THE BEATLES – Priča o bendu koji je promenio sve(t)... knjiga posvećena Beatlesima

             my book about THE BEATLES history

 

THE BEATLES – Priča o bendu koji je promenio sve(t)

 

kratka predistorija: Ko su ti Beatlesi?

 

    Priča o Beatlesima, slavnom britanskom pop rock sastavu iz Liverpoola, počinje daleke 1956. godine, kada su se nakon lokalne svirke u Woolton Parish church (Vulton, predgrađe Liverpula, lučkog grada na reci Mersey i severozapadu Engleske) prvi put sreli i upoznali dvojica ključnih, budućih  buba – John Lennon (Džon Lenon, rođen 9.oktobra 1940., Liverpool), gitarista i pevač (koji je u to vreme imao vlastiti srednjoškolski skiffle bend Quarryman) i Paul McCartney (Pol Mekartni, rođen 18. juna 1942., Liverpool), mladić zaljubljen u rani rock and roll, pevač i budući bas gitarista liverpulskih  čupavaca.

 

    Ubrzo nakon njihovog prvog susreta, razmene iskustava i ljubavi prema muzici (koja je preko ploča Elvisa Presleyja stizala u liverpulsku luku iz Amerike) Paul postaje član Quarrymana i nerazdvojni deo autorskog tandema Lennon-McCartney, tandema koji će obeležiti muziku dvadesetog veka i postati nedostižnom legendom na polju stvaralaštva i inspiracije. McCartney se sa nostalgijom priseća tog naivnog i romantičnog vremena:

 

Tih pedesetih, dopadala mi se muzika crnih izvođača. Oni su bili moji omiljeni pevači. Sve te pesme su se mnogo razlikovale od onog što se do tada sviralo u Engleskoj. Sve je više ploča počelo da stiže iz Amerike. Tako smo i počeli da slušamo Chuck Berryia, Fats Domina, Litlle Richarda, Elvisa Presleyja, Buddy Hollyja, Eddija Cochrana, Gina Vincenta... Jednog dana sam otišao sa svojim drugom Ivanom u Vulton. Tamo se održavala nekakva lokalna proslava na kojoj je svirao John sa svojim prijateljima. John je bio Ivanov drug iz ulice. Kad smo stigli, John je bio na bini i pevao Come go with me. On nije znao reči i zato je izmišljao nove (pošto nikada nije čuo ploču). Sećam se da sam bio impresioniran. Pomislio sam: ovaj momak je baš super, a i grupa je bila veoma dobra. Kasnije sam sa njima, iza bine, otpevao neke pesme koje sam znao. Znao sam kompletan tekst Twenty flight rock (Eddija Cochrana) i mnoge druge. U to vreme nije bilo mnogo onih koji su znali tekstove hitova. Pošto je i John bio među njima, mogao sam mu biti od koristi. Napisao sam nekoliko tekstova i pokazao mu kako se sviraju. Odsvirao ih je i sećam se da sam osetio da miriše na alkohol. U svakom slučaju, tako smo se upoznali!.

 

... Jednog dana dok sam vozio bicikl, sreo sam Petea Shotona. On je svirao sa Johnom u grupi Quarrymann. Rekao mi je: Hej, rekli su mi da bi im bilo drago da sviraš sa njima. Hoćeš li?. Odgovorio sam: O, da, bilo bi super. Kasnije smo se negde sastali i tako sam postao član grupe.

 

... Well gonna write a little letter

gonna mail it to my local D.J.

it’s a rockin’ little record

i want my jockey to play

roll over Beethoven

i gotta hear it again today.

You know my temperatures risin’

and the jukebox’s blowin’ a fuse

my hearts beatin’ rhythm

and my soul keeps singing the blues

roll over Beethoven

and tell Tchaikovsky the news...

 

    Bile su to neke od presudnih i prelomnih, pionirskih godina rock and rolla, kao i presudne godine u životu idejnog tvorca i duhovnog vođe slavne liverpulske četvorke, Johna Lennona. U septembru 1957. godine Lennon upisuje umetnički koledž (jedan od slobodarskih rasadnika budućih neprilagođenih, buntovnih talenata, pre svega rock muzičara) - Liverpool school of art (odsek za književnost), gde upoznaje buduću suprugu Cynthiju Powell, u julu 1958. gine njegova majka Julija (bio je dete razvedenih roditelja - otac Fred ga je rano napustio, a kasnije i majka Julia, da bi John odrastao kod legendarne tetke Mimi), a u avgustu iste godine grupi Quarryman se pridružuje George Harrison (Džordž Harison, rođen 25. februara 1943., Liverpool), gitarista i pevač, koga je doveo Paul McCartney (njegov školski drug). Negde u isto vreme kada je upoznao Cynthiju, John na koledžu sreće i Stjuarta Satklifa (Stuart Sutcliffe), najtalentovanijeg studenta umetnosti, zainteresovanog za slikarstvo. Mada nije imao pojma o sviranju gitare, na Johnov nagovor on postaje basista Quarymana. Tako je Johnov bend dobio trojicu gitarista i basistu Sutcliffea. Nakon lokalnog muziciranja, bivaju zapaženi i uz pomoć Larryja Pernesa uspevaju da ishoduju kratku turneju po Škotskoj. U to vreme su se počeli nazivati Silver Beatles, što će vremenom postati legendarno i jednostavno The Beatles (Bube). Grupi je još nedostajao stalni bubnjar, pa su ga pronašli u Peteu Bestu, sinu vlasnika liverpulskog kluba Casbah – bio je to septembar 1959. godine. Po povratku iz Škotske ponuđen im je stalan posao u Hamburgu, nemačkom lučkom gradu (takođe na severozapadu, sticajem sudbinskih okolnosti). U narednih nekoliko godina Liverpool i Hamburg postaju sudbinska odredišta Beatlesa u kojima su ispekli zanat, naučili se izdržljivosti i scenskoj razuzdanosti.

 

Ono što smo jedno vreme radili,bilo je zaista fantastično - govorio je kasnije Lennon o radu Beatlesa.Mislim dok smo svirali straight rock,niko u Engleskoj nije mogao da nam se približi.Međutim,čim smo uspeli, izgubili smo oštricu.Postali smo najveći , ali smo se, istovremeno,i prodali.Osećali smo da smo u govnima jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike.I onda smo tih istih dvadest minuta ponavljali svake večeri.Beatlesi su kao muzičari tada umrli.Zato mi,kao muzičari,nikada nismo napredovali;ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I, to je bio naš kraj. Kasnije smo postali tehnički savršeni, studijski umetnici, jer smo, zaista,bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio, mi bismo uradili pravu stvar.

 

    Prva poseta Hamburgu završila se nakon saznanja nemačkih vlasti da je Harrison premlad da bi javno nastupao po barovima i noćnim klubovima. Prilikom pomenute posete, Beatlesi upoznaju Astrid Kircherr, asistenta fotografije (i buduću Sutcliffeovu ljubav). Astrid je bila ta koja je nagovorila Beatlese da promenu frizure i namesto rockabilly fazona pedesetih očešljaju se u novom fazonu, sa šiškama preko čela - čupavci su je poslušali i tako su (između ostalog) pustili duh šezdesetih iz boce. Nešto sasvim različito počelo je da se budi i lagano preoblikuje i prekomponuje svet jedinstvenom magijom. Po povratku u Liverpool, pored vizuelne promene osetila se i promena u načinu sviranja – postali su grublji, siroviji i inventivniji. Dana 21. marta 1961. godine imali su debi nastup u legendarnom liverpulskom klubu Cavern, pećini gde su stvarali duh onoga što će uskoro zaraziti i ostatak sveta. Nakon nekoliko meseci lokalnih svirki (bilo ih je i po tri dnevno), Beatlesi se vraćaju u Hamburg. U to vreme, kao prateći muzičari Tonyja Sheridana, uradili su svoje prve snimke za Polydor – bio je to maj 1961. godine. Stu Sutclffe tada napušta bend (posvećuje se slikarstvu), McCartney prelazi na bas.

 

    U aprilu 1962. godine Sutcliffe umire od krvarenja u mozgu. Bio je to još jedan težak emotivni udarac za Lennona nakon gubitka majke – Sutcliffe je bio jedan od njegovih najboljih prijatelja. Događaji oko Beatlesa se dodatno ubrzavaju i smenjuju kao na traci i put ka legendi se sve više zahuktava.

 

... Yesterday, all my troubles seemed

so far away

now it looks as though

they’re here to stay

oh, i believe in yesterday...

 

    U junu 1961. godine pojavljuje se prva nezvanična Beatles ploča, singl My Bonnie, izdata u Nemačkoj. Kada je novembra 1961. godine u prodavnicu ploča Briana Epsteina, u Liverpoolu, ušao dečak i zatražio pomenuti singl, Epstein je iznenađen upitao: Beatlesi? Nikad čuo. Ko su ti Beatlesi?. Kasnije je otišao da ih čuje u Cavern klubu, a nedugo zatim postao je njihov legendarni menadžer, neko ko ih je svojim duhom, energijom i magijom držao na okupu. U narednih šest godina zajedno će ispisati istoriju rock and rolla (sve do Brianove prerane smrti).

 

    Sve do 17. decembra 1962. godine Beatlesi su bukvalno živeli i radili na relaciji Liverpool-Hamburg (bio je to datum njihovog poslednjeg odlaska u Hamburg). Prvog februara 1962. godine po prvi put nastupaju sa Epsteinom kao menadžerom. Slavni producent George Martin, iz kompanije EMI, prvi je shvatio njihov veliki potencijal – nakon preslušavanja probnih snimaka ranih Beatlesa, on ugovara datum snimanja prve zvanične The Beatles ploče u Engleskoj. Pre toga, usledio je poslednji odlučujući korak benda – Lennon, McCartney i Harrison odlučuju da bubnjara Besta zameni Richard Starkey, tj. Ringo Starr (rođen 7. jula 1940., Liverpool) – bio je 18. avgust 1962. godine – era Beatlesa (koja se zvanično okončala 1970. godine) mogla je da počne.

 

    Dana 4. septembra 1962. godine, pod vođstvom producentske palice Georgea Martina počelo je prvo snimanje Beatlesa za EMI. Paul McCartney priseća se tih dana i značaja Martina za čitavu stvar:

 

Njegov doprinos je stvarno bio veliki. Prvi put kad je pokazao da može da vidi dalje od onoga što smo mu dali bilo je u Please, please me. Prvobitno, ta stvar je bila zamišljena kao nešto sporija, u stilu Roya Orbisona.Martin je rekao:  Malo ćemo je ubrzati. Pojačao je tempo i to nam se mnogo dopalo, a izgleda i slušaocima jer je ova pesma postala veliki hit. Od početka nam je mnogo pomogao.

 

     Dana 5. oktobra 1962. godine pojavila se prva zvanična singl ploča Beatlesa - Love me do. Ostatak priče istorija je rock and rolla, šezdesetih i legende o Bubama, liverpulskim čupavcima koji su promenili svet.

 

... There are places i’ll remeber

all my life though some have changed

some forever not for better

some have gone and some remain

all these places have their moments

with lovers and friends i still can recall

some are dead and some are living

in my life i’ve loved them all...

 

 

Od bitlmanije do Revolvera i nestanka sa scene

 

    Prvog januara 1963. godine Beatlesi se vraćaju iz Hamburga i direktno kreću na svoju prvu zvaničnu turneju po Škotskoj. Zatim 19. januara imaju svoj prvi nacionalni TV nastup u Thank you lucky stars, 2. februara kreću na prvu englesku turneju, zajedno sa Helen Shapiro. Drugog marta 1963. njihov singl  Please please me stiže na prvo mesto nedeljnika Melody maker – bila je to najava njihovog prvog albuma i ludila kojim će protresti svet – bitlmanije. Dana 22. marta 1963. godine objavljen je njihov prvi album Please please me – pesme Beatlesa postale su vremenom izraz čitave jedne generacije i sinonim jednog vremena – čudesnih, šarolikih, romantičnih, nemirnih, buntovnih i nimalo naivnih šezdesetih, fenomena koji je počeo i završio sa Beatlesima. Beatlesi su zvuk američke muzike pretumbali na svoj način, prilagodili ga svojim prohtevima i autentičnom stilu i uspeli u pionirskom poduhvatu (kao niko pre njih) da stvore sopstvenu muziku – poletni, melodični i vanvremenski british pop rock, tako smeo, inovativan, kreativan i vizionarski, barem dva koraka ispred ostalih.

 

    Magični niz od trinaest zvaničnih albuma Beatlesa (u periodu 1963.-1970.) otvara već pomenuti album Please please me. Sa omota albuma posmatraju četvorica nasmejanih mladića, vedrih liverpulskih buba (čudesnih bitls frizura, u to vreme uglađenih čupavaca), četvorica mladića koji će u narednih nekoliko godina promeniti svet – kako u muzičkom, tako i u svakom drugom, pre svega sociološko-kulturološkom smislu, stvarajući električnu narodnu muziku naslonjeni na duh dotadašnje tradicije (pre svega američkog rhythm and bluesa, country and westerna i ranog rock and roll zvuka, a pre svih liričnog i melodičnog Buddyja Hollyja). Debi ostvarenje Beatlesa donosi duh prošlosti, transformisan i prekomponovan novom britanskom The Beatles magijom u nešto sasvim različito – čudesnu pop rock viziju stvari koja je tih godina pokrenula i preokrenila čitav svet, donoseći neki sasvim novi sistem vrednosti – mladalačku viziju sveta oslobođenog muzikom i stavom od dosade i praznine potrošačkog društva koje je do tada jedini smisao videlo u ozbiljnom radu i potrošnji, te ujedinjenje jedinstvenim lepotom podeljenog sveta.

 

     Od poletne I Saw Her Standing There (prvi u nizu Lennon-McCartney klasika i jedan od budućih osvajača vrhova top lista. Bila je to sirova, rokerska stvar Paula McCartneyja, napisana krajem 1962. godine, pesma koja je žarila i palila liverpulskim klubovima, dosežući u svojim ranim, sirovim izvođenjima i desetominutne, gitarskim solažama obojene verzije, utemeljena na bluzerskim promenama i zaštitnom znaku grupe, neuglađenim vokalnim harmonijama), mekartnijevski strasno otpevane i rokerski naglašene, gde sve pršti od uzavrele energije, iskustva stečenog tokom prethodnih nekoliko godina živih i sirovih nastupa po noćnim klubovima Liverpoola i Hamburga, prožete unutrašnjom lepotom glasova koji diraju dušu i boje svet rock and roll lirikom bunta i mladalačke energije, sve do završne, eksplozivne lenonovske obrade hita Twist and Shout (na kraju snimanja debi albuma The Beatlesa, producentu Georgeu Martinu bila je potrebna još jedna pesma, nešto čime bi uz prasak lansirali album. Kao takva, odabrana je obrada grupe Isley Brothers, jedan od nasirovijih koncertnih favorita ranih The Beatlesa, divlja Lennonova verzija. Dajući sve od sebe, u eksplozivnom stilu, Lennon i ekipa su na samom kraju snimanja albuma otpevali i odsvirali prašteću verziju nečega što se do tada nije moglo čuti ni u jednom britanskom pop studiju. Kao takva, ona postaje simbolom potonjih živih nastupa The Beatlesa u eri Bitlmanije), u kojoj rock and roll gradi zvučni zid prema onima koji ga nikada neće moći razumeti, a kamoli osetiti i (pro)živeti, otvara se nepregledno polje radosti života, mladalačke energije i bunta, transponovanih u lepršavi pop rock zvuk šezdesetih, gotovo dečački naivan, poletan i sirov.

 

     Prošaran dirljivom dozom sete i nostalgije u Misery (osma potpisana pesma autorskog tandema Lennon-McCartney za prvi album The Beatlesa – nastala tokom turneje Beatlesa s Helen Shapiro, krajem januara 1963., mada su u periodu od 1957. do 1962. uradili niz vlastitih kompozicija, za koje nisu bili sigurni da su dovoljno kvalitetne, nešto što se u tom, pionirskom vremenu rokenrola smatralo čudom i pozitivnom ekscentričnošću, čak i za velike autore poput Chucka Berryja i Baddy Hollyja. Pojava Beatlesa, grupe čiji su članovi sami napisali većinu svog materijala bila je na neki način revolucija), dodiru The Beatles duše koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, bitlsovski pevljivo obrađenom sentimentalnošću pesme Anna (go to him) (bilo je to lenonovsko pociničeno viđenje razneženo-tužne i romantične pesme američkog tamnoputog ritam i bluz pevača iz Alabame, Artura Alexandera (Ceo život sam tražio devojku, da me voli kao što ja volim nju, pevao je strasno John Lennon jednu od svojih omiljenih pesama).

 

Anna
You come and ask me, girl
To set you free, girl
You say he loves you more than me
So I will set you free
Go with him (Anna)
Go with him (Anna)

Anna
Girl, before you go now
I want you to know, now
That I still love you so
But if he loves you more
Go with him

All of my life
I've been searching for a girl
To love me like I love you
Oh, now, but every girl I've ever had
Breaks my heart and leave me sad
What am I, what am I supposed to do

Anna
Just one more thing, girl
You give back your ring to me, and I will set you free
Go with him

All of my life
I've been searching for a girl
To love me like I love you
But let me tell you now
But every girl I've ever had
Breaks my heart and leave me sad
What am I, what am I supposed to do

Anna
Just one more thing, girl
You give back your ring to me,
And I will set you free
Go with him

(Anna) Go with him
(Anna) You can go with him, girl
(Anna) Go with him

    John Lennon, kao buntovni roker, intuitivni i nekonformistički nastrojen umetnik pokušava na sebi svojstven način da kroz sentimentalne stihove osvoji i rastopi nežno Anino srce, bojeći pesmu svojim osobenim bluzom u glasu, nečim što će ga vremenom učiniti tako prepoznatljivim i izdvojiti iz gomile, čineći ga upravo rokenrolom, onim istim imenom koje je on dao svom idolu, Chucku Berryju) i ponovo glasom koji dira dušu i pokreće u čoveku najplemenitije emocije, neposrednošču i jednostavnošću obrada pesama Chains i Boys (pesma Boys je napisana za američku devojačku grupu The Shirelles, a izvorno je bila b-strana njihovog singla Will You Love Me Tomorrow iz novembra 1960. godine. The Beatlesi su takođe snimili pesmu Baby it’s you grupe  Shirelles za Please Please Me), melodičnošću i višeglasjem obojenom lirikom prostodušnosti Ask Me Why (prvi od Lennonovih pokušaja u soul stilu Smokija Robinsona - gitarski motiv koji uvodi u pesmu izveden je iz pesme What's So Good About Goodbye iz 1961. godine) ili pak There's a Place (još jednog ranog Lennonovog komada u Tamla Motown soul stilu, pesme koja se temeljila na pesmi Somewhere sa albuma The West side story – muzike za istoimeni kultni film s početka šezdesetih s prelepom Natalie Wood) i Please Please Me.

Please Please Me je moja pesma u potpunosti, objasnio je kasnije John Lennon. Bio je to moj pokušaj da napišem pesmu u stilu Roya Orbisona, verujete li? Napisao sam to u spavaćoj sobi u svojoj kući u Menlove Avenue, gde je bila kuća moje tetke. Sećam se dana i ružičastog pokrivača na krevetu i čuo sam Roya Orbisona kako peva Only The Lonely ili tako nešto. Odatle je to došlo. Takođe su me uvek zaintrigirale reči: Molim te, posudi mi svoje male uši za moje molbe – pesma Binga Crosbyja. Uvek me zaintrigirala dvostruka upotrebu reči molim. Dakle, bila je to kombinacija Binga Crosbyja i Roya Orbisona.

     Lennonova pesma, nastala pod uticajem Roya Orbisona i braće Everly – Please please me, ubrzana i prearanžirana od strane ključnog čoveka za njihov početni i potonji studijski rad u Abbey Roadu, producenta Georgea Martina (prvobitno napisana kao spora, bluesy pesma), čoveka koji je prvi imao sluha i intuitivno je prepoznao sve njihove talente. On je bio prvi koji je shvatio ogromni potencijal njihove inovativne, samosvojne i neuglađene muzike, odbijajući tvrdnju da je on genije zaslužan za njihov uspeh rečima:

 

Ja sam bio samo interpretator njihove muzike. Genijalnost je bila njihova i oko toga nema spora.

 

     Ljubavnom naivnošću i poletnošću obojena - Love Me Do, jedna od prvih McCartneyjevih pesama, nastala 1958. za vreme bežanja sa časova iz liverpulske srednje škole. Klasična pop pesma ranih šezdesetih (iz vremena troakordnih pesama, napisana u stilu koji su Beatlesi zvali bluzerskim, sa dva akorda, G dur i C dur). Jednostavna, melodična, sa Lennonovom zavijajućom usnom harmonikom u stilu njegovog američkog bluz idola, Sonnyja Terryja, pokrenula je svojom neuglađenošću i The Beatles magijom inspirativni jesenji povetarac na učmaloj britanskoj pop sceni. Duh nekog novog vremena mogao je da počne, duhovna revolucija i zlatno doba šezdesetih upravo su bili rođeni, petooktobarskom pesmom sa kojom je sve zvanično počelo.

 

    PS I Love You (jedna od glavnih pesama na nastupima The Beatlesa tokom 1962/63. McCartneyjeva pesma nastala u Hamburgu tokom 1961. savršen primer njegovog sentimentalnog optimizma i melodijske nadarenosti) sa kojom pop muzika dobija duh prepoznatljivosti i neodoljivosti nadopunjuje se lenonovskim rokerskim očaravajućim šmekom, glasom koji možda najbolje definiše rock and roll kao nešto neodoljivo, neprolazno i duši ugodno, u pesmi Baby It’s You, Lennonovim pop obrascem koji melodičnošću na ivici sete obara s nogu u Do You Want to Know a Secret (njegova uspomena iz detinstva, melodija iz jednog Disneyjevog filma koju mu je pevala majka Julija dok je još bio beba a koju je prepustio Harrisonu da je otpeva) ili obradi A Taste of Honey (simboličnog naziva, bila je to omiljena pesma Paula McCartneyja, izvorno tema za filmsku verziju istoimene drame Shelagha Delaneyja iz 1961. s Ritom Tushingham u glavnoj ulozi) koja se topi od slatke lepljivosti duha kao i bezbrižnošću, jednostavnošću jednog poimanja života koji će trajno svojim šarmom i neposrednošću zaraziti svet, debi album Beatlesa neodoljivi je poziv na ples i uživanje, radovanje životu na jedan tako topao, raskalašan i prijateljski, očaravajući način.

 

    Iz srca tame noćnih klubova i plantaža pamuka na obali reke Mersey, nekadašnji afro-američki zvuk  džungle vešto je transformisan magičnom Beatles kreacijom u zrake nove svetlosti kojom će šezdesetih obasjati svet u nameri da ga učine muzikalnijim i boljim mestom za život svih ljudi, bez obzira na poreklo, veru, boju kože, nacionalnost ili pak jebenu političku opredeljenost koje su ih do tada samo delile i pozivale na samouništenje. Nešto sasvim različito obojiće sa The Beatlesima svet muzike i shvatanja života sa do tada nečuvenim i neviđenim koloritom pionirske otkačene britanštine.

