih pohlepnih zlotvora, a kao nomadski su lovci bili izvrsni jahači i strelci te su u skladu sa  tim mogli gerilski ratovati. Belci su slomili Indijance tek nakon što su im oduzeli njihove svete rođake bizone koji su predstavljali izvor svega što su oni imali. Severnoamerička prerija obrasla bizonskom travom bila je vrlo pogodna za krda bizona. Bizon je Indijancima zapravo bio prvoklasni izvor ne samo hrane nego im je davao i sve nužne proizvode za svakodnevni život. Materijal za izradu šatora, odeće i mokasina, sedla i uzde, razno posuđe, ukrasi, muzički instrumenti te razna oruđa i oružja Indijanci su dobijali od bizona koje su prvo lovili pešice. Znali su naterati krdo bizona preko litice i tako su ih ubijali, a kasnije su se konjima uspeli približiti bizonima kako bi ih ubili uz pomoć luka i strele. Oko 1850. godine Indijanci su i dalje živeli od bizona, a 40 godina kasnije došlo je do istrebljenja nepreglednih krda bizona zbog pomame belaca za bivoljom kožom. Deseci hiljada bizona su stradali, a njihovi nemilosrdno oderani leševi ostavljeni su da istrunu. Naime, Indijanci su izvorno bili ratari dok nisu proterani na područja koja su nastanjivali bizoni (pretežno teritorije Velikih ravnica), a tada im je oduzet i taj alternativni način preživljavanja. Glad je starosedeoce primorala da napuste nomadski način života, a američke su vlasti potom organizovale njihovo raseljavanje u rezervate.

 

  Američka je vlada 1860. odlučila izmestiti Indijance s teritorija Velikih ravnica u rezervate. U to je vreme nastala deviza Samo je mrtav Indijanac dobar Indijanac koju je izjavio general Philip Sheridan, gorljivi borac protiv urođenika s Velikih ravnica. Dok su Indijanci sve više napuštali svoje rezervate, Lakota Sioux Indijanci poveli su nekoliko ratova protiv kolonizatora njihove zemlje kojima su uspeli očuvati veći deo svoje teritorije. U njihovim svetim Crnim brdima (Black Hills) u Južnoj Dakoti otkriveno je zlato te su belci odlučili oteti to područje. Izbio je rat za vreme kojega se zbila legendarna bitka kod reke Little Big Horn 25. juna 1876. godine u Montani. Poglavice Bik koji Sedi i Ludi Konj predvodili su okupljena indijanska plemena Lakota Siouxa, Cheyennea, Dakota Siouxa, Arapahoa, Blackfeeta i još mnogih drugih plemena s oko 20 000 konja. U završnoj je bitci poginuo general George Armstrong Cluster na poslednjem položaju te su savladane njegove trupe sačinjene od više od 200 ljudi. Američka je konjica poražena, a pobeda indijanskih plemena bila je prvi i zadnji pokušaj otpora jer su usledile ratne operacije koje su nakon pet godina uspele oterati sva plemena natrag u rezervate. Za vreme zimskog ratnog pohoda američke vojske poglavica Bik Koji Sedi proteran je u Kanadu iz koje se vratio 1881. godine. Živeo je u rezervatu dok mu život nije okončan u nasilnom obračunu između njegovih sledbenika i Lakota koji su se pridružili od vlasti unajmljenoj indijanskoj policiji, a dvojica takvih policajaca ubila su ga 15. decembra 1890., dve nedelje pre bitke kod Ranjenog kolena (Wounded knee). Dana 29. decembra 1890. nije se desila bitka kod Ranjenog kolena (Wounded Knee), nego hladnokrvni pokolj oko 300 nenaoružanih muškaraca, žena i dece koji su pripadali plemenu Sioux. Vojnici su izvršili taj pokolj nad bespomoćnim Indijancima kako bi izbrisali verski obred Plesa duhova. Direktnim je pokoljem Lakota Siouxa u Pine Ridge rezervatu uništena religija Plesa duhova, odnosno plesa Sunca, ovaj put zauvek. Beli je čovek osvetio svoj poraz iz 1876. godine, Indijanski su ratovi privedeni kraju, a godina 1890. označila je prekretnicu.

 

      Na kraju ovog dela priče, kada prevedete tok indijanske civilizacije, sve mudrosti i legende, kao i način života i ophođenja Indijanaca prema Prirodi, drugima i samima sebi na jezik hrišćanstva, blagotvornih reči i dela Isusa Hrista, i uporedite ih sa evro-američkim viđenjem hrišćanstva i naročito delima u to ime, shvatićete (nadam se) ko su u stvari bili pravi Hrišćani - ko milosrdni, a ko pali anđeli! Dela (plodovi) najbolje govore.

 

INDIJANSKI ETIČKI KOD:

 

1. Ustani sa suncem i pomoli se. Moli se sam. Veliki Duh će slušati samo ako ti govoriš.

2. Budi tolerantan prema onima koji su se izgubili na putu. Neznanje, ljutnja, ljubomora i pohlepa izlaze iz izgubljenih duša. Moli se za njih da pronađu vodstvo.

3. Traži sebe, kroz sebe. Ne dozvoli drugima da upravljaju tvojim putem. To je tvoj put i samo tvoj, drugi mogu ići sa tobom, ali niko ne može ići umesto tebe.

4. Ophodi se prema gostima u kući sa puno obazrivosti. Posluži ih najboljom hranom, daj im najbolji ležaj, odnosi se prema njima sa poštovanjem i čestitošću.

5. Ne uzimaj što nije tvoje, bilo od neke osobe, zajednice, divljine ili nečije kulture. Nije zasluženo i dato. Nije tvoje.

6. Poštuj sve što postoji na zemlji, bilo ljude, bilo biljke.

7. Poštuj tuđe mišljenje, želje i reči. Nikad ne prekidaj nečiji govor, ne prigovaraj ili grubo oponašaj mimikom izrečeno.Dozvoli svakoj osobi pravo na lično izražavanje.

8. Nikad ne govori loše o drugima.Negativna energija koju time šalješ u univerzum vratiće ti se višestruko.

9. Svi ljudi čine greške. Sve greške mogu biti oproštene.

10. Negativne misli uzrokuju bolest uma, tela i duha.Vežbaj optimizam.

11. Priroda nije naša, ona je deo nas. Ona je deo naše svetovne porodice.

12. Deca su seme budućnosti. Sadi ljubav u njihova srca i zalivaj ih mudrošću i učenjima života. Dok rastu, daj im mesto da rastu.

13. Izbegavaj ranjavanje srca drugih. Otrov boli, vratiće se tebi.

14. Budi iskren u sva vremena. Iskrenost je ispit nasleđa i doslednosti, unutar ovog univerzuma.

15. Drži sebe u ravnoteži. Svoje umno Ja, duhovno Ja, emocionalno Ja i telesno Ja. Sva trebaju biti jednako snažna, čista i zdrava. Jačaj telo da ojača um. Rasti bogato u duhovnosti da izlečiš emocionalne rane.

16. Donosi svesne odluke, kao šta ću i kakav biti, kako ću delovati i nositi se sa svojim delima. Budi odgovoran za svoja dela.

17. Poštuj privatnost i lični prostor drugih. Ne diraj tuđe vlasništvo, pogotovo ne diraj svete i duhovne relikvije. To je zabranjeno.

18. Budi prvenstveno iskren prema sebi. Ne možeš biti pažljiv i pomoći drugima, ako nisi pažljiv prema sebi i ne pomažeš prvo sebi.

19. Poštuj tuđa verska opredelenja. Ne sili druge da veruju u tvoje.

20. Deli svoju dobru sreću. Deli i učestvuj u davanju milostinje.

 

 

     Nakon čina otkrića, Ameriku i njene starosedeoce počeli su da zapljuskuju smrtonosni talasi evropskih kolonizatora i osvajača. Španski konkvistadori (ubice i pljačkaši), potom tzv. misionari i trgovci, povukli su za sobom sebi slične avanturiste i krvnike iz Portugalije, Holandije, Francuske i naravno, sledećih vekova neizbežne, Britanije. U ime Boga (Katoličke Crkve i Svete Papine Stolice), viših ciljeva, prava više rase i pravde jačeg, gramzivosti i pohlepe, cinizma i nemilosrdnog licemerja, put obećane zemlje i Novog sveta (u cilju bogaćenja na tuđoj nesreći) krenuli su svi mogući - zvanični i nezvanični avanturisti, osvajači, misionari spremni na pokrštavanje i brutalno privođenje u tzv hrišćanstvo tzv. urođenika i divljaka, ubice, prevaranti, osuđenici i trgovci željni što bržeg i većeg bogaćenja - sve u svemu, sav mogući i nemogući šljam (uz blagoslov Krune i već pomenute Crkve).

 

     Usledila su četiri veka pakla i apokalipse za svet Indijanaca - četiri veka perfidnih laži, ciničnih prevara, nemilosrdne pljačke, nasilnog pokrštavanja, kršenja svih mogućih ljudskih prava, ponižavanja i masakra - GENOCIDA nesagledivih razmera koji je doveo američke starosedeoce na rub propasti, poniženja i istrebljenja. Neviđeno, cinično, svirepo i perfidno zlo nagomilavalo se vremenom od Istočne obale današnjih Sjedinjenih Američkih Država (preko poučne priče o otkupu Menhetna - današnjeg elitnog dela elitnog megapolisa Njujorka, centra svetske ekonomije prevare sve sa Wall street-om, kada su ga Evropljani kupili od Indijanaca za čitavih 24 dolara, i kada su ga Indijanci, shvativši šta su zapravo učinili krstili pravim imenom - Tamo gde smo prevareni... najbolje možemo shvatiti suštinu cele priče o dva koncepta, civilizacije i pravca u kojima je mogao da krene svet), počevši od 16. veka, stigavši krajem 19. veka (završnim masakrom, nad Sijuksima) do Zapadne obale, kao konačno rešenje indijanskog pitanja (zvuči nekako poznato, zar ne?). Konačno rešenje sastojalo se od pogroma Indijanaca, otimanja gotovo celokupne indijanske teritorije, oduzimanja svih ljudskih prava i progona u rezervate (sofisticiraniji naziv za logore), kao i od utiranja puta ka biološkom nestanku jednog naroda - ironijom sudbine, jedinih pravih Amerikanaca.

 

    Cinizam tzv. ugovora, dogovora, uredbi i zakona koji su sklapani u korist samo jedne strane ili samo forme radi tokom pomenutim vekova sukoba, na kraju je potvrđen mačem i vatrenim oružjem - i potpisan, trajno važeći, krvlju svih onih koji nisu dočekali blagodeti novostvorenih Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Država bez gotovo ijednog autohtonog Amerikanca, starosedeoca. Doda li se svemu tome priča o dovođenju ljudi iz Afrike i njihovo pretvaranje u robove bez ikakvih prava, od strane SAD - najslobodarskije demokratije u Univerzumu i šire, kao i širenje priče o ljudskim pravima po celom svetu nasilnim putem, te američko vojno angažovanje i globalno porobljavanje ostatka sveta perfidnim ekonomskim sredstvima, osećaj gorčine i gađenja teško se da opisati i razumeti.

 

O Zemljo, majko naša,

o Nebo, oče naš,

mi smo vaša deca, na umornim leđima

donosimo vam darove koje volite.

Ispletite nam zato sjajnu odeću,

nek joj osnova bude bela svetlost jutra,

nek joj potka bude crvena svetlost večeri,

nek joj rese budu od od kiše koja pada,

nek joj rub bude ravna duga.

Istkajte nam takvu sjajnu odeću,

da bismo mogli hodati kako priliči

tamo gde je trava zelena,

o Zemljo, majko naša, o Nebo, oče naš

 

pleme Winebago

        

       Pre dubljeg osvrta na već pomenute činjenice i način na koji su sprovedene u delo (u zvaničnoj istoriji pobednika prikazanih kao pravedna borba za napredak čovečanstva i stvaranje savršenog demokratskog društva), zaronićemo još jednom u svet severnoameričkog naroda. Sledi sažeta priča o nekolicini plemena koji su činila indijanski svet. Pregled je nepotpun i delom inspirativan za dalja istraživanja o nezvaničnoj istoriji prevarenih.

 

Mudrost Indijanaca ne ogleda se samo u njihovoj ljubavi prema prirodi koju poštuju - već je njihova mudrost- njihovo bitisanje.

 

 

Jedan Čiroki Indijanac je ispričao svom unuku sledeću priču:

 

U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka. Jedan je Zlo, to je strah, gnev, zavist, zlobnost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego. Drugi je Dobro, to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istna, vera i samilost.

 

Koji vuk pobeđuje? - upita unuk.

 

A stari Čiroki odgovori:

 

Onaj kojeg hraniš.

 

                                                                  #######

 

 

Kulturne regije severnoameričkih Indijanaca:

 

      Nakon ranih migracija, dolaska na tlo Amerike iz Azije i potonjeg širenja po celom kontinentu, Indijanci su se geografski grupisali u nekoliko glavnih područja. Bile su to celine tj. regije koje su povezivale njihove zajedničke kulturne i društvene karakteristike. Što se severnoameričkih Indijanaca tiče oni su se rasporedili na tlu današnjih država – SAD i Kanade na devet glavnih, karakterističnih kulturnih regija:

 

1.      The Southwest

2.      Eastern woodlands

3.      The Southeast

4.      The Plains

5.      The California – intermountain area

6.      The Plateau region

7.      Subarctic

8.      Northwest Pacific coast

9.      The Arctic

 

Jugozapadna kulturna regija:

 

      Regija je obuhvatala delove područja današnjih SAD – država Arizona, Novi Meksiko i Kolorado. Ona se delila na tri manje celine: severnu (Kolorado, severna Arizona i severni Novi Meksiko), sa prijatnim zelenim dolinama i borovim šumama, južnu (južna Arizona i južni Novi Meksiko), sa pustinjama prekrivenim kaktusima i zapadnu (granično područje država Arizona i Kalifornija), sa pustinjama ispresecanim dolinom nizijskog dela moćne reke Kolorado.

 

    Jugozapadnu dolinu su naseljavala sledeća plemena: Havasupai, Huzlapai, Mojave, Halchidhoma, Yuma, Cocopa, Papago, Pima, Seri, Cahita, Yaqui, Tepahue, Varohio, Comanito, Nio, Tepahuan, Guasave, Zacatec, Huichol, Tepecano, Navaho, Hopi, Zuni, Pueblo, Yayapai, Maricopa, Aravaipa Apache, Coyotera Apache, Jicarilla Apache, Chiracahua Apache, Lipan Apache, Suma, Opata, Yumano, Tarahumara, Tobaso, Lagunero, Bocalos, Negrito, Guachichil, Guamares, Jonaz, Pame, Tiwa, Tewa, Towa, Keres, Mimbreno, Concho, Karankawa, Coahuiltec, Janambre-Pison i Tamaulipec.

 

    U ranim danima, pre par hiljada godina, nakon doseljavanja živeli su veoma teško u surovim uslovima. Bavili su se lovom. Kasnije, pod uticajem Meksičke kulture, a potom i Španskih osvajača njihova kultura je napredovala i počeli su da se bave poljoprivredom delimično koristeći prednosti navodnjavanja zemlje. Uzgajali su niz karakterističnih američkih kultura: kukuruz, pasulj, bundeve. Potom su pod uticajem Španaca krenuli da uzgajaju ovce i konje.

 

 

APAČI (Apache):

 

      Apači su jedan od najznačajnijih naroda velike etno-lingvističke porodice Athapaskan u području američkog jugozapada. U praistorijsko doba su bili nomadi u centralnom i južnom delu Velike nizije (The Plains regija), da bi se između 9. i 15. veka postepeno selili prema jugu u polupustinje. Španski istraživači su zatekli Apače stalno naseljene u Arizoni, Novom Meksiku, Teksasu i severnom Meksiku krajem 16. veka.

 

     Dele se u 2 glavne geografske grupe: Zapadnu i Istočnu.

 

U grupu Zapadnih Apača spadaju plemena:

 

1. San Carlos Apachi, danas naseljeni u rezervatu u Arizoni.
2. White Mountain
3. Cibecue, smešteni u rezervat Fort Apache.
4. Tonto Apachi, smešteni u Arizoni.

 

Drugu, Istočnu grupu Apača, danas smeštenih u rezervatima u Novom Meksiku i Oklahomi, čine sledeća plemena: Jicarila, Mescarelo, Lipan, Kiowe i Chiricahua. Najbliži srodnici Apača su Navaho Indijanci.

 

     Domovina Apača je veliko područje u današnjim državama Novi Meksiko i Arizona, zapadni Teksas i jugoistočni Kolorado. Za Atapaske se kaže da im je postojbina zapadna Kanada i Aljaska. Dolaskom Španaca, njihova istorija postaje puna krvavih sukoba, isprva sa Špancima, a potom (sredinom 19.veka) i sa Amerikancima. Od 1861. godine Apači i pleme Navaho zajedno se suprotstavljaju najezdama belih doseljenika i vojske, ali su se napokon predali nakon pet godina krvavih sukoba u neravnopravnim uslovima (kao malobrojniji i tehnički inferiorniji narod). Za to vreme dali su niz proslavljenih poglavica: Cochise, Geronimo, Manges Coloradas i Victorio. Ratovi Amerikanaca sa Apačima završili su se krajem 19. veka.

 

    Apači su bili nomadi, lovci i sakupljači. Dobivši konje od Španaca postali su vešti jahači i još opasniji ratnici. Živeli su u zaklonima od granja i grmlja, a potom kolibama oblika kupole. Odeća koju su nosili bila je od jelenske kože. Lovili su medvede, jelene, divlje ćurane, zečeve i drugu divljač. Ribu nisu lovili ni jeli.

 

Neka vam Sunce svakoga dana donosi novu energiju, neka vas Mesec nežno oporavlja preko noći, neka kiša spere vaše brige, neka povetarac donese novu snagu vašem biću, nežno hodajte svetom i budite svesni njegove lepote svakoga dana vašeg života.

 

    Danas su uglavnom smešteni u rezervate u Arizoni i Novom Meksiku, gde je nezaposlenost velika. Preostalo ih je oko 50000. Kao i mnogi značajni narodi postali su otpad i tehnološki višak napredne zapadne civilizacije. Ostale su samo uspomene na slavnu istoriju velikih ratnika i velikih ljudi Velikog Duha. I poneko dobro srce koje može da ih razume i saoseća sa tragikom jednog jedinstvenog sveta. Sveta prevarenog i masakriranog u ime...

 

 

Znamenite poglavice Apača:

 

 

DŽERONIMO (1829.-1909.)