 

Well, shake it up, baby, now (Shake it up, baby)
Twist and shout (Twist and shout)
C'mon c'mon, c'mon, c'mon, baby, now (Come on baby)
Come on and work it on out (Work it on out)

Well, work it on out, honey (Work it on out)
You know you look so good (Look so good)
You know you got me goin' now (Got me goin')
Just like I knew you would (Like I knew you would)

Well, shake it up, baby, now (Shake it up, baby)
Twist and shout (Twist and shout)
C'mon, c'mon, c'mon, c'mon, baby, now (Come on, baby)
Come on and work it on out (Work it on out)

Well, you twist, you little girl (Twist, little girl)
You know you twist so fine (Twist so fine)
Come on and twist a little closer now (Twist a little closer)
And let me know that you're mine (Let me know you're mine)

Well, shake it up, baby, now (Shake it up, baby)
Twist and shout (Twist and shout)
C'mon, c'mon, c'mon, c'mon, baby, now (Come on, baby)
Come on and work it on out (Work it on out)

Well, you twist, you little girl (Twist, little girl)
You know you twist so fine (Twist so fine)
Come on and twist a little closer now (Twist a little closer)
And let me know that you're mine (Let me know you're mine)

Well, shake it, shake it, shake it, baby, now (Shake it up baby)
Well, shake it, shake it, shake it, baby, now (Shake it up baby)
Well, shake it, shake it, shake it, baby, now (Shake it up baby)

 

    Zanimljivi su bili i komentari štampe na pojavu Beatlesa. Engleski Dejli telegraf uporedio ih je sa Hitlerom, jer praznoglavoj generaciji daju samo histeriju, dok je Dejli vorker pisao da su liverpulski čupavci glas 300000 nezaposlenih (zvuči poznato, zar ne?). Moskovska (tadašnji komunistički SSSR) Komsomolska pravda u Beatlesima je videla perfidnu imperijalističku igru koja kroz divlju muziku pokušava da otupi revolucionarnu oštricu radničke klase. Sve u svemu, od samog početka karijere do njihovog zvaničnog razlaza 1970. godine, Beatlesi su i kao muzička grupa i kao društvena pojava izazivali burne i dvojake reakcije – prema njima je malo ko bio ravnodušan. Za jedne su bili komercijalna, muzička ljiga, tipični kapitalistički proizvod potrošačkog društva, zlatna koka za mlaćenje para i zamlaćivanje širokih narodnih masa, dok su ih drugi shvatali veoma ozbiljno – i kao muzičare, inovatore, čije su pesme i melodije pionirski doprinele punom zamahu i razvoju rock and rolla (pre svega u rodnoj Britaniji) kao globalnog fenomena, koji će tokom šezdesetih nastojati da iz korena (estetizacijom i buntom) promeni svet (kao i političkim angažmanom pre svega), i kao društvenu pojavu koja će stvoriti jedinstven duh jedne generacije i epohe, te zapaliti ideale mnogih mladih ljudi širom sveta, izvršivši pre svega revoluciju u glavi i svesti mnogih ljudi širom planete.

 

    Njihovi nastupi i koncerti širom sveta pretvoreni su u jedinstvenu histeriju i požar koji će zapaliti svet. Kada su novembra 1964. godine nastupili pred samom britanskom Kraljicom, uvek britki i cinični Lennon obratio se publici na sledeći način: Neka oni u poslednjim redovima tapšu, a oni u prvim, slobodno zveckajte nakitom!.

 

    Što se same muzike tiče, njihov prvi album smenjen je sa vrha top liste posle sedam meseci, kada se pojavio njihov drugi album With the Beatles. Između albuma svet su bombardovali uspešnim singlovima – 12. aprila 1963. godine pojavljuje se From me to you (njihov treći singl, pesma napisana u autobusu, tokom jedne od turneja sa Helen Shapiro, 28. februara 1963.), a 23. vgusta 1963. She loves you (nastala u hotelskoj sobi u Njukastlu, 26. juna 1963., kao jedna od mnogobrojnih, vanvremenskih posledica varničenja između dva neverovatna autorska talenta, emotivno povezana u svoj svojoj različitosti i nepresušnoj kreativnosti – stanju duha Johna Lennona kao ravnodušnog nekonformiste i cinika, s jedne, i Paula McCartneyja kao večnog optimiste, tanane igre svetlosti i tame, bluz sete zaodenute gorčinom i razigrane melodičnosti u ovitku lepršavosti)  veoma zapaljiva i hitmična ljubavna stvar, jedna od onih sa kojima su obarali publiku s nogu. Usledile su zatim turneje po Švedskoj, Engleskoj, Francuskoj, a onda, 7. februara 1964. godine trijumfalna Bitls invanzija na Ameriku – na njujorškom aerodromu Kennedy Beatlese je dočekalo oko 10 000 izbezumljenih obožavalaca (tačnije obožavateljki). Histerično vrištanje i buka nadjačali su buku avionskog motora – ludilo je definitivno nadvladalo sve. Oni su nešto što naši roditelji ne mogu da razumeju i mi smo na to ponosni, bila je jedna od suštinskih izjava kao dokaz menjanja svega pod uticajem bitlmanije. Beatlesi su postali novi heroji mladih. Ipak... Kada su Bitlsi prvi put svirali u Americi, to je već bio čist zanat. Inspiracija je davno iščezla sa naših koncerata, objašnjavao je Lennon sve lepote i šarm uspeha unutar šou biznisa. Mašinerija je već tada preuzimala potpunu kontrolu nad celom stvari i ubrzano menjala tok revolucije. U početku su stvari još uvek izgledale idilično, veselo i bezazleno, ali...

 

    Lavina bitlmanije sve se ubrzanije kotrljala. Četvrtog novembra 1963. godine objavljen je drugi album Beatlesa – With the Beatles, koji se učvrstivši njihovu dotadašnju reputaciju vešto nadovezao na neposrednost i vitalnu snagu njihovog debi ostvarenja. Još uvek je to bio put traženja pravih Beatlesa – samosvesnih, kreativnih i vizionarskih, kombinacija rock and roll standarda i američkih rhythm&blues korena, sa neodoljivom dozom melodične privlačnosti.

 

Beatlesi su bili intelektualni, pa su i na tom nivou bili privlačni. Ali osnovna privlačnost Beatlesa nije bila njihova inteligencija. Bila je to njihova muzika. Tek nakon što je neki tip iz London Timesa rekao da u pesmi It Won't Be Long ima eolskih kadenci, srednja klasa je počela slušati - jer je neko stavio oznaku na to, objašnjavao je John Lennon.

 

     With the Beatles otvara lennonovski poletna, energična, rokerski raspojasana i raspevana It Won’t Be Long, pohvala čistoj rock and roll ludosti, jednostavnosti i senzibilitetu neposrednosti, otvorenog srca spremnog da prihvati svakog dobronamernog čoveka. Sledi je All I've Got to Do, još jedna od onih Lennonovih stvari koje mirišu na pritajeni blues, neku čudesnu, nežnu tugu koja glasom dira dušu, dok melodijom i uzdahom prodire još dublje, do suštine svakog iole senzibilnog stvorenja spremnog da iskreno voli i nesebično se daje. Lennon je navodno bio inspirisan Smokeyjem Robinsonom, a početni akord i opšta lirska tema podsećaju na The Miracles - You Can Depend On Me (To ja pokušavam ponovo glumiti Smokeyja Robinsona, izjavio je Lennon u svom vrckavom stilu inteligentnog šereta).

 

Well gonna write a little letter
Gonna mail it to my local D.J.
It's a rocking little record
I want my jockey to play
Roll over Beethoven
Gotta hear it again today

You know my temperature's rising
And the jukebox blows a fuse
My heart beating rhythm
While my soul keeps singing the blues
Roll over Beethoven
And tell Tchaikovsky the news

I got a rocking pneumonia
I need a shot of rhythm and blues
I think I caught it off the writer
Sittin' down by the rhythm reviews
Roll over Beethoven
We're rockin' in two by two

Well if you feel it and like it
Well get your lover and reel and rock it
Roll it over and move on up
Just triffle further and reel and rock it
Roll it over
Roll over Beethoven
A rocking in two by two - Ooo

Well early in the morning
I'm a giving you the warning
Don't you step on my blue suede shoes
Hey diddle diddle
I'll play my fiddle
Ain't got nothing to lose
Roll over Beethoven
And tell Tchaikovsky the news

You know she wiggles like a glow worm
Dance like a spinning top
She's got a crazy partner
Oughta see them reel an rock
Long as she's got a dime
The music will never stop
Roll over Beethoven
Roll over Beethoven
Roll over Beethoven
Roll over Beethoven
Roll over Beethoven
Dig to these rhythm and blues

 

    Tu je i klasični Paul McCartney, koji eksplodira u predivnoj, romantičnoj All My Loving, nežnom, sentimentalnom komadu punom ljubavi, lepršavosti, neosetne doze ironije i sete (uopšteno ova se pesma smatra prvim velikim delom McCartneyja, pesmom napisanom tokom turneje Beatlesa s Roy Orbisonom), zatim harrisonovska Don’t Bother Me (prva Harrisonova samostalna Beatles melodija, zatamnjene atmosfere i ukusa potištenosti), najava ogromnog talenta u senci tandema Lennon-McCartney.

 

Don't Bother Me napisao sam u hotelu u Bournemouthu, gde smo 1963. svirali tokom letnje sezone, kao vežbu da vidim mogu li napisati pesmu. Bio sam bolestan u krevetu. Mislim da nije posebno dobra pesma; možda uopšte nije pesma. Ali barem mi je pokazalo da sve što trebam učiniti je nastaviti pisati i da ću možda na kraju napisati nešto dobro, pojašnjava Harrison svoju prvu Beatle numeru.

Od kada je George počeo pisati pesme, isporučivao je jednu pesmu po albumu. Bila je opcija uključiti Georgea u tim za pisanje pesama. John i ja smo stvarno razgovarali o tome. Sećam se kako sam jednog jutra prošao pokraj Woolton Churcha s Johnom i prešao na pitanje: Bez želje da budem previše zao prema Georgeu, trebamo li nas troje pisati ili bi bilo bolje bez njega, da ne komplikujemo? Odlučili smo da se zadržimo na nas dvoje. George se kasnije poboljšavao i na kraju napisao sjajan klasik poput Something, reči su Paula McCartneyja.

     Poletna, harmonikom i intenzivnom višeglasnom harmonijom obojena Little Child, rani je, sirovi r’n’r & r’n’b, tradicija na bitlsovski način (po rečima McCartneyja inspirisana muzikom Eltona Hayesa, folk pevača iz pedesetih). Bila je to pesma tipična za rane Beatlesee, zavodljiva i sugestivna, provokativno ulično zezanje mladih liverpulskih čupavaca, njihova spontana i oslobađajuća energičnost, britanizovana verzija američke muzike, odraz njihovog jedinstvenog i svežeg autorskog pristupa melodiji gde su intuitivnost i sklonost istraživanju bili zamena za težnju ka sviračkoj superiornosti i robovanju standardima i klišeima. Sa Beatlesima kreće do tada nezamisliva revolucija i slobodarski duh na svim poljima, od njihove spontanosti, prirodnosti, intuitivne snalažljivosti i neposrednosti, preko iščašenog smisla za humor, engleske ekscentričnosti, lenonovskog sarkazma i beskompromisnosti, mekartnijevske melodičnosti i kreativnosti, inovativnosti i znatiželje, pomeranja granica na svim poljima stvaralaštva, pionirske uloge i kreativnosti kojoj do tada nije bilo ravne. Bila je to posledica savršenog spoja dva vanredna talenta i dve tako različite ličnosti i autora koji su se gotovo idealno nadopunjavali i jedan drugog inspirisali u daljem i daljem napretku i duhu radoznalosti, stalne želje za inovativnošću i napretkom.

Tokom tog razdoblja formirala se saradnja Lennon/McCartney u pisanju pesama. Prešli smo s Love Me Do na pisanje dubljih, mnogo intenzivnijih stvari. Tako da je bilo dobro da nam se neko nije pojavio i rekao kako Till There Was You nije cool, objašnjava McCartney.

     Till There Was You setni je ljubavni mekartnijevski napitak, duh tradicije u novom ruhu šezdesetih, nešto što neguje dušu prostodušnom milinom, kao poj nekadašnjih romantičara, trubadura (u originalu, bila je to pesma Meredith Wilson za mjuzikl The Music man iz 1957.).

 

Imao sam stariju sestričinu, Elizabeth Danher, sada Robbins. Imala je veliki uticaj na mene. Betty bi mi puštala ploče poput Fever Peggy Lee. Peggy Lee je takođe radila Till There Was You. Nisam znao da je to iz mjuzikla The Music Man sve do mnogo godina kasnije. To me je dovelo do pesama poput  A taste of honey i stvari koje su bile malo levo i desno od rock ’n’ rolla, prisećao se kasnije McCartney.

 

Drugi album je bio nešto bolji od prvog, s obzirom da smo na njemu potrošili više vremena, a bilo je i više autorskih pesama. Napravili smo Money za taj album i druge obrade: Please Mister Postman, You Really Got A Hold On Me i Devil In Her Heart, opskurnu američku pesmu The Donaysa, objašnjavao je George Harrison deo početne Beatles magije.

 

     Čisti rock and roll - Please Mr Postman, obrada Johna Lennona (bila je to obrada pesme Motown grupe The Marvelettes, još jedne soul majstorije koja je uticala na rane Beatlese), eksponira čudesni glas koji definiše pojam rock and rolla kao najjednostavnije i najneposrednije radosti življenja. Sledi je vanvremenski klasik, Chuck Berryjeva Roll Over Beethoven, propuštena kroz Harrisonov Beatle filter, plesna idila, najizvorniji mogući oblik pročišćenog r’n’r, čista esencija, igranka do zore, blago bitlsovske supstance (jedna od najomiljenijih Beatle obrada autora knjige koju čitate, energetski rock and roll napitak koji tako inspiriše, razgaljuje dušu). Smenjuje je ništa manje poletna Hold Me Tight, a onda sledi jedan od vanvremenskih bisera, pesma koja unutrašnjom lepotom i snagom duha nadmašuje svaku moguću deskripciju, You Really Got a Hold on Me  vanredna obrada soul hita Smokija Robinsona i grupe Miracles, naglašena Lennonovim strastvenim vokalom uz Harrisonovu pratnju) je upravo ono što The Beatlese razdvaja od ostalih, čineći ih jednim od najvećih bendova svih vremena. Glas Johna Lennona, plus harmonska, višeglasna melodijska podrška Beatlesa, sve tako lepršavo, neposredno nosi dušu čoveka do u beskraj, ka besmrtnoj lepoti, seti koja raduje, prijateljstvu koje leči svaku moguću ranu. Ponestaje mi reči da opišem nešto tako moćno i savršeno, pesmu u koju sam tako ludo zaljubljen. Uzbuđenje se nastavlja stonesovskom, eksplozivnom, a la Ringo Starr plesnom i ritmičnom I Wanna Be Your Man, jednostavna poruka isfiltrirana kroz esencijalno rhythm & blues rešeto, isprljano sasvim običnim Beatles ludilom (bila je to numera koju će potom obraditi i njihovi najveći rivali, zapravo prijatelji iz šezdesetih – The Rolling Stones, unevši u pesmu dodatnu, vlastitu rhythm & blues energiju i amerikanizovani zvuk plantaža pamuka. Bila je to jedna od dodirnih tačaka ostrvske rock and roll magije koja spaja i razdvaja dva najveća britanska fenomena šezdesetih – Beatlese i Stonese, ukazujući na svu lepotu i raskoš talenata autorskih tandema Lennon-McCartney & Jagger-.Richards, dve različite strane iste rock and roll magije – jedne oslonjene na inovativnost i pionirski duh Beatlesa i britanštine i druge, oslonjene na tradicionalne američke korene, blues kao izvorište sve moderne muzike). Potom sledi sladunjava Devil in Her Heart (Harrisonova obrada pesme devojačke grupe Donays iz 1962), ustupak jednom neverovatno romantičnom vremenu, danas gotovo nestvarnom i nezamislivom, tako jednostavno, a opet tako moćno. Devil In Her Heart je poslednja pesma ženske grupe koju su snimili The Beatles. Njihovo vlastito pisanje pesama sazrelo je ubrzo nakon toga, a album A hard day’s night imao je samo originalne Lennon -McCartney numere.

 

I don't like you
But I love you
Seems that I'm always
Thinking of you
Oh, oh, oh
You treat me badly
I love you madly
You've really got a hold on me
(You really got a hold on me)
You really got a hold on me
(You really got a hold on me)

Baby

I don't want you
But I need you
Don't want to kiss you
But I need to
Oh, oh, oh
You do me wrong now
My love is strong now
You've really got a hold on me
(You really got a hold on me)
You really got a hold on me
(You really got a hold on me)

Baby

I love you and all I want you to do
Is just hold me, hold me, hold me, hold me
Tighter
Tighter

I want to leave you
Don't want to stay here
Don't want to spend
Another day here
Oh, oh, oh, I want to split now
I just can't quit now
You've really got a hold on me
(You really got a hold on me)
You really got a hold on me
(You really got a hold on me)

Baby

I love you and all I want you to do
Is just hold me, hold me, hold me, hold me

You really got a hold on me
(You really got a hold on me)
You really got a hold on me
(You really got a hold on me)

 

     Album With the Beatles zatvaraju Not a Second Time (gorak Lennonov tekst, sa setnom melodijom pod uticajem grupe Miracles) i Money (žestoka rokenrol pesma, otpevana u strasnom maniru tandema Lennon-McCartney, dvanaestotaktne forme s bluzerskim riffovima i razbarušenim tekstom o novcu i slavi, razuzdana obrada još jednog od ranih radova izdavačke soul kuće Tamla Motown, tih godina na vrhuncu slave), sa neizbežnom dozom rock and roll divljine i jednog sveta koji je te, davne 1963. godine bio na ivici opšteg rata, preživeo smrt Kennedyja i krenuo nezaustavljivo da živi život punim plućima, sa The Beatlesima, naravno! Moćno i nezaboravno, kao i sve što je ikad izašlo iz muzičke duše velikih The Beatlesa.

 

    Peti singl I want to hold your hand objavljen 29. novembra 1963. godine, obarao je nove rekorde na vrhovima zvaničnih muzičkih top lista Britanije, Amerike i ostatka sveta. Bio je to jedan od najmoćnijih singlova Beatlesa koji im je napokon omogućio proboj u Ameriku, naročito nakon njihovog gostovanja u čuvenom TV šou – The Edi Sullivan show, 9. februara 1964.. Pesma I want to hold your hand bila je u suštini nekonvencionalna i tehnički nesavršena po američkim standardima, ali je uspela da elektrifikuje umrtvljenu američku pop scenu i muziku. Beatlesi su kao niko pre njih uspeli da prenesu duh britanske pop muzike u Ameriku (godinama unazad izučavajući preko ploča pristiglih iz Amerike njihov ritam i bluz), nateravši potom mlade Amerikance s gitarama da izučavaju njihovu muziku i uhvate suštinu onoga što oni rade i duh novog vremena koji su doneli svojim inovativnim snimcima.Većina američkih muzičara tvrdila je tada da ih je ova pesma promenila i uvela u novu eru, promenivši im živote. Bio je to početak britanske invazije na Ameriku, kolevku rokenrola – bio je to početak kulturne revolucije i rađanje duha nekog novog vremena.  Ludilo neprestanih nastupa i turneja, propraćenih suludom histerijom, umnožavalo se do granica izdržljivosti, groteske i apsurda. Na nekim od koncerata Beatlesi se bukvalno više nisu ni čuli od buke obožavaoca – vrištanje je nadmašivalo snagu muzike.

 

      Nakon šestog hita - Can’t buy me love (jednostavne i hitmične McCartneyjeve pesme, sastavljene od džezerskih i bluzerskih molskih akorda s običnim akordima u refrenu), usledila je još jedna brojnih promena koje je doneo pionirski, nadahnjujući duh Beatlesa. Pesma Can't buy my love predstavljala je uvod u drugu fazu karijere Beatlesa, fazu globalnog priznavanja i autorskog sazrevanja neprevaziđenog kreativnog tandema Lennon-McCartney. Bila je to ujedno poslednja pesma gde njih dvojica u stilu: Jedan na jedan, oči u oči, kako je to kasnije objasnio Lennon) komponuju zajedno, vremenom se razdvajajući kao autori (ali se i dalje konsultujući i savršeno nadopunjujući) iz čije je kreativne napetosti, plodonosne interakcije i različitih pogleda na muziku i život proizašlo mnoštvo besmrtnih pesama Beatlesa u potonjoj karijeri benda), Beatlesi se privremeno povlače i snimaju svoj prvi (od pet) igranih filmova - A hard day’s night, u režiji Dicka Lestera. Bila je to izvanredna kombinacija (izvan uobičajenih klišea pop filmova) njihove muzike, ilustracije životnog stila Beatlesa, sjajnog humora (prepunog prepoznatljivog britanskog ludila i cinizma) i nadrealnih epizoda, domišljat i pun duha (poput njihove vanvremenske muzike) prikaz njihovih tadašnjih života - sve te kombinacije opšte histerije, ironičnog otklona Beatlesa prožetog humorom i kreativnošću, uz neverovatnu neposrednost i prirodnost četvorice momaka, superzvezda koje su se ponašale sasvim obično i demistifikovale glupost medijskih manipulacija.

 

Bili smo drugačiji. Bili smo stariji. Poznavali smo se na svim nivoima koje nismo znali kad smo bili tinejdžeri. Rane stvari - razdoblje teškog dana, kako ga zovem - bile su seksualni ekvivalent početnoj histeriji veze. A period  Sgt. Pepper - Abbey road bio je zreliji deo veze, reči su Johna Lennona o duhu Beatlesa i njihovom spiritualnom usponu kroz osam fascinantnih, kreativnih godina.

     Nakon svetske premijere filma u julu 1964. godine, usledio je i novi The Beatles album, 10. jula 1964. izlazi A Hard Day’s Night. Noć nakon napornog dana slika je sulude, ubrzane do granica (ne)izdržljivosti Beatles svakodnevnice u doba Bitlmanije. A Hard Day's Night postao je njihov prvi album koji se sastojao isključivo od originalnog materijala i jedino izdanje The Beatlesa koje se sastojalo isključivo od pesama koje je napisao kreativni tim Lennon-McCartney. John Lennon svirao je na albumu Gibson Jumbo J-160E elektro akustičnu gitaru. Harrison je u međuvremenu koristio svoj novi Rickenbacker 360/12 Deluxe s 12 žica, koji je brzo postao zaštitni znak zvuka na albumu A hard day’s night.

    U naslovnoj numeri albuma i filma, poletni i moćni Lennon (koji je na ovom albumu pružio neke od svojih najboljih partija) progovara (sa uvek prisutnom dozom ironije i uz malu pomoć ringoizma – neobične kovanice) o Beatles svakodnevnici, novom životnom stilu dodatnog ubrzanja, gde se sve neprestano rola, kotrlja i valja. A onda, u trenutku inspirativnosti, između dva nastupa, sledi briljantna I Should Have Known Better (prelepa melodija i usna harmonika Johna Lennona, nastala pod uticajem muzike Boba Dylana), vrhunski lenonovski Beatles biser za sva vremena, čudo melodičnosti, lepršavosti i harmonije. Pesma (snimljena u legendarnoj sceni filma dok Beatlesi igraju karte u vozu) počinje aproksimacijom Dylanovog stila harmonike. Pesma je bila jedna od poslednjih The Beatles izvedbi na kojoj se nalazio instrument usna harmonika, koji je bio istaknut na njihovim ranijim hitovima Love Me Do , Please Please Me i From Me To You.

If I fell in love with you
Would you promise to be true
And help me understand
Cause I've been in love before
And I found that love was more
Than just holding hands

If I give my heart to you
I must be sure
From the very start
That you would love me more than her

If I trust in you oh please
Don't run and hide
If I love you too oh please
Don't hurt my pride like her
Cause I couldn't stand the pain
And I would be sad if our new love was in vain

So I hope you see that I
Would love to love you
And that she will cry
When she learns we are two
Cause I couldn't stand the pain
And I would be sad if our new love was in vain

So I hope you see that I
Would love to love you
And that she will cry
When she learns we are two
If I fell in love with you

    Na nju se nadovezuje još jedan krucijalni The Beatles klasik - If I Fell, tako nadahnuta, setna, romantična, višeglasjem ustreptala i uzdignuta u nebeske visine, taj brilijant koji čoveka obasjava iznutra i zauvek, nepovratno veže nevidljivim Bitls sponama duše. Kako je sam Lennon jednom prilikom kasnije izjavio, bio je to njegov prvi pokušaj da napiše baladu i pokaže svoju drugu, znatno romantičniju i liričniju stranu ličnosti i muzičara koja se nije mogla videti ispod teških naslaga njegovog buntovnog, oporog i ciničnog stila. Pesme poput In My Life pokazaće i jednog drugog, manje ironičnog, hipersenzibilnog sanjara, koji je koristio svoj otkačeni i sarkastični smisao za humor, uz borbenu jetkost i iskrenost kao odbrambene mehanizme u svetu licemerja i prljavih igara industrije pohlepe i komercijalizacije umetničkih ideja.