     Poslednji indijanski poglavica koji je pružao otpor belom čoveku. Predvodio je napade u jugozapadnim državama i Meksiku. Konačno je uhvaćen i prognan (1886.) na Floridu. Više od 30 godina se uspešno borio protiv američke i meksičke vojske. U više je navrata izbegavao zarobljavanje i život u rezervatu, a tokom njegovog poslednjeg bega, puna četvrtina američke stalne vojske progonila je njega i njegove sledbenike. Kad je Geronimo zarobljen 4. septembra 1886. godine, bio je poslednji vođa Indijanaca koji se formalno predao američkoj vojsci. Poslednjih 20 godina života proveo je kao ratni zarobljenik.

   Geronimo je rođen u današnjoj Arizoni u državi gornje reke Gile 16. juna 1829. Rođeno mu je ime Goyahkla, ili onaj koji zeva. Bio je deo pododseka Bedonkohe iz plemena Chiricahua Apača, male, ali moćne grupe od oko 8000 ljudi. Kad je postao punoletan, Apači su ratovali s Meksikancima na jugu, američkom vladom na severu i susednim plemenima Comanche i Navajo. Rano je obećavao kao lovac i do 17. godine vodio četiri uspešna prepada na obližnja plemena. Lična tragedija napravila je od njega surovog borca željnog osvete, beskompromisnog ratnika... Dok je bio odsutan na trgovačkom putovanju 1851. godine, meksički vojnici predvođeni pukovnikom Jose Maria Carrascom napali su kamp njegove porodice. Geronimova supruga Alope, njihovo troje dece i njegova majka svi su ubijeni. Ubrzo je ulovio ubice svoje porodice i svoj život posvetio osveti.

   Gubitkom rata Meksiko je Sjedinjenim Američkim Državama ustupio veliki deo onoga što je danas američki jugozapad, uključujući zemlju koju su Apači vekovima nazivali vlastitim domom. 1872. američka je vlada stvorila rezervat za Apače Chiricahua koji je obuhvatao barem deo njihove domovine, ali ubrzo su potisnutii i prisiljeni pridružiti se drugim Apačkim skupinama u rezervatu San Carlos u Arizoni. Prkosni Geronimo pobegao je iz rezervata San Carlos sa svojim sledbenicima tri odvojena puta u sledećih deset godina. Poznavanje okolnih brda pomoglo mu je da izbegne svoje progonitelje. Što je Geronimo češće bežao i što je duže mogao nestajati, to su američka vojska i političari postajali sve neugodniji. Činilo se istinitim njegovo uverenje da mu meci ne mogu nauditi, jer je neprestano izbegavao sukobe s vojskom, angloameričkim i meksičkim stanovnicima. Bio je ranjen više puta, ali uvek se oporavljao. Postao je novinska senzacija. Ipak, u martu 1886. general George Crook prisilio je Geronima da se preda, ali u zadnji su trenutak Geronimo i 40 sledbenika pobegli pod okriljem tame. Pet hiljada američkih vojnika - gotovo četvrtina stalne vojske - i 3.000 Meksikanaca sledilo je begunce. Izdržali su pet meseci pre nego što se Geronimo predao generalu Nelsonu Milesu u Kanjonu skeleta u Arizoni 4. septembra 1886.

   Geronimo i njegovi zarobljenici vozom su poslani u Fort Pickens na Floridi, zatim u kasarnu Mount Vernon u Alabami. Na kraju su završili u zatvoru u rezervatu Comanche i Kiowa u blizini Fort Sill (u današnjoj Oklahomi). Geronimo je umro od upale pluća u Fort Sill 17. februara 1909. Pokopan je na groblju Beef Creek Apache u Fort Sill u Oklahomi.

 

KOČIZ (Cochise):

    Slavni poglavica apačkog plemena Čirikahua (Chiricahua), vođa otpora Indijanaca na jugozapadu SAD. Sredinom 19. veka postao je istaknuti vođa grupe Chiricahua Indijanaca Apača koji su živeli u južnoj Arizoni i severnom Meksiku. Kao i mnogi drugi Chiricahua Apache, Cochise je negodovao zbog upada meksičkih i američkih doseljenika u njihove tradicionalne zemlje. Cochise je vodio brojne napade na doseljenike koji su živeli s obe strane granice. On i njegovi ratnici pojačavali su vremenom svoje napade na američka naselja i borili se povremeno u okršajima s vojnicima. Uspaničeni naseljenici napuštali su svoje domove, a napadi Apača odneli su stotine života i prouzrokovali stotine hiljada dolara materijalne štete. 1872. SAD su bile zabrinute za mir, a vlada je Cochiseu i njegovom narodu ponudila ogroman rezervat u jugoistočnom uglu teritorije Arizone ako prekinu neprijateljstva. Cochise se složio rekavši: Belac i Indijanac trebaju piti istu vodu, jesti isti hleb i biti u miru. Veliki poglavica nije imao privilegiju dugo uživati ​​u svom teško stečenom miru. 1874. teško se razbolio, moguće od raka želuca. Umro je  1874. Te noći njegovi su ratnici obojili njegovo telo u žutu, crnu i crvenu boju i odneli ga duboko u planine Dragoon. Spustili su njegovo telo i oružje u stenovitu pukotinu, čije tačno mesto ostaje nepoznato. Međutim, danas je taj deo planina Dragoon poznat kao Cochise's Stronghold.

NAVAHO (Navajo):

 

    Predstavljaju jedan od najvećih indijanskih naroda severno od Meksika. Njihovo ime došlo je od naziva Tewa Indijanaca-Navahu, koje se odnosilo na veliko područje obrađenog tla. Kao i Apači potiču iz oblasti zapadne Kanade. Deo su velike etno-lingvističke Athapaskan porodice.

 

    Navaho su izvorno nomadsko pleme, veoma srodno Apačima. Zime su provodili u hoganima (tradicionalnim nastambama od drvenih trupaca i granja, oblepljenim zemljom i blatom) polu-ukopanim u zemlju. Leta su provodili u zaklonima od grmlja i granja. Lovili su losove, antilope i jelene. Bavili su se sakupljanjem plodova, kao i obradom zemlje (kukuruz i pasulj). U ranom 17. veku postaju pastirsko pleme, uzgajivači ovaca.

 

    Veštinu obrade metala naučili su od Meksikanaca u 17. veku, a veštinu tkanja od Puebla iz Novog Meksika. Slikanje peskom (raznobojnim zrncima) je najpoznatija umetnost Navaho Indijanaca. Slike su stvarali uz obredno pevanje pesama u raznim ritualima: Holy way ritual izlečenja, Evil way egzorcizma i Life way ritual saniranja raznih šteta. Osim ovaca, Navaho od Španaca nasleđuju i umetnost obrade tirkiza (koji su smatrali svetim kamenom) i srebra. Pleme Navaho imalo je šamansku religiju, verujući u razne bogove, duhove i magiju. Nakon 1868. godine smešteni su u rezervat na granici Arizone i Novog Meksika.

 

    Navaho danas žive u rezervatu, gde se bave uzgajanjem ovaca, proizvodnjom nakita i navaho-pokrivača koje prodaju turistima. Otkriće nafte, gasa i raznih minerala povećala su njihove godišnje prihode. Danas je njihov broj oko 220000 ljudi.

 

PUEBLO:

 

    Američki starosedeoci koji su živeli koji su živeli u kućama od kamena na jugozapadu. U 16. veku Španci su ušli u unutrašnjost oblasti Rio Grande, koja je bila naseljena Pueblo Indijancima. Do 1630. godine pokršteno je oko 60000 Pueblo Indijanaca i prevedeno u hrišćanstvo (ma šta to značilo). Ime su dobili od španske reči pueblo – narod. Nakon pobune tokom druge polovine 17. veka, Pueblo su ponovo pokoreni 1692. godine.

 

    Bavili su se uglavnom poljoprivredom, uzgajajući kukuruz, pasulj, bundevu. Dok su muškarci radili u polju, žene su pripremale hranu, donosile vodu i brinule o deci. Upražnjavali su Snake dance, ceremoniju kojom su se molili bogovima za plodnu, kišnu i u svemu uspešnu godinu.

 

HOPI:

 

    Indijansko pleme iz Uto-Aztecan jezičke porodice, po svojoj tradiciji i društvenoj organizaciji identičan Pueblo grupi, smešteni duž reke Rio Grande. Sami sebe su nazivali Hopitu (Miroljubivi). Bavili su se poljoprivredom i uzgajali kukuruz, pasulj, duvan, bundeve i voće. Održavali su razne religiozne ceremonije, poput Butterfly dance ili Snake dance, neku vrstu kišnih plesova radi prizivanja plodnih godina. Danas ih je ostalo oko 11000.

 

Ako se vratimo spiritualnoj harmoniji, doživećemo raj u ovome svetu. Ako nastavimo dosadašnjim putem, on nas neminovno vodi u propast.

 

ZUNI:

 

    Pleme iz iste grupacije i sa mnogo sličnosti sa Hopi plemenom, iz područja današnjeg Novog Meksika. Poput Hopija, veoma miroljubiv i religiozan narod. Baveći se poljoprivredom usavršavali su sistem navodnjavanja, dok su bili majstori za izradu košarica i grnčarskih predmeta, kao i u tkanju. Njihova najznačajnija svečanost je Shalako festival. Nakon pokoravanja od strane krvoločnih i pohlepnih Španskih zlikovaca konkvistadora (milosrdnih anđela u ime Boga i Krune) bili su pokrštavani i prevođeni nasilnim putem u hrišćanstvo (naizgled kontradiktorno – nasilni Hrist i hrišćanstvo?!?).

 

MOJAVE:

 

  Indijansko pleme jugozapadnog kulturnog područja, iz Yuman jezičke grupe, nastanjeni duž nizijskog dela reke Kolorado (granično područje današnjih država Arizone i Kalifornije). Bavili su se poljoprivredom, uzgajajući pre svega kukuruz i pasulj. Takođe su se bavili lovom i ribolovom. Upražnjavali su religijske ceremonije kao i ostali narodi pomenutog područja. Danas se manje od 1500 ljudi identifikuje kao pripadnici Mohava plemena, smešteni u rezervatima Arizone.

 

Istočno-šumska kulturna regija:

 

    Kulturno područje na severo-istočnom i istočnom delu današnjih SAD i delova Kanade – od Minesote i Ontarija do Atlantskog okeana i na jugu Severne Karoline. Naseljavala su ga lovačka plemena (lovci na jelene) i skupljači plodova i semena (orah, lešnici...). Područje bogato izdašnim šumama i velikim jezerima bilo je pogodno za lov i ribolov. Sela su građena duž reka i plodnih ravnica. Indijanci ovog regiona bili su poznati po svojim dugačkim kućama, znatno različitim od klasičnih indijanskih šatora ili pak zemljanih ili kamenih pueblo kuća. Na području oko reke Misisipi razvijala se istoimena (Mici Zibi) kultura, bazirana na intenzivnom uzgoju kukuruza i bogatim prirodnim resursima (krupna divljač, bogatstvo ribom, bogate šume, plodne rečne ravnice pogodne za razvoj poljoprivrede). Na žalost, dolaskom belih doseljenika i njihovog materijalističkog koncepta sreće ovo indijansko područje našlo se prvo na udaru raznih krvnika i divljaka evropskog šljama, kao i raznih boleština koje su izazivale epidemije i masovni pomor kod (na te nove bolesti) neotpornog  starosedelačkog stanovništva. Ubrzo su bili desetkovani, a potom i preseljavani uz još veće žrtve – Stazom suza do konačnog rešenja pitanja Indijanaca i svih onih koji su smetali napretku i razvoju.

 

    Istočno-šumsko područje naseljavala su plemena: Algonkini, Ojibwa (Chippewa), Menominee, Winnebago, Sac (Sauk), Fox, Peoria, Kaskaskia, Illinois, Potawatomi, Kickapoo, Miami, Wea, Piankashaw, Shawnee, Ottawa, Huron, Cayuga, Seneca, Mohawk, Oneida, Onondaga, Iroquois, Delaware, Susquehannock, Powhatan, Tuscarora, Pamlico, Mi’kmag, Malecite, Passamaguoddy, Penobscot, Abnaki, Pennacook, Nimpuc, Pequot, Massachuset, Mohegan, Mahican, Wapmanoag, Narrangaset, Montauk i Meherrin.

 

ALGONKINI:

 

    Američki starosedeoci koji su živeli u dolini Ottawe i obližnjim područjima tokom 17. veka i u južnom Ontariju tokom 18. veka. Borili su se protiv Irokeza zbog suparništva u trgovini krznom, naročito protiv Mohoka. Godine 1570. sklopili su savez s plemenom Montanje na Istoku, a 1603. godine sa Francuzima. Iako se njihova kultura pretežno zasnivala na lovu i ribolovu, gajili su i kukuruz, pasulj i bundevu. Živeli su u šatorima (wigwamima) sa šiljatim vrhom, izrađenim od kore breze, na stubovima, i bili su poznati po lakim kanuima od kore brezinog drveta i po obući za sneg, te plitkim saonicama koje su koristili za putovanje tokom zime. Danas ih je ostalo oko 2000 i rade u savremenoj Kanadi kao vodiči za lov i ribolov.

 

IROKEZI (Iroquois):

   

    Irokeze su činili labavi plemenski indijanski savez iz severoistočnih šuma, većinom područje današnjeg Njujorka. Svojom ekspanzivnom politikom i borbenošću savladali su sve okolne susede. Smatra se da ih je tada bilo oko 20000. Sami sebe su nazivali narod dugačke kuće.

 

    Savez Irokeza, nastao oko 1570. godine kraj reke Sent Lorens, činila su sledeća plemena: Cayuga (nazivani u savezu čuvari velike lule), Mohawk ( čuvari istočnih vrata), Oneida (standing stone people), Onondaga (čuvari vatre) i Seneca (čuvari zapadnih vrata). Godine 1722. savezu se priključuju i šesto pleme – Tuscarora.

 

    Nakon pobede bledolikih Amerikanaca Irokezi su saterani u veoma male rezervate, gde su izgubili svoje navike i običaje, te bili prisiljeni na težak rad u poljima.

 

    Irokezi su bili šumski narod, lovački. Žene su obrađivale polja i uzgajale kukuruz, baveći se istovremenom poslovima u domaćinstvu i decom. Sela su im bila opasana palisadama, radi zaštite od neprijatelja. Naziv naroda - narod dugačkih kuća, potiče od vrste kuća u kojima su stanovali, različitih po dužini i obliku od klasičnih indijanskih šatora ili pueblo kuća. Njihove long houses postale su im simbol poput čuvenih irokez frizura. Sela su gradili uz reku, na zavojitim uzvisinama. Imali su mnogo Bogova i duhova, kao naprimer: Adekagagawaa - veliki duh, vladar duhovima i svim godišnjim dobima, Areskoui - zaštitnik lova i rata, Ataentsic i Atseatsan - prva žena i prvi muškarac na svetu, Awataerohi - duh bolesti.

 

     Danas većina Irokeza  živi prosečnim američkim životom, kako u urbanim, tako i u ruralnim zajednicama. Većina rezervata u koje su smešteni nalazi se u Kanadi, potom Njujorku, Viskonsinu i Oklahomi. Smatra se da je danas broj Irokeza oko 50000.

    U rezervatima postoje kockarnice koji su glavni izvor zarade (zaraze?) gotovo svih Indijanaca smeštenih unutar ovih modernih logora. Van rezervata uglavnom se bave građevinskim radovima.

 

 

HJURON(Huron):

 

    Plemenska konfederacija jezičke porodice Iroquoian koje je u ranom 17. veku živelo između jezera Simcoe i Georgian bay u Ontariju. Savez je tada imao oko 20000 ljudi. Pripadali su istočno-šumskom kulturnom području, a živeli su u naseljima opasanim palisadama i uzgajali duvan. Njihovu su istoriju obeležili stalni sukobi sa Irokezima. Još mnogo pre dolaska francuskih istraživača na obalu reke Sent Lorens, ratničke grupe Hjurona krstarile su šumama između Kanade i današnjeg Njujorka napadajući plemenski savez Irokeza, koji su, u znak odmazde, uništavali nemilosrdno Hjurone. U kasnije sukobe su se umešali evropski doseljenici, pomažući i jedne i druge u samouništenju vatrenim oružjem. Što nije uspelo svijetlo oružje, učinile su bolesti donešene u duši iz Evrope.

 

CHIPPEWA ili OJIBWA:

 

    Indijansko pleme algonkinske jezičke grupe, poreklom iz područja između jezera Hjuron i planine Turtle u severnoj Dakoti. Mnogo su se selili i bili veoma ratoborno pleme. Bavili su se lovom i ribolovom, skupljanjem divljeg voća i semenja. Živeli su u wigwamima (šatorima od kože).

 

    Chippewa pleme verovalo je u Kitchie Manitou (Great Spirit) ili Veliku Dušu, sa kojom su komunicirali vizijama i snovima. Šaman je bio njihov Sveti čovek – duhovni vođa koji ih je uz pomoć plesa i padanjem u trans uvodio  svojom vizijom u čudesni svet Velike Duše – Manitua.

 

    Do današnjih dana ih je preživelo oko 104000 i žive u rezervatima u Mičigenu, Minesoti, Viskonsinu, Severnoj Dakoti i Montani.

 

 

Znameniti poglavica Čipeva:

 

 

Chief HOLE IN THE DAY (1825.-1868.)

 

    Početkom 19. veka indijanski narod severozapada SAD prvi put je osetio pritisak civilizacije. Indijanci su postepeno shvatali da bela rasa ima sasvim jasan cilj – da postane vlasnik i vladar sve zemlje, bez obzira na pravo starosedeoca. Upravo u to vreme, Indijanci su imali niz briljantnih poglavica koje su na sve načine pokušavale da spreče bele zlotvore u svojoj nameri – pre svega strpljenjem i mudrošću velikog naroda Manitua.

 

    Jedan od znamenitih indijanskih vođa bio je i Rupa U Danu (Bag-o-naj-ki- šing), poglavica plemena Čipeva. Kao veliki čovek i ratnik nasledio je ime i sposobnosti od oca, kojeg su smatrali pravim Napoleonom u borbama protiv Sijuksa.

 

    Rupa U Danu bio je uljudan čovek, upečatljive pojave. Imao je melodičan i prijatan glas i bio je nadaren kao govornik. Teško breme plemenskog vođe morao je da ponese u vreme kada je ravnopravnost i poštenje među ljudima moralo da ustukne pred strašnim silama civilizacije – sebičnom i nezajažljivom materijalističkom pohlepom i licemerjem. Uspeo je da sačuva teritorije osvojene u ratu protiv Sijuksa i da vešto pregovara sa belcima. Kao i drugi oštroumni Indijanci mogao je da predvidi nestanak svoje rase. Na žalost, kao vešt diplomata i čovek koji je sklapao paktove sa vladom SAD postao je vremenom sve omraženiji u indijanskim ponosnim i ratobornim krugovima. Nakon sporazuma iz 1868. godine, kada je konačno zapečaćena sudbina plemena Čipeva, poglavica Rupa U Danu shvatio je da je došlo do sloma njegove rase i da su njegovi kompromisi i lagodan život sa belcima bili čista iluzija i prevara.