To je moj prvi pokušaj da napišem pravu baladu. To je bila preteča pesme U mom životu. Ima isti sled akorda kao In My Life : D i B-mol i E-mol, takve stvari. I to je poluautobiografsko, ali ne svesno. To pokazuje da sam pisao sentimentalne ljubavne balade, glupe ljubavne pesme, još davno, osvrt je Lennona na vlastitu romantičnu stvar, jedan od ukrasa ovog moćnog albuma.

Ljudi zaboravljaju da je John napisao neke prilično lepe balade, dodatno je pojasnio Paul McCartney nežniju stranu frenda Lennona. Ljudi su o njemu skloni razmišljati kao o oštroumnom duhovitom, agresivnom i abrazivnom, ali je imao vrlo toplu stranu prema sebi koju nije voleo previše pokazivati ​​u slučaju da bude odbijen.

     I'm Happy Just to Dance With You upotpunjuje filigranski ugođaj ovog sjajnog albuma (verovatno najjačeg, ako se u obzir uzme prva, znatno komercijalnija i manje autorska faza The Beatles stvaralaštva). And I Love Her prikazuje McCartneyja u svom punom sjaju i u jednom od najkreativnijih izdanja, negde u ravni pop rock klasika za sva vremena, yestrdejovski obojen njegovim nepresušnim talentom i šmekom da uvek pogađa ravno u srce, melodična, odmerena, strasna, daleka i zauvek lepa, ukrašena toplinom glasa i gitare.

Bila je to prva balada koja me je dojmila. Ima lepe akorde u sebi, Svetle su zvezde koje sjaje, tamno je nebo.... Sviđaju mi ​​se slike zvezda i neba. Bila je to stvarno ljubavna pesma. I u naslovu je bila važna stvar. Naslov dolazi u drugom stihu i ne ponavlja se. George je na njoj svirao jako dobru gitaru. Delovalo je jako dobro, euforično je objašnjavao vlastitu stvar McCartney.

     Tell Me Why se rutinski rola kroz dan nakon teške noći, nošena dahom Johna Lennona koji svet Beatlesa uvek pomalo senči, produbljuje i rokerski energetski osnažuje, i kotrljajući uleće u sferu besmrtnih singlova poput Can’t Buy Me Love.

Can’t Buy Me Love je moj pokušaj da napišem bluesy mod. Ideja iza toga bila je da su svi ti materijalni posedi vrlo dobri, ali mi neće kupiti ono što stvarno želim. Bila je to vrlo zabavna pesma. Ella Fitzgerald je kasnije napravila njenu verziju čime sam bio vrlo počašćen, oduševljeno je pričao Paul McCartney, prisečajući se vlastite pesme napisane u Parizu tokom turneje Beatlesa.

I should have known better with a girl like you
That I would love everything that you do
And I do, hey, hey, hey, and I do

Whoa, oh, I never realized what a kiss could be
This could only happen to me
Can't you see, can't you see

That when I tell you that I love you, oh
You're gonna say you love me too, oh
And when I ask you to be mine
You're gonna say you love me too

So I should have realized a lot of things before
If this is love you've got to give me more
Give me more, hey hey hey, give me more

Whoa, oh, I never realized what a kiss could be
This could only happen to me
Can't you see, can't you see

That when I tell you that I love you, oh
You're gonna say you love me too, oh
And when I ask you to be mine
You're gonna say you love me too
You love me too, you love me too
You love me too

    Any Time at All predstavlja još jedan bitlsovski dovoljno drzak, smeo, nadahnut i poletan komad, nešto naizgled tako prepoznatljivo, a opet dovoljno samosvesno da izmiče rutini pop melodija. I’ll Cry Instead još je jedna vešta transformacija starog u ruho novog i inspirativnog, vešto preoblikovana i pionirskom vizijom nadahnuta. Sve naprosto podrhtava pred naletima nepresušne The Beatles energije, vitalnosti i kreacije. Bila je to Lennonova stvar, njegov nagoveštaj mizoginije i frustracije koju je osećao u to vreme, po rečima njegove tadašnje supruge Cynthije. Bio je idol milionima, ali sloboda i zabava iz ranih dana su nestali.

You know if you break my heart I'll go
But I'll be back again
Cos I told you once before goodbye
But I came back again

I love you so
I'm the one who wants you
Yes, I'm the one
Who wants you, oh ho, oh ho, oh

You could find better things to do
Than to break my heart again
This time I will try to show that I'm
Not trying to pretend

I thought that you would realize
That if I ran away from you
That you would want me too
But I got a big surprise
Oh ho, oh ho, oh

You could find better things to do
Than to break my heart again
This time I will try to show that I'm
Not trying to pretend

I wanna go but I hate to leave you,
You know I hate to leave you , oh ho, oh ho, oh
You, if you break my heart I'll go
But I'll be back again

    I taman kada poželite da se malo odmorite , udahnete malo vazduha predaha, sledi novi Beatles udar, Things We Said Today (McCartneyjeva sumorna tema, pesma zlokobne atmosfere i tekstom koji govori o frustrirajućim prekidima njegove veze sa glumicom Jane Asher, problemima dvoje mladih, prezaposlenih ljudi).

Sećam se da sam jednog poslepodneva napisao Things We Said Today u jednoj od kabina ispod palube na svojoj akustičnoj gitari (tokom boravka na Devičanskim ostrvima s Jane Asher, na odmoru). Pobegao sam s glavne zabave, ali dole je bilo pomalo gadno; osetio si miris ulja i brod se malo ljuljao, a ja nisam najbolji jedriličar na svetu, pa sam napisao malo toga dole, a onda ostatak na stražnjoj palubi gde nisam mogao osetiti miris motora. Ne znam zašto je motor bio upaljen, pretpostavljam da smo se kretali, čudesan je opis, prisećanje McCartneyja na nastanak pesme i dan u životu.

     Bila je to pesma u Lennonovom stilu, koju je John jako voleo. Opet ta dražesna, neodoljiva seta, blues prizvuk, harmonija, raskoš saglasja, energije i melodičnosti. When I Get Home, tipični je Lennonov r’n’r klasik, tako gorak, osenčen jetkošću i silinom uverenja, iznova i do samog kraja (To sama ja, još jedan Wilson Pickett, rekao je Lennon). Lennonova You Can’t Do That nepretenciozno slušaoca vodi ka poslednjoj stvari na ovom antologijskom albumu.

     I’ll Be Back (jedan od Lennonovih favorita na albumu koji je veličanstveno obojio svojom nadahnutošću, kreativnošću i setom, iskren i melanholičan Lennonov esej u dursko-molskoj labilnosti njegovog intuitivnog stila, bez refrena, pesma sastavljena kao dvanaestotaktna strofa u dva jednaka dela) veliča neuništivost liverpulskog duha koji vas prosto mami lepotom da mu se stalno i iznova vraćate. Ako ste kojim slučajem ikad pomislili da postoji nešto bolje, ovaj genijalni album će vas uveriti da grešite.

   Tokom druge polovine euforične 1964. godine The Beatlesi su održali svoju drugu američku turneju, izdali jedan od najlepših singlova svih vremena, I Feel Fine i objavili još jedan album, 4. decembra – Beatles for Sale. Na talasima uzavrele Bitlmanije, Beatlesi stižu do svog četvrtog studijskog albuma  Bitlsi na prodaju, sa njima svojstvenim duhom ironije i uzbudljivog humora. Nakon silnih obaveza i beskraja nastupa širom sveta, oni nalaze inspiracije i snage da snime još jedan standardno dobar i poletan album, sliku jednog burnog i ubrzanog vremena.

     Snimanje Beatlesa na prodaju započelo je 11. avgusta 1964., samo dva meseca nakon izlaska albuma A Hard Day’s Night. Iako će biti objavljen tek u decembru, užurbani raspored grupe značio je da ga moraju prilagoditi svojim drugim obavezama. U nedostatku kreativnog napona koji je narastao toliko mnogo od A Hard Day's Night, The Beatles su se vratili svojim pesmama iz Caverna (znameniti liverpulski klub u kojem su se kalili i postali poznati, kultno mesto njihove rane razvojne faze – pored brojnih noćnih klubova Hamburga, u Nemačkoj), oživljavajući stare obrade, rane Lennon -McCartneyjeve pesme i pregršt novih pesama.

This happened once before
When I came to your door
No reply
They said it wasn't you
But I saw you peep through your window

I saw the light, I saw the light
I know that you saw me
As I looked up to see your face

I tried to telephone
They said you were not home
That's a lie
'Cause I know where you've been
I saw you walk in your door

I nearly died, I nearly died
'Cause you walked hand in hand
With another man in my place

If I were you I'd realize that I
Love you more than any other guy
And I'll forgive the lies that I
Heard before when you gave me no reply

I've tried to telephone
They said you were not home
That's a lie
'Cause I know where you've been
I saw you walk in your door

I nearly died, I nearly died
'Cause you walked hand in hand
With another man in my place

No reply, no reply

 

     Ređaju se ultimativni The Beatles klasici, od prigušene, smirene No Reply (jedna od najosećajnijih Lennonovih pesama iz tog perioda, u bosa nova ritmu), sa Lennonovim ličnim, prepoznatljivim pečatom rokenrolerske energije. Zatim sledi I’m A Loser (prva Lennonova stvar iz tzv. dylanovskog perioda, kako je sam Lennon kasnije objašnjavao.

 

To sam ja u mom Dylanovom razdoblju. Deo mene sumnja da sam gubitnik, a deo mene misli da sam svemogući Bog, komentarisao je Lennon, uz osmeh, svoju tadašnju, umetničku fazu.

 

Kad se osvrnem na to, taj period našeg stvaralaštva, mislim da su pesme poput I’m A Loser i Nowhere Man bile Johnov vapaj za pomoć. Slušali smo dosta country i western pesama i sve su bile o tuzi. Tada nisi baš razmišljao o tome, tek kasnije misliš, Bože! Mislim da je to bilo prilično hrabro od Johna, nadovezao se svojim sećanjima Paul McCartney.

    Uticaj Dylanovih moćnih tekstova, njegovog folka i ritam i bluza bio je ogroman. U ovoj pesmi oseti se dylanovski dodir u sirovosti usne harmonike, akustične gitare i iskusnijeg, misaonog teksta, u moćnom country maniru i duhu Amerike, osenčenima čistom britanštinom u naletu, još jednim lenonovskim biserom Baby’s In Black jedna od većine The Beatles pesama nastalih tokom silnih turneja i nastupa tih godina, jedna od onih napisanih po hotelskim sobama, u kantri i vestern stilu koji dominira ovim albumom, kompromis različitosti dva izuzetna autora, Lennona i McCartneyja, obogaćenim višeglasnom magijom. Do 1964. Lennon i McCartney počeli su odvojeno pisati pesme, iako su nastavili pomagati jedan drugom da dovrše pesme kada se za to ukazala potreba. Baby's In Black, međutim, bila je zajednički napisana pesma, kako se Lennon sećao 1980., zajedno, u istoj sobi.

Bolje da objasnim šta smo John i ja mislili pod ovim naslovom, zar ne?, reči su McCartneyja. Baby’s In Black priča je o devojci koja nosi crno jer je tip kojeg voli zauvek otišao. Onaj momak koji peva pesmu takođe joj se sviđa, ali ne stiže nigde. Napisali smo je izvorno u stilu valcera, ali je završila kao mešavina valcera i ritma. Baby’s In Black smo radili jer volimo vreme valcera – pre smo radili If You Gotta Make A Fool Of Somebody, cool 3/4 blues stvar. I drugi bendovi bi to primetili i rekli: Sranje čoveče, radiš nešto u 3/4. Dakle, bili smo poznati po tome. Mislim da smo takođe John i ja hteli napraviti nešto bluesy, malo mračnije, za odrasle, a ne samo pravi pop. I naša omiljena boja bila je crna.

 

     Potom stižemo do krucijalne verzije izvornog Chuck Berry klasika pedesetih - Rock And Roll Music (jedan od najomiljenijih Lennonovih berijevskih rok klasika, veličanstvena posveta The Beatlesa jednom od svojih idola iz pedesetih, pored Carla Perkinsa, Litlle Richarda, Baddyja Hollyja) naprosto podrhtava nošen uverenjem i snažnom emocijom Johna Lennona – njegovog božanstvenog vokala i zvuka klavira koji u duhu tradicije boogie-woogie trilira i pumpa ubitačni rockerski ritam.

 

Oh dear, what can I do?
Baby's in black and I'm feeling blue
Tell me, oh what can I do?

She thinks of him and so she dresses in black
And though he'll never come back, she's dressed in black
Oh dear, what can I do?
Baby's in black and I'm feeling blue
Tell me, oh what can I do?

I think of her, but she thinks only of him
And though it's only a whim, she thinks of him
Oh how long will it take
Till she sees the mistake she has made?
Dear what can I do?
Baby's in black and I'm feeling blue
Tell me, oh what can I do?

Oh how long it will take
Till she sees the mistake she has made?
Dear what can I do?
Baby's in black and I'm feeling blue
Tell me, oh what can I do?

She thinks of him and so she dresses in black
And though he'll never come back, she's dressed in black
Oh dear, what can I do?
Baby's in black and I'm feeling blue
Tell me, oh what can I do?

     I’l Follow the Sun i Paul McCartney (napisana je 1959. u McCartneyjevoj porodičnoj kući u Allertonu u Liverpoolu) nam pomažu da sledimo Sunce na putu sreće i čiste lepote muzike, a Mr. Moonlight nadahnuti je lenonovski komad, put kroz snove (Mr Moonlight je napisao Roy Lee Johnson. Prvu poznatu snimku je napravio blues pijanista Piano Red, snimio je kao Dr Feelgood and the Interns. Izdana je kao b-strana Dr Feelgood, manjeg R&B hita 1962. godine). Kansas City/Hey-Hey-Hey-Hey! (moćna verzija Litlle Richardove pesme u šafl ritmu) predstavlja izvorni, dobri duh rock and rolla, pročišćen i oslobođen svih mogućih loših naslaga i glupih iluzija, mekartnijevski strastven, divlji, neukrotiv, nepotkupljiv u svojoj slobodi.

Sećam se da sam to napisao s Johnom, kod njega u Weybridgeu, iz nečega što je rekao šofer koji me odvezao tamo, prisećao se McCartney. John se odselio iz Londona, u predgrađe. Obično sam se sam dovezao tamo, ali me je šofer taj dan odvezao i rekao sam mu: Kako si? - O, naporno radim, rekao je, radim osam dana u nedelji. Nikada nisam čuo da neko koristi taj izraz, pa kad sam stigao u Johnovu kuću rekao sam: Hej, ovaj tip je upravo rekao, osam dana u nedelji (Eight Days A Week). John je potom rekao: U redu – Ooh, trebam tvoju ljubav, dušo... i napisali smo pesmu. Uvek smo brzo pisali. Napisali bismo na licu mesta. Ja bih se pojavio, tražeći neku vrstu inspiracije; Ili bih to dobio tamo, s Johnom, ili bih čuo da neko nešto govori.

     Eight Days a Week (lebdeći optimizam The Beatlesa sredinom šezdesetih, umiven jednostavnošću, čistim elanom i toplinom) klasični je hit komad Beatlesa, naslonjen unutrašnjim šarmom na prelepu badiholijevsku  Words of Love, omaž Baddyju Hollyju, američkoj pop legendi (koji je rano nastradao u avionskoj nesreći 1959. godine). Baddy Holly je bio prototip pop zvezde pedesetih, autor, gitarista i producent, neko ko je nakon turneje po Britaniji sa svojim bendom Crickets, tokom 1958. neizmerno uticao na kasniju eksploziju BEAT muzike u Engleskoj, dok je za rane Beatlese bio i ostao idol čije su mnoge pesme izvodili i crpeli iz njih inspiraciju za sopstveni rad, koren i izvorište celokupne Bitls magije, duboko u tlu Amerike.

Buddy Holly je bio potpuno drugačiji; bio je izvan Nashvillea, pa nas je to upoznalo sa country muzičkom scenom. Mnogo mi se sviđa Buddyjev vokalni stil. I njegovo pisanje. Jedna od glavnih stvari o The Beatlesima je da smo počeli pisati vlastiti materijal. Ljudi danas to uzimaju zdravo za gotovo, ali tada niko nije. John i ja smo počeli pisati zbog Buddyja Hollyja. Bilo je kao, Wow! Piše pesme i muzičar je, objasnio je Paul McCartney izvorište Beatles nadahnuća.

     Beatlesi su od najranijih dana izveli niz pesama Buddyja Hollyja uživo. Među njima su That'll Be The Day , Peggy Sue, Everyday, It's So Easy, Maybe baby, Think It Over, Raining In My Heart. Ime Beatlesa delimično je inspirisano Hollyjevom pratećom grupom, The Crickets (cvrčci – bube). Sva četiri člana bili su strastveni obožavatelji Hollyja, a 1976. Paul McCartney kupio je izdavačka prava za njegove pesme.

Hold me close and tell me how you feel
Tell me love is real
Words of love you whisper soft and true
Darling I love you

Let me hear you say the words I long to hear
Darling when you're near
Words of love you whisper soft and true
Darling I love you

 

     Honey Don’t (obrada legendarnog Carla Perkinsa), u klasičnom Ringo Starr, kantri maniru, kaska neobavezno po stabilnom Bitls tlu i utabanoj stazi, jašući ka Every Little Thing, ništa manje ili više ambicioznoj (ljubavna pesma posvećena Paulovoj tadašnjoj devojci, prelepoj Jane Asher). I Don’t Want to Spoil the Party, u istom amerikanizovanom maniru, like an easy, country western style (jedna od zgodnih, malih pesama koju je tandem Lennon-McCartney napisao za Ringo Starra). Ali već naredna What You’re Doing, pretposlednja na albumu, nastupa sa mnogo više energije i uverenja, nošena dahom McCartneyja.

 

Ovu smo napisali Lennon i ja u Atlantic Cityju kao Every Little Thing. Nije da je Atlantic City posebno inspirativan, jednostavno smo tamo imali slobodan dan od turneje! Ringo je u uvodu lepo dekorisao bubanj, a ja udvostručujem vokal i sviram klavir, objasnio je nastanak pesme What You’re Doing Paul McCartney.

     Everybody’s Trying to Be My Baby zatvara prodavnicu Beatlesa u energičnom klasik rock maniru pedesetih, u najboljoj Carl Perkins tradiciji (reč je o legendarnom gitaristi, autoru rokenrola iz pedesetih, jednom od najuticajnijih u bogatoj istoriji moderne muzike), Harrison (kao veliki obožavaoc Perkinsa) u jednom od svojih veoma nadahnutih izdanja iz doba Bitlmanije. Beatlesi su snimili još dve Perkinsove pesme za EMI – Honey Don’t i Matchbox, obe je otpevao Ringo Starr. Odsvirali su i brojne njegove pesme uživo: John Lennon je otpevao Tennessee, Bopping The Blues, Blue Suede Shoes i ranu verziju Honey Don’t; Paul McCartney izveo je Sure To Fall (In Love With You) i duet s Lennonom na Lend Me Your Comb.

Just let me hear some of that rock and roll music
Any old way you choose it
It's got a back beat, you can't lose it
Any old time you use it
It's gotta be rock and roll music
If you wanna dance with me
If you wanna dance with me

I've got no kick against modern jazz
Unless they try to play it too darn fast
And lose the beauty of the melody
Until they sound just like a symphony

That's why I go for that rock and roll music
Any old way you choose it
It's got a back beat, you can't lose it
Any old time you use it
It's gotta be rock and roll music
If you wanna dance with me
If you wanna dance with me

I took my love on over cross the tracks
So she can hear my man awail a sax
I must admit they have a rocking band
Man, they were blowing like a hurricane

That's why I go for that rock and roll music
Any old way you choose it
It's got a back beat, you can't lose it
Any old time you use it
It's gotta be rock and roll music
If you wanna dance with me
If you wanna dance with me

Way down South they had a jubilee
Them Georgia folks they had a jamboree
They're drinking home brew from a wooden cup
The folks are dancing, there are all shook up

And started playing that rock and roll music
Any old time you use it
It's got a back beat, you can't lose it
Any old time you use it
It's gotta be rock and roll music
If you wanna dance with me
If you wanna dance with me

Don't care to hear them play a tango
And In The Mood they take a mambo
It's way too early for a congo
So keep a rocking that piano

That's why I go for that rock and roll music
Any old time you use it
It's got a back beat, you can't lose it
Any old time you use it
Gotta be rock and roll music
If you wanna dance with me
If you wanna dance with me

 

     Novi duh iz The Beatles boce spremao se da već naredne, 1965. godine pokaže u potpunosti svoje pravo lice i oduva sve pred sobom, isključivo lepotom, snagom talenta, vizije, blistavom energijom i do tada neviđenom autorskom kreativnošću četvorice sasvim običnih momaka iz Liverpoola.

 

     Godina 1965. donela je sa sobom bitnu novinu. Beatlesi se gotovo u potpunosti okreću sopstvenom, autorskom materijalu, odbacujući strane uticaje i obrade pesama, kao i trenutni, komercijalni materijal. U svetu Beatlesa i rock muzike uopšte stvari postaju sve manje naivne, šarene, kompromisne i za jednokratnu upotrebu. Singl Ticket to Ride (9. april 1965.) najava je nove, kompleksnije The Beatles faze, obojene originalnim muzičkim materijalom i samosvesnim izrazom. Bila je to gorka, disonantna Lennonova pesma u srednjem tempu i ritmu koji se vuče, neobičnog (za to vreme) masivnog zvuka i teškog ritma, psihološki dublja od svega što su Beatlesi do tada snimali. Pošto je na velikom delu prethodna dva The Beatles albuma svirao akustičnu gitaru, Lennon se u pesmama I Feel Fine (novembar 1964. gde je po prvi put korišćen gitarski fidbek (feedback), sjajan zvučni uvod u ovaj lepršavi singl) i Ticket to Ride (april 1965) vratio električnoj gitari, s energijom koju je crpeo iz uzavrele atmosfere tadašnje ekspanzivne britanske rok i ritam i bluz scene i teških, moćnih gitarskih pesama poput You Really Got Me benda The Kinks, It's All Over Now The Rolling Stones, Baby Please Don't Go grupe Van Morisona – Them, kao i muzike bendova poput the Who, Yardbirds, the Animals. Ono što je takođe u tim trenucima uticalo na menjanje svesti i zvuka Johna Lennona i Beatlesa (nagoveštavajući ovom pesmom sledeću njihovu razvojnu fazu i pesmu Tomorrow Never Knows, petnaest meseci kasnije) bili su početni eksperimenti sa halucinogenima – iskustva sa kanabisom i LSD–jem. U međuvremenu John Lennon objavljuje dve knjige kratkih priča i veštine pričinga, Beatlesi dobijaju priznanje od Kraljice – MBE (Member of the British Empire) i počinju snimanje svog drugog filma Help! Dana 29. jula 1965. desila se premijera filma Help! samosvesne The Beatles komedije sa nadrealnim humorom, a 6. avgusta iste godine izlazi njihov novi album Help! Od 14 pesama na albumu, 10 je autorsko delo tandema Lennon-McCartney, dve je napisao George Harrison, dok su dve obrade drugih autora.

 

Help! I need somebody
Help! Not just anybody
Help! You know I need someone
Help!

(When) When I was younger (When I was young) so much younger than today
(I never need) I never needed anybody's help in any way
(Now) But now these days are gone (These days are gone) and I'm not so self assured
(And now I find) Now I find I've changed my mind, I've opened up the doors

Help me if you can, I'm feeling down
And I do appreciate you being 'round
Help me get my feet back on the ground
Won't you please, please help me?

(Now) And now my life has changed (My life has changed) in oh so many ways
(My independence) My independence seems to vanish in the haze
(But) But ev'ry now (Every now and then) and then I feel so insecure
(I know that I) I know that I just need you like I've never done before

Help me if you can, I'm feeling down
And I do appreciate you being 'round
Help me get my feet back on the ground
Won't you please, please help me?

When I was younger, so much younger than today
I never needed anybody's help in any way
(Now) But now these days are gone (These days are gone) and I'm not so self assured
(And now I find) Now I find I've changed my mind, I've opened up the doors

Help me if you can, I'm feeling down
And I do appreciate you being 'round
Help me get my feet back on the ground
Won't you please, please help me?

Help me, help me
Ooh

 

     Kada su preterani uspeh i slava prejako udarili Beatlese u glavu, oni su svet pozvali u pomoć, okrenuli se još jednom ka sebi, kreativnoj unutrašnjosti i stvorili još jedan od bitnih albuma pop rock muzike, autorski jako i vitalno delo, sa nizom upečatljivih numera.

Cela stvar s Beatlesima bila je jednostavno izvan shvatanja. Jeo sam i pio kao svinja i bio sam debeo kao svinja, nezadovoljan sam sobom, i podsvesno sam vapio za pomoć, objašnjava John Lennon. Kada je Help! izašao, zapravo sam vapio za pomoć. Većina ljudi misli da je to samo brza rock’n’roll pesma. Tada to nisam shvatao; Napisao sam pesmu samo zato što sam dobio zadatak da je napišem za film. Ali kasnije sam saznao da zaista vapim za pomoć. Tako je to bilo moje debelo Elvisovo razdoblje. Vidite film: on – ja – je jako debeo, vrlo nesiguran i potpuno se izgubio. I pevam o tome kad sam bio toliko mlađi i sve ostalo, osvrćući se na to kako je sve bilo lako.

     Pesme Help! (Lennonov poziv u pomoć, vapaj iz dubine duše, iz perioda koji je on sam imenovao kao moja faza debelog Elvisa. Mentalno iscrpljen i otuđen nakon dve godine neprestanih, ubitačnih turneja i nastupa, u braku sa Cynthijom, koji se bukvalno raspadao, Lennon je očajnički tražio pomoć i promenu) i The Night Before, klasični su i zapaljivi The Beatles hitovi, odgovori Lennona i McCartneyja na brutalne izazove industrije bezdušnosti, licemerja i komercijalne eksploatacije svega i svakoga. Njihov neuništivi duh vedrine i vitalnosti nije posustajao ni pred kakvim izazovima i činio ih je tokom čitave karijere uvek svežima, poletnima i spemnima da odgovore na svaku vrstu izazova. Njihova kreativnost bila je pravi mali Božiji dar, nepresušno vrelo inspiracije iz kojeg su izvirale pionirskim i vizionarskim duhom obojene pesme, pravi izazov vremenu i ostalim bendovima na tada veoma bogatoj sceni rock and rola u punom zamahu. Uglavnom za korak-dva ispred ostalih, Beatlesi su diktirali tempo i dominantne trendove koji su dolazili sa svakim njihovim novim singlom ili albumom kao zaokruženom celinom. To se naročito odnosi na period koji je počeo sa albumom Rubber Soul i završio se sa njihovim hronološki poslednjim snimcima, zabeleženim na antologijskom ostvarenju, albumu Abbey Road.

 

Here I stand head in hand
Turn my face to the wall
If she's gone I can't go on
Feeling two-foot small

Everywhere people stare
Each and every day
I can see them laugh at me
And I hear them say

Hey you've got to hide your love away
Hey you've got to hide your love away

How can I even try
I can never win
Hearing them, seeing them
In the state I'm in

How could she say to me
Love will find a way
Gather round all you clowns
Let me hear you say

Hey you've got to hide your love away
Hey you've got to hide your love away

 

    No, pre toga u pomoć im je pritekao niko drugi nego još jedan velikan svetske scene, slavni Bob Dylan, koji je inspirisao Lenona da stvori svoj novi moćni klasik, pesmu You’ve Got to Hide Your Love Away (prvi čisto akustični snimak Beatlesa, nadahnut naravno Dylanom), jednu od onih zrelih numera koja će pokazati u kom će se pravcu kretati muzika Beatlesa narednih godina – ideolog Lennon bio je samo sofisticirana, duhovna prethodnica. You've Got To Hide Your Love Away bila je prva pesma Beatlesa nakon Love Me Do u kojoj se pojavljuje muzičar izvan benda. Johnnie Scott, flautista i muzički aranžer, prvo je snimio deonicu na tenor flauti  dok su The Beatles snimali svoje delove. Zatim je snimio deo na alt flauti kako bi dovršio pesmu.

Bio sam u Kenwoodu i samo bih pisao pesme. Period bi bio za pisanje pesama i tako bih svaki dan pokušavao da napišem pesmu, prisećao se John Lennon godinama kasnije. Počeo sam razmišljati o vlastitim emocijama – ne znam kada je to tačno počelo, poput pesme I'm A Loser ili Hide Your Love Away ili sličnim stvarima - umesto da se projektujem u situaciju. Pokušao bih izraziti ono što sam osećao o sebi, a što sam učinio u svojim knjigama. Mislim da mi je Dylan pomogao da shvatim da – ne bilo kakvom raspravom ili bilo čim, već samo slušanjem njegovog rada – imam neku vrstu stava profesionalnog tekstopisca prema pisanju pop pesama; on bi napravio određeni stil pesme za singl, a mi bismo napravili određeni stil stvari za ovu i drugu stvar. Već sam na prvom albumu bio stilizovani tekstopisac. Ali da se izrazim, napisao bih Spaniard In The Works ili In His Own Write, lične priče (to su zapravo nazivi dve Lennonove knjige nastale sredinom šezdesetih) koje su izražavale moje lične emocije. Imao bih zasebnog pisca pesama Johna Lennona koji je pisao pesme za tržište i nisam smatrao da one – stihovi ili bilo šta drugo – imaju bilo kakvu dubinu. Bili su samo šala. Tada sam počeo biti ja u pesmama, ne pisati ih objektivno, već subjektivno.

     I Need You nudi smirenost i harizmu kreativnog čoveka iz senke, Georgea Harrisona, najavivši njegove vrhunske domete koji će izbiti u prvi plan već na Revolveru. Bila je to njegova jednostavna, melanholična ljubavna pesma posvećena budućoj supruzi Pattie Boyd. Another Girl (još jedna McCartney stvar, posvećena Jane Asher - prilično samodopadljivo viđenje sebe kao neodoljivog zavodnika i Jane kao samo još jednu devojku u nizu), gitarski naglašena i prošarana neprimetnim Harisonom ponire u filigranske dubine moćnog rock and rolla, dajući prednost prefinjenosti nad snagom i silinom doživljaja. U filmu Help! grupa je izvela Another Girl na Bahamima, dok je stajala na koralnom grebenu na ostrvu Balmoral, u blizini ostrva New Providence. U sekvenci McCartney je držao ženu u bikiniju poput gitare, pretvarajući se da je svira.

 

Yesterday all my troubles seemed so far away.
Now it looks as though they're here to stay.
Oh, I believe in yesterday.

Suddenly, I'm not half the man I used to be.
There's a shadow hanging over me.
Oh, yesterday came suddenly.

Why she had to go?
I don't know, she wouldn't say.
I said something wrong.
Now I long for yesterday.

Yesterday love was such an easy game to play.
Now I need a place to hide away.
Oh, I believe in yesterday.

Why she had to go?
I don't know, she wouldn't say.
I said something wrong.
Now I long for yesterday.

Yesterday love was such an easy game to play.
Now I need a place to hide away.
Oh, I believe in yesterday.

 

     Još jedan standarni lenonovski momenat, You’re Going to Lose That Girl, prožet snažnom emocijom i upečatljivim vokalom uvodi slušaoca pod okrilje pop rock klasika Ticket to Ride (sam naziv pesme je različito tumačen – s jedne strane bilo je reči o devojci koja slobodno bira svoj životni put ili je pak u pitanju bila čudesna Lennonova dosetka, igra reči, humoristična kovanica u njegovom ironičnom stilu koja je aludirala na njihova iskustva s prostitutkama tokom boravka u Hamburgu i polno prenosive bolesti) jedne od onih presudnih pesama kojima Beatlesi na ovom albumu čine zaokret ka novom, sofisticiranijem i snažnim autorskim pečatom obeleženom zvuku.

 

To je bila jedna od najranijih heavy metal ploča. Paulov doprinos je način na koji je Ringo svirao bubnjeve. Ticket To Ride je u to vreme bio pomalo nov zvuk. Bila je prilično jebeno teška za tada, ako pogledate na lestvicama šta su drugi ljudi stvarali. Sada to čujete i ne zvuči previše loše; ali bi me naježila, rekao je Lennon.

 

    Komercijalna prošlost prostodušnih, pevljivih i naivnih trominutnih ljubavnih pesmica lagano je ustupala mesto složenijim formama i ozbiljnosti sadržaja koje je sa sobom nosilo sve turbulentnije i nimalo naivno vreme druge polovine šezdesetih, sa svim svojim nemirima, lomovima, menama, razočarenjima, buntom, nasiljem i mogućom katarzom, otrežnjenjem koje je došlo sa iznenadnim buđenjem svesti, savesti i raspršenjem iluzija i snova. Ringova Act Naturaly (obrada tradicionala u kantri i vestern stilu) svakako nije težila toj ozbiljnosti i usložnjavanju priče, nego je nudila svojom vedrinom i nepretencioznošću lagano opuštanje i relaksirajuću dozu humora za sve probleme koji su se vremenom nagomilavali tokom nesputane plovidbe The Beatles krstaricom.

 

Živeo sam u malom stanu na vrhu kuće i uz krevet sam imao klavir, priseća se Paul McCartney, pričajući o svojoj najznačajnijoj pesmi - Yesterday, jednoj od najdirljivijih, setnih balada ikad napisanih. Jednog jutra sam se probudio s melodijom u glavi i pomislio: Hej, ja ne znam ovu melodiju – ili znam ? Bilo je to poput jazz melodije. Moj je tata znao puno starih jazz pesama; Mislio sam da sam se možda samo toga setio iz prošlosti. Otišao sam do klavira i pronašao akord za nju, uverio se da ga zapamtim, a zatim ga proneo svim svojim prijateljima, pitajući šta je to: Znate li ovo? To je dobra mala melodija, ali nisam je mogao napisati jer sam je sanjao.

 

     It’s Only Love relaksira melodičnošću i duhom Johna Lennona u ležernom izdanju, dok You Like Me Too Much (druga Harrisonova stvar na albumu, još jedna posveta Pattie Boyd) i Tell Me What You See čine lagani uvod ka lepršavoj I’ve Just Seen a Face (strasno mekartnijevskoj) i jednom od dragulja za sva vremena, evergrinu Beatles magije, pesmi  Yesterday (Da li je ovo nečije tuđe ili sam ja ovo napisao?, glasilo je često McCartneyjevo pitanje vezano za ovu antologijsku pesmu, najobrađivaniju numeru u istoriji, po Ginisovim podacima), klasiku Paula McCartneyja koji svojim nestvarnim, mirnim tokom plovi ka tišini i beskrajima večnosti.

 

You make me dizzy, Miss Lizzy
The way you rock and roll
You make me dizzy, Miss Lizzy
When we do the stroll
Come on, Miss Lizzy
Love me before I grow too old

Come on, give me fever
Put your little hand in mine
You make me dizzy, dizzy Lizzy
Oh girl, you look so fine
Just a-rocking and a-rolling
Girl I said I wish you were mine

You make me dizzy, Miss Lizzy
When you call my name
Oooooh baby
Say you're driving me insane
C'mon, c'mon, c'mon, c'mon baby
I want to be your lover man

Run and tell your mama
I want you to be my bride
Run and tell your brother
Baby, don't run and hide
You make me dizzy, Miss Lizzy
Girl I want to marry you

Come on, give me fever
Put your little hand in mine, girl
You make me dizzy, dizzy Lizzy
Girl, you look so fine
You're just a-rocking and a-rolling
Oh I said I wish you were mine

 

     Ako ne verujete u mekartnijevsko lepršavo, setno Juče, za sam kraj albuma Help! je ostavljen Lennonov energetski udar, obrada još jednog sirovog i čistog rock and roll iskustva iz pedesetih – Dizzy, Miss Lizzy (rokerski raskalašna i divlja obrada Larija Willijamsa iz 1958. godine, u dvanaestotaktnoj formi bugija), upravo ono što rock muziku čini večnom, neiscrpnom inspiracijom u svoj njenoj silini, jednostavnosti, energičnosti i pomalo naivnoj neposrednosti u svetu gde perfidnost i interes vrebaju iza svakog ugla neočekivanosti i neiskrenosti.

 

     Nakon filma i albuma Help! usledio je još jedan trijumfalni koncert Beatlesa, ovaj put na njujorškom Shea stadionu, 15. avgusta 1965. godine, pred 56.000 fanatičnih i frenetičnih obožavalaca, a krajem godine, tačnije 3. decembra pojavljuje se singl We Can Work It Out/ Day Tripper i jedan od ključnih pop rock albuma, Rubber Soul, za koji bi se s pravom moglo reći da je presudni, prvi pravi The Beatles album, jedan od onih koji se našao na svim značajnijim listama albuma koji su obeležili istoriju rock and roll muzike.

 

     Album Rubber Soul predstavljao je prekretnicu ili pak šarku koja ih je jednim delom vezivala sa pop prošlošću, a drugim delom održavala na površini dok su tražili mogućnosti nekog novog izraza. Lennon i McCartney su znali da im ponestaje varijacija na temu jednostavnih ljubavnih pesama pređašnjih albuma i bili svesni činjenice da moraju pokušati nešto novo ili potonuti.

 

     Svesni činjenice da se vremena naglo i neočekivano menjaju i da su mnogi autori poput Dylana, Stonesa, Kinksa, grupe the Who ili Animals otišli korak dalje od uobičajenih pop pesama svojim angažovanim i jetkim numerama poput: Like a Rolling Stone, Satisfaction, See My Friends, My Generation, nudeći teži zvuk, društvenu angažovanost i beskompromisne komentare na duh jednog burnog vremena koje se upravo rađalo sredinom šezdesetih, naveliko već zapljuskujući bitničku, zapadnu obalu uzavrele, psihodelične Amerike.

 

     Odgovor koji su The Beatlesi dali svojim prekretničkim albumom Rubber Soul bio je uvod u njihovu eksperimentalnu, inovativnu i revolucionarnu studijsku fazu koja je počela već narednim albumom Revolver i istovremenim prekidom opterećujućih, sve besmislenijih turneja i svirki. Bila je to nova era The Beatlesa, moćno obeležena introspektivnim duhom oslobađajućeg LSD-a.

 

I once had a girl
Or should I say
She once had me

She showed me her room
Isn't it good
Norwegian wood

She asked me to stay
And she told me to sit anywhere
So I looked around
And I noticed there wasn't a chair

I sat on a rug
Biding my time
Drinking her wine

We talked until two
And then she said
"It's time for bed"

She told me she worked in the morning
And started to laugh
I told her I didn't
And crawled off to sleep in the bath

And when I awoke
I was alone
This bird had flown

So I lit a fire
Isn't it good
Norwegian wood

 

     Inovativni i presudni Rubber Soul (jedan od The Beatles albuma na svakoj iole ozbiljnijoj listi ključnih rokenrol albuma svih vremena) otvara poletna Drive My Car, jednostavna i lepršava ljubavna stvar (sjajna slika njihove prefinjene doze humora i intuitivnog osećaja za trenutak u kojem je svaka od pesama nastajala), a ulepšava ga i odvodi ka dubljim, sofisticiranijim i kompleksnijim slojevima.

 

Vozi moj auto bio je stari blues eufemizam za seks, pa je na kraju sve otkriveno. Crni humor se uvukao i spasio stvar. Smatram da se vrlo često, kada dobijete dobru ideju, stvari napišu same od sebe, objašnjavao je Paul McCartney jasne seksualne aluzije unutar pesme Drive my car.

   Harrisonovim sitarom naglašena Lennonova iskrena ljubavna dogodovština Norwegian Wood (napisana početkom 1965. prikrivena aluzija na Lennonovu ljubavnu avanturu sa izvesnom novinarkom, označava prvu pesmu Beatlesa u kojoj je tekst bio važniji od muzike, u duhu Dylanovog zadirkivajućeg pripovedanja), biserno uglađena i iznutra obasjana u svoj svojoj veličini i unutrašnjoj snazi nove The Beatles magije. Lennon je dobio ideju za pesmu dok je bio na skijanju sa suprugom Cynthiom u St Moritzu u švajcarskim Alpima.

 

Norwegian Wood je moja pesma u potpunosti, pričao je kasnije Lennon. Radilo se o aferi koju sam imao. Bio sam vrlo oprezan i paranoičan jer nisam želeo da moja žena Cyn zna da se stvarno nešto događa izvan našeg doma. Uvek sam imao nekakve afere, pa sam pokušavao biti sofisticiran u pisanju o aferi, ali na takav način kao dimna zavesa da se ne može videti. Ali ne mogu se setiti nijedne konkretne žene s kojom je to imalo veze.

 

    Lennonov bliski prijatelj, Pete Shotton, tvrdio je ipak nešto drugačije – dotična žena bila je novinarka Maureen Cleave, Lennonova bliska prijateljica. Što se same muzike tiče, bila je to prva Beatles pesma u kojoj je upotrebljen sitar. Svirao ga je George Harrison, koji se u to vreme počeo zanimati za indijsku muziku.

 

    Po rečima Lennona pesma je nastajala na sledeći način: George je upravo dobio sitar i rekao sam mu: Možeš li odsvirati ovu stvar? Prošli smo kroz mnogo različitih verzija pesme, nikad nije bila ispravna i bio sam jako ljut zbog toga, nije izlazila kao što sam rekao. Oni su rekli: Samo radi kako želiš, a ja sam rekao: Samo želim učiniti ovako. Pustili su me i ja sam svirao gitaru vrlo glasno u mikrofon i pevao u isto vreme, a onda je George dobio sitar i pitao sam ga da li može odsvirati komad koji sam napisao, dee diddley dee diddley dee... - i nije bio siguran hoće li ga još moći svirati jer nije puno radio na sitaru, ali je bio voljan probati, kao što je to njegov običaj, te je malo naučio i kasnije ga sinhronizovao. Mislim da smo sve to uradili u delovima.

He's a real nowhere man
Sitting in his nowhere land
Making all his nowhere plans for nobody

Doesn't have a point of view
Knows not where he's going to
Isn't he a bit like you and me?

Nowhere Man, please listen
You don't know what you're missing
Nowhere Man, the world is at your command

He's as blind as he can be
Just sees what he wants to see
Nowhere Man can you see me at all?

Nowhere Man, don't worry
Take your time, don't hurry
Leave it all till somebody else lends you a hand

Doesn't have a point of view
Knows not where he's going to
Isn't he a bit like you and me?

Nowhere Man, please listen
You don't know what you're missing
Nowhere Man, the world is at your command

He's a real Nowhere Man
Sitting in his nowhere land
Making all his nowhere plans for nobody
Making all his nowhere plans for nobody
Making all his nowhere plans for nobody

 

     You Won’t See Me ne doseže visine prethodne dve pesme (napisana je u kući  roditelja McCartneyjeve tadašnje devojke – Jane Asher u londonskoj ulici Wimpole, dok se Asher privremeno odselila od McCartneyja kako bi nastupila u adaptaciji Dickensovog romana Great Expectations u teatru Old Vic u Bristolu. Pesma opisuje McCartneyjevu frustraciju i ranjivost zbog nemogućnosti kontaktiranja s njom), ali pažljivo gradi most ka još jednoj esencijalnoj Nowhere Man (Lennonov gorki komentar na sebe u fazi debelog Elvisa, prinuđenog da u očima javnosti glumi sreću i ulogu koja mu je bila namenjena, u totalnoj suprotnosti sa njegovom tadašnjom stvarnošću čoveka duboko očajnog u monotoniji braka i izgubljenog u izolaciji svog ogromnog imanja u Weybridgeu), bitlsovski domišljatoj i neverovatno punoj duha i čudesne melodičnosti.

 

Proveo sam pet sati tog jutra pokušavajući napisati pesmu koja je smislena i dobra i na kraju sam odustao i ponovo legao. Onda je došao Nowhere Man, reči i muzika, cela prokleta stvar, dok sam ležao, pričao je John Lennon o nastanku svoje briljantne pesme koja je govorila o njegovom stravičnom osečaju izolacije na pomenutom imanju, gde je provodio mnoge sate u samotnoj kontemplaciji daleko od haosa Beatlemanije.

   The Beatles priča lagano se usložnjava, izoštrava, postaje znatno produbljenija, kompleksnija i obojena specifičnim tonovima sete, ironije, dvosmislenosti i simbolike koja izmiče jednostavnoj mogućnosti tumačenja i šematizovanja muzike i poetike Bitlsa na njihovom jedinstvenom putu ka samima sebi. Think for Yourself odiše harrisonovskim jedinstvenim stilom (jedna od njegovih prvih filozofskih pesama o promišljanju sopstva i delima koja činimo sebi i drugima, njihovim posledicama), nošena dahom smiraja dana i njegove duše koja se okreće ka Indiji i misticizmu prastare civilizacije Inda i Ganga, dok fantastična i snažna The Word otkriva Beatlese u jednom od njihovih najpoletnijih i najnadahnutijih izdanja, izdanja gorčine, sete, seksipila, brutalne energičnosti rock and rolla kao izvorišta večnog i besmrtnog daha života i životne filozofije, bez predrasuda i lažnog morala.

 

Nekako mi je sinulo da je ljubav bila odgovor, kad sam bio mlađi, na albumu Rubber Soul, reči su Johna Lennona o gotovo evanđeoskoj, religioznoj i predivnoj numeri Reč. Moj prvi izraz toga bila je pesma pod nazivom The Word. Reč je ljubav, u dobrim i lošim knjigama koje sam pročitao, šta god, gde god, reč je ljubav. Čini se kao temeljna tema svemira.

Say the word and you'll be free
Say the word and be like me
Say the word I'm thinking of
Have you heard the word is love?
It's so fine, it's sunshine
It's the word, love

In the beginning I misunderstood
But now I've got it, the word is good

Spread the word and you'll be free
Spread the word and be like me
Spread the word I'm thinking of
Have you heard the word is love?
It's so fine, it's sunshine
It's the word, love

Everywhere I go I hear it said
In the good and the bad books that I have read

Say the word and you'll be free
Say the word and be like me
Say the word I'm thinking of
Have you heard the word is love?
It's so fine, it's sunshine
It's the word, love

Now that I know what I feel must be right
I'm here to show everybody the light

Give the word a chance to say
That the word is just the way
It's the word I'm thinking of
And the only word is love
It's so fine, it's sunshine
It's the word, love

Say the word, love
Say the word, love
Say the word, love
Say the word, love

     Lennon naprosto briljira, njegov emotivni, blues duhom obojeni vokal koji vas snažno veže, čini tu čudesnu prevagu koja Beatlese predstavlja tako moćnima, zavodljivima i jedinstvenima, ma u kom pravcu da su krenuli. To potvrđuje i McCartney sa predivnom, lirskom i setnom Michelle, ukrašenu francuskom notom prefinjenosti, nostalgije i svega onoga što vešto izmiče snazi i volumenu reči. Bila je to jedna od najstarijih McCartneyjevih pesama, napisana oko 1959. godine. Ivan Vaughan, koji je upoznao Lennona s McCartneyjem 1957. godine, još je uvek bio prijatelj grupe. Vaughanova supruga Jan predavala je francuski, a kada je par posetio McCartneyja u porodičnoj kući Jane Asher 1965., Paul je zatražio pomoć oko stihova.