 

    Ubijen je od strane neprijateljski nastrojenih Indijanaca, završivši kao i poglavica Sijuksa Šareni Rep, još jedan od vođa koji je mirnim putem pokušao spasiti vlastiti narod nestanka. Tako je umro jedan od najbriljantnijih indijanskih vođa.

 

SHAWNEE:

 

    Indijansko pleme algonkinske jezičke grupe iz istočno-šumske regije. Do početka 18. veka živeli su na području današnjeg Ohaja, a onda, prvo pred naletima ratobornih Irokeza počinju njihove stalne seobe – prvo na jug i istok (Teksas, Florida, Džordžija, Južna Karolina), a onda pred naletima belih doseljenika tzv. Amerikanaca kreću ka zapadu sve do Oklahome. Oko 1805. njihov čuveni poglavica Tecumseh (1768.-1813.) organizuje otpor, suprotstavljajući se nadiranju belačkih krvnika.

 

    Uglavnom su se bavili lovom. Danas ih ima još oko 6000.

 

WINNEBAGO:

 

    Američko indijansko pleme porodice Siouan iz oblasti Viskonsina. Smatra se da vodi poreklo od velikog Winnebago naroda koji je živeo u krajevima severno od Velikih jezera. Njihova sela bila su stalna, a živeli su u wigwamima oblika kupole. Uzgajali su duvan, pasulj i kukuruz. Njihova glavna letnja ceremonija bila je Medicine Dance, dok su zimi praktikovali Winter Feast.

 

MASSACHUSET:

 

    Pleme iz konfederacije Algonquian Indijanaca, u ranom 17. veku nastanjeno oko Massachusets Baya i prema severo-zapadu. Tada ih je bilo oko 3000, ali nakon ratova sa dolazećim belim doseljenicima i bolesti njihov broj se drastično smanjio. Posle pokrštavanja počinju gubiti plemenski identitet. Bavili su se uzgojem kukuruza, tikava, pasulja i duvana, te lovom i ribolovom. Letnja sela nalazila su se blizu obale, sastavljena od dugih kuća, dok su se zimski lovački kampovi sastojali od wigwama.

 

MENOMINEE:

 

    Indijansko pleme prvobitno nastanjeno u gornjoj regiji Mičigena, području Velikih jezera (Gornje, Mičigen, Hjuron), a onda se sele ka Viskonsinu i reci Misisipi. Bavili su se lovom, ribolovom i uzgajali kukuruz, pasulj i duvan. Kasnije su se bavili i trgovinom krznom. Nakon 1800. godine preseljeni su u rezervat (logor) blizu reke Wolf u Viskonsinu.

 

ILLINOIS:

 

    Pleme iz algonkinske jezičke grupe i deo konfederacije plemena naseljene na prostoru današnjeg Ilinoisa (naravno, po njima je država Illinois i dobila ime, što je još jedan vid tipičnog humanističkog američkog cinizma), Misurija, Ajove i Viskonsina. Pored plemena Ilinois, tu su još živela plemena Cahokia, Kaskaskia, Michigamen, Moingwena, Peoria i Tamaroa. O njihovoj kulturi i istoriji postoji veoma mali broj neproverenih podataka.

 

POWHATAN:

 

    Nekadašnja snažna Algonkinska konfederacija u ranom 17. veku na području današnje Virdžinije. Od nekadašnjih 9000 pripadnika danas ih je ostalo oko 1500. Konfederacija je obuhvatala 30 plemena. Njihova sela činile su duge kuće, ograđene palisadama. Gajili su kukuruz, pasulj, tikve i suncokret, lovili ribu i jelene, ćurane i manju divljač. Služili su se kanuima (od čempresovog drveta, dugim oko 15 metara) za transport hrane i robe. Bavili su se skupljanjem divljeg bilja, oraha i korenja. Početkom 17. veka susreću se s Englezima. Čuvena je priča o braku ćerke poglavice plemena – princezi Pokahontas s engleskim kolonistom Džonom Rolfom. Život Pocahontas (1595.-1617.) poslužio je kao inspiracija mnogim legendama i romantičnim umetničkim delima.

 

POTAWATOMI:

 

    Još jedno od brojnih plemena algonkinske jezičke grupe. U dodir sa Evropljanima dolaze tokom ranog 17. veka, na području Viskonsina. Kasnije su zauzimali veliku oblast od Viskonsina do Mičigena, kao i severne današnje Ilinoje i Indijane. Ratovali su na strani Francuza protiv Engleza. Do kraja prve polovine 19. veka smešeteni su odlukom američke Vlade u rezervate južnog Kanzasa. Danas ih je ostalo oko 17000 preživelih.

 

Jugoistočna kulturna regija:

 

    Obuhvata region severno od Meksičkog zaliva do srednje Atlanskog-srednje Zapadnog regiona, kao i oblast od obala Atlantika na istoku do Teksasa na zapadu (južne i jugoistočne SAD). Bila je to zona bogata borovim šumama, pogodna za lov na jelene i ribolov. Područje oko reke Misisipi činilo je plodnu ravnicu za uzgoj kukuruza i uspon  jugoistočne indijanske kulture. Evropljani su nažalost sa sobom doneli bolesti, pustošenje i konačno i genocid nad starosedelačkim narodom... Ovo područje naseljavala su plemena: Caddo ( Whichite), Hasinai, Bidai, Atakapa, Taensa, Natchez, Houma, Chitimacha/ Chawasha, Tunica, Yazzo, Chickasaw, Chakchiuma, Ofo, Choctaw, Biloxi, Tuskegee, Napochi, Tahome, Mobile, Pensacola, Chatot, Alabama, Koasati, Yuchi, Cherokee, Saponi, Monacan, Tutelo, Eno, Woccon, Sugeree, Cheraw, Catawba, Wateree, Waccamaw, Pedee, Cusabo, Hitchiti, Chiaha, Tamathli, Yamasee, Guale, Apalache, Timicua, Ais, Seminole, Calusa i Tenesta.

 

VIČITE (Whichite):

 

    Konfederacija plemena ili bandi severnoameričkih Indijanaca porodice Caddoan sa Canadian rivers u Oklahomi, a kasnije u području Red Rivers u Teksasu. Od 1867. smešteni su u rezervat u okrugu Caddo, Oklahoma.

 

    Ime Whichita dolazi od wits - čovek. Sami sebe su zvali raccon-eyed people zbog tetoviranja oko očiju (tetovaža je bila jedan od njihovih glavnih obeležja, pa su prozvani i tetovirani narod).

 

    Vičite su polusedelački narod koji živi od lova i uzgoja tipično indijanskih kultura: kukuruza, pasulja i duvana. Kuće su im od slame u obliku stoga sena. U vreme lova koristili kožne tipi šatore radi mobilnosti. Nosili su odeću od štavljene kože.

 

ČIROKI (Cherokee):

 

    Jedno od najznačajnijih plemena iz grupe Iroquoian, čija se izvorna lokacija nalazila u Tenesiju i Severnoj Karolini. U kasnijem periodu ih je bilo i u Arkanzasu, Kanzasu, Kentakiju, Oklahomi i Teksasu.

 

    Predstavljaju narod koji se bavio zemljoradnjom i živeo u oko 200 sela. Kuće su bile kružnog oblika, čiji je drveni kostur isprepleten granjem i šibljem i sve to oblepljeno blatom. Na vrhu krova oblika stoga nalazio se otvor za dim. Kasnije, pod uticajem belaca gradili su brvnare sa jednim vratima i otvorom za dim. Održavali su Busk-ceremonije ili tzv. Ples zelenog kukuruza. Kukuruz je uz pasulj i duvan bio sveta biljka, od izuzetnog značaja za život.

 

    Do 17. veka, kada su ih beli trgovci prvi put sreli, Čiroki su već bili desetkovani velikim boginjama i ostalim evropskim bolestima. Negde oko 1820. godine vođa Čiroki plemena – Sequoja (1770.-1843.) razvio je pismo i jezik Čirokija. Mnogi prpadnici ovog naroda naučili su vremenom čitati i pisati sopstvenim jezikom, a nakon 1828. pokrenute su i prve novine starosedelaca Amerike.

 

    Čirokija u današnjim SAD ima još oko 310000.

 

CHOCTAW:

 

    Indijansko pleme Muskogean jezičke porodice, smešteni u području današnje Džordžije, Alabame, južnog Misisipija i Luizijane. Ratovali su sa tradicionalnim neprijateljima – Chickasaw i Creek. Bili su poljoprivredni narod i uzgajali su kukuruz, pasulj, krompir, bundeve i duvan. Bavili su se lovom i ribolovom. Dolaskom Evropljana, počeli su da koriste i konje. Nakon donošenja zakona o preselenju Indijanaca (od strane Kongresa SAD), pleme je preseljeno u Oklahomu u tzv. Indijansku teritoriju (zajedno s plemenima Creek, Cherokee, Chickasaw i Semiole).

 

CREEK:

 

    Pleme Muskogean jezičke grupe. U 18. veku bili su dominantno pleme sa oko 30000 ljudi i zauzimali su područja Alabame i Džordžije. Posle Čirokija bili su najmoćnija grupacija jugoistočne oblasti. Zadesila ih je sudbina ostalih plemena i preseljeni su u rezervat u Oklahomi. Bili su poljoprivredno pleme i živeli u selima sa brvnarama. Upražnjavali su religioznu ceremoniju Green corn dance. Kao i većina plemena ovog regiona koristili su mnogo tetovažu tela. Bavili su se i lovom i ribolovom. Danas ih je ostalo oko 44000.

 

SEMINOLE:

 

     Pleme porodice Muskogean, poreklom iz Apalachea oblasti koje se vremenom doselilo u oblast Floride. Poreklo vuku od plemena Oconee (blizu obala Džordžije). Nakon dva ratna sukoba sa trupama SAD (tokom prve polovine 19. veka), godine 1858. bivaju preseljeni u rezervate. Kulturno su pripadali Jugoistočnim ratarima, a dolaskom na Floridu bave se lovom i ribolovom. Praktikovali su svetkovinu Green corn dance.

 

The Plains – kulturna regija Velike ravnice:

 

    Region Velike nizije predstavljao je ogromno, prerijsko područje – od centralne Kanade na severu do Meksika na jugu, te Stenovitih planina srednjeg Zapada. Lov na bizone predstavljao je osnovno izvor hrane, života i kulture ovog jedinstvenog regiona, sve do konačnog uništenja bizona od strane belih divljaka i lovaca krajem 19. veka.

 

    Stereotipi koji postoje o severnoameričkim Indijancima, preneti kao neproverene priče i nizovi predrasuda belih doseljenika sve do današnjih dana, potiču upravo iz ovih nepreglednih travnatih, zelenih površina, priča o njihovom tobožnjem načinu života surovih divljaka, njihovom izgledu i kulturi – njihovo perje zabodeno u kosu, njihove šarenolike trake i perjanice, duga kosa, njihovi lukovi i strele, koplja, tomahavci i ostala oružja za lov na bizone, medvede i jelene, njihovi tepee šatori (rasklopivi i veoma praktični šatori od kože, zgodni za upotrebu nomadskom i lovačkom narodu koji se stalno selio iz raznoraznih potreba i želja), odeća od jelenske kože sa čuvenim resama i ukrasima (koji su vijorili na vetru kao simboli slobode i neustrašivosti njihovog nesalomivog duha), njihove perle i ukrašavanje raznim bojama, njihove lule i magični, ceremonijalni plesovi, mokasine, dimni signali.

 

    Postoje mnogobrojna plemena koja su lutala i slobodno živela na ovim prostorima do pojave belih divljaka, plemena koja su potom otišla u večna lovišta i legendu, nedosanjani san o životu: Sarcee, Plains Cree, Blackfoot, Assiniboine, Gras ventre, Hidatsa, Crow (Vrane), Mandan, Yanktonai Sioux, Santee Sioux, Yankton Sioux, Teton Sioux, Arikara, Shoshone, Cheyenne, Ponca, Omaha, Pawnee, Oto, Arapaho, Kansa, Missouri, Kiowa, Osage, Quapaw, Comanchie, Wichita, Kichai, Tawakoni i Lipan Apache.

 

KAJOVE (Kiowa):

 

     Ratoborno nomadsko pleme prerijskih Indijanaca, koje je iz područja Crnih planina prodrlo na jug i zavladalo prerijama. Danas ih ima oko 12000.

 

    Ime Kiowa u njihovom jeziku označava glavni narod. Sebe su nazivali Kwu (odlazeći), aludirajući na česte prisilne odlaske pred naletima superiornih plemena Chippewa, Sioux i Cheyenni.

 

    Bavili su se trgovinom sa plemenima koja su kao seosko stanovništvo uzgajala kukuruz i prodavali ga nomadima. Za Kajove se kaže da su bili najopasniji severno američki Indijanci, veoma dobro organizovani kao ratnici. Kao tipično prerijsko pleme lovili su bizone (buffale). Luk i strela bili su im glavno oružje. Posedovali su veliki broj konja i živeli u prenosivim šatorima od kože.

 

    Kajove su bile duboko religiozne. Nakon što su od plemena Vrane preuzeli ceremoniju Ples Sunca, ona je za njih postala središte vere. Verovali su u vizije i snove, a u obredima su koristili halucinogene opijate dobijene od kaktusa peyote. Kasnije su preuzeli i ceremoniju Ples Duhova.

 

ČEJENI(Cheyenne):

 

      Predstavljaju jedno od najbitnijih prerijskih plemena jezičkog roda Algonkin, koje je lutalo oko reka Platte i Arkansas. Bili su lovci na bizone, sa lukom, strelom i kopljem, kao glavnim oružjem. Uzgajali su konje i živeli u šatorima (wigwamima). Pre 1700.-e godine živeli su na području današnje Minesote. Tu su se bavili sadnjom, lovom i sakupljanjem divljeg pirinča. Kasnije se sele u područje Cheyenne reke u North Dakoti, gde su se domogli konja i počeli da love bizone. Krajem 18. veka, pod pritiskom plemena Sioux polaze dalje na zapad. Put ih je doveo do reke Platte. Posle sukoba sa evropskim doseljenicima i docnije, američkom vojskom (nakon formiranja SAD 1776.), krajem 19. veka bivaju smešteni u sadašnji rezervat Tongue River.

 

     Danas ih je ostalo oko 11500, brižljivo smeštenih unutar modernih logora za neposlušne i nepodobne.

 

 

Znamenite poglavice Čejena:

 

 

TUPI NOŽ (1820.-1879.)

 

      Ime je dobio kao mladi ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Bio je jednostavan, bezazlen, odlučan i hrabar čovek, pravedan junak svog naroda, nezainteresovan za sticanje materijalnih dobara. Bio je poglavica starog kova – hrabar, nesebičan, odlučan, inteligentan. Postao je poznat po junačkim delima, cenjen kao iskren i plemenit vođa naroda.

 

    Oko 1875. godine belci su naveliko promovisali ideju da se svi Indijanci zatvore u rezervate, bez prava na imovinu koju su posedovali i prava koja su im bila zagarantovana. Pohlepni, perfidni, lažljivi i zli beli došljaci želeli su pre svega plodnu indijansku teritoriju i prirodna bogatstva Amerike. Od ratobornih Apača do miroljubivih Probušenih noseva, sva indijanska plemena iz plodnih ravnica proganjana su i ubijana bez milosti. Vlada SAD je donela odluku o razoružavanju Indijanaca i preselenju u rezervate. Deportacija je izvođena silom, bez milosti i trunke humanosti.

 

      Molba poglavice Tupi Nož da svoje pleme vrati u zemlju predaka glatko je odbijena – vlasti su ga smatrale opasnim čovekom, pa je on 1876. godine sa svojim iscrpljenim narodom prisilno prognan u rezervat. Nagla promena dovela je do pomora naroda Čejena. Tada Tupi Nož donosi odluku da Čejene povede put severa u zemlju predaka. Čejeni su time ponovo pokazali svoj nesalomivi duh. Uprkos činjenici da su uspeli da se domognu zemlje predaka, oni na kraju bivaju opkoljeni od strane vojske SAD i sprovedeni u rezervate. Na kraju, odlučni da poginu za slobodu, oni očajnički pokušavaju beg iz logora (rezervata).

 

     U poslednjoj životnoj borbi za dostojanstvo i slobodu izginuli su hrabri Čejeni i njihov neustrašivi vođa.

 

MALI VUK

 

      Ako se neki narod ikada borio za pravdu i slobodu, onda su to bili hrabri Čejeni. Ako je čovečanstvo ikada videlo pravu fizičku i moralnu snagu, onda je to bio narod Čejena, predvođen poglavicom Mali Vuk.

 

    Mali Vuk je bio dostojanstven i ljubazan kao i svi starosedeoci Severne Amerike. Odmeren i učtiv u obraćanju sagovornicima, bio je primer umešnog i hrabrog indijanskog vođe. Nakon što su Čejeni preseljeni u nehumane rezervate iz svojih plodnih i bizonima bogatih ravnica (rezervate obogaćene malarijom i oskudicom), Mali Vuk je poveo svoj narod na sever putem slobode i spasa od smrti i poniženja. Njegova hrabra pobuna merljiva je sa velikim delima velikih poglavica poput Džozefa i Tupog noža. Pre nego što je poveo narod na sever, hrabro se obratio upravniku rezervata očaja sledećim rečima: Slušajte me prijatelji moji! Prijatelj sam belih ljudi i to već veoma dugo. Ne želim da se u ovom rezervatu proliva krv. Idem na sever u svoju domovinu. Ako hoćete pošaljite vojnike za mnom, voleo bih da mi dozvolite da se bar malo udaljim. A onda, ako i dalje budete želeli borbu stajaću vam na raspolaganju.

 

      Na kraju, Mali Vuk je poveo svoje pleme na poslednje putovanje i odlučujuću bitku za slobodu i dostojanstvo. Tupi Nož, kao jedan od vođa Čejena, krenuo je prema rezervatu Crvenog Oblaka i predao se belim vojnicima kod tvrđave Robinzon, suočivši se sa svojom tužnom sudbinom. Mali Vuk je proveo zimu u Peščanim Brdima, prepunim divljači. Potom je otišao u Montanu, oblast Venac Borova u kojoj su Čejeni živeli u miru. Kasnije su prebačeni u ispostavu Hromog Jelena u Montani, gde je Mali Vuk proveo ostatak života.