Rekao sam: Sviđa mi se ime Michelle. Možeš li se setiti nečega što se rimuje s Michelle, na francuskom? A ona je rekla: Ma belle. Rekao sam, Šta to znači? Moja lepota. Rekao sam: To je dobro, ljubavna pesma, super. Upravo smo počeli razgovarati, a ja sam rekao: Pa, te reči dobro idu zajedno. Sont les mots qui vont très bien ensemble. Jan mi je rekla kako se to izgovara, i to je bilo to. Dobio sam to od Jan, a godinama kasnije poslao sam joj ček. Mislio sam da je bolje jer je ona gotovo koscenarist na tome. Odatle sam samo slagao stihove. Ipak Jan Vaughan nije bila jedini saradnik na pesmi Mišel. Lennon je napisao srednji deo pesme, inspirisan hitom Nine Simone I put a spell on you:

 

Moj doprinos Paulovim pesmama uvek je bio da im dodam malo bluesyja. Inače, znaš, Michelle je ravna balada, zar ne? Pružao je lakoću i optimizam, a ja bih uvek išao na tugu, nesklad, blues note, tvrdio je Lennon.

 

    What Goes On odaje dobri duh Richarda Starkeyja u kantri maniru, a potom sledi Lennonov lirski odraz čiste duše u pesmi Girl, momentu sofisticirane sete, melodičnosti i dramatike.

 

Radilo se o devojci iz snova. Kad smo Paul i ja pisali stihove u starim danima, smejali smo se tome kao što bi se ljudi iz Tin Pan Alleya smejali. I tek kasnije smo pokušali uskladiti stihove s melodijom. Sviđa mi se ova pesma. Bila mi je jedna od najboljih.

 

    I’m Looking Through You lepršava je bitlsovska spona ka još jednoj besmrtnoj, In My Life (Lennonova nostalgična introspekcija, meditacija o prošlosti, sa sjajnim tekstom koji je smatrao svojim prvim ozbiljnim delom.

 

Mislim da je U mom životu prva pesma koju sam napisao i koja se zaista svesno odnosila na moj život, a podstakla ju je primedba koju su novinari i pisci u engleskoj izrekli nakon izlaska moje knjige In His Own Write. Zašto ne stavljate neke od načina koje koristite u knjizi u vaše pesme? Ili zašto u pesme ne unesete nešto o svom detinjstvu?, bila su česta pitanja novinara upućena Lennonu tih godina. Lennon u nastavku intervjua objašnjava rani nacrt pesme koji se bitno razlikovao od konačne verzije: In My Life započela je kao putovanje autobusom iz moje kuće na aveniji Menlove 250 do grada, spominjući svako mesto kojeg sam se mogao setiti. Bio sam smešan. U prvobitnom se nacrtu pesme spominje popis znamenitosti Liverpoola, uključujući Penny Lane, bioskop Abbey, stara holandska kafana i Dockersov kišobran - kolokvijalni naziv za nadzemnu železnicu Liverpoola, koja je sada srušena.

 

    Po rečima Paula McCartneyja pesma Johna Lennona In my life bila je pesma o mestima u Liverpoolu gde smo rođeni. Ono što je iniciralo Lennona da oktobra 1965. napiše i snimi za album Rubber soul jednu od svojih najintimnijih i melodijski najlepših pesama bio je razgovor sa McCartneyjem da napišu nešto o Liverpoolu, kao i korišćenje britke igre reči iz njegovih prethodno objavljenih knjiga In his own write i  In Spaniard in the works (1964.).

 

    U intervjuu za časopis Rolling Stone u januaru 1971., John Lennon podsetio je na pisanje ove pesme: Napisao sam je u Kenwoodu (njegov dom u to vreme). Pisao sam je gore gde sam imao desetak Brunellovih magnetofona koji su bili svi povezani i dalje ih imam, svladao sam ih tokom godinu ili dve - nikad nisam mogao napraviti rock and roll ploču, ali mogao bih napraviti neke stvari na njemu. Prvo sam napisao tekst, a onda sam ga otpevao.

Michelle, ma belle
These are words that go together well
My Michelle

Michelle, ma belle
Sont des mots qui vont très bien ensemble
Très bien ensemble

I love you, I love you, I love you
That's all I want to say
Until I find a way
I will say the only words I know that
You'll understand

Michelle, ma belle
Sont des mots qui vont très bien ensemble
Très bien ensemble

I need to, I need to, I need to
I need to make you see
Oh, what you mean to me
Until I do I'm hoping you will
Know what I mean

I love you

I want you, I want you, I want you
I think you know by now
I'll get to you somehow
Until I do I'm telling you so
You'll understand

Michelle, ma belle
Sont des mots qui vont très bien ensemble
Très bien ensemble

And I will say the only words I know
That you'll understand, my Michelle

 

    Blažena obuzetost svetom halucinogena bojila je ovaj album i potonji rad The Beatlesa teškim bojama, raspršujući vedrinu i lepršavost naivne i razdragane pop prošlosti), nečemu toliko dobrom i lepom da bez problema ulazi u najuži krug klasika za sva vremena, nečega što dira dušu magijom tandema Lennon-McCartney, autorskim dvojcem koji pronalazi put do svih onih koji u životu tragaju bez straha od posledica i umeju da prepoznaju čistotu vanvremenske lepote. Dodir romantičarske klasike nikako nije slučajan. Ima nešto iznutra čemu je nemoguće odoleti i od čega svakog iole senzibilnog podilazi prijatna, setna jeza. Kasnije obrade The Beatlesa od strane klasičnih umetnika samo su potvrdile sve ono što se tokom stvaračkom perioda The Beatlesa (tokom šezdesetih) samo naslućivalo.

If I Needed Someone je poput milion drugih pesama napisanih oko D akorda. Ako pomaknete prstom, dobićete razne male melodije. Ta gitarska linija, ili njene varijacije, nalazi se u mnogim pesmama, i čudi me da ljudi još uvek pronalaze nove permutacije istih nota, objašnjavao je ovu predivnu, nadahnutu i lepršavu ljubavnu pesmu George Harrison 1980.. Pesma If i needed someone je takođe otkrila Harrisonov sve veći interes za indijsku muziku. Pesma se uglavnom temelji na jednom akordu, koji je predvideo zvukove kasnijih Harrisonovih pesama kao što su It's All Too Much i Blue Jay Way. If i needed someone jedina je Harrisonova pesma koja je postala deo live repertoara The Beatlesa. Veruje se da je izvedena na svakom koncertu Beatlesa 1966. godine, a izvođena je i na njihovoj poslednjoj predstavi u Candlestick Parku u San Franciscu 29. avgusta 1966. godine.

   If I Needed Someone ostala je pomalo u senci prejakih prethodnika, dok završna Run for Your Life otkriva po ko zna koji put svu raskoš Lennonovog rock and roll talenta i zavidne energije kojom uspeva da prenese snagu i lepotu vlastite muzike.

 

   Zagonetni pogled Beatlesa i njihove gumene duše iz perspektive ribljeg oka sa prednje strane omota albuma bio je veoma intrigantno vešt nagoveštaj svega onoga što je tek sledilo iz kuhinje njihove duše i studijske, psihodelične i eksperimentalne faze stvaralaštva. Oblaci marihuane, lizergičnih izazova i halucinogenih vizija nadvijali su se sve više i sve gušće nad kreativnim i uzburkanim svetom The Beatlesa. Bilo je samo pitanje vremena kada će krenuti nova i nepredvidiva kreativna oluja.

 

There are places I'll remember
All my life though some have changed
Some forever not for better
Some have gone and some remain

All these places had their moments
With lovers and friends I still can recall
Some are dead and some are living
In my life I've loved them all

But of all these friends and lovers
There is no one compares with you
And these memories lose their meaning
When I think of love as something new

Though I know I'll never lose affection
For people and things that went before
I know I'll often stop and think about them
In my life I love you more

Though I know I'll never lose affection
For people and things that went before
I know I'll often stop and think about them
In my life I love you more

In my life I love you more

 

     Posle veoma uspešne 1965. godine, pre svega mereći kvalitetom muzike, na dva izvrsna autorska albuma, sazrevanja muzike, produbljivanja i proširenja tematskih okvira i sve većeg odmaka od trenutnog komercijalnog zadovoljenja industrije i tržišta, Beatlesi se sve više okreću unutrašnjosti tj. sebi samima. Bitlmanija je dosegla svoj vrhunac i počela lagano i neprimetno da nestaje u zavodljivim oblacima marihuane i LSD-a koji su menjali percepciju stvarnosti, otklanjajući rutinu, dosadu i trivijalnosti svakodnevnice. Nasmešeni, Beatlesi su sneno tonuli u čarobni svet neke nove stvarnosti.

 

    Nakon provokativne i surovo realne izjave buntovnog, beskompromisnog i ciničnog Johna Lennona da su Beatlesi popularniji od Hrista i burne reakcije javnosti koja je počela da spaljuje ploče dotadašnjih bezgrešnih idola, Beatlesi se tokok 1966. godine sve više povlače iz javnosti – 1. maja 1966. usledio je njihov poslednji živi nastup u Britaniji (koncert na Vembliju), a potom, 29. avgusta iste godine i poslednji javni nastup uopšte – bio je to Candlestick park u San Francisku. Dotadašnje turneje pokazale su se kao dosadna obaveza i ogromna prepreka njihovom daljem radu, razvoju i napretku. Rutina koncerata odbijala ih je od daljih javnih nastupa – inspiracija je potražena u pomenutom, virtuelnom svetu droga i fanatičnom studijskom radu, potrazi za novom inspiracijom i neistraženim područjima kreativnosti, snova i umetničke mašte. Album  Revolver, objavljen 5. avgusta 1966. bio je prekretnica u svakom pogledu ka novom, progresivnijem i tehnički savršenijem zvuku.

 

    Nakon godina euforične bitlmanije, proboja i uspeha u Americi, rodnoj Britaniji i ostatku sveta, uspeha na top listama i niza nezaboravnih hitova - od Love me do, She loves you, I wanna hold your hand, preko I feel fine, I should have known better i And i love her, do sofisticiranijh, autorski zrelijih pesama sa albuma Help i posebno Rubber soul (prethodnici Revolvera) - Yesterday, The word, Girl i In my life, postavljanja novih pravila i umetničkih izazova, zaokreta ka ozbiljnijem autorskom radu i udaljavanja od prostih, komercijalnih ljubavnih pesmica, tonjenja u dubine duše i introspekciju, ironiju i nepresušne izvor iščašenog humora, godina 1966. donosi mnogo toga što označava prekretnicu u životu i radu slavne liverpulske četvorke, benda the Beatles koji (ni)je promenio sve(s)t.

 

    Mašinerija uspeha i mlaćenja para, u kombinaciji sa hedonističkim umrtvljavanjem čula i duše, zamkom tašte samodopadljivosti i ispraznosti počeli su da uzimaju danak i zatamnjuju svetlucavo nebo slave. Sviranje je izgubilo slast zabave (avgusta 1966. Beatlesi održavaju poslednji živi nastup) i sve je više ličilo na težak posao, obavezu koja mora da se odradi. I kada je bilo najteže, u pomoć priskače čarobna azijska biljka - pušenje marihuane imalo je presudan uticaj na kreativnost Beatlesa sredinom šezdesetih. U oblacima dima kanabisa rađale su se nove, vedrije boje, tonovi i reči - teret slave podnosio se lakše, sa mnogo više smeškanja. Od jednolične, pritiskajuće stvarnosti odlazilo se u svet mašte, halucinacija, mistike i psihodeličnih vizija. Album Revolver nastao je pod uticajem ideologije i kulta droge, pod uticajem uživanja istih. Muzika je postala drugačija, nadrealnija i maglovitija.

 

       John Lennon se sve više udaljavao od lirske muzike Paul McCartneyja. Početkom 1966., odmah nakon završetka albuma Rubber soul i svoje završne turneje po Britaniji, usledila je prva duža, tromesečna pauza u radu i životima Beatlesa. I dok se George Harrison posvetio izučavanju indijske muzike i istočnjačke mistike, Paul McCartney tražio novu inspiraciju u klasičnoj muzici, John Lennon kreće u istraživanje vlastitog unutrašnjeg univerzuma uz malu pomoć tih godina veoma popularnog narkotika – LSD, psihodelične supstance koja je bitno menjala njegovu i svest mnogih značajnih umetnika tog vremena (pomenimo samo, kao najznačajnije, gitaristu i glavnog kreativca grupe Pink Floyd – Syda Barretta, potom predvodnika, pesnika i pevača the Doors – Jima Morrisona ili recimo glavnog kreativca i gitaristu benda Fleetwood mac – Petera Greena, pre svih, mada je čitava tadašnja scena Zapadne američke obale i veliki deo Britanije bio pod uticajem LSD-a i psihodelije, kao autentičnog umetničkog izraza jedne epohe).  Bilo je to vreme rađanja Esid kulture – vreme izmenjenog stanja svesti koje je uzrokovao LSD, stanje tzv. depersonalizacije ili gubitka ega umetnika koji su ih koristili u potrazi za novim putevima kreativnosti i svoje unutrašnjosti. Svesnost o sebi kao posebnom entitetu, pod uticajem LSD-a, rastapala se u nešto što je psihoanalitičar Jung imenovao kao okeanska svesnost, osećaj da su sve stvari jedno, a da je individualna svesnost iluzija.

 

   Na veliku žalost, ta vrsta svesti ili iluzije iste, mnoge od velikih umetnika i ljudi tog vremena odvela je u totalnu stranputicu, šizofreni rascep (Syda Barretta ili recimo Petera Greena), dok su klizili veoma oštrom ivicom koja je graničila genijalnost od ludila. Na sreću, dve godine kasnije, isrpljen, uz pomoć Yoko Ono i dodatni heroinski stimulans, John Lennon je izbegao tu vrstu sunovrata, stvorivši u međuvremenu neka od svojih najboljih i najintenzivnijih dela poput Strawberry fields forever, I am only sleeping, Tomorrow never knows, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life i vrhunac njegove psihodelično-sarkastične faze, jetku I am the walrus.

 

   Dok u pesmama Dr. Robert (jedna od zajedljivih Lennonovih priča,  ovaj put o njujorškom doktoru koji je svoje klijente iz visokog društva perfidno navukao na narkotike) i She said, she said (emocionalno napeta i dirljiva, bolna Lennonova pesma predstavljala je njegovo mučno samopreispitivanje i duhovnu dezorijentisanost u trenucima dok je sve više tonuo u LSD psihodelično sanjarenje) opisuje vlastita iskustva s drogama, u lenjavo - melanholično - melodičnoj I’m only sleeping, premoren i opijen halucinogenom LSD- jem sanjivo gleda na svet oko sebe i moli ga da ga ostavi na miru, u sigurnosti postelje.

 

  Pesma Ja samo sanjam opisuje Johna Lennona u stanju konstatnog psihodeličnog sanjarenja, sredinom šezdesetih, ovaj put u vreme stvaranja kultnog albuma The Beatlesa - Revolver (1966.). Bila je to njegova faza istraživanja unutrašnjeg univerzuma pomoću halucinogena LSD-a, slika čudesnih puteva duhovnih otkrovenja i Lennonovog lenčarenja u polusnenom stanju koje će ga par godina kasnije odvesti putem sveta heroinske zavisnosti i obamrlosti. LSD, halucinogena droga koja je imala presudan uticaj na kreativna i kontrakulturna dešavanja tog vremena (druge polovine šezdesetih) i koja je snažno okupirala Lennonovu svest dovevši ga vremenom do psihičke zavisnosti, svakodnevne upotrebe i stanja obamrlog, promenjenog stanja svesti uzrokovala je, s jedne strane, novu vrstu kreativnosti i umetničkog izraza transformisanog Lennona, a u psihološkom smislu, s druge strane, njegovu depersonalizaciju i gubitak ega gde se svesnost o sebi kao o zasebnom entitetu rastapala u nešto što je psihoanalitičar Jung nazvao okeanska svesnost – osećaj da su sve stvari jedno, a da je individualna svesnost samo iluzija.

 

When I wake up early in the morning

Lift my head, I'm still yawning

When I'm in the middle of a dream

Stay in bed, float up stream (Float up stream)

 

Please, don't wake me, no, don't shake me

Leave me where I am, I'm only sleeping

 

Everybody seems to think I'm lazy

I don't mind, I think they're crazy

Running everywhere at such a speed

Till they find there's no need (There's no need)

 

Please, don't spoil my day, I'm miles away

And after all I'm only sleeping

 

Keeping an eye on the world going by my window

Taking my time

 

Lying there and staring at the ceiling

Waiting for a sleepy feeling...

 

Please, don't spoil my day, I'm miles away

And after all I'm only sleeping

 

Ooh yeah

 

Keeping an eye on the world going by my window

Taking my time

 

When I wake up early in the morning

Lift my head, I'm still yawning

When I'm in the middle of a dream

Stay in bed, float up stream (Float up stream)

 

Please, don't wake me, no, don't shake me

Leave me where I am, I'm only sleeping ...

 

   Smekšan, blaženo relaksiran i zagonetno osmehnut u svom novootkrivenom lizergičnom univerzumu, Lennon je u jednoj od svojih bisernih revolverskih kreacija – I’m only sleeping poručio ostatku sveta da ga napokon ostavi na miru u njegovom inspirativnom i lenjavom stanju blaženstva.

 

Paul bi često bio Johnov jutarnji alarm. Živeti u ulici Wimpole  značilo je da je ustajao ranije od Johna i spakovao više toga u jedan dan. John je vodio opušteniji prigradski život, ali ako je išao na večeru u London ili u klub, život toliko daleko od grada značio je da se kući vraća vrlo kasno. Paul bi stigao u podne ili rano poslepodne i probudio ga, odakle je John dobio ideju za pesmu Ja samo spavam (napisanu u trenutku nadahnuća na poleđini pisma iz pošte koje ga obaveštava o izvesnim neplaćenim računima, proleća 1966.).

 

   Beatlesi su bili prvi u mnogim stvarima, posebno u pogledu tehnika snimanja. Prestajući u vreme snimanja ove pesme i albuma Revolver sa zamornim i sve besmislenijim koncertnim aktivnostima  (okončavši ih napokon avgusta 1966.) i posvetivši se u potpunosti studijskom radu i eksperimentima, oni postaju željni isprobavanja novih tehničkih mogućnosti. Jedno od njih bilo je snimanje gitare unatrag, što su i napravili 1966. godine s pesmom Ja samo spavam. Prema Georgeu Harrisonu, oni su prvi puta eksperimentisali s gitarom snimljenom unatrag tokom stvaranja pesme Rain 14. aprila 1966. godine, iako su rezultati ili izostavljeni ili ostavljeni negde na studijskim trakama tokom miksanja. Okrenuli smo traku i stavili je unatrag, a zatim smo odsvirali neke gitarske note, priseća se George, samo svirajući male komadiće, pogađajući, nadajući se da se uklapa. Bili smo uzbuđeni kad smo čuli kako sve to zvuči i bilo je magično. Autor Mark Lewisohn opisuje da je George Harrison, umesto da normalno svira gitaru i onda okreće traku, želeo preciznu melodijsku liniju koju je napisao odsviranu unazad. To je uključivalo razradu zapisa prema napred, ispisivanje unatrag, a zatim reprodukovanje kako zapis označava, tako da izlazi napred. Na ovaj način, iako zvuk još uvek ima zvučnu privlačnost unatrag puštene trake, instrument zapravo svira melodijski niz nota.

 

     S beleškama prepisanim za njega, George Harrison uzeo je celi dan da snimi, ne jedan, već zapravo dva gitarska sola jedan iznad drugog s dve različite melodijske linije. Jedan od solo delova izveden je pomoću njegove fuzz box gitare, a drugi s običnom električnom gitarom. Po sećanju inženjera snimanja, legendarnog Geoffa Emericka bila je to jedna posebno zamorna seansa na kojoj smo svi poželeli da nikada nismo smislili koncept zvukova unatrag. George Harrison bio je odlučan da odsvira solo gitaru unatrag. U najboljim vremenima imao je problema i sa solo sviranjem unapred, tako da smo se s velikom strepnjom prilagodili onome što se ispostavilo kao beskrajan dan slušanja istih osam taktova sviranih unatrag i opet i opet iznova. Nadahnut slučajem pogrešno okrenute trake za snimanje od strane studijskog inženjera, Harrison je napisao novu solo deonicu, a potom je odsvirao dva puta – jedanput unapred i jedanput unatrag.

Kad se probudim rano ujutro, 
podignem glavu, još uvijek zijevam. 
Kad sam usred sna, 
ostanem u krevetu, plutam uzvodno (plutam uzvodno), 
molim te, ne budi me, ne, ne tresi me, 
ostavi me gdje jesam .

Čini se da svi misle da sam lijen. 
Ne smeta mi, mislim da su ludi 
Trče svugdje takvom brzinom, sve 
dok ne utvrde da nema potrebe (nema potrebe), 
molim vas, nemojte mi pokvariti dan, miljama sam daleko, 
I uostalom, ja samo spavam.

Promatrajući svijet koji prolazi pored mog prozora,  oduzimajući mi vrijeme, ležeći tamo i zureći u strop,
čekajući pospan osjećaj. 
Molim vas, nemojte mi pokvariti dan, kilometrima sam daleko, 
i uostalom, samo spavam.

Promatrajući svijet koji prolazi pored mog prozora,  oduzimajući mi vrijeme.

Kad se probudim rano ujutro, 
podignem glavu, još uvijek zijevam. 
Kad sam usred sna, 
ostanem u krevetu, plutam uzvodno (plutam uzvodno), 
molim te, nemoj me buditi, ne, nemoj me tresti, 
ostavi me gdje jesam, samo spavam .

 Što se samog teksta pesme tiče, njegove osnove ideje i zamisli, prvi nacrt Lennonovih tekstova za pesmu Ja samo spavam, napisan na poleđini pisma iz 1966, sugeriše da je on u ovoj pesmi zapravo pisao samo o običnim ljudskim radostima boravka u krevetu, a ne o nekoj euforiji od droga koja se ponekad pominje u tekstovima. Dok nije bio na turneji, Lennon bi obično provodio vreme spavajući, čitajući, pišući ili gledajući televiziju, često pod uticajem droge, a Paul McCartney bi ga morao buditi za njihove seanse pisanja pesama. Po rečima jednog od bliskih prijatelja iz tog ludog vremena neprestanih turneja, snimanja i bitlmanijske euforije, Lennon je bio neko ko može neograničemo spavati, verovatno najlenja osoba u Engleskoj. Fizički, naravno.

 Možda najveće nasleđe ove psihodelične pesme (posvete Johnovoj ljubavi ostajanja u krevetu – koje je jako voleo kao sanjar, čak i kada nije spavao) bili su poznati antiratni protesti u krevetu koje su organizovali on i Yoko Ono. Prvi je organizovan u martu 1969. godine, nakon braka, na koji su pozvali novinare u svoju motelsku sobu dok su se zalagali za svetski mir.

Sve ljudske bede proizilaze iz toga što ne mogu sami sediti u tihoj sobi.  Hej, ako ostaneš u krevetu, nisi napolju u ratovima i ne činiš svet hladnim mestom, a ako imaš nekoga sa sobom,  promovišeš mnogo više ljubavi na svetu, zar ne?.

  Najlepša kompozicija na albumu je Johnova Tomorrow never knows. Zvuci sitara, unazad puštenih traka i izvodi iz Tibetanske knjige mrtvih rađaju nekog novog Lennona, transformisanog i spremnog za neke nove, sasvim drugačije kreativne domete. Od svih Lenonovih, već pomenutih psihodeličnih remek-dela, ova pesma je najdirektnije govorila o drogi – po Lennonovom mišljenju, bez obzira na sve opasnosti da kao mnogi umetnici nestane u paklenom svetu lizergičnih iluzija, on je tvrdio da ga je LSD promenio nabolje, smekšao njegovu dotadašnju agresiju i uticao na njegovu kreativnost.

 

Turn off your mind, relax and float down stream

It is not dying, it is not dying

 

Lay down all thoughts, surrender to the void

It is shining, it is shining

 

Yet you may see the meaning of within

It is being, it is being

 

Love is all and love is everyone

It is knowing, it is knowing...

 

... that ignorance and hates may mourn the dead

It is believing, it is believing

 

But listen to the colour of your dreams

It is not living, it is not living

 

So play the game "Existence" to the end...

... Of the beginning, of the beginning

Of the beginning, of the beginning

Of the beginning, of the beginning

Of the beginning, of the beginning

 

   Tomorrow never knows predstavljao je novi, hrabri, lizergični iskorak Beatlesa u nešto sasvim različito, zvučni pejzaž očaravajuće psihodelične mešavine anarhije i strahopoštovanja, zvučnu senzaciju koja je otvorila nepregledno kreativno polje Beatlesa za njihovu studijsku, eksperimentalnu fazu i pet, po mnogima njihovih najboljih albuma, a svakako albuma koji se nalaze na svakoj iole ozbiljnijoj listi ključnih albuma rokenrola. Zujeći ton tamne sitarske harmnonije predstavlajo je vrata percepcije koja su Beatlesi svojom inovativnošću otključali i poveli svet muzike u nova, neistražena prostranstva vlastitog kreativnog kosmosa. Par meseci kasnije, nastala su dva ključna albuma britanske psihodelične epohe – Sergeant Peppers lonely hearts club band Beatlesa i The Piper at the gates of dawn grupe Pink Flojd. Planeta Zemlja činila se sve udaljenijom u tom čudesnom kosmosu šarenolikih boja i umetničkih vizija. Turn off your mind, kao početni stihovi ove čarobne kompozicije, predstavljali su negaciju čitavog intelektualnog, racionalističkog zapadnjačkog pregalaštva, uz poruku koja je glasila : ono što je bitno nije sadržaj uma, već kvalitet samoga uma. Stara istočnjačka filozofija i mistika postali su novim putokazom kojim bi trebalo krenuti ka sebi i vlastitoj suštini  putem kroz pročišćenost praznine,  kroz The Void (prvobitni naziv pesme) omladina Zapada krenula je putem psihodelične revolucije. Beatlesi su bili tu da kreativno uobliče i trasiraju početak puta kao i mnogo puta pre i posle toga uticali su svesno na duhovnu revoluciju u glavama i srcima mnogih ljudi širom sveta. Bila je to druga The Beatles pop revolucija, nakon 5. oktobra 1962. i singla Love me do.

Početak Revolvera mnogo nam govori o tome dokle je stigao. U aprilu 1966. godine, kada su počeli sa snimanjem, Beatlesi su zakoračili u budućnost sa pesmom Tomorrow Never Knows. John Lennon je stvorio zvuk u svojoj glavi i prepustio producentu Georgeu Martinu i Geoffu Emericku, dvadesetogodišnjem inženjeru početniku, da smisle kako će to da pretoče u pesmu. Rezultat je bio izvanredan.

Želeo je da mu glas zvuči poput Dalaj Lame koji glasno peva sa vrha brda, kasnije se prisećao Martin. Pa, rekao sam, malo je skupo otići na Tibet. Možemo li to izvesti ovde?

Lennonov glas je pročišćen uz pomoć zvučnog sistema Lesley, koji mu je dao vibrato efekat koji se obično povezuje sa Hamond klavijaturom. George Harrison je doneo istočnjački zvuk zujanja tako što je svirao dugovratu lautu zvanu tambura, ali i sitar. Paul McCartney osmislio je obrnute zvuke različitih brzina, među kojima je i onaj koji oponaša zvuk galebova. Bubnjevi Ringa Starra se ističu, čime se menja hijerarhija koja je uglavnom tipična za rok instrumentaciju. Ringovi bubnjevi postali su vodeći instrument, gromoglasna ključna tačka u zvučnom haosu. Lennonov glas, koji zvuči poput tibetanskog monaha, podstakao je slušaoce da isključe misli, opuste se i plove nizvodno.

                                                                                                                      Greg Kot, BBC

  Pesmom Love you to, snimljenom tokom aprila 1966., u studijima Abbey road, London, poniremo u najkreativniju fazu Georgea Harrisona i The Beatlesa. Ona je prva u nizu numera vezanih za njegovo interesovanje za indijsku muziku, početak njegove nove duhovnosti i misticizma vezanih za sledbeništvo istočnjačke filozofije i hinduističke religije. Bila je to prva pesma Beatlesa u potpunosti zasnovana na indijskoj muzici, a prva koju je George Harrison napisao na sitaru. Ranija pesma, Norwegian Wood (This Bird Has Flown), takođe je koristila sitar, ali indijska je muzika samo delom uticala na nju (Norvešku šumu svojim glasom i duhom obojio je njen autor, John Lennon).  Bio je to samo prvi korak na njegovom putu prema istočnoj filozofiji i indijskoj muzici, što je u potpunosti ostvareno godinu dana kasnije Harrisonovom moćnim esejom, pesmom sa albuma Sergeant Pepper’s lonely hearts club band - Within You Without You, prvom pesmom Beatlesa koja se koristila samo indijskim instrumentima.

 

Each day just goes so fast

I turn around, it's past

You don't get time to hang a sign on me

 

Love me while you can

Before I'm a dead old man

 

A lifetime is so short

A new one can't be bought

But what you've got means such a lot to me

 

Make love all day long

Make love singing songs

 

Make love all day long

Make love singing songs

 

There's people standing round

Who'll screw you in the ground

They'll fill you in with all their sins, you'll see

 

I'll make love to you

If you want me to...

 

   Klasičnim hinduističkim instrumentima poput sitara, svarmandala i table, Harrison nas muzički i poetski uvodi u svoj novootkriveni svet duhovnosti i sve većeg udaljavanja od materijalističkog, tipično zapadnjačkog pogleda na svet. Ponavljajući dorski e-mol rastapa se u tipičnim harrisonovskim lirskim i melanholičnim linijama bojeći melodiju jedinstvenim dodirom kreativne magije probuđenog Harrisona, nastanjenog godinama u tišini senke neprevaziđenog autorskog tandema Lennon-McCartney, kreativnog jezgra besmrtnih Beatlesa. Nakon Harrisonovog predstavljanja sitara na  Norwegian wood  1965. godine (album Rubber soul), bila je to prva pesma Beatlesa koja je u potpunosti odražavala uticaj indijske klasične muzike. Snimka je napravljena uz minimalno sudelovanje Harrisonovih kolega iz benda; umesto toga, stvorio je pesmu s sviračem table Anilom Bhagwatom i drugim indijskim muzičarima iz Azijskog muzičkog kruga u Londonu. Svoju muzičku inspiraciju, Harrison je crpio iz dela majstora sitara Ravija Shankara, koji je postao njegov učitelj sitara ubrzo nakon završetka snimanja. Pesma Love You To lirski je nadahnuta, ljubavna pesma posvećena Harrisonovoj supruzi Pattie Boyd, a uključuje i filozofske koncepte nadahnute njegovim eksperimentisanjem s halucinogenim drogom LSD. U kontekstu objavljivanja, pesma je poslužila kao jedan od prvih primera Beatlesa koji izražavaju ideologiju usklađenu s ideologijom nove kontrakulture. Muzikolozi i muzički kritičari pozdravili su Love you to kao revolucionarnu u predstavljanju nezapadne muzičke forme rock publici.

 

Za mene je indijska klasična muzika jedina stvarno sjajna muzika koja čini zapadnjačke stvari s tri ili četiri takta nekako mrtvima. Možete izvući toliko više iz toga ako ste zaista spremni koncentrisati se i slušati, objašnjavao je svoje oduševljenje novim viđenjem muzike George Harrison sredinom šezdesetih.

 

Ne može se naglasiti koliko je ovo delo bez presedana u istoriji popularne muzike. Po prvi put azijska muzika nije parodirana koristeći se poznatim stereotipima i zabludama, već je premeštena u novo okruženje sa simpatijama i retkim razumevanjem, reči su etnomuzikologa Davida Recka.

 

   Unutrašnja svetlost nekog novog mikrokosmosa (nakon naglog, iznenadnog praska psihodelične supernove i rađanja novih svetova mašte i kreativnosti) izvirala je iz dubina jedne hipersenzibilne duše, mada su ga mnogi poznavaoci prilika unutar benda smatrali najvećim cinikom (nadmašivši i borbenog Lennona), sklonog uvrnutom engleskom (od Kelta nasleđenom) humoru, kojim su Beatlesi zauzimali gard prema sveopštem licemerju društva i haosu bitlmanije, predrasudama i ludilu sveta koji ih je prethodnih godina pojave i uspona u svetu muzike okruživao. Nasmešeni i relaksirani, u oblacima marihuane i isparenjima halucinogene kiseline, duhovno i fizički promenjeni, Harrison i Beatlesi se ovom pesmom i albumom Revolver okreću sebi samima, vlastitim unutrašnjim svetovima kreacije i introspekcije, novih umetničkih i životnih vizija i imaginacija. Era psihodelije je mogla da počne. Svet je bio spreman za nove izazove i promene.

 

Svaki dan toliko brzo prolazi

Samo što se okrenem već je prošlost

Nemaš vremena da okačiš znak na mene

 

Voli me dok još možeš

Pre nego postanem mrtvi starac (Before I'm a dead old man.)

 

Život je tako kratak

Novi se ne može kupiti

Ali ono što imaš znači mi veoma puno

 

Vodi ljubav ceo dan

Vodi ljubav pevaj pesme

 

Vodi ljubav ceo dan

Vodi ljubav pevaj pesme

 

Tamo ljudi stoje okolo

Oni će te zabiti u zemlju

Ispuniće te sa svim stvarima koje vidiš

 

Voleo bi da vodim ljubav s tobom

Ako ti mene želiš takođe

 

  Love you to ostaje da zrači čudesnom energijom prosvetlenja kao Harrisonova čista indijska raga – obojena magičnim, hipnotičnim zvucima sitara i table isprekidanih svetlećim gitarskim riffom, zaslepljujućim zrakom sunca unutar mračne šume. Novi, antimaterijalistički, onirički produbljen filozofski i umetnički koncept, obojen indijskim misticizmom i isparenjima kiseline koja je natapala čula otvorivši um i pretvorivši svet u nepregledno prostranstvo kosmičke svesti lagano je osvajao svet, nošen talasima Beatles magije kojoj je malo ko mogao da odoli. Vrata su bila otvorena.

 

   Politički obojena i žestoko kritički intonirana, legendarna Harisonova numera koja svojom iskričavom energičnošću i žestinom otvara kultni Revolver - Taxman (Poreznik), predstavlja georgeorwellovski nemilosrdni napad na britansku laburističku vladu Harolda Wilsona – napad na njegov drakonski porez. Uz malu pomoć Johna Lennona, bio je to iskričav i protestno intoniran tekst u dvanaestotaktnoj formi bluza. Iznenađujuće oštra, parodična i bolno sarkastična (s obzirom da su Beatlese smatrali apolitičnim bendom, barem tokom dotadašnje faze njihovog delovanja), pesma Taxman furiozno je izgrađena od mekartnijevskih rifova na basu, suprotstavljenih gitarskim akordima George Harrisona. Pored snažne rokerske ritmičke podrške na basu i kao prateći vokal u tandemu sa Lennonom, Paul McCartney dominira moćnim gitarskim solo deonicama kao podrška Harrisonu iskazujući još jednom sav raskoš vlastitog talenta i širinu raspona delovanja kojim je raspolagao unutar Beatlesa (često u senci Lennona, kao neko koga su smatrali autorom sladunjavih kompozicija unutar benda, Paul je veoma često umeo itekako da iznenadi i razuveri pristrasne kritičare svojom rokerskom energijom i eksplozivnošću, dovodeći u zabludu mnoge neupućene slušaoce oko autorske i sviračke uloge u mnogim lennonovski obojenim numerama). Neko koga vezuju za balade tipa – And i love her & Here, there and everywhere, mogao je isto tako vlastitom energičnošću bez problema da oduva sa scene svakog nabeđenog rokera svojim numerama poput Helter-skelter & Why don’t we do it in the road. Energija svirke kojom pleni u jednoj od najznačajnijih Harrisonovih pesama sa The Beatles – Taxman stoga nimalo ne čudi, već nadahnjuje.

 

1,2,3,4

 

Hrmm!

 

1,2...

 

1,2,3,4.

 

Let me tell you how it will be

There's one for you, nineteen for me

Cos I'm the taxman, yeah, I'm the taxman

 

Should five per cent appear too small

Be thankful I don't take it all

Cos I'm the taxman, yeah I'm the taxman

 

If you drive a car, I'll tax the street

If you try to sit, I'll tax your seat

If you get too cold I'll tax the heat

If you take a walk, I'll tax your feet

 

Taxman!

Cos I'm the taxman, yeah I'm the taxman

 

Don't ask me what I want it for (Aahh Mr. Wilson)

If you don't want to pay some more (Aahh Mr. Heath)

Cos I'm the taxman, yeah, I'm the taxman

 

Now my advice for those who die

Declare the pennies on your eyes

Cos I'm the taxman, yeah, I'm the taxman

 

And you're working for no one but me

Taxman!...

 

    Uvodno odbrojavanje na početku pesme (urađeno moćnom studijskom uverljivošću, podsećalo je na početak prvog albuma The Beatlesa – Please please me i moćnu I saw here standing there), aludiralo je na novi početak Beatlesa – era psihodelije je mogla da počne. Nakon napornih turneja i haosa bitlmanije, Beatlesi su se povukli u svoj novi, izmaštani, imaginarni svet kreacije i studijskog rada, eksperimentišući i crpeći uz malu pomoć inovativnih studijskih tehničkih mogućnosti novu vrstu imaginacije, napredovanja u radu – zadržavajući svoju avangardnu, pionirsku ulogu i neviđene mogućnosti njihove neiscrpne kreativnosti, koji su doneli neke od najboljih pesama i albuma u celokupnoj istoriji rokenrola.

 

    Istoričar muzike David Simonelli, u svojoj knjizi Heroji radničke klase, grupiše  Taxman  s pesmom Eleanor Rigby i singlovima benda iz maja 1966. – Paperback Writer i Rain kao primere istaknutog društvenog komentara Beatlesa što je učvrstilo njihovu dominaciju londonskom društvenom scenom. U intervjuu 1968. Lennon se pozvao na pesmu Taxman kao deo antiautoritativnog pogleda Beatlesa;  rekao je da je to pesma protiv poreza (koji se potom koristio za nabavku oružja i podršku Amerikancima u  vijetnamskom ratu) i protiv uspostavljanja establišmenta i da je bend još uvek protestovao protiv toga da mora plaćati vladu ako nije za pravedno ili komunističko ili stvarno hrišćansko društvo.

 

  Pored sjajnih Good day sunshine (McCartneyja blistava impresija, napisana jednog vrelog letnjeg popodneva 1966. u kući Johna Lennona – radosno  jednostavna i razigrana), Got to get you into my life i predivne, lirske i setne, u gotovo klasicističkoj formi Here, there and everywhere (ljubavna uspavanka u kojoj Paul McCartney uz malu pomoć gudača doseže neke od najvećih pop dometa, mereno čak i kriterijumom samih Beatlesa. Jedna od njemu najdražih pesama, uz nezaboravnu Yesterday).

 

  Snimljena početkom juna 1966., po rečima samog Harrisona pesma I want to tell you je predstavljala lavinu misli koje je teško izreći ili zapisati i izražavala je problem u sporazumevanju na orijentalni način – it’s only me, it’s not my mind, that is confusing things. Bilo je to vreme kada je Harrison, lagano izlazeći iz senke nenadmašnog kreativnog tandema Lennon-McCartney počeo stvarati vlastiti muzički identitet, pre svega pod uticajem indijske kulture i čudesnih iskustava tog psihodeličnog vremena i eksperimentisanja umetnika sa svešću, pre svega korišćenjem LSD i kanabisa. Upravo je za pesmu Želim ti reći inspiraciju crpio iz eksperimentisanja halucinogenom LSD, nošen kreativnim talasom koji ga je zapljusnuo početkom 1966. godine. Proučavajući mogućnosti indijskog sitara kao instrumenta i istočnjačku filozofsku misao kao novi temelj za pisanje pesama Harrison stvara vlastiti autorski identitet. Po prvi put, na jednom albumu Beatlesa biće potpisan kao autor tri pesme – I want to tell you, Love you to & Taxman.

 

   Bio je to njegov neočekivan izlazak iz senke nenadmašnog autorskog tandema (koji se uzgred nalazio na vrhuncu kreativnosti, ali ujedno i sve manjeg međusobnog podnošenja) i uvod u najkreativnji umetnički period – kako sa Beatlesima, tako i nakon njih, zaključno sa epskim solo albumom, trostrukim All things must pass.

 

I want to tell you

My head is filled with things to say

When you're here

All those words, they seem to slip away

 

When I get near you

The games begin to drag me down

It's alright

I'll make you maybe next time around

 

But if I seem to act unkind

It's only me, it's not my mind

That is confusing things

 

I want to tell you

I feel hung up but I don't know why

I don't mind

I could wait forever, I've got time

 

Sometimes I wish I knew you well,

Then I could speak my mind and tell you

Maybe you'd understand

 

I want to tell you

I feel hung up but I don't know why

I don't mind

I could wait forever, I've got time, I've got time, I've got time...

 

 Kao promišljen i filozofski udubljen u vlastiti mikrokosmos duhovnosti i izražajnosti, Harrison strpljivo, u senci tandema Lennon-McCartney gradi svoj put i razvija interesovanje za indijsku muziku. Tokom juna 1966., Ravi Shankar, legendarni virtuoz na sitaru (otac današnje pop dive Norah Jones) i njegov kolega Ala Raka (svirač table) posetili su Georgea u njegovom domu u Asheru i svirali okupljenim Beatlesima. Vremenom Harrison postaje jedan od glavnih Shankarovih zapadnjačkih štićenika i promotera indijske muzike u svetu. Harisonova fascinacija istočnjačkom filozofijom zadominiraće društvenim životom The Beatlesa u naredne dve godine, kulminirajući početkom 1968., posetom Beatlesa Indiji kod gurua transcendentalne meditacije Maharišija (gde će u stanju nove duhovne energije, pročišćenja i smirenosti nastati glavnina materijala za njihov antologijski Beli album).

 

  Kombinacija istočnjačke filozofske misli i indijske muzike, pre svega sitara kao instrumenta koji je nadograđivao zvuk Harrisonove gitare, pružajući mu širi spektar izražajnih opcija, s jedne strane, kao i dejstvo halucinogena kao mogućih stimulativa za proširenje ili bolje reći raspršivanje svesti, drugačije percipiranje ostataka nekadašnje predvidive i neinspirativne stvarnosti, s druge strane, doveli su Harrisona, kao i mnoge druge umetnike tog vremena prepuštene tokovima novog strujanja svesti do stanja da što su brže i šire dosezale njihove misli, to je bila mukotrpnija i veća borba za pronalaženje reči koje će ih izraziti. Iz te čudesne umetničke i duhovne sinergije proizaće u narednih par godina neke od najlepših i najkompleksnijih numera George Harrisona. Dok je njegova bluesom obojena gitara nežno jecala, rađalo se novo sunce kreacije, dolazeći donosilo nešto.

Ah, look at all the lonely people
Ah, look at all the lonely people

Eleanor Rigby picks up the rice in the church where a wedding has been
Lives in a dream
Waits at the window, wearing the face that she keeps in a jar by the door
Who is it for?

All the lonely people
Where do they all come from?
All the lonely people
Where do they all belong?

Father McKenzie writing the words of a sermon that no one will hear
No one comes near
Look at him working, darning his socks in the night when there's nobody there
What does he care?

All the lonely people
Where do they all come from?
All the lonely people
Where do they all belong?

Ah, look at all the lonely people
Ah, look at all the lonely people

Eleanor Rigby died in the church and was buried along with her name
Nobody came
Father McKenzie wiping the dirt from his hands as he walks from the grave
No one was saved

All the lonely people
(Ah, look at all the lonely people)
Where do they all come from?
All the lonely people
(Ah, look at all the lonely people)
Where do they all belong?

 

  Ma za kojom formom ili stilom posegli uvek su znali da izvuku maksimum i prevaziđu originale. Njihova pionirska uloga činila ih je jednostavno nenadmašnima - o kreativnosti i višeglasnom pevanju već su napisane brojne studije, zato... Numere Eleanor rigby (priča o smrti u samoći) i gotovo barokna For no one (ravnodušan i flegmatičan McCartneyjev osvrt na kraj ljubavne veze sa Jane Asher, gotovo klasična kompozicija u kojoj se pojavljuje jedan od najboljih britanskih hornista – Alan Siril, svirajući rog) pravi su biseri albuma - savršene pop melodije, obogaćene i nadograđene klasičnim uticajima; jednostavno rečeno primer za udžbenike. Da sve ne bi izgledalo previše savršeno i ozbiljno, pobrinuo se, a ko bi drugi, nego relaksirano zabavni bubnjar Ringo Starr i njegova detinja Yellow submarine (tačnije McCartneyjeva dečija pesmica, koju je otpevao bezbrižni Ringo) dve godine kasnije iskorišćena za naslovnu temu The Beatles crtanog filma o neobičnom zloći.

 

Your day breaks, your mind aches
You find that all her words of kindness linger on
When she no longer needs you

She wakes up, she makes up
She takes her time and doesn't feel she has to hurry
She no longer needs you

And in her eyes you see nothing
No sign of love behind the tears
Cried for no one
A love that should have lasted years

You want her, you need her
And yet you don't believe her when she says her love is dead
You think she needs you

And in her eyes you see nothing
No sign of love behind the tears
Cried for no one
A love that should have lasted years

You stay home, she goes out
She says that long ago she knew someone but now he's gone
She doesn't need him

Your day breaks, your mind aches
There will be times when all the things she said will fill your head
You won't forget her

And in her eyes you see nothing
No sign of love behind the tears
Cried for no one
A love that should have lasted years

 

    Bilo je to varljivo (od glagola - variti, duvati) leto 1966. godine, mesec avgust, jedan od prelomnih trenutaka za Beatlese, kada se u potpunosti okreću studijskom radu (publika će ih ponovo uživo videti tek 30.januara 1969. prilikom prepodnevne svirke na krovu zgrade, za vreme snimanja albuma i filma Let it be), introspekciji i nizu kreativnih eksperimentisanja čiji će plod biti četiri antologijska studijska albuma za isto toliko godina. Ostatak priče je čista istorija, tačnije mit. Nakon Revolvera ništa više neće biti isto - pa ni sami Beatlesi, momci od kojih je sve zapravo i počelo.

 

    Singl ploče: Paperback writer i Eleanor rigby (1966.) bili su najava prekretnice: era psihodelije i studijskih eksperimenata odvela je Beatlese na dugo, veoma dugo unutrašnje magično, misteriozno putovanje, čudesni trip šarenila boja, osmeha, neobičnih zvukova i samopreispitivanja.

 

Kraj Bitls revolucije: Neka bude...

 

    Vrhunac psihodelične, introspektivne i eksperimentalne faze Beatlesa usledio je naredne, 1967. godine. Najava je usledila u formi najboljeg pop singla svih vremena: Penny Lane/ Strawberry fields forever, a potom i kultnog albuma Sgt. Pepper’s lonely hearts club bend.

 

   Okupivši se u Abbey road studiju, u Londonu, 24. novembra 1966., obnovljeni i osveženi nakon definitivnog kraja njihovih zamornih koncertnih nastupa širom sveta u prethodne četiri godine (poslednji javni nastup Beatlesa desio se u Candlestick parku, San Francisco, 29. avgusta 1966.) i nakon završetka albuma Revolver, prekretnice u njihovoj karijeri koji je označio njihovu novu, studijsku, eksperimentalnu, psihodelično-nadrealističnu fazu, Beatlesi su bili više nego spremni za nove kreativne izazove, radikalne promene koje su se dešavale sa obe strane Atlantika – kako u okviru rokenrola, tako i u društvenom smislu jednog burnog, protestnog, socijalno angažovanog vremena brojnih građanskih i studentskih pokreta protiv rata i za mnoga ljudska prava.