 

     Iza oblaka rasnih predrasuda krije se blistavo nebo slobode, a na tom vrhunskom sudu časti plemenite duše, kakva je bila duša Malog Vuka, imaju svoje počasno mesto!

 

KOMANČI (Comanche):

 

    Indijansko pleme nastanjeno tokom 19. veka u južnim prerijama zapadnog Teksasa, danas živi u Oklahomi sa plemenima Kiowe i Apachi. Po jeziku pripadaju porodici Uto Aztecan.

 

    Samo ime Komanči verovatno je iz jezika Hopi Indijanaca, što bi se moglo prevesti kao uvojak skalpa. Njihovi preci nastanjivali su područje Yellowstonea. Postaju poznati kao vlasnici velikih stada konja, početkom 18. veka u Novom Meksiku. Prodorom u Teksas, proteruju Apače i ulaze u formalni savez sa Kajovama i Čejenima. Sredinom 19. veka potpisuju prvi ugovor sa SAD i bivaju smešteni u rezervat. Bivši ratnici, danas su postali vrlo aktivni u američkoj ekonomiji. Treba istaći i njihovo učešće u Prvom i Drugom svetskom ratu u sastavu američke Thunderbird divizije.

 

    Komanči su bili tipično prerijsko pleme koje je živelo od lova. Zimi su lovili jelene, losove, antilope i manju divljač. Dolaskom proleća kretali bi za krdima bizona. Prateći ih, selili su se stalno, postavljajući svoje selo prilikom predaha u tradicionalne kružne oblike. Od bizona su dobijali hranu, odeću, obuću i oruđa - lovinu su koristili i u trgovini, menjajući je za duvan, med i drugo. Lovili su bizone uglavnom dugim kopljima. Životni stil Komanča je bio obeležen lovom, ratom i velikom ljubavlju prema ženama, koje su spravljale hranu i brinule se o domaćinstvu i deci. Bili su religiozni - izuzetno su cenili viziju. Ljudi sa mnogo znanja i jakom vizijom postajali su indijanski vračevi tj. šamani i bavili su se obredima izlečenja i predviđanja budućih događaja.

 

VRANE (Crow):

 

    Prerijsko pleme Siouan Indijanaca sa reke Jelouston i njenih pritoka, danas u rezervatu Crow u Montani. Poreklom su od Hidatsa ili Velikog Trbuha Misurija, od kojih su se odvojili u 15. veku. Vrane, kao i susedi Sijuksi, tipični su prerijski lovci na bizone i vešti jahači. Njihove nastambe su kožni šatori. Život im se stalno vrtio oko konja i bizona. Bizoni su im obezbeđivali odeću, obuću, obilje hrane, šatore, prekrivače i štitove. Meso su sušili i konzervirali. Nosili su odeću od kože jelena, losova i bizona. Njihova vera je bila šamanska. Sun dance i Medicine bundle ceremonijali su simbolizirali njihovu prerijsku kulturu.

 

CRNE STOPE (Blackfoot):

 

    Crne stope su konfederacija Algonkinskih plemena, u 19. veku nastanjenih između Severnog Saskačivana u Kanadi i Misurija u Montani. Ime blackfoot su dobili po njihovim crnim mokasinama.

 

    Zajednica Blackfoota se sastojala od 3 glavna plemena: Siksika ili severnih Blackfoota, Piegan i Kainah ili Blood. Svi govore jezicima iz porodice Algonkin. Njihova kultura je tipično prerijska. Oni su lovci na velike sisare, pre svega bizone, potom jelene i mnogu divljač. Ribu su u jeli samo u krajnjoj nuždi. Tokom leta su živeli u velikim logorima, lovili bizone i bavili se ceremonijom Plesa Sunca. Svako pleme imalo je vrhovnog poglavicu (vođu). Religiozni život odnosio se na Medicine bundle (Svežanj medicine), potragu za vizijom koja se suprotstavlja natprirodnim silama.

 

    Od slavne prošlosti, mnogobrojnosti, borbenih ratnika i lovaca, do kraja 19. veka nije ostalo gotovo ništa - istrebljenjem bizona od strane bledolikih počinju da gladuju, naterani na život u rezervatima i sedelački život. Svet koji su stvarali vekovima ubrzano je nestajao, zajedno sa njima samima.

 

SIJUKSI (Sioux):

 

    Severoameričko pleme nastanjeno u području između reka Misisipi i Misuri. Najranija poznata pradomovina Sijuksa je močvarno područje pirinčanih jezera, u danačnjoj Minesoti. Ovaj je kraj poznat po tome što ga naseljava veoma ratoborno pleme Chippewa (pleme Čipiva, od kojeg potiče prvobitni naziv legendarne reke Mississippi - Mici Zibi ili Velika reka). Čipive su svoje večne neprijatelje nazivali Nadowessi (Male zmije). Sijuksi su bili konfederacija 7 plemena. Borba za prevlast nad poljima pirinča između Čipiva i Sijuksa dovela je do progona Sijuksa iz tih krajeva.

 

... Godine 1876. uz pomoć saveznika odnose pobedu nad američkom vojskom i generalom Kasterom  na reci Little Big Horn. Prethodila joj je manje poznata borba na Devils Taueru. Tu su veoma žestok otpor priredili manje pokretni starci koji nisu mogli pratiti tempo plemena. Masakr Sijuksa od strane Američke vojske desio se decembra 1890. godine kod Wounded Knee Creeka, Južna Dakota – bio je to konačni kraj njihovog hrabrog otpora velikom zlu, sili koja će vek kasnije nastojati da pokori i ostatak sveta svojim milosrdnim demokratskim principima. Sijuksa danas još postoje samo u rezervatima u Minesoti, Severnoj i Južnoj Dakoti, Montani i Nebraski.

 

    Sijuksi su tipično lovačko prerijsko pleme. Stanovali su u kožnim šatorima zvanim tepi (tepee), koji se lako sklapaju, rasklapaju i prenose. Bizoni su im bili osnovni izvor hrane i drugih potreba. Konj je takođe bio simbol njihove kulture i značio je bogatstvo i moć vlasnika. Što se religije i rituala tiče oslanjali su se na moć i uticaj šamana. Šamani (sveštenici, duhovne vođe i lekari u plemenu) su igrali važnu ulogu u odbrani plemena od mračnih sila i zlih duhova. Svojim mističnim i ekstatičnim plesom ponirali su u dubine duše i iznosili na svetlost dana duhovnu snagu, istinu i odgovore na mnoga pitanja i potrebe čoveka bačenog u haos vremenske prolaznosti i egzistencijalnih teskoba.

 

Znamenite poglavice Sijuksa (koje su hrabro rekle NE)

 

 

BIK KOJI SEDI(1834.-1890.)

 

    Legendarni poglavica plemena Dakota Sijuksa, ratnik koji se protivio preselenju svog naroda u rezervate, što je dovelo do bitke kod Little Big Horna 1876. godine, u kojoj je poginuo američki general Kaster i u kojoj je američka vojska potučena do nogu. Stekao je ratničku slavu u borbama sa Krou Indijancima, a potom i u otporu prodiranju belaca na teritoriju Velike nizije šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Iako je pobedio Kastera, morao je da pobegne u Kanadu gde je ostao sve do 1881. godine, kada ga je američka Vlada amnestirala. I dalje je, do kraja života 1890. godine, nastavio da se bori protiv belih doseljenika i ubica.

 

   Ujedinio je plemena Sijuksa protiv belih doseljenika koji su zauzeli njihovu plemensku zemlju. Ugovorom Fort Laramie iz 1868. dodeljena su sveta crna brda Južne Dakote Siouxima, ali kada je tamo otkriveno zlato 1874. godine, američka je vlada ignorisala ugovor i silom počela uklanjati domorodačka plemena iz svoje zemlje.

 

   Rođen je 1831. godine u blizini Grand Rivera, teritorija Dakote u današnjoj Južnoj Dakoti. Sin poznatog ratnika Sijuksa još kao mali pokazao se sposobnim i hrabrim ratnikom, te ga je otac prozvao Tatanka Yotanka ili Bik Koji Sedi. Prvi put se borio protiv američke vojske u junu 1863., a ponovo se suočio sa istim protivnikom u bici kod planine Killdeer 28. jula 1864. godine, kada su američke snage pod vođstvom generala Alfreda Sullyja opkolile indijansko trgovačko selo, prisiljavajući Siouxe na povlačenje. Ova sučeljavanja uverila su Bika Koji Sedi da nikada ne potpiše ugovor koji bi prisilio njegov narod na odlazak u rezervat. Vremenom se sve više isticao kao slavni ratnik Sijuksa i njihov poglavica - nakon prevare američke vlade i ulaska u rezervat Sijuksa radi potrage za zlatom okupio je snage koje su uključivale Arapaho, Cheyenne i Sioux i sukobio se s generalom Georgeom Crookom 17. juna 1876. godine, izborivši pobedu u bitci kod Rosebuda. Odatle su se njegove snage preselile u dolinu reke Little Big Horn.

   Upravo je u kampu na reci Little Big Horn, tada poštovan kao vođa i sveti čovek, ili Wichasa Wakan, sudelovao u ceremoniji Sunčevog plesa gde je slavno plesao punih 36 sati, čineći 50 žrtvenih posekotina na svakoj ruci pre padanje u trans. Kad se probudio, otkrio je da je imao viziju američkih vojnika koji padaju poput skakavaca s neba, što je protumačio kao predznak da će vojska uskoro biti poražena. Dana 25. juna 1876., 600 ljudi pod vodstvom generala Kastera sa West Pointa, ušlo je u dolinu. Bik Koji Sedi osigurao je da su žene i deca iz plemena na sigurnom, dok je Ludi Konj (Crazy Horse), drugi legendarni poglavica Sijuksa poveo preko 3.000 američkih Indijanaca do pobede u bici kod Little Big Horna, nadvladavajući Custerovu silu. Prepotentni Custer (koji je precenio vlastite snage, podelivši ih u tri grupacije i našavši se okružen nikad jačim indijanskim snagama) i svi njegovi ljudi ubijeni su u onome što je postalo poznato kao Custer’s last stand.

   Nakon bitke kod Little Big Horna, razjarena američka vlada udvostručila je napore u lovu na Siouxe. Istovremeno, nadiranje belih doseljenika u tradicionalno indijanske zemlje uveliko je smanjilo populaciju bizona od koje su Siouxi zavisili. U maju 1877. godine, Bik Koji Sedi poveo je svoje ljude na sigurno u Kanadu. S nedostatkom hrane i resursa, Bik Koji Sedi predao se američkoj vojsci 20. jula 1881. u zamenu za amnestiju svog naroda. Dve godine bio je ratni zarobljenik u tvrđavi Randall u Južnoj Dakoti pre nego što je premešten u rezervat Standing Rock.

   Tokom 1890. američka vlada brinula se zbog sve većeg uticaja duhovnog pokreta Ghost Dance (Ples duhova) na Pine Ridgeu, koji je učio da su Indijanci bili poraženi i ograničeni na rezervate jer su razljutili bogove napuštanjem svojih tradicionalnih običaja. Mnogi su Siouxi verovali da će, ako budu vežbali Ples duhova i odbacili puteve belaca, bogovi iznova stvoriti svet i uništiti sve nevernike, uključujući i neindijanske. 15. decembra 1890. vojska je pokušala uhapsiti Bika Koji Sedi, slavnog šefa Siouxa, za kojeg su pogrešno verovali da je Duhovni plesač, i pritom ga ubila, povećavajući napetost na Pine Ridgeu. Probudili su usnulog Bika Koji Sedi u svom krevetu u 6 sati ujutro. Kad je odbio mirno krenuti, okupilo se mnoštvo. Došlo je do pucnjave i Bik Koji Sedi ranjen je u glavu i prsa. Odmah potom je umro od rana iz vatrenog oružja.

   Dve nedelje nakon njegove smrti, vojska je masakrirala oko 300 Siouxa kod Ranjenog kolena, (Wounded knee), delu rezervata Pine Ridge – polovina stradalih u ovom bestijalnom činu od strane američke vojske bili su žene i deca. Bila je to poslednja borba između američke vojske i Sijuksa. Bio je to kraj jednog hrabrog i časnog naroda, bio je to kraj jednog sveta, sveta Indijanaca i početak tragedije čije posledice danas živimo – svesni ili ne.

   Vojska je Bika Koji Sedi pokopala na vojnom groblju Fort Yates u Severnoj Dakoti. 1953. godine članovi porodice ekshumirali su grob slavnog Tatanka Yotanke i prekopali kosti koje su pronašli blizu Mobridgea u Južnoj Dakoti, s pogledom na reku Missouri. 

   Centar njegovog otpora bila je i ostala indijanska vera Ples duhova, koja je obećavala dolazak indijanskog mesije koji će vratiti zemlju Indijancima, što je raspirivalo nove pobune. Ostao je da živi u srcima i dušama svih slobodarskih ljudi dobre volje i čistog srca, kao simbol otpora jednom od najvećih, satanističkih zala koje su zadesile ovaj nesretni, posrnuli svet.

 

LUDI KONJ (1842.-1877.)

 

    Poglavica Sijuks Indijanaca iz plemena Oglala, koji se suprotstavio prodoru belaca (bledolikih, kako su ih zvali starosedeoci Amerike) u mineralima bogata Crna brda (Black hills) i koji je takođe učestvovao u pobedi Indijanaca nad američkom vojskom kod Little Big Horna, 1876. godine. Najslavniji indijanski vojskovođa, strah i trepet među američkom vojskom. Bio je vešt ratnik, gerilac koji je često uspevao mudrošću i lukavstvom da navuče američke trupe u klance i zamke diljem divlje Amerike.

   Bio je sin šamana koji se takođe zvao Ludi Konj (Crazy Horse). Ludi Konj imao je svetliju put i kosu od ostalih u svom plemenu, s čudesnim uvojcima. Dečaci tradicionalno nisu dobijali trajna imena sve dok nisu stekli iskustvo koje im je donelo ime, pa su Ludog Konja u detinjstvu zvali Kovrdžava kosa (Curly hair) i Lakokosi dečak (Light haired boy). Ludi Konj nije bio tradicionalista s obzirom na običaje svog plemena, odbacujući mnoge tradicije i rituale koje su Siouxi praktikovali. Godine 1854. odjahao je sam u preriju u potrazi za vlastitom vizijom odbacivši tradicionalne rituale. Postivši dva dana, Ludi Konj imao je viziju neukrašenog konjanika koji mu je uputio da se predstavi na isti način, s ne više od jednog pera i nikada s ratnom perjanicom. Takođe mu je rečeno da baci prašinu preko konja pre nego što uđe u bitku i da nikada ništa ne uzima za sebe.

    Nakon prvog vojnog sukoba Sijuksa i belih nezvanih gostiju 1854. godine, Crazy Horse se suprotstavio planovima da se Indijanci smeste u rezervate i predvodio je savez koji je pobedio generala Džordža Kruka kod reke Rouzbad i kasnije, Džordža Kastera kod Little Big Horna. Zajedno sa svojim sledbenicima on je izgladnjivanjem doveden do predaje u maju 1877. godine. Kasnije su ga zarobili zbog glasina da planira pobunu. Izboden je na smrt, navodno dok je pokušavao da pobegne. Ludi Konj umro je u noći na 6. septembar 1877. godine u dobi od 35 godina, ležeći na golom podu u Fort Robinsonu, u državi Nebraska. Telo mu je odneo Sioux i pokopao na nepoznatom mestu u blizini potoka zvanog Wounded knee.

 

ŠARENI REP (1823.-1881.)

 

    Poglavica Sijuksa, jedan od onih dovoljno mudrih Indijanaca da na vreme shvate kakvu im je budućnost namenio beli čovek.

 

    Bio je siroče koje su odgajali baba i deda. Ali, vrlo rano je ostao i bez njih te se sam starao o sebi. Razvio je u sebi hrabrost, mudrost i dosetljivost, postao dobar strelac i vešt lovac, boreći se od malih nogu za svoje mesto u indijanskom društvu. Nadmoćnog uma, učeći se trgovini i ekonomiji posmatranjem belaca, vremenom je ostao i vešt trgovac. Isto tako ubrzo se istakao i kao veoma vešt i hrabar ratnik – u bici protiv Juta, brojčano nadmoćnijim neprijateljem, iskazao je hrabrost i snalažljivost, dobivši priznanje i od velikog poglavice Medveda Koji Pobeđuje.

 

    I pre nego što je 1854. godine pokidana poslednja prijateljska nit sa belim došljacima, Šareni Rep je ukazivao na dvoličnost i pohlepu belaca. Kao hrabar ratnik predvodio je Brulee Sijukse u krvavim napadima na belce duž prolaza za Oregon. Da bi zaštitio vlastiti narod od stalnih sukoba i uništenja proveo je dve godine kao dobrovoljni zatvorenik u tvrđavi belih doseljenika, žrtvujući sebe zarad dobrobiti svog plemena. To vreme je iskoristio na izučavanje civilizacije belog čoveka. Želeo je konačno da pomiri Indijance sa belcima, svestan uzaludnosti bilo kakvog otpora prema brojčano i tehnološki nadmoćnijim protivnicima.Ukoliko ne prestanemo da se svađamo između sebe, naša stvar je izgubljena jer beli čovek ima moć kojoj možemo da se suprotstavimo samo ujedinjeni.

 

    Kao jedan od najmudrijih Sijuksa zalagao se za potčinjavanje jačoj rasi čiju je konačnu pobedu smatrao neizbežnom. U želji da spasi vlastiti narod mirnim sredstvima navukao je na sebe bes i sumnju mnogih sunarodnika. U potrazi za mirom i slobodom pronašao je vlastitu smrt od ruke vlastitog naroda. Nakon što je ubijen, preselio se u legendu kao čovek briljantnog uma i izuzetne moći zapažanja.

 

    Bio je jedan od indijanskih velikana koga sa više uvažavanja pamte belci nego sopstveni narod.

 

Chief TWO STRIKE (1832.-1923.)

 

    U bici sa Jutama oborio je dva neprijatelja sa njihovih bojnih konja... Legenda kaže da je na taj način poglavica Sijuksa – Dva Udarca zaradio ime Nomkahapa (Oborio je dvojicu).

 

    Rođen je u blizini Republičke reke oko 1832. godine. Kao mlad bio je veoma skroman i stidljiv, a kretao se gipko, okretno i hitro poput antilope. Njegov otac i deda bili su dobro poznate poglavice i od njih je nasledio mudrost, snalažljivost, čast – patriotizam je bio njegov ideal i osnovni životni cilj. Isticao se kao izuzetan jahač i strelac. Bio je strah i trepet – mnogo više kao ratnik nego kao vođa plemena.