 

    Beatlesi su se kao bend nalazili na prekretnici i u pripremi je bio rad na njihovom antologijskom albumu Sergeant Pepper’s lonely hearts club band(1967.), a osnovna ideja vodilja za novi album, nakon revolucionarnog i eksperimentalnog Revolvera (1966.), natopljenog oblacima dima i lepljivošću marihuane, kao i izmaglicom LSD kiseline bila je stvaranje autobiografskog albuma oslonjenog na zanesena sećanja članova benda na njihovo detinjstvo u rodnom Liverpoolu.

 

   Prethodnica albumu bio je, ispostaviće se kasnije, njihov možda najznačajniji singl (dvostruka A strana ploče) sa pesmama Johna Lennona i Paula McCartney Strawberry fields forever – Penny Lane(1967.), mini remek-delo nastalo u periodu od pomenutog novembra 1966., do januara 1967.. Pod dirigentskom palicom maestra Georgea Martina i tehničara Geoffa Emericka, tokom 24., 28., i 29. novembra i 8., 9., 15., 21. i 22. decembra, unutar legendarnog londonskog studija kompanije EMI, nastajala je prva, od dve monumentalne pesme za pomenutu singl ploču (najavu pomenutog albuma), koja će svetlost dana najpre ugledati u Americi – 13. februara 1967., a potom i u rodnoj Britaniji 17. februara iste godine.

 

     Strawberry fields forever bio je još jedan od moćnih Lennonovih halucinogenih, psihodelično-nadrealnih eksperimenata svešću i kreativnošću, nastao pod snažnim uticajem LSD-a i njegov kreativni prodor u unutrašnjost uma (obeležen biserima poput Tomorrow never knows, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life ili recimo krucijalne I am the walrus – računajući pritom samo na njegov psihodelični niz u periodu 1966.-1967.). Naslanjajući se na numeru She said, she said i kreativnu viziju albuma Revolver, sneni, i u fazi samopreispitivanja okrenut ka vlastitoj unutrašnjosti Lennon upušta se, istraživački, u snažna, zbunjujuća i lićna osećanja (u stanju mogućeg eksperimentalnog proširivanja svesti halucinogenima, što će se vremenom, nažalost, pokazati kao veoma opasna igra i dvosekli mač, poguban po mnoge velike umetnike, pa i čitavu jednu generaciju mladih, hrabrih ljudi željnih pomeranja granica svesti i preispitivnja nametnutih vrednosti), vraćajući se sneno, romantičarski u nevinost doba detinjstva i vreme dok je lutao područjem Stroberi filda sa prijateljima Pitom Šotonom i Ajvanom Vonom. Lenon se, kao kompletan autor pesme, unosi u lik dečaka, siročeta iz doma Strawberry field, u ulici Bikonsfield roud koji se nalazio u blizini Lennonovog dečačkog doma u Wooltonu, predgrađu Liverpoola.

 

  Lebdeći kroz snene, psihodelično-nadrealne, čudesne tonove ove kompleksne kompozicije (na čijem snimanju su učestvovali Lennon (vokal, akustična gitara, bongosi, melotron), McCartney (melotron, bas gitara, električna gitara, timpani, marakas), Harrison (električna slajd gitara, timpani, marakas i svarmandal – vrsta indijske citre), Starr (bubnjevi, udaraljke), Mal Evans (daire), Nil Aspinal (gviro), Teri Doran (marakas), Džon Hol, Derek Simpson i Norman Džouns (violončela) i Toni Fišer, Greg Boven, Derek Votkins, Stenli Roderik (trube)), uplovljavamo nošeni talasima lizergičnih fluktuacija u lennonovsku studiju o nesigurnom identitetu samotnog buntovnika protiv svih institucionalnih stvari, s jedne, i sentimentalnu čežnju za neobuzdanim detinjstvom ispunjenim maštom i igrom – uplovljavamo u Lennonov imaginarni svet refleksija i introspekcije, vizionarsko polje jagoda iz njegove mašte.

Polja jagoda zauvek

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

Pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek

Lako je živeti zatvorenih očiju

Ne razumevati i ono što vidiš

Postaje teško biti neko

Ali ipak nekako uspeva

Meni to mnogo i ne znači

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek

Mislim da nikoga nema na mom stablu

To bi po meni moralo da bude ili visoko ili nisko

To je kao kada ne znaš svoju melodiju,

Ali nema veze

U stvari, ja mislim da to i nije loše

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

Pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek

Uvek, ne samo ponekad, mislim da sam ja u pitanju

Ali znaj, ja sam svestan kada je u pitanju san

Mislim da znam, da mislim „Da”

Ali sve je to pogrešno

U stvari, ja se sa time ne slažem

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

Pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek, zauvek...

  Beatlesi su ovom revolucionarnom numerom ukazali na pravu temu engleske psihodelije – nostalgiju za naivnim dečijim vizijama (što će Syd Barrett sa svojim bendom Pink Floyd dovesti do muzičkog vrhunca na Ostrvu, krajem šezdesetih), za razliku od tema američke psihodelije upućene pre svega na stvari vezane za ljubav i droge.

  Pesma Strawberry fields forever bila je ogledalo duše, transformacije i promenjene svesti Johna Lennona iz sredine šezdesetih godina prošlog veka – kreacija proizašla iz njegovog intenzivnog samopreispitivanja pod snažnim uticajem LSD halucinogena i velikim uticajem njegove nove ljubavi – avangardne japanske umetnice Yoko Ono koju je upravo uppoznao u periodu stvaranja pomenute pesme, na njenoj samostalnoj izložbi u Londonu, koji će radikalno transformisati Lennona i kao čoveka i kao umetnika, odvevši ga narednih godina u mnogo beskompromisniju i avangardniju, politički angažovanu fazu i skori razlaz sa Beatlesima i prošlošću, kao i sa Johnovom prvom suprugom – Cynthijom Lennon. Melodija ove magične, nadrealne, hipnotičke, sanjarske i retrospektivne kompozicije pokazuje Lennona u fazi polusna, introspektivnog, odsutnog iz sivila svakodnevnice i realnosti, izgubljenog u potrazi za novim identitetom, umetničkom vizijom, životnom misijom i kreativnošću koja se tih godina bližila vrhuncu (koji će doseći sa svoja početna dva solo albuma – John Lennon Plastic Ono band (1970.) i  Imagine (1971.)).

  Posledica Lennonovog samopreispitivanja i traženja imala je svoje posledice i unutar same numere – prva, sporija verzija pesme, urađena je bez studijskih muzičara i dodatnih instrumenata u određenom tonalitetu. Potom je Lennon, nesiguran u sebe i ono što zapravo želi u tom trenutku konsultovao Georgea Martina, legendarnog Beatles producenta, po nekima petog člana Beatlesa, uradivši potom drugu, bržu verziju pesme u drugačijem tonalitetu sa dodatnom gustinom snimka i nizom raznorodnih muzičkih instrumenata i pomenutom grupom studijskih muzičara, uz korišćenje trube i violončela. A potom su čudesnom studijskom magijom, više nego revolucionarnom i naprednom za to vreme (na snažno i uporno insistiranje Lennona) Martin i Emerick uspeli do tada nemoguće – da ubrzavanjem dva različita snimka dođu do jedinstva pesama približno istog tempa.

  Lennonovo remek-delo dovedeno je do savršenstva zbirnim učešćem svih članova benda, angažovanih studijskih muzičara i magijom studijskog umeća tandem Martin i Emerick. Na kraju snimanja, nakon više od 50 sati utrošenog studijskog rada, oduševljeni Martin opisao je ovaj snimak kao potpunu tonsku poemu, poput modernog Debisija!.

   Kreativna magija Beatlesa i njihova jedinstvena inventivnost, inovativnost i maštovitost ovom su antologijskom numerom dali pop muzici novu, avangardniju i sofisticiraniju notu, nadomestivši spontanošću i originalnošću tehničku nesavršenost kao mogući nedostatak u odnosu na domete klasične muzike. Rock muzika je sa Beatlesima dobila svoje novo, umetničko ruho i izražajne mogućnosti unutar okvira jednostavnh pop kompozicija.

   Pesma Johna Lennona Strawberry fields forever (zajedno sa McCartneyjevom Penny Lane) bila je najava nove, možda najznačajnije Beatles revolucije i albuma nakon kojeg više ništa nije bilo isto. Album Sgt. Pepper's lonely hearts club band bio je temeljno oslikan LSD-jem. Zvuk tog magičnog albuma ostaje najautentičnija zvučna simulacija psihodeličnih doživljaja stvarnosti jednog vremena. Nadrealnoj atmosferi albuma koji je obeležio jednu čudesnu epohu i naslikao zvukom duh jednog vremena doprineo je i jedinstveni Lennon-McCartney kreativni proces nalik snu i laganom transu. Njihova vrela i buntovna keltska krv, natopljena lizergičnom kiselinom i halucinantnim čarima THC-a, osnažena kreativnom intuitivnom lucidnošću iznedrila je niz veličanstvenih umetničkih ostvarenja koja su postala simbolima vremena, neizbrisiv trag u svesti jedne generacije koja je pokušala da promeni sve(st).

   Prvog juna 1967. godine, nakon devet meseci studijskog rada svetlost dana je ugledao osmi po redu studijski album Beatlesa - Klub usamljenih srca narednika Pepera. Bila je to po mnogo čemu jedinstvena i veoma uticajna ploča, simbol jednog neobičnog vremena psihodeličnog umetničkog stvaralaštva, eksperimentisanja sa drogama, undergrounda i Flower power pokreta.

 

    Po prvi put na omotu ploče su odštampani tekstovi pesama, omot se po prvi put otvarao, a dizajnirali su ga, po prvi put u istoriji pop muzike, pravi umetnici - britanski pop artisti, bračni par Piter Blejk i Džen Hevort. Šarenilo boja, cveća, značajnih ličnosti i Beatlesa u uniformama (zajedno sa njihovim voštanim replikama) na savršen su način odražavali duh jednog vremena promena i čudesnih umetničkih vizija. A u muzičkom smislu, šta je  sve to donosila psihodelična vizija Beatlesa, najavljena kultim singlom Strawberry fields forever?.

 

  Kratka predistorija cele priče oko ovog nestvarnog albuma, vrhunca jedne prebogate karijere i epohe, mogla bi da se sažme u par sledećih redaka, činjenica koje su prethodile svemu. Okupivši se, obnovljeni (nakon završetka i objavljivanja albuma Revolver, kao i kraja zamornih turneja koje su napokon predstavljale nepotrebno opterećenje za bend na njegovom novom, kreativnom putu i umetničkoj misiji – održavši poslednji koncert 29. avgusta 1966., u Candlestick parku u San Francisku), u Abbey road studiju u četvrtak, 24. novembra 1966., Beatlesi započinju rad na novom albumu. Početna ideja vodilja benda bila je sledeća: Beatlesi su nameravali da stvore autobiografski album koji bi imao odjeke nihovog detinjstva u rodnom Liverpoolu.

 

        Sgt. Peper’s lonely hearts club band je počinjao tamo gde se njihov prethodni album Revolver završavao. Poslednja pesma s Revolvera - Tomorrow never knows, Lennonovo remek-delo, zujanjem indijskog žičanog instrumenta nagoveštava promenu koncepta unutar pop muzike (koncepta koji je pop muzikom prikazivao niz emotivno nabijenih ljubavnih pesmica unutar tri akorda i ne mnogo više od toga) i sasvim novu ideju konceptualnog albuma složenije strukture (muzičke, tematske, sociološke, tekstualne). Album više nije bio nasumični skup različitih pesama, već razvija novu ideju i pristup muzici do maksimuma - namesto lepršavih i jednodimenzionalnih ljubavnih izjava novi album Beatlesa postaje omamljujući kolaž muzike, reči, pozadinske buke i orkestralnih efekata, skrivenih izjava, halucinogenih zvona, sekvenci snova, socijalnih opservacija i apokaliptičnih vizija čudotvorno smeštenih na četvorokanalni studijski magnetofon.

 

    Pojavom konceptualne ideje, gubila se prvobitna spontanost rock and rolla. U slučaju Beatlesa bila je to posledica odluke da u avgustu 1966. prestanu sa zamornom koncertnom aktivnošću i posvete se isključivo studijskom radu. Svet halucinogena i neslućenih studijskim mogućnosti pružili su sasvim drugačiju percepciju stvarnosti, kreativnih mogućnosti i ideja, pretočenu u kompleksnije muzičke sadržaje.

 

     Što se vremena nastanka albuma tiče, bilo je to doba eksperimentisanja i traženja novih mogućnosti izražavanja ideja, doba vijetnamskog rata, antiratnih protesta, indijskog misticizma i istočnjačke filozofske misli, undergrounda, transcendentalne meditacije, halucinogena, vreme hipi odiseje i cvetnog leta druge polovine šezdesetih. Bilo je to vreme radikalnih promena, političkih ubistava, kraja modernizma. Bilo je to vreme za još jednu Beatles transformaciju, novi pionirski poduhvat, promenu koju će predvoditi vlastitom harizmom, spontanošću, prirodnošću, smislom za humor i nepresušnom kreativnošću i inovativnošću, obeleživši čitavu jednu deceniju i epohu - zvanu šezdesete, pretvorivši se u njen simbol, zaštitni znak, mit i nikad dosanjane snove.

 

  A što se samog Johna Lennona tiče, duhovne pokretačke snage Beatlesa, njihove udarne igle i okidača mnoštva kreativnih i duhovnih metamorfoza kroz koje su prošli tih godina, njegova psiha sredinom šezdesetih bila je toliko sanjiva (tokom perioda eksperimentisanja s LSD-jem), da je postao zavistan od bližnjih koji su ga sprečavali da ne odluta zauvek, nepovratno: Kada sam tri dana sasvim sam i ne radim ništa, gotovo u potpunosti napustim sebe. Tu sam gore i gledam se, ili sam na kraju svoje glave. Mogu da vidim svoje ruke i shvatim da se pomeraju, ali to radi neki robot, objašnjavao je Lennon svoje stanje svesti i neku novu ravan postojanja u kojoj je funkcionisao unutar svoje psihodelične faze.

 

    Glavnu temu ploče predstavljala je usamljenost, sociološki i umetnički zrelo obrađena u nepretencioznom maniru pop tradicije. Narednik Peper je ostao trajni dokument, priča o tome da umetnost pripada svima, da je dostupna svakome i da je to u suštini njen jedini cilj.

 

    Psihodelična era zatekla je Beatlese sa cvetom u reveru, ali cvet je bio od celofana, više dekoracija nego simbol flower power ere. Što se same muzike tiče, ploča je smatrana čistom umetnošću. Geoff Emerick, snimatelj kuće EMI radio je na albumu punih 700 sati, što je nagrađeno priznanjem za najbolju tehničku produkciju 1968. godine. Snimalo se pet dana nedeljno, od sedam naveče do četiri ujutru, i tako četiri i po meseca! Negde pri kraju svi smo izgubili osećaj za vreme jer je ponekad izgledalo da celoj stvari nema kraja. No Beatlesi nikada nisu bili umorni i zaista mi nije jasno kako su uspevali sve to da izdrže, prisećao se snimatelj. Snimalo se na četvorokanalnom magnetofonu uz nadzor producenta, slavnog Georgea Martina. Možeš li da napraviš tako da klavir ne zvuči kao klavir?, bilo je jedno od karakterističnih pitanja prilikom snimanja. Beatlesi su tražili različite tonske kvalitete za svaki instrument uz odabranu vrstu eha, što se odrazilo na neuobičajenu zvučnu kulisu u većini pesama. Efekti su pesme povezali u zaobljenu i dovršenu celinu, zaokružujući neprekinuti konceptualni pristup albumu. Jednostavnost, naivnost i spontanost nekadašnjeg bazičnog rock and rolla tiho se gubila i neprimetno nestajala, ostajući uspomenom na prašnjavoj polici. Znameniti esej Nika Kona to najbolje opisuje: Promenili su se, i pošto ih je ostali pop svet držao kao malo vode na dlanu skoro sve grupe promenile su se zajedno sa njima. Uskoro potom nije više bilo pravog rock and rolla, nije više bilo poštenih koještarija.

 

    Naslovna pesma pojavljuje se dva puta na albumu, u različitoj formi. Duža, grandioznija verzija otvara album, druga, kraća, brža i reskija najavljuje grandiozni završetak ploče i pesmu A day in the life. Čuju se duvači, puno različitih zvukova i šumova u pozadini, gitara.

 

Činilo mi se da bi bilo dobro da izgubimo svoje identitete i da se slijemo u identitet nepostojeće grupe. Tako bismo mogli da izmaštamo čitavu kulturu oko nje i okupimo sve svoje junake na jednom mestu, razmišljao je i objašnjavao koncept novog The Beatles albuma Paul McCartney početkom 1967., govoreći zapravo o daljoj sudbini benda nakon prestanka njihovih živih nastupa i turneja i prekretnice albumom Revolver. Polako preuzimajući vodeću ulogu u bendu od sanjivog, LSD-jem natopljenog, i sve manje zainteresovanog za rad sa bendom - Johna Lennona, on je osmislio ideju o ponovnom rađanju Beatlesa i njihovom zajedničkom alter egu. Uronjen u alternativni psihodelični I'm only sleeping mikrokosmos Lennon nije imao ništa protiv, prepuštajući partneru inicijativu oko osnovne ideje vodilje i realizacije albuma Sgt. Pepper's lonely hearts club band.

 

      Naslovna tema albuma, njena prva, uvodna verzija u album, bila je mekartnijevska domišljata fuzija edvardijanskog varijetetskog orkestra i tadašnjeg hard roka (pod uticajem benda Jimija Hendrixa, kojeg su McCartney i Lennon prethodno čuli na londonskoj sceni s oduševljenjem). A potom sledi predivna melodija, sjajno producirana i aranžirana i Beatlesi u punom sjaju, onako kako su to samo oni umeli - višeglasni i lirični, u pesmi With a little help from my friends. Glasovno besprekorna i duhovita, u nepretencioznom i samoironičnom uzvođenju Ringo Starra, pesma obara s nogu sve prave pop fanove.

 

    Sledi potom slikanje rečima, verbalno dočaravanje vizuelnog utiska u kultnoj Lucy in the sky with diamonds, u izvedbi Johnna Lennona, glavnog cinika i revolucionara unutar Beatlesa.

 

   Snimljena krajem februara i početkom marta 1967., u Abbey road studiju, London, kao jedan od budućih bisera kultnog The Beatles albuma Sergeant Pepper’s lonely hearts club band, pesma Lucy in the sky with diamonds bila je jedna od najsanjarskijih Lennonovih pesama, njegovo nadrealno, psihodelično slikanje rečima, lenjavo kruženje na melodijskim virovima u blistavim zvučnim mlazovima.

 

Picture yourself in a boat on a river

With tangerine trees and marmalade skies

Somebody calls you, you answer quite slowly

A girl with kaleidoscope eyes

 

Cellophane flowers of yellow and green

Towering over your head

Look for the girl with the sun in her eyes

And she's gone

 

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

 

Follow her down to a bridge by a fountain

Where rocking horse people eat marshmallow pies

Everyone smiles as you drift past the flowers

That grow so incredibly high

 

Newspaper taxis appear on the shore

Waiting to take you away

Climb in the back with your head in the clouds

And you're gone

 

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

 

Picture yourself on a train in a station

With plasticine porters with looking glass ties

Suddenly someone is there at the turnstile

The girl with the kaleidoscope eyes

 

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds ...

 

  Psihodelični doživljaj teksta stvorio je u javnosti intrigantnu pretpostavku da je pesma šifrovana aluzija na LSD, prikrivena u samom naslovu numere (koju je Lennon kasnije bez dvoumljena odbacivao).

 Kad su Beatlesi objavili album Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band u kasno proleće 1967., obožavaoci i kritičari brzo su pronašli reference na drogu na ovom čudesnom albumu, jedinstvenom ogledalu duha jednog neobičnog vremena. Na delirično ukrašenom, šarenolikom, psihodeličnom omotu albuma nalazile su se biljke marihuane u vrtu iza kojeg su stajali Beatlesi. Tekstovi pesama With a little help from my friends, Lovely Rita i A day in the life odnosili su se na marihuanu, spominjući ’’naduvanost“ i uzimanje malo čaja, kao i želju da budete uključeni. A prilagođeni slušaoci lako su povezali osećaje, senzacije i vizije koje ljudi obično doživljavaju dok su na halucinogenim drogama sa slikovitim prikazima Lucy na nebu s dijamantima. Istaknuta je bila i pretpostavka da naslov pesme deli inicijale halucinogena L(ucy) in the S(ky) with D(iamonds). (LSD, dietilamid lizergične kiseline).

   Beatlesi su nedvosmisleno pridoneli percepciji da je Sgt. Pepper zaista bio hipi propaganda za halucinogene zabave. Otprilike u vreme kada je album objavljen, Paul McCartney je u intervjuu za magazin Life otkrio da je koristio marihuanu i LSD. McCartney je čak nastavio uzdizati vrline LSD-a, tvrdeći da ga je približio Bogu i da će vremenom doneti svetski mir. Ubrzo nakon toga, John Lennon, George Harrison i menadžer Beatlesa Brian Epstein takođe su priznali da su koristili LSD. Kasnije tog leta, Beatlesi su podržali legalizaciju marihuane potpisujući svoja imena na reklami na celoj stranici u London Timesu. Uprkos ovim javnim proglasima o njegovoj upotrebi droga, John Lennon je odlučno poricao da je Lucy in the Sky with Diamonds govorila o drogama. Lennon je umesto toga dosledno tvrdio da je pesma odgovor na sliku koju je naslikao njegov trogodišnji sin Julian. Često ponavljana priča kaže da je Julian sliku doneo kući iz škole i rekao ocu da je to bila njegova prijateljica Lucy koja je bila na nebu s dijamantima. Lennonov je um tada odlutao prema knjigama Lewisa Carrolla – Alisa u zemlji čuda i Kroz ogledalo kojima se dugo divio i prethodno ih ponovno čitao. Lucy na nebu s dijamantima navodno je nastala kad je Lennon ugledao Julianov crtež i kombinovao ga s elementima Carrollovih priča i pesama.

Zamisli sebe u čamcu na reci,

uz narandžino drveće i nebo kao marmelada,

neko te zove, odgovaraš polako,

-         devojka sa kaleidoskopskim očima.

Celofansko cveće žuto i zeleno,

lebdi nad tvojom glavom,

potraži devojku sa suncem u očima,

iščezla je.

Lusi na nebu sa dijamantima

  Treće objašnjenje značenja i porekla Lennonove nadrealne pesme dao je sam Lennon mnogo godina nakon što je pesma napisana, samo nekoliko nedelja pre nego što je ubijen, u Njujorku 1980.. Dok je razmišljao o svakoj od pesama u svojoj diskografiji, Lennon je rekao sledeće o  Lucy in the Sky with Diamonds :

Bila je tu i slika žene koja će jednog dana doći spasiti me – devojke s očima kaleidoskopa koja će izaći s neba. Ispostavilo se da je to Yoko, premda je još nisam upoznao. Slika je bila Alice u čamcu. A takođe i slika ove žene koja će doći i spasiti me - ove tajne ljubavi koja će jednog dana doći. Pa se ispostavilo da je to Yoko, a ja tada nisam upoznao Yoko. Ali ona je bila moja zamišljena devojka koju svi imamo.