 

    Umro je u ispostavi Ružin potok kao veoma star čovek, 1923. godine.

 

Chief GALL (1840.-1894.)

 

    Poglavica Čemer bio je jedan od najagresivnijih vođa Sijuksa u njihovom poslednjem pokušaju da sačuvaju slobodu.

 

    Bio je hrabar i vatren borac. Iako je bio srdačan i ljubazan po prirodi, odmah je ustajao protiv svake uvrede ili nepravde. Bio je dobar i sposoban organizator. Poglavici Biku Koji Sedi bio je glavni oslonac u poslednjem efikasnom pružanju otpora belcima. Poglavica Čemer dosledno se zalagao za prava svog naroda na ravnice po kojima su lutala krda bizona i verovao je vlada SAD mora da se pridržava sporazuma koji je potpisala sa Indijancima. Kada je sporazum 1868. prekršen, složio se s Bikom Koji Sedi da moraju da brane ono što je preostalo od nekada ogromne indijanske teritorije. Posle bitke na reci Litl Bighorn otišao je u Kanadu.

 

    Na kraju, razočaran, predao se belcima u tvrđavi Pek u Montani, 1881. godine. Umro je nekoliko godina kasnije.

 

    Bio je pravi junak slobodnog i ponosnog naroda koji je živeo u bliskoj vezi sa prirodom, veliki čovek kakav više nikada neće biti viđen.

 

Chief RAIN IN THE FACE (1835.-1905.)

 

    Poglavica Sijuksa Kiša U Lice, ratnik čije se ime izgovaralo s strahopoštovanjem, rođen je 1835. godine blizu mesta na kome se reka Čejen račva. Veliki ugled među indijanskim svetom stekao je svojim hrabrim delima. Postao je poznat kada su Sijuksi krenuli da ratuju sa belim doseljenicima.

 

O meni je ispričano mnogo laži, ispovest je poglavice neposredno pred odlazak u večna lovišta. Neki kažu da sam ubio vođu belih ratnika (Kaster), drugi da sam izvadio srce njegovom bratu (Tom Kaster) jer me bacio u zatvor. Ali u toj bici (kod Litl Bighorna) uzbuđenje je bilo toliko veliko da smo jedva uspeli da prepoznamo prijatelje. Sve se odvijalo brzinom munje. Od kada sam došao u rezervat živeo sam mirno. Niko ne može da kaže da je Kiša U Lice prekršio neko pravilo Velikog Oca. Borio sam se i živeo tiho onako kako se to očekuje od pravog ratnika. Kiša U Lice ubijen je kada je svoje oružje položio pred Velikog Oca. U tom trenutku napustila ga je duša iako je njegovo jadno telo nastavilo da živi. A sada se sprema da legne poslednji put. A to je dobro.

 

Chief MALA VRANA (1810.-1863.)

 

    Bio je sin Ketanvakuva (Sokola Koji Napada). Zbog lošeg prevoda očevog imena belci su ga prozvali Mala Vrana. Njegovo ime je bilo Taojateduta – Pripadnik Crvenog Naroda.

 

    Bio je izuzetno ambiciozan i neustrašiv čovek, predvodnik Sijuksa u veoma teškom, prelomnom vremenu. Bio je jedan od najboljih lovaca svog plemena. Mada je već kao mlad postao poglavica, imao je veoma bogato ratno iskustvo u periodu dramatičnih promena za Indijance, sredinom 19. veka. Bilo je to vreme ponižavajućih i lažnih ugovora od strane SAD, vreme otimanja indijanske zemlje, proterivanja i masakra.

 

    Poglavica Mala Vrana bio je jedan od onih vođa koji su diplomatskim putem pokušavali da sačuvaju svoj narod od nadolazećeg zla i nestanka. Međutim, kako su dogovori sa belcima bili često čista farsa, na štetu Indijanaca, on odlučuje da povede svoj narod (u vreme američkog građanskog rata 1861.-1865.) u rat protiv zavađenih belaca. Nažalost borba se pokazala uzaludnom – Mala Vrana se odlučuje na očajnički čin sklapanja primirja, pakta sa krvnikom, i tom prilikom gine od metka ispaljenog iz sopstvene puške nesretnim slučajem.

 

    Bio je to jedan od završnih činova kraja snova jednog velikog čoveka i naroda Velikog Duha. Njihova zemlja je pregažena i spržena od zla koje će narednih decenija (vekova) zavladati celim svetom.

 

Chief CRVENI OBLAK (1822.-1909.)

 

    Poglavica Makhpiya (Crveni Oblak) jedan je od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, ratnik koji je predvodio više od 2000 Arapaha, Sijuksa i Čejena. Crveni Oblak bio je indijanski poglavica Lakote. Rođen je u blizini račvanja reke Platte 1822. godine. Živeo je u Nebraski, a svoje rane godine provodio je posmatrajući borbu svog plemena protiv susednih plemena Crow i Pawnee. 1841. ubio je suparnika svog ujaka, koji ga je odgojio. To je podelilo pleme do određene mere, ali je stvorilo reputaciju Crvenog Oblaka kao ratnika. Teritorija Crvenog Oblaka obuhvatala je veliko prostranstvo zemlje, od kojih su neke sadržavale zlato. To je dovelo rudare i vojnike koji su počeli postavljati utvrde, a Lakote su negodovale zbog upada na njihovu zemlju. Crveni oblak, ne želeći videti ponavljanje potiskivanja Lakote iz vlastite zemlje koje se dogodilo 1862. i 1863. godine, planirao je napad na utvrde. Nakon dve godine ratovanja naterao je američku vojsku na povlačenje sa Lakota teritorija (današnji Vajoming i Montana).

 

   Vlasti su molile Crvenog Oblaka na primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na indijanske teritorije. Naravno, u pitanju je bila čista podmukla laž i prevara i belci su to vešto iskoristili da se pregrupišu, vrate i ...

 

Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag.

 

   Crveni oblak savetovao je svoj narod da ostane miran. Često je optuživao vladine agente za prevaru i korupciju, ali savetovao je Oglale da budu lojalni američkoj vladi. Tokom poslednjeg rata  Siouxa, 1875. - 1876., iako se usprotivio ratnoj frakciji koju je vodio Ludi Konj, odbio je ustupiti Crna brda. 1881. Crveni oblak smenjen je s mesta poglavice. Njegovo je pleme premešteno u rezervat Pine Ridge u Južnoj Dakoti. Oslepio je u poznim godinama i umro u rezervatu Pine Ridge 10. decembra 1909. godine.

 

MANDAN (Numakaki):

 

    Pleme Siouan Indijanaca, naseljeno prvobitno uz reku Hart, pritoku Misurija, a potom uz reku Knife. Susret sa belcima gotovo ih je pokosio usred epidemije boginja, oko 1837.godine. Oslabljeni i na ivici nestanka pridružuju se plemenima Hidatsa 1845. i odlaze u rezervat Fort Berthold, gde i danas žive njihovi potomci.

 

    Mandani su seoski, ali pravi prerijski Indijanci, lovci na bizone. Živeli su u velikim zemljanim kućama, u naseljima zaštićenim palisadama. Uzgajali su kukuruz i održavali višednevne ceremonije zvane Okipa ili O-kee-pa, u cilju poticanja plodnosti bizona i  boljeg uroda. Bila je to letnja svetkovina. Zimi su održavali Snow owl, Red stick i White buffalo cow ceremonijale.

 

ŠOŠONI (Shoshone):

 

    Šošoni čine veliku grupu plemena jezičke skupine zvane Central Numic u području poznatom kao Veliki Basen koje obuhvata delove Nevade, Jute, Ajdahoa, Vajominga, Kalifornije i zapadnog Teksasa. Glavne grupe Šošona su Western, Northern i Wind River, koje se dalje dele u niz malih skupina.

 

    Veliki deo Velikog Basena je suva pustinja, nepogodna za život. Šume borova su tek u planinama, kraj jezera i potoka. Klima je leti suva i vruća, dok su zime ekstremno hladne. Celi basen je okružen planinama. Izvora hrane je veoma malo. Njihovi domovi su bili vetrobrani od granja, tokom leta, i čunjaste kolibice, zimi.

 

PONI (Pawnee):

 

    Indijansko pleme Caddoan jezičke grupe i Plains kulture iz regiona Nebraske. Živeli su u zemljanim kolibama načičkanim u mala naselja. Bavili su se intenzivno poljoprivredom. Njihova religija podrazumevala je bavljenje vizijama i ceremonijalnim ritualima. Njihovi mitovi i folklor su bogati simbolikom. Tokom 19. veka pokošeni su boleštinama i napadima smrtnih neprijatelja Sijuksa. Danas ih ima u rezervatima Nebraske i Oklahome, negde oko 3000.

 

ARAPAHO:

 

    Indijansko pleme, algonkinske jezičke grupe, prvobitno s područja Minesote, a kasnije između reka Yellowstone i Rio Grande. Bili su nomadsko pleme i praktikovali su religioznu ceremoniju poznatu kao Sun dance.

 

 

Kulturna regija Kalifornija – međuplaninsko područje:

 

 

    Kulturna regija koja je obuhvatala planinske lance i doline Jute, Nevade i Kalifornije, bogato borovim šumama, močvarama i zelenim dolinama. U vreme prvih doseljenika bio je pogodno područje za lov na jelene, divokoze, ptice i skupljanje divljih plodova, te ribolov. I kasnije je imao dobre uslove za opstanak brojnih plemena na ovom području, pre svega zahvaljujući obalama Pacifika i ribolovu na krupne morske sisare. Plemena ovog regiona su : Northern Paiute, Tolowa, Karok, Yurok, Shasta, Wiyot, Hupa, Achoviawi, Wiatua, Atsugewi, Bannock, Northern Shoshone, Chimariko, Yana, Washoe, Nomlaki, Yahi, Western Shoshone, Yuki, Maidu, Pomo, Konkow, Gosiute, Ute, Paiute, Wapoo, Miwok, Kawaiisu, Patwin, Mono, Panamint, Costano, Yokut, Chemehuevi, Esselen, Tubatulabal, Salina, Kitanemuk, Serrano, Chumash, Fernandeno, Gabrielino, Juaneno, Cahuilla, Luiseno, Cupeno, Diegueno, Kamia, Akwa’ala, Nakipa, Kiliwa, Cochimi, Ignacieno, Waicura i Pericu.

 

POMO:

 

    Pomo predstavlja kolektivno ime plemena iz Kalifornije, koja se služe jezicima porodice Kulanapan. Podeljeni su u mnoštvo plemena nastanjenih po malim rezervatima pacifičke obale. Bavili su se sakupljanjem plodova, ribolovom i lovom, koristeći luk i strelu. Nadaleko su poznati po umeću izrade košara od šiblja, najčešće vrbe. Danas ih je ostalo nešto više od 2000.

 

UTE:

 

    Indijansko pleme Uto-Aztecan jezičke grupe. Živeli su na području centralnog i zapadnog Kolorada, istočne Jute i severo-zapadnog Novog Meksika. Živeli su od lova i divljih plodova i korenja. Razmenjivali su svoje zanatske radove sa Navaho plemenom i plemenom Paiute. Stanovali su u skloništima, a kasnije u šatorima tepee. Nakon susreta sa pravim Amerikancima preseljeni su u rezervate. Danas ih je ostalo oko 7200 i žive u rezervatima Kolorada, Novog Meksika i Jute.

 

 

The Plateau – kulturni region Visoravni:

 

 

    Obuhvata planinsko područje država Ajdaho, istočnog Oregona, Vašingtona i zapadne Montane, prekriveno četinarskim šumama i zelenim dolinama. Severozapad SAD bio je zgodno područje za lov na jelene, manju divljač, ubiranje voća, divljih biljaka i plodova. Isto tako, bilo je to područje koje je omogućavalo ribolov na rekama Colorado, Snake i Fraser.

 

    Plemena koja su tuda lutala i živela slobodno do dolaska divljaka su: Lillooet, Shuswap, Ntlakyapamuk, Nicola, Lake, Okanogan, Methow, Wenatchee, sanpoil, Chelan, Columbia, Kootenay, Colville, Pend d’ Oreille, Coeur d’ Alene, Flathead, Nez Perce, Cayuse, Spokane, Palouse, Walla Walla, Umatilla, Klickitat, Yakama, Wishram, Tenino, Molala, Wanapam, Klamath i Modac.

 

NEZ PERCE:

 

    Živeli su na teritoriji jugoistočnog Vašingtona, severoistočnog Oregona i centralnog Ajdahoa. Njihova jezička grupa bila je Sahaptian. Ime Nez Perce dali su im Francuski istraživači - pierced nose ili probušeni nos. Bavili su se ribolovom (posebno lososom) i skupljanjem plodova i korenja. Zime su provodili u svojim dugim kolibama, a leta na planinama i uzvišicama. Obrađivali su kožu bizona i dekorisali je. Njihova religiozna ceremonija bila je u čast Guardian Spirit (Zaštitnika duše). Nakon 1855. godine smešteni su u rezervat u dolini Wallowa u Oregonu. Predvođeni legendarnim poglavicom Josephom, godine 1877. su se pobunili i odneli pobedu nad trupama SAD.

 

    Danas ih je ostalo oko 4100. Imaju svoj The Nez Perce National Historical Park u Ajdahu, Montani, Oregonu i Vašingtonu.

 

Nez Perce poglavica – CHIEF JOSEPH (1840.-1904.)

 

    Bio je jedan od najhrabrijih i najmudrijih poglavica severnoameričkih Indijanaca, jedan od lidera koji su pružili žestok otpor trupama SAD. Njegovo Nez Perce ime bilo je In-mut-too-yah-lat-lat (thunder coming up from water over the land). Bio je mudar i strpljiv predvodnik plemena Probušenih noseva, bio je duhovni vođa plemena miroljubivih lovaca i ribara nastanjenih na veoma plodnom tlu koje su pohlepni došljaci želeli za sebe po svaku cenu... Belce nije mrzeo jer je bio čovek velikog srca, iako su oni, predvođeni generalom Hauardom, proterali njegov narod sa vekovnog staništa u neljudske uslove rezervata (modernih logora za neposlušne i nepodobne).

 

Ako beli čovek želi živeti u miru s Indijancima, neka živi. Postupaj sa svima jednako. Daj im zakon koji vredi za sve. Daj svima jednaku priliku da žive i rastu. Sve je ljude stvorio isti Veliki Duh. Svi smo braća. Zemlja je mati svim ljudima i svima koji na njoj žive pripadaju jednaka prava. Pusti me da živim slobodno, da putujem slobodno, da stanem gde želim, da radim šta želim, da trgujem slobodno... da izaberem učitelje po svojoj volji, da budem slobodan slediti veru svojih očeva, slobodan misliti, govoriti i činiti kako želim, i ja ću poštovati svaki zakon i pokoravati se svakoj kazni.

 

     Nazivali su ga velikim jer je bio jednostavan i častan. Bez obrazovanja i vojne obuke stao je na čelo svog naroda u trenutku progona i povlačenja i poveo ga u borbu protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja kada je pravda bila ugrožena. Nadmašio je najbolje komandante vojske SAD. Umro je duboko razočaran pravdom koju je donela hrišćanska civilizacija. Njegov duh i dalje slobodno luta tragovima i prostorima nekadašnjeg sveta severnoameričkih Indijanaca.

 

 

The Subartic – Podarktički kulturni region:

 

 

    Obuhvatao je oblast gotovo cele današnje Kanade ( d istočne obale do graničnih planina sa Tihim okeanom i na jug do područja udaljenog oko 300km od granice sa današnjom SAD). Surova klima ovog regiona onemogućavala je bavljenje poljoprivredom, ali su plemena živela od lova na losove i sobove (karibue – severnoameričke jelene) i ribolova. Živeli su nomadski u stalnoj potrazi za hranom i utočištem. U istočnim delovima govorili su Algonkinskim jezikom, a na zapadu je preovladavao Athapaskan i mešavina niza drugih jezika.

 

    Plemena koja su se odupirala surovim uslovima klime i oskudici bila su: Ingalik, Tanaina, Koyukon, Tanana, Nabesna, Ahtena, Kutchin, Han, Tutchone, Tagish, Kaska, Tahitan, Tsetsaut, Sekani, Carrier, Chilchotin, Hare, Mountain, Saschutkenne, Dogrib, Yellowknife, Slave, Beaver, Chipewyan, Swampy, Cree, Western wood Cree, Saulteaux, Abitibi, Naskapi, Mistassini Cree, Montagnais, Tete de Boule Cree i Beothuk.

 

CREE:

 

    Pleme algonkinske jezičke grupe. Bili su lovci na jelene, karibue, dabrove, medvede i zečeve u Manitobi šumama. Danas ih je ostalo oko 15000 u rezervatima Kanade, južno od reke Churchill i provincija, a Manitoba i Saskatchewan. Predstavljali su jednu od najsnažnijih i najznačajnijih grupa Američkih Indijanaca iz Kanade rasprostranjenih na velikom području juga Kanade sa glavnim staništem oko Džejmson zaliva.

 

 

Kulturna regija severozapadne obale Pacifika:

 

     Obuhvata oblast od južne Aljaske do severne Kalifornije, priobalno područje uz Pacifik. Na istoku se graniči sa planinskim područjem. More je bilo bogato morskim sisarima, ribom i posebno lososom, planine divokozama, losovima i divljim plodovima raznog bilja. Organizovani u mala naselja Indijanci ove regije su živeli  u brvnarama. Praktikovali su ceremonije zvane Potlatches, darivanja poklona susednim naseljima.  

 

    Plemena Pacifičke regije bila su: Eyak, Tlingit, Tongass, Haida, Niska, Tsimshian, Gitskyian, Haisla, Bella Coola, Bella Bella, Heiltsuk, Nootka, Kwakiutl, Comox, Nanaimo, Nooksack, Cowichan, Skagit, Quileute, Quinault, Humptulips, Chehalis, Skokomish, Chimakom, Duwamish, Snoqualmie, Puyallup, Coast Salish, Chinook, Cowlitz, Clatsop, Clatskanie, Tillamook, Siletz, Yaquina, Siuslaw, Coos, Umpqua, Tututni, Chastacosta i Makah.

 

NOOTKA:

 

    Indijansko pleme koje je naseljavalo zapadni deo obale ostrva Vankuver u južnoj Britanskoj Kolumbiji. Stanovali su u dugim kućama sagrađenim od kedra. Od kedra su pravili i čamce – kanue. Kao lovci na kitove koristili su velike kanue od kedrovine. Odeću su pravili od kože životinja. Praktikovali su Potlatches ceremonije darivanja i bavili se ribolovom.

 

CHINOOK:

 

    Živeli su duž reke Kolumbija na Pacifičkoj obali. Početkom 19. veka bilo ih je oko 16000. Živeli su u selima izgrađenim od kedrovih dasaka pokrivenih korom.  Bavili su se lovom i ribolovom. Veruju u dobrog i zlog duha, zvane Econe i Ecutoch. Njihovi šamani (zvani Keelalle) izvrsni su poznavaoci lekovitog bilja, a saplemenike leke svetim pesmama i plesom. Danas ih je ostalo veoma malo i žive u rezervatima Vašingtona i Oregona.

 

 

Arktička kulturna regija:

 

 

    Obuhvata oblkast Aljaske i severne Kanade. Ograničeni ekstremnim klimatskim uslovima surovih zima i kratkog dana opstaju veoma teško baveći se lovom i ribolovom. Vegetacije u ovoj oblasti krajnjeg Severa i večitog leda gotovo da nema, ali su se plemena bavila ribolovom i lovom na jelene, tuljane i kitove. Štite se gustim krznom ulovljenih životinja i kućama od leda i busena smrznute ledine. Populacija je mala zbog ekstremnih uslova za život i opstanak. Plemena ove oblasti su: Greenland Inuit, Labrador Inuit, Central Inuit, Banks Island Inuit, Western Arctic Inuit, Alaskan Inuit, Alaskan Yuit i Siberian Yuit-Aleut.

 

INUIT (Eskimi):

 

    Indijanski narod koji živi u negostoljubivim uslovima večitog leda, mraka i bez vegetacije okupljen unutar malih enklava obalnog područja Grenlanda, severne Kanade i Aljaske, te severoistočnog Sibira. Značenje imena Inuit je real people. Pripadaju Eskimo-Aleut jezičkoj grupi. Njihov tradicionalni stambeni objekat je iglo (snežna kuća), od komada leda. Prevozna sredstva su im kanui i sanke, odeća i obuća su od debele kože jelena i morževa. Njihova tradicionalna verovanja su vezana za animizam i šamanizam. Tipična su nomadska plemena u stalnoj potrazi za hranom i skrovištem.

 

 

                                                                  #######

 

 

Mudar čovek duboko veruje u tišinu - znak savršene ravnoteže. Tišina je potpuna uravnoteženost tela, uma i duha. Onaj ko uspe ostati miran i netaknut olujama postojanja - da mu list ne zatreperi na stablu, niti se mali talas pokrene na površini sjajnog  jezera - ima po shvatanju mudraca savršen način života. Tišina je temelj karaktera.

 

      Tišina i strpljenje, ljubav prema prirodi i sam način bitisanja - kao vrhunske životne mudrosti koje donose unutrašnji mir, usklađenost sa sobom, drugima i okolinom, te jedinstveni etički kod - prepun milosrđa, empatije, poziva na poštenje, iskrenost, poštovanje prema svemu i svima, miljama daleko od sveta razularene pohlepe, sebičnosti, laži i nasilja, činili su bit i lepotu jednog jedinstvenog naroda koji je težio miru, ljubavi, ravnoteži i pomirenju, prateći u tišini i čistoti srca svoj unutrašnji glas mudrosti predaka.

 

MITOVI, KULTURA, LEGENDE, OBIČAJI, VEROVANJA...

 

    Njihovi običaji, mitovi i legende, način na koji su se ophodili prema sebi, svojim precima, mrtvima, svim živim bićima i svemu što uopšte postoji, govore nam o njihovoj autentičnosti, neponovljivosti, iskrenosti, poštenju i specifičnom pogledu na život i svet.

 

Sve što Indijanac radi je u krugu, a to je zato što snaga sveta uvek deluje u krugovima, i sve pokušava biti okruglo. Nebo je okruglo, a čuo sam i da je Zemlja okrugla, a takve su i sve zvezde. Vetar, kad je najmoćniji, vitla. Ptice grade gnezda u krugovima, jer njihova je vera isto kao i naša. Čak i godišnja doba u svojoj smeni čine veliki krug i uvek se ponovo vraćaju tamo gde su bila. Čovekov život je krug od detinjstva do detinjstva. I tako je u svemu u čemu se kreće snaga.

 

    Kada su Indijanci davali imena - bilo ljudima, mestima ili pojavama, činili su to sa čudesnom merom, kreacijom i suptilnošću, pogađajući direktno u suštinu stvari. Svakim nazivom dobijali ste u par reči suštinu čoveka ili pojave na koje se ime odnosilo, punu deskripciju njegovih osobina i karaktera, na najsažetiji i najpronicljiviji mogući način.

 

    Vreme je pokazalo da je jedna od najvećih i bitnih indijanskih zaostavština bio upravo njihov jezik. Prvi evropski kolonisti usvojili su mnogo reči iz preko 20 jezika algonkinske grupe naroda: naziva raznih vrsta hrane i životinja (rakun, oposum). U druge poznate indijanske reči spadaju: kokus (politički skup), mokasine (obuća), tobogan, totem i tomahavk (sekira). Najuočljiviji su indijanski toponimi - u koje spadaju i nazivi 26 od 50 američkih država. Na primer ime Teksas potiče iz jezika Kado i znači prijatelj, saveznik. Tenesi je dobio ime po selu plemena Čiroki, a Ohajo je reč Irokeza za dobru reku. Masačusets je ime plemena koje je živelo u okolini istoimenog zaliva, a Vajoming potiče od algonkinskih reči koje znače u velikoj ravnici. Ime grada Čikaga na jeziku algonkina znači mesto na kome raste luk, a Mississippi na jeziku plemena Čipeva znači Velika reka.

 

   Reč tomahavk je verovatno iz pohatanskog - tamaham, što znači on seče. Tomahavk je bio hladno oružje, sekira, izvorno Algonkina. Što se nekih od autentičnih indijanskih običaja tiče, interesantno je spomenuti da su koristili dim za čišćenje duha. Sagorevanje biljaka za emotivno, psihičko i duhovno očišćenje je običaj u mnogim religijama i duhovnim grupama. Čuvena indijanska lula mira je svojevrsni ceremonijal koji su praktikovali nakon sukoba i sklapanja primirja. Skalpiranje neprijatelja kao vrsta trofeja je običaj koji se pripisuje obično Indijancima, međutim, zanimljivo da su oni taj običaj preuzeli upravo od belih doseljenika iz Evrope. U vezi sa tim se još jedanput postavlja ključno pitanje: ko su u stvari bili divljaci?

 

    U legendu, zajedno s Indijancima, otišle su i njihove perjanice, lukovi, strele i koplja, odeća sa resama od jelenske kože (jedan od simbola njihovog sveta slobode, neustrašivosti i nesputanosti njihovog nepokorivog duha), šatori - wigwami, kanui, duge kose ukrašene trakama i perima, dimni signali kojima su se sporazumevali, ratne sekire i ratničke boje, njihovi vračevi - šamani, kišni ples i magični tam-tam ritam bubnjeva, totemi, prerije i divljina, mustanzi - divlji konji i bizoni - bafali koje su ispratili u večna lovišta, kao i sve svoje poštovane pretke, a na kraju, nažalost, i sebe same.

 

Muzika severnoameričkih Indijanaca

 

Indijanska muzika igra vitalnu ulogu u povesti i obrazovanju, ceremonijama i pričama koje usmeno prenose običaje predaka novim generacijama. Tradicionalno se kaže da svečana muzika indijanskog porekla potiče od božanstava ili duhova ili od posebno cenjenih pojedinaca. Rituale oblikuje svaki aspekt pesme, plesa i kostima, a svaki aspekt informše o stvaraocima, nositeljima i simbolima važnim za naciju, pleme, selo, klan, porodicu ili pojedinca. Indijanci izvode priče kroz pesmu, muziku i ples, a tako propagirane povesne činjenice sastavni su deo verovanja indijanskih stanovnika. Epske legende i priče o herojima kulture deo su plemenske muzičke tradicije, a ove su priče često ikonski deo lokalne kulture. Mogu se malo razlikovati od godine do godine, s tim da se vođe prekombinuju i uvode male varijacije.

 

                                                                                                   (izvor: Wikipedia)

 

Legenda o Dreamcatcheru (indijanskom hvataču snova)

 

    U mnogim plemenskim društvima širom sveta verovalo se kako je noćni vazduh ispunjen lošim i dobrim snovima koji lete. Postojali su brojni načini na koje su ljudi pokušavali da one lepe dozovu u svoje snove. Indijanci su u te svrhe izrađivali hvatače snova. Običaj je bio da se njima daruju novorođena deca i tek venčani parovi.

 

  Originalni indijanski Hvatač snova bio je krug promera 10-ak cm, opleten kanapom ili kožom i ukrašen perjem. Krug simbolizuje dnevno kretanje sunca. Vrsta pera takođe ima svoje značenje. Pero sove ili tzv. žensko pero, simbolizuje mudrost, dok pero orla, muško pero, simbolizuje hrabrost. Pero može biti provučeno kroz središnju rupicu ili na stranama Hvatača snova. Samo pero, nezavisno o vrsti ptice s koje potiče, simbolizuje Dašak vazduha ili Dah života. Kako je u današnje vreme u SAD-u zabranjeno korištenje navedenog perja, indijanci su Hvatače snova počeli ukrašavati odgovorajućim kristalima. Koriste se četiti kristala koji simbolizuju četiri strane sveta, žuti za istok, crni za zapad, crveni za jug i beli za sever. Smatra se kako Hvatač snova potiče iz davne prošlosti plemena američkih Indijanaca Ojibwa (Chippewa) koji su u svojoj usmenoj predaji sačuvali priče i legende o nastanku Hvatača snova i njegovoj nameni. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća te priče proširile su se i na neka druga plemena koja su ih prihvatila. Svoju popularnost Hvatač snova može zahvaliti i Hippie pokretu, čiji pripadnici su ga prihvatili i uključili u zapadnjačku kulturu.

 

   Hiljadama godina u nazad indijanci plemena Ojibwa koristili su Hvatač snova kako bi svoje najmlađe zaštitili od ružnih snova i noćnih mora. U svakom životnom dobu postoje mnoge sile, neke dobre, a neke loše. Ako slušate dobre sile, one će vas usmeravati u pravom smeru. Ako verujete, mreža će uhvatiti vaše dobre ideje, a loše će otići kroz rupu. Vrač je ovo preneo svom narodu i zato sada mnogi Indijanci kače hvatače snova iznad svojih kreveta. Dobro se hvata u mrežu života, a zlo propada kroz rupu u centru mreže i više nije deo njihovih života.

 

Indijanski horoskop i imenovanje godišnjih doba

 

     Indijanci su se trudili da žive u skladu s prirodom, njenim pravilima i menama. U indijanskom horoskopu znakovi su bili vezani za životinje čije su karakteristike i način života idealni za simbolizovanje ljudskih osobina. Večni krug ponavljanja i vraćanja svega otvara horoskopski znak DIVLJA GUSKA ( 22. decembar - 22. januar), a slede ga: VIDRA, PUMA, CRVENI ORAO, DABAR, JELEN, DETLIĆ, MORUNA, MRKI MEDVED, GAVRAN, ZMIJA i IRVAS.

 

    Što se godišnjih doba tiče, simbolika i suština priče je ista kao i za horoskop, ili uopšte pogled na prirodu i način življenja. Prvo godišnje doba počinjalo je kod Indijanaca 22.decembra Mesecom dubokog sna zemlje. Slede ga Mesec odmora i Mesec Velikog Vetra, koji sežu do 20-og marta. Zajedničko ime za prvo godišnje doba je Doba Duha Vaboose i to je vreme kada OTAC SUNCE započinje putovanje ka jugu, ispitujući prošlost i predviđajući budućnost. Drugo godišnje doba počinjalo je 20-og marta Mesecom pupoljka, sledi ga Mesec povratka žaba, a završava 21.juna Mesecom setve kukuruza. Drugo doba se naziva Duhom Vabuna. Tada Otac Sunce sve više otkriva svoje lice i sva priroda buja. Treće godišnje doba – doba Duha Svanodese kada čitava Zemlja buja, biljke i žitarice daju plodove, a reke su pune riba, počinje 21. juna Mesecom najjačeg sunca, nastavlja se Mesecom punog zrna, a završava 23.-eg avgusta Mesecom žetve. Poslednje godišnje doba je doba Duha Muđakevisa i to su meseci mira i ispitivanja sopstvenog rada. Ovo doba počinje Mesecom divlje plovke, nastavlja Mesecom prvog mraza i završava Mesecom dubokog sna.

 

DUHOVNOST AMERIČKIH INDIJANACA - Manituov ples duhova

 

     Duhovni život Indijanaca zasebna je priča, jedan čudesni svet koji ih do u beskraj suštinski odvaja od današnje duhovne praznine i licemerja, prikrivenih tehnološkim čudesima i lažnom pobožnoću.

 

Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.

 

   Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti da uništava biljni i životinjski svet. Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali vreme pre velike promene. To je bilo vreme kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Indijanske legende su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji bdi nad njim i pomaže mu u teškim trenucima. Mitovi su se prenosili usmenim putem na mlade indijanske naraštaje, uz logorske vatre. Igre vatre i senki pod zvezdanim nebom Amerike pojačavale su utisak magijskog i natprirodnog sveta mitova i legendi.

 

Bog Hagajho je stvorio svet ni od čega, stvorio je stvari i živa stvorenja, ali psa nije bilo potrebno da stvori, jer je pas postojao oduvek. Psa nikada nisu smatrali običnom životinjom, i čovek je u svojim pričama i legendama ustupio psu. U istočnim državama je postojala legenda o nastanku Borzoja: Jednom je car Solomon dobivši naređenje od Boga poručio svim životinjama da se okupe na sastanku, na kome je svako jutro svaka životinja mogla da iskaže svoje želje i potrebe i da dobije savet tvorca kako da se ponašaju jedni prema drugima. Okupile su se sve životinje osim ježa. Naljutivši se, tvorac se obratio sa pitanjem da li neko hoće da pođe u potragu za ježom? Našlo se samo dva dobrovoljca: konj i pas. Konj je rekao: Ja ću da ga nađem i ja ću ga isterati iz jame, ali ja nisam u stanju da ga uzmem, jer sam visok, a i moj nos nije zaštićen od njegovih igala. A pas je rekao: Ja se ne plašim njegovih igala, ali moja glava je previše široka i ja neću moći da izvadim ježa iz rupe ako se tamo sakrije. Čuvši to, Solomon reče: Da, vi ste u pravu, ali ja neću da uništim izgled konja i da smanjim njegovu visinu, jer to bi bilo jako ružna nagrada za njegovu pokornost i odanost. Bolje je da dodam lepotu psu kao nagradu za njegovu pokornost. I razmislivši, car je uzeo u obe ruke glavu psa i mazio je dok ona nije postala potpuno tanka i špicasta. Tada su sve životinje videle da se pas pretvorio u elegantnog i tankog Borzoja. Tako su konj i pas krenuli za izbeglim ježom i doveli ga pred cara. Car Solomon je bio zadovoljan, ježa je kaznio da će se celog života vući po zemlji, a psa i konja nagradio rekavši: Od sada ćete vi celog života biti čovekovi saputnici i prvi posle njega, pred licem Boga.

 

   Sva plemena istočnog dela šumskog pojasa veruju u vrhunsko božanstvo Velikog Duha. Ono je stvorilo svet i sav život. Veliki Duh je nematerijalan i nevidljiv, nalazi se izvan čulnog sveta i nije određena osoba o kojoj bi se pričale priče. Ponegde ga nazivaju Manitu. Svet većine tamošnjih plemena čini nebo, sa četiri do dvanaest slojeva. U najgornjem sloju egzistira Veliki Duh. Moćna božanstva takođe žive i pod zemljom, te pod površinom reka i jezera. On je taman i suprotstavljem silama svetlosti, višeslojan. Najdublje u njemu žive najmoćnija božanstva – Podvodni panteri ili Divovske rogate zmije. Bit cele priče o indijanskoj duhovnosti i veri je iskrenost i poštovanje prema svim ostalim živim bićima, njihova duboka saosećajnost i njihova plodonosna dela, bez trunke gramzivosti, materijalizma i zlobne dvoličnosti onih koji su ih sistematski uništavali nekoliko stotina godina – do istrebljenja.

 

    Indijanci su kroz brojne obrede iskazivali svoja verovanja i poglede na svet, upućujući bogovima svoje molbe i nadanja, uspostavljajući na taj način vezu sa celokupnom Prirodom. Indijanac je nastojao kroz celi život gajiti skladan odnos sa svim što ga okružuje, a to nije zaboravljao ni u trenutku smrti, trenutku susreta sa najvećom tajnom postojanja čoveka na ovom svetu. Nastojao je uvek živeti časno, a obredi su ga u tom smislu podsećali na one vrednosti koje čovek ne sme nikad zaboraviti.

 

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce.

 

    U duhovnom životu severnoameričkih Indijanaca duvan je simbolizovao čudo stvaranja, a njegovim pušenjem (čuvena je indijanska sveta lula, lula mira ili calumet) ljudi pokazuju svoje poštovanje prema Velikom Duhu, stvoritelju svega. S dimom koji se uzdiže iz lule, uvis se prema Velikom Duhu uzdižu i ljudske molitve, misli i osećanja. Ako vlasnik lule živi dobrim i religioznim životom, biće mu uzvraćeno čašću i snagom koju će dobiti.

 

    Indijanski Ples duhova predstavljao je mesijanski pokret koji se pojavio među Indijancima (sedamdesetih godina 19. veka), koji je izražavao očajničku žudnju za povratkom bolje prošlosti, za povratkom života bez gladi, bede, bolesti, rata i indijanske podeljenosti koju je pratila potčinjenost belcima. Bio je to pokušaj Indijanaca da prihvate hrišćansko učenje o spasenju. Nakon svih poraza i patnji trebalo je na duhovnom planu dati smisao i nadu svojoj patnji. Njihov mesija - zvani Vovoka se nazivao Božijim sinom i Hristom koji je u obličju Indijanca sišao po drugi put na zemlju da bi preneo poruku Velikog Duha.

 

    Pokret je započeo vrač (šaman) Vovoka. On je imao viziju velikog potopa koji će se obrušiti na zemlju i zbrisati sve doseljenike. Neposredno pred potop grom – ptice će se spustiti na zemlju i poneti sve Indijance koji su ostali verni svetom putu. Kada se voda povuče, bizoni i Indijanci će biti vraćeni na zemlju i sve će biti kao nekad. Odeća Plesa duhova je napravljena da zaštiti Indijance od metaka belaca. Bila je ukrašena crtežima biljaka i životinja zaštitnika. Pripreme za ples su se izvodile da bi duh predaka ušao u telo onih koji plešu i učinio ih besmrtnima. Indijanci su plesali u krugovima pevajući svete pesme.

 

     Za vreme bitke kod Ranjenog kolena (Wounded knee) 1890. godine američka vojska je ubila mnogo Sijuksa. Mnogi od njih su nosili odeću ukrašenu orlom, bizonom ili jutarnjom zvezdom, verujući da će ih ti simboli zaštititi od povreda. Nakon tog tragičnog događaja, Vovoka se povukao – tragedija je označila kraj Plesa duhova. Stotinak godina kasnije, ples je postao način da se preživeli Indijanci povežu sa svojim precima.

 

    Ples duhova je nastao u rezervatima, gde su Indijanci (poraženi, prevareni i obespravljeni na sopstvenoj zemlji) umirali od gladi i beznađa.

 

     Indijanski ples Sunca predstavljao je dramu kosmičkog obnavljanja svega, u kojem se slave svi elementi prirode. Ispravno izvođenje plesa Sunca osiguravalo je obnovu plemena i sveta za godinu koja sledi. Prilikom zatvaranja plesa Oglale su se obraćale Wakan Tanki: Naučio si nas povezanosti sa svim bićima te ti na tome zahvaljujemo. Neka budemo uvek svesni ove veze koja postoji između četvoronožaca, dvonožaca i krilatih. Neka se svi radujemo i živimo u miru!.

 

     Ples Sunca održavao se oko letnjeg solsticija. Indijanski narodi su verovali da ples Sunca omogućava obnavljanje veze između ljudskog duha prolaznosti i večnog Wakan Tanke (Velikog Duha), koji se u tim trenucima pojavljivao u liku Sunca – davaoca života.

 

   Vreme od početka okupljanja na dogovorenom mestu održavanja plesa do njegovog završetka bilo je za Indijance svečanost koja je obično trajala oko nedelju dana i podrazumevala lične i javne pripreme koje su kulminirale zajedničkim plesom. Od javnih priprema, središnje je bilo podizanje ograđenog prostora ili šatora; prate ga složeni obredi u kojima se seče posebno drvo (obično topola) koje će poslužiti kao središnji stub oko kojeg se širi prostor za ples. Unutar ograđenog prostora, otvo­renog prema istoku i izlasku Sunca, postavlja se žrtvenik koji se sastoji od simbolički oslikane i ukrašene lobanje na prostirci od žalfije. Lobanja je okrenuta prema istoku, a tokom svečanosti prinose joj se žrtveni darovi zajedno s moli­tvama za milost i zaštitu. Darovi su uglavnom biljke (svežnjevi žalfije, duvana). Čejeni su imali običaj puniti očne i nosne šupljine na bizonovoj lobanji travom koja je predstavljala zemljinu vegetaciju, posebno onu koja raste u blizini vode. Ovo je bio na­stavak molitvi da biljaka, trave i drveća i dalje bude u izobilju, kako za ljude tako i za životinje. Dok bubnjari smešteni po­kraj ulaza u šator pevaju posebne obredne pesme, plesači se u ritmu kreću napred-nazad, od ruba šatora prema središnjem stubu. Pogleda uprtog prema mestu račvanja na središnjem stubu koje je poznato kao gnezdo ptice gromovnice, odnosno orlovo gnezdo, neprestano plešu i duvaju u zviždaljke od orlovih kostiju, proizvodeći zvu­kove slične pištanju orla. Ovo pištanje simbolizuje snagu molitvi koje se uzdižu u visine poput orlova kako bi dosegnule Veliku Misteriju. Kako ples Sunca napreduje, menja se tempo pesama: zveketavi ritam postaje spor i težak, kao da veliko krdo bizona prolazi prerijom.

 

WINTU ŽENA- 19.vek

 

 

Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kad gradimo kuće, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove sa biljaka, mi ne iščupamo stablo, Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveća, ubijaju sve. Beli ljudi ne obraćaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog čoveka? Gde god je beli čovek dotakne, to je bol.

 

POGLAVICA MAQUINNA, NOOTKA

 

Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju novac na čuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi Indijanci nemamo takve banke; ali kada imamo mnogo novca ili ćebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osećaju dobro. NAŠ NAČIN DAVANJA JE NAŠA BANKA.

 

CRVENI OBLAK- Makhpiya-luta (1870.)

 

Godine 1868., beli je čovek došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci PREVARILI. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobro neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. MI NE ŽELIMO BOGATSTVO. MI ŽELIMO MIR I LJUBAV.

 

VILIJEM KOMANDA - Mamiwinini, Kanada(1991.)

 

Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki, kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti predstavlja sporiji put, kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže?.

 

   A nakon Meseca dubokog sna, Kolumbovog otkrića i dolaska prvih bledolikih kolonista i osvajača.

 

TRAIL OF TEARS - zavođenje demo(n)kratije na američki način

 

    Od ranih kolonijalnih vremena evropska politika je imala za cilj da od indijanskih plemena dobije teritorije na osnovu zvaničnih ugovora. Oko 370 ugovora potpisano je između 1787. i 1871., ali je većina prekršena, izmenjena ili ignorisana pošto je zemlja bila sve otvorenija za naseljavanje belaca.

 

    Indijananci su se pomerali sve dublje ka zapadu, da bi Uredba o preseljenju Indijanaca, usvojena 1830. omogućila predsedniku SAD da ih preseli u indijanske rezervate. Doseljenici, tragači za zlatom i železnica rasparčavali su plemenske teritorije uzrokujući ratne sukobe. I ne samo to.

 

    Naseljavanjem belog čoveka u Americi dolazi do naglog uništavanja prirode. Uzaludna su bila upozorenja i apeli američkih starosedelaca. Vekovima kasnije, greh prošlosti stigao je na naplatu u vidu globalnih klimatskih promena i katastrofa u vidu razornih tornada, suše, poplava i zemljotresa koji tutnje modernom Amerikom.

 

    Američki predsednik Endrju Džeksona (Andrew Jackson) potpisao je 1830. godine zakon o deportaciji pet velikih Indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takođe (suprotno ugovoru) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi  demokratski genocid, podržan od američkog Senata. Tako je na brutalan način overena priča koja je počela 1492. godine otkrićem Amerike (Indije?) od strane Evropljana, priča o konvikstadorima, misionarima i krvnicima koji su uništavali i pljačkali sve pred sobom, ubijajući  američke Indijance (pogrešno imenovane jednom od evropskih zabluda i laži) i oduzimajući njihovu rođenu zemlju. Tako je počeo krešendo, krvava završnica genocida nad jednim narodom i rasom, perfidna i cinična prevara, istorijom pobednika pretvorena u demokratski trijumf civilizacije i hrišćanstva, dobrobit za starosedeoce, tzv. divljake.

 

    Pripremljen, razrađen i sproveden sarkastičnom brutalnošću taj zakon je imao za cilj običnu pljačku Indijanske zemlje, zemlje starosedeoca koji su tu živeli hiljadama godina, u skladu sa Bogom i Prirodom. Pet velikih Indijanskih plemena: Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterani su sa područja najplodnije zemlje, koja je obuhvatala teritoriju veličine Zapadne Evrope. Indijanci, a posebno pleme Čiroki (narod visoke kulture, koji je tada imao svoje pismo, novine i literaturu) nazvali su progon, tj. preseljenje Stazom Suza.

 

    Indijanci su bili proterani vojskom SAD sa svog vekovnog staništa, dovedeni su u sabirne logore (zvuči poznato, zar ne?!) a onda pod pratnjom sprovedeni iz logora do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2000 km bili su i ubijani (samo Čirokija je stradalo preko 4000). Ispostavilo se vremenom, bila je to samo blažena pokazna vežba za sve nepokorne i nepodobne narode koji će se u budućnosti drznuti da se odupru blagodeti sile demokratije (vladavine naroda, ma šta to značilo ili ma gde to čudo postojalo), primer primene slobodarske tzv. hrišćanske kulture i uvod u priču o tome kako završavaju oni koji ugrožavaju američke interese diljem Univerzuma. Bio je to prećutni trijumf zla i licemerja, pogrom koji je gotovo uništio jedan narod. Od zla potpunog uništenja spasio ih je samo njihov izuzetno jak duh (njihov Veliki Duh, Wakan Tanka), kultura i bogata tradicija, usmeno prenošena sa kolena na koleno.

 

    Evropski osvajači i kolonizatori su doneli i niz bolesti na koje Indijanci nisu bili otporni( ovom prilikom ne mislim na psihičke i mentalne!). Bile su to pre svega male boginje koje su epidemijski kosile starosedeoce. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim obolenjima i mentalnim poremećajima.Demokratskim preseljenjem, uvodom u genocid, počela je lagano, ali sigurno odumiranje i nestajanje čitavog jednog naroda i njegove civilizacije, civilizacije koja je pre svega vodila računa o Prirodi, Majci Zemlji i suživotu sa njima – vremenom su nestajali bizoni, divlji konji, šume, ostale životinje i biljke, pred naletima napredne civilizacije modernih varvara, konkvistadora i ubica. Počelo je doba života u rezervatima, prethodnici budućih koncentracionih logora. Ograđen, pregrađen i odvojen od vlastite slobodarske, lutalačke prirode, zaliven pošastima vatrene vode i boleština belog čoveka, Indijanac je počeo da vene i tiho se gasi, iznutra.

 

      Na Grand river teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat Šest nacija u kome živi šest plemena Irokeza: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom nagradila ih je britanska Kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, boreći se na strani Engleza (postoje li veći cinici i zlotvori!). Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet, te je ovaj rezervat sveden na jedva 186 hektara, dok se recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara!!!

 

    Na ovako brutalan podatak u šta je pretvoren život indijanskog slobodarskog naroda nakon upliva civilizacije, demokratije i kulture belaca, nadovezuju se još gore činjenice vezane za Indijance smeštene po rezervatima Kanade (ili SAD, svejedno): postali su narod sa najvećom stopom samoubistava, uvučeni u blagodeti kriminala, droge i alkohola, sa prosečnim životnim vekom od oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni (procenti se kreću i do stope od 90% nezaposlenih, konkurišući žestoko belim  indijancima Srbije, sklonim neobičnim rekordima) i žive od socijalne pomoći (koja je, uzgred, ipak neuporedivo veća od zvaničnih – potrošačkom korpom preživljavanja merenih primanja u pomenutoj zemlji bez granica, na rubu nestanka). Na kraju, nizom suptilnih metoda genocida broj Indijanaca je danas sveden na podnošljivih oko 1% stanovništva SAD! Ništa bez demokratije i iluzija.

 

    I kada čovek pomisli da ništa gore nije moglo da zadesi Indijance, starosedelački narod Amerike, čiju zemlju je oteo beli šljam hrišćanske Evrope (pritom naravno ne mislim na iskrene, istinske i milosrdne Hrišćane!), demokrate, misionari i mirotvorci koji su ubijali, varali, palili i silovali sve na šta su naišli tokom gotovo četiri veka pogroma, život ga demantuje i pokaže da negativnoj gradaciji jednostavno nema kraja. Naime, niko danas u Kanadi neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata u istoriji zabeležen sredinom kobnog 19. veka u Britanskoj Kolumbiji (postoji li nešto a da nije britansko) i da je primenjen upravo nad Indijancima. Crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine ćebadi koju su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, bili su pokošeni talasima smrti. Početkom 20. veka misionari osnivaju (iz humanitarnih razloga, naravno) škole i internate, koji su zvanično služili za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve samo ne to. Sve do sredine 60-ih godina među njihovim zidovima odigravale su se prave drame u kojima su glavne uloge igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje indijanske dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja (sve nekako poznato zvuči, čovek bi pomislio da se istorija neprestano ponavlja), bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli, a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama. Ono što nisu uspeli da unište i pobiju crveni mundiri i  sveštenici, uspela je vatrena voda kao blagotvorni lek za dušu poniženih Indijanaca. Efekat izolacije i unutrašnjeg prevaspitavanja, tzv. civilizovanja, bio je vremenom poguban.

 

    Priča o Indijanskoj Stazi Suza, pogromu ili preseljenju čitavog jednog naroda simbolična je priča o savremenom svetu i jednoj civilizaciji, svoj njegovoj brutalnosti, zlu i licemerju, priča o mnogima od nas – o narodima Afrike i Azije, pre svega, koji su proterivani i pljačkani, a neki od njih i odvođeni u roblje, put Amerike (mada je vremenom pojam robova relativizovan, jer ih je na sve strane u najrazličitijim formama modernog robovlasništva i fašizma). Staza Suza životni je put, sudbina, za sve one obespravljene ljude koji se ne uklapaju i priklanjaju opštoj trci za profitom i nova vizija sveta zasnovana na laži, nepravdi, nasilju i licemernoj veri predodređenoj samo za manjinu bogatih i silnih. Ništa više nije bitno osim novca, moći, profita, sile i činjenice da li se uklapate (ili ne) i da li prihvatate ponudu koja se ne odbija! Indijanska Staza Suza samo je utrla glavni,  vizionarski put konkvistadorima sveta, u međuvremenu preobučenima i namazanima novih slojem licemerja. Pet velikih Indijanskih plemena postalo je u međuvremenu pet velikih svetskih kontinenata, svih naseljenih područja Majke Zemlje koje treba osloboditi i pretvoriti u rezervate za nepodobne i neposlušne, bez obzira na rasu, naciju, veru ili bilo kakvo drugo obeležje, osim naravno količine novca koji dotični poseduju.

 

    Godine kolonizacije, američke revolucije i širenja ka zapadu donele su mnogim indijanskim plemenima razaranje celih sela i masovne seobe. Plemena su na kraju desetkovana i saterana u rezervate-logore. Punih dve hiljade godina izvorna Isusova ideja o čistoti srca, bratstvu i jednakosti svih ljudi izvrgava se ruglu i nastoji prikazati u sasvim drugom svetlu, suštoj suprotnosti od autentične jednostavnosti, hrabrosti, revolucionarnosti i lepote. Idući beskonačnom Stazom Suza, čovečanstvo sa početka priče nestaće u beskraju usamljenosti duha.

 

Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku belac će shvatiti da ne može da jede pare.

 

 

SANTANA - Poglavica Kiowa

 

Čujem da nameravate da nas preselite u rezervate blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bizone i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da će da izgori.

 

VELIKI SAVET AMERIČKIH INDIJANACA (1927.)

 

Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu asimilovani, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bi smo trebali biti zadovoljni, kao oni čiji je KONCEPT SREĆE MATERIJALISTIĆKI I POHLEPAN, što je veoma različito od našeg puta. Mi hoćemo slobodu od belog čoveka radije nego da budemo integrisani. MI NE ŽELIMO MOĆ, MI NE ŽELIMO DA BUDEMO KONGRESMENI ILI BANKARI, MI HOĆEMO DA BUDEMO SVOJI. Beli čovek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili slobodu i pravdu i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti.

 

    Zemlju koju su SAD namenile za život Indijanaca - rezervate, je ustanovio Kongres 1786.godine. Zakon o preseljenju Indijanaca, iz 1830., imao je za posledicu da se narodi Krik, Semiole, Čikaso, Čokto i Čiroki presele u rezervate koji su se nalazili na tzv. indijanskoj teritoriji, u današnjoj Oklahomi. Oko 200 rezervata je napravljeno u više od 40 država SAD, većinom na siromašnoj zemlji, što je samo dodatno osiromašilo Indijance. Bledolika kuga, zalutali, zabludeli i nezvani gosti tako su indijanskom narodu uzvratili na gostoprimstvu, poklanjajući im na kraju komadiće njihove vlastite, nasiljem otete zemlje. Na neki volšeban, tj. morbidan način, tako je nastao čuveni Američki san ili bolje rečeno noćna mora.

 

 

AMERICAN WAY OF LIFE & CHIEF SEATTLE - dva koncepta sveta

 

 

    Tokom 16. i 17. veka evropske sile su uspostavile vojno prisustvo u Severnoj Americi, kako bi mogli napredovati i i odbraniti svoje PRAVO - pravo na otkriće, kolonizaciju ili pravo na osvajanje ogromnih delova kontinenta naseljenog Indijancima. Kao odgovor na progon, nasilje i pljačku mnoga indijanska plemena kreću ratnom stazom u želji da se odupru evropskoj kolonijalnoj ekspanziji.

 

     Tokom 17. veka, Powhatan Konfederacija je zapretila opstanku prve  britanske kolonije Virdžinije, napadajući je tokom 1622. i 1644. godine. Sledile su pobune Algonkina i Pueblo Indijanaca. U nizu krvavih sukoba (sve do kraja 19.veka) mnoge grupe Indijanaca predlagale su ujedinjenje - tzv. pan indijanski Savez protiv kolonizatora. Na žalost, oni nikad nisu zaživeli, što je razjedinjena i često međusobno zavađena plemena učinilo još slabijima, pogotovo u odnosu na znatno brojniju, vojno-tehnički opremljeniju i superiorniju vojsku, kao i bledolike krvnike svih mogućih vrsta - od tzv. kauboja, odmetnika, evropskih kažnjenika i prognanika, do svakojakih avanturista u potrazi za zlatom i brzim bogaćenjem. U najvećem delu pomenutih sukoba evropski doseljenici su imali i indijanske saveznike (potkupljene raznoraznom robom, drangulijama i povrh svega alkoholom tzv. vatrenom vodom, koja ruši sva moralna načela).

 

    Evropski osvajači nisu uspostavili nikakav odnos kako bi ostvarili zajednički život, a neprestano teranje urođeničkih plemena dalje na zapad i selidba na sve manje komade zemlje uzrokovala je drastično smanjenje broja Indijanaca.. Procenjeno je da je na teritoriji istočno od reke Mississippi stanovalo više od dva miliona Indijanaca, a njihov se broj smanjio toliko da se do sredine 18. stoleća broj belaca i Indijanaca obrnuo. Američkih je starosedelaca tada bilo manje od četvrt miliona, a broj belaca i afričkih robova povećao se na 1,25 miliona, da bi već sredinom 19. stoleća dosegao dva miliona naseljenih između gorja Appalachian i reke Mississippi. Drastičnom smanjenju broja Indijanaca doprinele su i bolesti donešene s belaćkim osvajačima. Brojna plemena potpuno su nestala nakon podleganja boleštinama koje su bile biološko oružje koje je osvajač sobom doneo iz Starog sveta. Nad urođeničkim se stanovnicima provodila prisilna asimilacija, masovno razaranje, nasilje, uništavanje i zatiranje njihove kulture, otimanje zemlje te diskriminacija, a sve je to dovelo do velikog povesnog gubitka i ostavilo je traga na svakom urođeniku. Oni nisu smeli isticati svoju pripadnost niti su se mogli nazivati belcima jer to nisu bili te se usled svih tih zbivanja javljala kriza identiteta. Osvajači su hteli postići da severnoamerički Indijanci prestanu postojati, a posledica toga je bila njihova sveopšta marginalizacija. Ratni sukobi, širenje siromaštva, prenošenje bolesti, zatvaranje u rezervate, alkoholizam i zlostavljanja nastavljaju niz onoga kroz šta je ovaj urođeni narod Severne Amerike prošao. Nakon dolaska u dodir s Evropljanima procenjuje se da je u prva četiri stoleća istrijebljeno oko 150 miliona severnoameričkih Indijanaca, čemu su najviše doprinela ratovanja i razne bolesti. Rešavanje indijanskog problema uključivalo je etničko čišćenje uz brutalno nasilje, zaplenu njihovih poseda i rasni genocid. Razlozi su za rasizam i diskriminaciju bili njihova boja kože, način života te inferiornost indijanskih običaja naspram običaja američkih kolonizatora. Prilagođavanje drugoj tradiciji, shvatanjima, verovanjima te vrednostima koja su njima strana (kolonizatori su smatrali da im se društvo bez utvrđene vlasti mora podrediti te da mu je nužno nametnuti najbolju moguću organizaciju vlasti, odnosno kulturu i nasleđe belaca. Indijanska društva nisu dopuštala moćan položaj vodstva ili nečije isticanje niti su imala nametnute politički uređene institucije, a to se nije svidelo osvajačima) bila su nužna jer su u suprotnom bivali proglašeni divljacima te ubijani ili uklanjani u svrhu rešavanja indijanskog problema.

 

    Interesantna je priča o američkom predsedniku Linkolnu i indijanskom poglavici plemena Sijetla, iz sredine 19. veka, koja možda najrečitije govori o suštini krvavog sukoba nezvanih gostiju i domaćina starosedeoca, o suštini dva sveta, koncepta, viđenja života, njegovog smisla i sistema vrednosti.

 

    Naime, kada je predsednik SAD Abraham Linkoln (otac američke nacije), 1854. godine ponudio da država kupi veliki deo indijanske zemlje, a indijanskom narodu je ponuđen smeštaj u rezervate (logorski pun pansion), na tu ponudu je dobio odgovor poglavice plemena Sijetla. Pismo se ubraja među najdublje i najlepše misli koje su ikad izrečene o čovekovoj okolini:

 

Kada veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kao Vi to možete kupiti? Svaki deo te zemlje sveti je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnoj obali, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanja na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu među zvezde u šetnju. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo te zemlje i ona je deo nas! Mirisno cveće naše su sestre, Jelen, Konj i Veliki Orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek, svi oni pripadaju istoj porodici. Tako kad veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto, tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca.

 

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se sećati da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto, da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanje ovog naroda. Žubor vode glas je moga oca. Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao drugi, jer je on stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnose se prema majci zemlji i prema bratu nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderati će zemlju i ostaviće samo pustoš!

 

Naš način je drugačiji nego Vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer je crveni čovek divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila leptira. Možda je to jer sam divlji i ne razumem. Indijanac više voli blag zvuk vetra kada se poigrava licem močvare, kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednak dah - životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se sećati da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov zadnji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao i mesto gde će beli čovek moći da dođe i da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo postaviću jedan uslov: beli čovek mora da se odnosi prema životinjama ove zemlje kao prema braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći železni konj može biti važniji od bizona koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Stvari su povezane. Morate naučiti vašu decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja sa vama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi učimo našu da je zemlja naša majka... Šta god snađe nju, snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljune na tlo, pljuje na samog sebe. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja sjedinjuje porodicu. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovek ne tka tkivo života, on je samo nit u tome. Šta god čini tkanju čini sebi samome. Čak i beli čovek čiji Bog govori i šeta sa njime kao prijatelj sa prijateljem ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega, videćemo. Jedinu stvar znam koju će beli čovek jednog dana otkriti: naš Bog je isti Bog.

 

Vi sada možete misliti da ga Vi imate kao što želite imati našu zemlju, ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost ista je, za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog Stvoritelja. Zaprljajte vaš krevet i jednog dana ugušićete se u vlastitom smradu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao Vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni ćoškovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zabrljan brbljajućom žicom.

 

Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.

 

 

WOUNDED KNEE i konačno uvođenje demokratije

 

    Ako su Evro-Amerikanci počinil genocid bilo gde na kontinentu nad Indijancima, onda je to bilo u Kaliforniji, atraktivnoj tih godina zbog tzv. zlatne groznice. Između 1850.- 1860. godine rat, bolesti i glad smanjili su populaciju Indijanaca Kalifornije sa 150 hiljada na svega 35 hiljada.

 

    Godine 1876., u svrhu samoodbrane od uništenja i progona, plemena Sijuksa i Čejena  ujedinila su se pod vođstvom legendarnih poglavica - Bika Koji Sedi i Ludog Konja,  odnevši slavnu pobedu nad generalom Kasterom u bici kod Litl Big Horna. Do zadnjeg sukoba došlo je 1890. kod mesta Wounded knee. Godine 1887. Dosov zakon je američkim starosedeocima koji su se odrekli pripadnosti plemenu dodelio državljanstvo SAD i 41400 hektara zemlje u rezervatima.

 

      U ratu protiv prerijskih Indijanaca (1854.-1890.) vojnici su imali za cilj obezbeđenje naselja i puteva, ograničavajući Indijance u rezervatima. Indijanci iz ravnica suočili su se sa velikim brojem doseljenika, jer je razvoj železnice pod belim čovekom vojnicima omogućio efikasan prevoz do spornih teritorija. Na kraju, kao da masakr i poniženje nad severnoameričkim Indijancima nije bio dovoljan, te je usledio još jedan masakr - masakr nad indijanskim glavnim izvorom hrane i života - bizonima. Naime, pre 1830. godine u preriji SAD je paslo najmanje 30 miliona grla (neki autori tvrde da je bilo i do 60 miliona) bizona. Sa krdima bizona su na visoravni živela plemena Indijanaca. Lovili su bizone lukom i strelom i dobijali od njih gotovo sve što im je trebalo. Meso za hranu, kožu za odeću, rogove za čaše, kosti za oruđe. Užad, torbe, saonice, šatori - sve su dobijali od bizona. Indijanci su u bizonu nalazili i lik i duh svojih bogova. Premda su Indijanci iskorištavali bizona tako potpuno, uzimali su samo toliko koliko im je trebalo za neposrednu upotrebu.

   

      Beli doseljenici nisu se tako ponašali. Rešiti se bizona bio je neposredan put da se otarase nepoželjnog Indijanca koji bi se, bez njih, teško održao. Tako je bizona trebalo uništiti. Pokolj je počeo oko 1830.-e. Doseljenici nisu ubijali bizone zbog hrane. Pucali su u bizone samo da ih se reše. Godine 1865.-e izgrađena je pruga preko kontinenta, od istoka na zapad, presecajući populaciju bizona na dvoje. Slavni lovac Buffalo Bill je sam za 18 meseci pobio više od 4000 bizona. Železničke putnike su poticali da iz voza za zabavu pucaju na bizone. Od 1870.-e, niz godina je ubijano dva i po miliona bizona godišnje. Pri kraju 19. veka u celoj Severnoj Americi ostalo je manje od 1000 (hiljadu!) bizona.

 

     General Šerman, jedan od najkrvoločnijih ubica Indijanaca, u pismu Bafalo Bilu rekao je sledeće: Koliko mogu da procenim, 1862. godine, u preriji između Misurija i Stenovitih Planina, bilo je oko 9,5 miliona bizona. Svi oni su nestali, ubijeni zbog njihovog mesa, kože i kostiju. U isto vreme, na tom istom području, bilo je oko 165000 Ponija, Sjua, Čejena, Kajova i Apača. Svi oni su takođe nestali i bili zamenjeni dvostruko ili trostruko većim brojem muškaraca i žena bele rase, koji su ovu zemlju pretvorili u vrt i koji se mogu popisati i oporezovati i kojima se može upravljati u skladu sa zakonima prirode i civilizacije. Reč je o sveobuhvatnoj promeni, koja će se sprovesti do kraja. Do kraja, kada više ne bude ničeg što bi se moglo promeniti!

 

Nacija nije pokorena dok god ima srca njenih žena na zemlji.Onda je gotovo, bez obzira koliko su ratnici hrabri i koliko je njihovo oružje moćno.

 

     Danas, od ukupnog broja stanovnika SAD, Indijanci čine svega 1% (nešto preko 2 miliona), predstavljajući uglavnom siromašnu, neobrazovanu, bolesnu, obespravljenu i populaciju sa veoma kratkim životnim vekom (oko 44 godine). Godine 1883.-e Vlada SAD zabranila je upotrebu indijanskih jezika, praktikovanje njihove kulture, religije i običaja, uklanjajući lagano tragove zločina, ruke umrljane krvlju jedinih pravih Amerikanaca.

 

    Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, više od 50% Indijanaca starijih od 45 godina su dijabetičari. Opština Šenon, u kojoj se nalazi rezervat Pajn Ridž, najsiromašnija je opština u SAD. Samo Haiti ima niži standard u zapadnoj hemisferi. Nezaposlenost u rezervatu je 90%, a pored velikog broja obolelih od dijabetesa  i bubrežnih bolesti, opština je opterećena i drugim socijalnim problemima - siromaštvom, alkoholozmom i narkomanijom. Glavni uzroci ovih pošasti su promena indijanskog načina života: od nekadašnjeg nomadskog do današnjeg nepokretljivog, statičnog, kao i loša hrana prepuna šećera. U indijanskim rezervatima SAD često postoji samo jedna prodavnica hrane, u kojoj se mogu kupiti samo prerađevine, gazirana pića i alkohol, bez svežeg voća i povrća.

 

    Posledice svega su lagano, neprimetno, sitematski podržano i tiho izumiranje američkih starosedeoca - Indijanaca, pretvorenih u vlastitu parodiju i karikaturu, atrakciju za turiste i besmislenu statistiku, reda radi. Manitua je zamenila Virtuelna stvarnost, dok je Veliki Duh pretvoren u Wall street magiju prevare i Velike Praznine koju izumirući konzumiramo.

 

 

EPILOG: Indijanska legenda o kraju sveta

 

Kada svet bude umirao porodiće se novo pleme svih boja i svih vera. To pleme će se zvati Ratnici Duge i staviće svoju veru u akciju a ne reči.

 

      U prošlom veku jedna stara mudra Indijanka zvana Oči Od Vatre imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo koje znamo prestaće da postoji. Doći će vreme kada će čuvari legenda, priča kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebna da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovečenstva za opstanak, oni su dugini ratnici. Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha. Dugini ratnici će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumevanju. Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta.

 

      Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole Velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelepi planinski potok i utiče stazom u okean života. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voleti čovečanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu i religiju. Osetiće kako im sreća ulazi u srca i postaće jedno sa čitavom ljudskom vrstom. Njihova srca biće čista i zračiće toplinom, razumevanjem i poštovanjem za čitavo čovečanstvo, Prirodu i Velikog Duha. Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dela najčistijim mislima. Tragaće za lepotom Oca Života - Velikog Duha! Naći će snagu i lepotu u molitvama i usamljenosti života.

 

    Siromašni, bolesni i sa potrebama biće paženi od braće i sestara sa Zemlje. Ova potreba postaće ponovo deo njihovog svakodnevnog života. Onaj koji će voditi ljude biće odabran na stari način- ne po političkoj struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvališe najviše ili po blaćenju, već prema tome čija dela govore najviše.

 

     Taj dan će doći, nije daleko.

 

 

      Šta je ostalo nakon svega? Da li je neko pronašao svoj mir, svog Boga i put ka sreći, sećajući se snova predaka koji su nekad davno krenuli sa znatiželjom put neistražene Indije?

 

      Priča o pravdi, pravima, slobodi, prosperitetu, nezavisnosti i demokratiji - nije li sve to samo šarena laža za mase, jedna od mnogih u igri zvanoj hleba i igara? Graditi sreću na nesreći drugih, pravdu nasiljem, pravo silom, slobodu otimanjem i poniženjem drugih, vlast naroda bezočnom manipulacijom obogaćene i obesne manjine - prijatelju moj, daleko im bilo svo to blago!. Opravdati celu priču o genocidu nad jednim narodom nekakvim  napretkom - tehnološkim i civilizacijskim napretkom, širenjem brutalne i lažne vere koja postoji samo kao isprazna i licemerna forma,humanim pogromom tzv. divljaka u ime višeg cilja širenja demokratije i hrišćanstva... ciničan je pokušaj za nižerazredne udžbenike sa istorijom pobednika.

 

 

Poglavica Tecumseh, pleme Shawnee:

 

 

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce. Ne opterećuj nikoga zbog njegove vere, poštuj tuđa mišljenja i traži da oni poštuju tvoje. Voli svoj život, usavršavaj ga i ulepšavaj sve oko sebe. Nastoj živeti dugo i u službi svog naroda. Pripremi uzvišenu pesmu smrti za dan kada ćeš preći na drugu stranu.

 

 

Poglavica Geronimo, Chiracahua Apache:

 

 

Znam da jednom moram umreti

ali ako će i nebesa na mene pasti

želim raditi ono što je ispravno

samo je jedan Bog koji gleda dole na sve nas

svi smo mi deca jednog Boga

Bog me čuje

sunce, tama, vetrovi

svi oni čuju

šta mi sada govorimo

 

 

Poglavica Seattle, Sequamish:

 

 

Ne postoji smrt. Postoji samo promena svetova.

 

 

                                                        #######

 

 

MOLITVA ZA OPROST I SPAS. BLUES VELIKE REKE  

 

 

      Sedim na obali Velike reke i posmatram njen večni tok koji sve pamti i beleži. Iza mene se prostiru izbledeli ostaci nekadašnjeg sveta divljine, nevinosti božanske prirode i duše predaka što lutaju, poneki usamljeni mustang koji svedoči o neukrotivosti nekadašnje prirode - Manitua, soko što se uzdiže u visine i osmatra žrtvu nekim drugim očima, ostaci wigwama, kanua, slomljene strele i lukovi, koplja, tomahawci, perjanice čije ostatke raznosi vihor đavoljeg vremena po obodima megapolisa betona, čelika, asfalta i stakla. Vidim lososa i pastrmku koji to zapravo više nisu, sav taj smrad otpada ljudskih stremljenja, zagađene i osakaćene prirode, prodane i osakaćene duše, svu tu buku i haos onih što ne umeju da slušaju, čuju, razumeju, posmatraju i saosećaju, svu tu prazninu prepunu gomile nebitnih stvari i šarenih laža, urlik šakala i vuka u slobodi zatvora i ... poslednjeg, oronulog poglavicu i ratnika čiji pogled isijava prazninu i tugu bezdušnog sveta i sećanje koje seže vekovima unazad, tražeći izgubljenu nit sa duhovima predaka, Manituom i Velikim Duhom... i sveta, koji to više nije.

 

    Osvrćem se, uznemiren i rezigniran, osluškujući zvuk nadolazećeg uragana. Vapaji duša, krvlju natopljenog tla i raskomadanih kostiju predaka najavljuju zloslutnost apokaliptične oluje, odgovora koji pristiže kao eho prošlosti, spreman da počisti i prečisti svo nataloženo zlo i nepravdu sveta slobode, demokratije, prava i pravde, Američkog sna, napretka i nezvanih gostiju.

 

    Prijatelju moj, tamo gde smo prevareni!!!

 

INDIJANSKA MOLITVA - pleme Sijuksa

 

-          Izoštri moje uvo da čuje tvoj glas

-          Učini me mudrim kako bi spoznao nauk koji si Ti tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen

-          Tražim snage, ali ne da bi nadjačao svoju braću nego da bi nadvladao svog najvećeg neprijatelja- sebe samog

-          Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje ne mogu promeniti

-          Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga

-          Neka ne molim za smirenje moga bola, već za jako srce da ga savlada

-          Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi već da se oslonim na vlastite snage

-          Neka ne preklinjem za spas od straha već za nadu da osvojim svoju lepotu

 

 

    Možeš da budeš loš čovek, da imaš sve, a da opet nemaš ništa; da si iznutra prazan, da su ti duša i srce pusti, okruženi gomilom nepotrebnih stvari, tuđom nesrećom i lažnim sjajem, sa kojima jednostavno ne znaš šta bi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe  i osetiš puku prazninu, usamljenost i zlo koje te izjeda dok sasvim ne izblediš.

 

    Možeš, s druge strane, da budeš dobar čovek, da nemaš ništa, a da opet imaš sve; da si iznutra ispunjen, da ti je srce ispunjeno radošću i srećom drugih, da ti je duša čista i otvorena u saosećanju i ljubavi, da ne robuješ glupostima i nepotrebnim stvarima, lažnom sjaju kao obmani koja bledi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe i shvatiš da je ono što si dao i podelio sa drugima sva sreća i bogatstvo ovoga sveta, put u večnost kroz sećanja nekih dragih osoba za koje si živeo.

 

Naše je verovanje da je ljubav prema posedovanju slabost koju treba nadvladati. Ona privlači materijalni deo, a ako joj dozvolimo, vremenom će poremetiti čovekovu duhovnu ravnotežu. Zbog toga deca rano moraju naučiti lepote poklanjanja. Treba ih učiti da daju ono što najviše vole kako bi mogla osetiti radost darivanja.

 

      Priča o svetu severnoameričkim Indijanaca, priča je o jednom naizgled izgubljenom svetu pravih vrednosti i ideala u koje je vredelo verovati i za njih se boriti živeći pošteno i iskreno, priča o istinskoj veri koja sve privide, zlo, gluposti i poraze pretvara u konačnu pobedu. Bila je to priča o snovima u koje je vredelo verovati, za njih živeti i otići u legendu kao čovek , kao neko i nešto što je u suštini i najteže biti... i ostati, uprkos svemu.

 

    Na putu istine, vere, mira, poštenja i ljubavi naići ćete na trenutak gde će vam se možda ukrstiti život sa svetom mitova i legendi nekadašnjih Indijanaca, na trenutak gde Božiji dodir pomiluje i blagosilja samo one čistoga srca, ispunjenog nesebičnom ljubavlju. Samo one koji su istinski živeli, verovali i svoju sreću podelili sa svima.

 

 

Hej-a-a-hej! Hej-a-a-a-hej! Hej-a-a-hej! Deda, Veliki Duše, još me jednom pogledaj na zemlji i prigni se da čuješ moj slabašni glas.

 

 

 

Autor : Mici Zibi Chippewa, onaj koji ne pristaje, avgust 2012. ©©©