  Lennonovo objašnjenje iz 1980. godine pružilo je odskočnu dasku za još jednu interpretaciju pesme. U fusnoti svoje knjige iz 1994. godine, Revolucija u glavi: Pesme Beatlesa i šezdesete, muzički kritičar Ian MacDonald predložio je sledeće objašnjenje ove zagonetne pesme:

    Devojka s kaleidoskopskim očima je za Lennona bila ljubavnica, majka njegovih bespomoćnih maštarija: slika žene koja će me jednog dana doći spasiti. Ova misteriozna, proročanska žena - za kojom se oplakivalo u pesmi Yes It Is (Lennonova snimka iz 1965), koja je zbunjena u She Said, She Said (Lennonova pesma iz 1966., sa albuma Revolver) - prvobitno je bila njegova majka Julia, ulogu koju je nakon toga preuzela zagonetna Yoko Ono (u pesmi Julia , Lennonovoj snimci iz 1968., sa White albuma).

  Na kraju, nakon svih nagađanja, došlo se do ova četiri moguća rešenja čudesne zagonetke zvane Lucy in the sky with diamonds, četiri objašnjenja za poreklo i značenje psihodelične numere Lucy na nebu s dijamantima : (1) Reč je o supstanci LSD; (2) to je lirski odgovor na Julianov crtež, obojen spisima Lewisa Carrolla; (3) reč je o ženskoj spasiteljici za koju se ispostavilo da je Yoko Ono; i (4) reč je o Lennonovoj majci Juliji.

   Da li je  samo jedno od ovih objašnjenja istinito? Nije li ni na kraju ni jedno od njih istinito? Jesu li sva istinita?

Na neki se način rezultati psihološke analize mogu smatrati doslednima uobičajenu tvrdnju da je Lucy na nebu s dijamantima pesma o leku LSD. Ali umesto da odražavaju duboku upletenost u nečije subjektivno iskustvo i osećanja koja su tipična za uzimanje LSD-a, tekst Lucy na nebu s dijamantima zapravo je sličniji načinu na koji ljudi pišu i govore kad lažu i kada se pokušavaju psihološki distancirati od bolnog psihološkog materijala. Umesto da se usredsredi na iskustvo ovde i sada, tekst pesme izbegava sebe i sadašnjost, već se usredsređuje na apstraktno, intelektualno i ono što je izvan nečijeg ja. Štaviše, umesto da izražava gomilu emocija koje se obično javljaju kad se čovek spotakne, a šta je Lennon često izražavao u svojim drugim pesmama, Lucy na nebu s dijamantima gotovo je bezosećajna. Emocije su, naravno, notorno ovde i sada i retko su apstraktne.

                                       TIM KASSER, profesor psihologije na univerzitetu Knox College

  Do kraja života John Lennon se trudio da opovrgne bilo kakvu vezu njegove nadrealne, sanjarske poeme prepune čudesnih, snolikih slika i kolaža sa upotrebom LSD narkotika. U čuvenom intervjuu koji je dao za ugledni američki magazin Rolling Stone, godine 1970., rekao je sledeće: Kunem se Bogom, ili Maom, ili bilo kime ko vam se sviđa, da nisam imao pojma da naziv pesme nosi u sebi inicijale LSD.

   Lennon je do kraja svog života držao da je pesma zapravo nadahnuta slikom koju je njegov trogodišnji sin Julian napravio o Lucy O'Donnell, svojoj prijateljici iz vrtića Heath House. Ovo je istina: moj sin se vratio kući s crtežom i pokazao mi tu devojčicu neobičnog izgleda kako leti, objasnio je tokom nastupa u emisiji Dick Cavett 1971. Rekao sam: Šta je to?  i on je odgovorio: To je Lucy na nebu s dijamantima, a ja sam pomislio: To je divno, prelepo. Odmah sam napisao pesmu o tome. Nakon što je objavljena, neko je primetio da u nazivu pesme piše LSD, a ja nisam imao pojma o tome... Ali niko mi ne veruje.

   Lennon je bio vrlo otvoren (iskren kao i u svemu ostalom) prema ulozi koju je droga imala u njegovom pisanju pesama. Svojim iskustvima na LSD-u dosledno je pripisivao pesme She said, she said i Tomorrow never knows sa Revolvera iz 1966. godine , a pesma Cold turkey urađena kao singl sa Plastic Ono Bandom, septembra 1969. neobrađeni je muzički autoportret napisan usred vlastitog mučnog skidanja sa heroina (na suvo, što je u slengu zapravo i naziv pesme). Čini se neobično da bi Lennon lagao o pravom poreklu Lucy na nebu s dijamantima.

   Osim toga, broj svedoka vezan za ovu pesmu, njen nastanak i naziv uistinu je zapanjujući. Zapravo sam bio s Johnom kad je Julian ušao sa slikom ovog malog deteta, prisetio se Ringo Starr u  dokumentarnom filmu Beatles Anthology. Lennonova supruga Cynthia takođe je u kasnijim godinama ispričala sličnu priču. Sećam se da se s njom vraćao kući iz škole i pokazivao je ocu koji je sedio. U to vreme nije rekao: O, Bože! Kakav sjajan naslov za pesmu, ali očito ga je ta slika zaintrigirala. Čak je i Lennonov prijatelj iz detinjstva Pete Shotton bio prisutan tokom nastanka pesme. Slučajno sam bio tamo onog dana kad se Julian vratio iz škole sa pastelnim crtežom lica svoje prijateljice Lucy na pozadini eksplodirajućih, raznobojnih zvezda, napisao je 1983. godine u knjizi The Beatles, Lennon i ja. Neobično impresioniran ručnim radom svog sina, John je pitao kako se zove crtež. Lucy je na nebu s dijamantima, tata, odgovorio je Julian. Fantastično, rekao je John i odmah uvrstio tu nezaboravnu frazu u novu pesmu.

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Ah... Ah...

 

Prati je dole na mostu pored fontane,

Gde ljudi koji izgledaju kao ljuljajuči konji jedu slatke pite

Svi se smeše dok lebdiš pored cveća

Što neverovatno visoko raste

 

Novine, taksiji, pojavljuju se na obali

Čekajući da te odvedu

Popni se na leđa s glavom u oblacima

I otišao si

 

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Ah... Ah...

 

Zamisli sebe u vozu na stanici

S plastičnim portirima sa staklenastim kravatama

Iznenada je neko tamo na obrtnim vratima,

Devojka sa šarenim očima

 

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Ah... Ah...

 

   Kakva god da je na kraju istina o ovoj čudesnoj Lennonovoj pesmi – bila ona Lennonovo raskošno sanjarenje, mini pop verzija Tolkinovog Gospodara prstenova, jedna od klasičnih pesama britanske psihodelije ili pak acid rock fantazija (kakvim su je sve epitetima krstili mediji tog vremena), jedno je sasvim sigurno – bilo je to još jedno božanstveno umetničko i duhovno unutrašnje putovanje fascinantnim svetom Johna Lennona, naslikano rečima i lenjavo kruženje na melodijskim virovima (obogaćeno zvucima Paula McCartneyja na Lowrey orguljama ili pak Harrisonovom indijskom tamburom) u blistavim zvučnim mlazovima. Nadrealni kosmički kutak samo za sanjare spremne prepuštanju dalekim svetovima naslikanim snovima vizionara.

 

 McCartneyjev pop senzibilitet, melodičnost, pitkost i pevljivost dolaze do punog sjaja u pesmama Getting better, Fixing a hole (ležerna improvizacija inspirisana marihuanom) i She’s leaving home (dirljiva priča o generacijskom rascepu, jedna od najfinijih pesama na albumu). Na mekartnijevski razigrani pop senzibilitet nadovezuje se Lennon sa nadrealističnim kolažom Being for the benefit of mr. Kite. Lutajući po antikvarnicama oblasti Kent, početkom 1967., Lennon je u jednoj od njih pokupio viktorijanski cirkuski plakat, okačio ga na zid u svom kućnom studiju, i uz malu pomoć svog neobičnog smisla za humor i nepresušnu kreativnost, svirajući klavir i pevajući fraze sa plakata komponovao pesmu Being for the benefit of mr. Kite. Uz malu pomoć lucidne produkcije Georgea Martina) uz zvuke harmonijuma, usne harmonike i viktorijanskih orgulja dobijena je još jedna od lucidnih Lennonovih melodija, briljantna, uvrnuta, vijugava burleska.

 

   Čovek iz senke, gitarista George Harrison, svojom čudesnom smirenošću i lirikom ponire sa numerom Within you, without you u dubine indijskog misticizma.

 

Unutar tebe bez tebe nastao je nakon što sam proveo neko vreme u Indiji i pao pod čaroliju te čudesne zemlje i njene muzike. Vratio sam se sa mnogo instrumenata. Napisao sam je u kući Klausa Voormanna u Hampsteadu nakon večere jedne noći. Pesma mi je došla dok sam svirao harmonijum. Takođe sam proveo puno vremena s Ravijem Shankarom, pokušavajući shvatiti kako sediti i držati sitar i kako ga svirati. Unutar tebe bez tebe bila je pesma koju sam napisao na temelju Ravijeve muzike koju je snimio za All - India Radio. Bio je to vrlo dugačak komad - možda 30 ili 40 minuta - i napisan je u različitim delovima, s napredovanjem u svakom. Napisao sam njegovu mini verziju, koristeći zvuke slične onima koje sam otkrio u njegovom delu. Snimio sam u tri segmenta i kasnije ih spojio, prisećao se kasnije Harrison.

 

   Ambiciozni Harisonov esej – Within you without you o fuziji kultura i meditativnoj filozofiji, snimljen tokom marta i aprila 1967. (obogaćen zvukom niza egzotičnih indijskih instrumenata – od table, dilrube, svarmandala do indijske tambure i sitara), predstavlajo je oštar napad iznova probuđenog Harrisona, prosvetljenog drevnom istočnjačkom filozofijom na sve one lakoverne nesretnike koji dobiju svet, ali izgube vlastite duše. Muzički potcenjen i materijalno iskorišćen – kako od tandema Lennon – McCartney, tako i od pohlepne industrije koja je od The Beatlesa napravila mašinu za pravljene novca, svet lažnih osmeha i vrednosti, egoizma i pohlepe čijim se delom Harrison sve manje osećao, težeći sve vreme, kao i Lennon (iz svojih, prilično sličnih razloga) napustiti celu tu stvar, igranku za milione koja je postajala sve praznija i beskrupuloznija iznutra. Kako i njegov meditativni esej kaže, odgovore na mnoga pitanja potražio je unutar sebe, oslobodivši um dotadašnje presije i moranja, sistema unutar kojeg je sve bilo na prodaju i Harrisona kao umetnika sve više stavljalo u podređeni, ponižavajući položaj. Napad koji je jetko pokrenuo sa pesmom Taxman, ulazeći sa Within you without you u unutarnji svet protivurečnosti i konflikata, šarenih laža koje su se nametale spolja, kulminiraće već na White albumu, pre svega numerom Piggies. Tražio se izlaz iz cele priče.

 

Pričali smo o prostoru između nas svih

I o ljudima koji se skrivaju iza zida iluzija

Nikad ne vide istinu

A onda je previše kasno kad preminu...

Pričali smo o ljubavi koju bismo mogli deliti kad je nađemo

I da damo sve od sebe da je držimo tamo našom ljubavlju

Našom ljubavlju mogli bismo sačuvati svet kad bi samo znali...

 

  Pesmom U tebi, bez tebe otvara se nepregledni kosmos jedne jedinstvene poetike, zaodenute večnom tajnom ljubavi, krilima mistike, odsjajima saosećanja, nesebičnog davanja i spiritualnom svetlošću večnosti. Harrison ponire duboko u oniričke slojeve ljudske emotivnosti i izražajnosti, treperenja duše unutar polova postojanja i konačnog čovekovog oslobađanja od okova materijanog i smrtnog, nebitnog i iluzionistički nestvarnog.

 

Pokušaj da shvatiš da je sve u tebi

Niko drugi ne može da te natera da se promeniš

I da vidiš da si stvarno samo veoma mal

I da život protiče u tebi i bez tebe...

Pričali smo o ljubavi

Koja je nestala tako hladna

I ljudi koji stiču svet i gube svoje duše –

Oni ne znaju da ne mogu da vide – jesi li jedna od njih?

Kad si videla iza sebe same – onda ćeš možda naći

Duševni mir čeka tamo...

I vreme će doći kad vidiš

Mi smo jedno, i život teče dalje u tebi i bez tebe...

 

  Naglašena i prožeta čudesnim zvukom indijskih bubnjeva i hipnotičkim zvucima magičnog sitara, Harisonova poema Within you without you prožima filozofski i duhovno celokupno čovekovo biće, prodirući suptilno u najdublje i najsenzibilnije slojeve čovekove duše i ljubavi skrivene u dubinama srca - u tebi i bez tebe odvija se tajna života, besmrtnosti, večnosti, prostiru se talasi okeana života koje pokreće samo iskrena ljubav oslobođena materijalnih okova mrene stvarnosti, vela koji zaslepljuje i čini čoveka večno zbunjenog, nesretnog, nesavršenog, smrtnog. Harrisonov istočnjački misticizam prepliće se sa njegovom setnom lirikom u savršenu harmoniju vanvremenske poetike onostranog i večnog. Sve je tu, unutar nas. Bez nas i sa nama. Potrebna je samo iskrena ljubav i čisto srce da se oslobodimo okova smrtnosti, sebičnosti, mržnje i prolaznosti. Samo su muzika, lirika i ljubav večni i neprolazni. Samo oni nude istinsku i iskrenu, neprolaznu ljubav oslobođenu materijalnih okova i lažnog, ispraznog sjaja posedovanja.

 

Why are you in the darkness?Look for the light. The light is within.

 

  Harrison je pesmu komponovao na harmonijumu u kući svog prijatelja Klausa Vormana, nakon večere posle koje se razgovaralo o duhovnoj suvoparnosti i ispraznosti modernog sveta i nedostatka iskrene ljubavi koja se totalno ohladila, o svetu golih materijalističkih interesa i koristoljublja, pohlepe, gramzivosti i bezosećajnosti. Sva u duhu indijske filozofije i muzičke tradicije, pesma Within you without you postala je savest i glavno shvatanje pogleda na svet albuma koji je otvoreno progovorio o otuđenosti sveta bez ljubavi i klubu usamljenih srca narednika Peppera. Pesma zapravo govori o tome kako su svi bitni egzistencijalni i duhovni odgovori u nama (rađena pod snažnim uticajem indijske filozofije Veda), pa ih sami moramo potražiti. Možemo ići na vrh planine tražeći svoje istine, ali to neće biti od koristi ako ne tražimo unutra. Istovremeno, pesma nas podseća na našu smrtnost, prolaznost i naše mesto u beskraju Svemira.

 

We were talking about the space between us all
And the people who hide themselves behind a wall of illusion
Never glimpse the truth, then it's far too late, when they pass away
We were talking about the love we all could share
When we find it, to try our best to hold it there with our love
With our love, we could save the world, if they only knew

Try to realise it's all within yourself
No one else can make you change
And to see you're really only very small
And life flows on within you and without you

We were talking about the love that's gone so cold
And the people who gain the world and lose their soul
They don't know, they can't see, are you one of them?

When you've seen beyond yourself then you may find
Peace of mind is waiting there
And the time will come when you see we're all one
And life flows on within you and without you

 

  Iako je bio jedini Beatles koji je učestvovao u stvaranju pesme njegovi prijatelji iz benda pohvalili su Within You Without You. Mislim da je to jedna od Georgeovih najboljih pesama, jedna od mojih najdražih, rekao je John Lennon kasnije. Sviđa mi se aranžman, zvuk i reči. Jasna mi je ta pesma. Možete čuti kako su mu um i muzika čisti. Njegov urođeni talent stvorio je tu sjajnu pesmu.

 

      Doziranom količinom ironije McCartney vodviljski izvodi When i’m sixty four, dok pričom o prolaznoj avanturi sa devojkom na parkiralištu Lovely Rita otkriva vlastiti talenat satiričara. John Lennon je podrugljivo gledao na romanopisačke pesme svog partnera McCartneyja, komentarišući ih na sledeći način: To su priče o dosadnim ljudima koji rade dosadne stvari, koji su poštari ili sekretarice ili pišu svojim kućama. Mene ne zanimaju drugi ljudi. Ja volim da pišem o sebi, jer poznajem sebe.

 

   Znatno manje inspirativna Good morning, good morning, bila je na neki način rutinski strukturisana i nemotivisana slika sivila svakodnevnice u provinciji. Ipak, u njoj prepoznajemo i sve oštrijeg, opako zajedljivog i oporo sarkastičnog Johna Lennona koji se obrušava u svom napadačkom, beskompromisnom stilu na iritantnu glupost reklame za kukuruzne pahuljice i podrugljivo se osvrće na zatupljujući britanski sitkom namenjen umrtvljenoj srednjoj klasi. Ujedno, bio je to i veoma žučan odgovor na bezbrižnost McCartneyjeve teme Good day sunshine, sa albuma Revolver, kontrast i varničenje između njihove svetlosti i tame, gorčine i optimizma koji su davali veoma kreativne plodove u vidu nezaboravnih Lennon-McCartney The Beatles pesama. Ciničan i brutalno opor, Lennon u svom humoristično-napadačkom stilu neukrotivo u ovoj temi galopira kroz monotoniju i ispraznost dvorišta čovečanstva. Kao beskompromisan umetnik i čovek (naročito nakon susreta sa Yoko Ono i LSD -jem) probuđeni John Lennon nije štedeo nikog – kako u završnoj fazi rada s The Beatlesima, tako i u nastavku, u još radikalnijoj fazi solo karijere, naročito svojim političkim angažovanjem na strani radikalnih političkih pokreta tokom sedamdesetih godina i boravka u Americi.

 

   A već pomenuta, brža i kraća verzija naslovne pesme uvodi slušaoca u grandiozno finale albuma. Reč je o produkcijskom remek-delu, pesmi A day in the life.

 

      A day in the life (1967.) bila je prva pesma Bitlsa koju su počeli da snimaju za album Sgt.Pepper's lonely hearts club band (nakon što su dve prethodno snimljene pesme – Strawberry fields forever i Penny Lane morale zbog ranije ugovorenih obaveza da budu objavljene kao singl i zbog pravila industrije ntog vremena nisu mogle da se nađu na pomenutom albumu, iako su prvobitno bile osmišljene kao početak istog). Osmišljena sama za sebe, ona je u osnovi bila još jedna misaona epizoda u paralelnom svetu njenih autora – Lennona i McCartneyja, a neko unapred smišljeno epohalno finale albuma koji je tek bio u začetku. Ona je predstavljala kompleksnu pesmu o kojoj je napisano mnoštvo besmislica i nešto što je pogrešno tumačeno kao evociranje lošeg LSD tripa Beatlesa, njihov povratak stvarnosti nakon opijenosti halucinogenima, pusta zemlja u pop obliku ili čak morbidno slavljenje smrti. Reč je zapravo bila o kreativnom iprodukcijskom remek-delu, pesmi sastavljenoj iz dva dela: Lennonu je nedostajala sredina, a McCartney nije imao početak. Bio je to vanvremenski kreativni spoj nenadmašnog autorskog tandema Lennon-McCartney, pesma predodređena LSD-jem, prepuna slikovitih asocijacija, prikrivenih značenja sa orkestarskim klimaksom u sredini i na kraju. Lennon je naprosto osvojio kritičare.

 

Čitam vesti danas,oh,čoveče

O srećniku koji je uspeo u životu

I iako je vest bila prilično tužna

Pa prosto sam morao da se nasmejem

Video sam sliku

 

Razmrskao je glavu u autu

Nije primetio da su se svetla promenila

Gomila ljudi je stajala i buljila

Videli su njegovo lice ranije

Niko nije bio siguran da li je on bio iz Doma lordova

 

Video sam film danas,oh,čoveče

Engleska vojska je upravo dobila rat

Gomila ljudi se okrenula

Ali ja sam morao da pogledam

Čitao sam knjigu

Voleo bih da te uključim ...

 

Probudio se

Ustao iz kreveta,

Provukao češalj preko glave

Sišao dole i popio šolju

I pogledavši primetio sam da kasnim

 

Pronašao svoj kaput

I zgrabio šešir

Stigao na bus u sekundi

Popeo se na gornji sprat i pripalio

A neko je govorio

I utonuo sam u san

 

Laa la la la

La la laa-aah

 

Laa-aah laa

La la laa-aah

 

Čitam vesti danas,oh,čoveče

Četiri hiljada rupa u Blekburnu,Lankašir

I iako su rupe bile prilično male

Morali su sve da ih izbroje

Sada znaju koliko rupa je potrebno da se ispuni Albert Hall.

 

Voleo bih da te uključim ...

 

   U tih sedam minuta finala ploče sažeta su gotovo sva iskustva The Beatlesa iz tog perioda: paranoja modernog življenja, aluzije na marihuanu, apstraktno mišljenje kao sredstvo umetničkog oskobađanja, događaji koji su sa žurnalističkom preciznošću ubacivali u sadržaj svoje slike sveta.

 

    Bio je to kratkometražni nadrealistični film ispričan jezikom zvuka, uzbudljiv i neočekivan u obrtima, dramatičan po snazi, ironičan i dvosmislen. Bio je to apsolutni trijumf Beatles ludila i kreacije tandema koji su mnogi smatrali jednim od najboljih u 20.-om veku.

 

   A day in the life remek-delo Beatlesa pod snažnim uticajem LSD-a predstavljao je pesmu o percepciji i ona se stvarnosti ticala samo po tome što je LSD otkrio da je stvarnost velikim delom samo u oku posmatrača. Ona je predstavljala razočaranost Beatlesa granicama isprazne percepcije – stvaran svet je opisan ovom pesmom kao neprosvetljena konstrukcija koja sputava i uništava doživljaj umetnika i njegov pogled na sveukupnost života, nesputanost kreativne bezgraničnosti.

 

  U prvoj strofi pesme Lennon se poziva na smrt Tare Brauna, mladog britanskog milionera, prijatelja Bitlsa, priču zasnovanu na izveštaju u novinama Dejli mejl od 17. januara 1967.. Tara Braun, kao pripadnik londonske subkulturne scene i uživaoc narkotika za proširenje uma, gine 18. decembra 1966. u saobraćajnoj nesreći zakucavši se (prethodno proletevši kroz crveno svetlo na semaforu velikom brzinom) u parkirani kombi. Turobna žalost muzike koju je Lennon komponovao pokazuje hladnu distanciranost i izdvojen pogled posmatrača tog tragičnog događaja kojeg jedino zanima slava tog mrtvog čoveka, iskarikirana u spektakl, koji skreće od neostrašćenog ka bezosećajnosti.

 

  Druga strofa proizilazi iz događaja koji Lennon nasumično pronalazi na sledećoj strani novina Dejli mejl: Na jednom putu u Blekburnu, Lenkšir, ima četiri hiljade rupa, odnosno jedna dvadesetina rupe po čoveku, prema opštinskoj anketi. To je, pojačano nadrealnom referencom na kružni viktorijanski koncert u Albert holu, bila poslednja strofa. Između toga Lennon ubacuje strofu gde posmatrač gleda kao engleska vojska dobija rat (moguća aluzija na Vijetnamski rat). Bila je to ironično-nadrealna priča, lenonovska fascinacija apsurdom, o uticaju medija na otuđenost među ljudima, kao i poruka da je život san - uz koju idu dva uznemirujuća orkestarska glisanda kao simbolika buđenja čoveka iz sna i njegovo duhovno uzdizanje - u E duru. Lennon je tokom snimanja orkestarskog, apokaliptičnog dela ove LSD epopeje tražio od producenta Martina zvuk kao da je smak sveta!.

 

  Na sve prethodno navedeno McCartney dodaje svoj deo – duplo ubrzani srednji deo pesme, fragment o njegovim školskim danima koji u kontekstu ove pesme postaje skica deprimirajuće, isprazne rutine života.

 

     Nakon stihova I'd love to turn you on sledila je više nego jasna poruka ove magične psihodelične drame tmurne svakodnevnice propuštene kroz psihodelični Lennon-McCartney filter: ŽIVOT JE SAN, a mi, kao sanjari, imamo moć da ga učinimo fantastičnim. Orkestarski klimaksi unutar pesme simbolično su prikazivali buđenje iz sna i čovekovo spiritualno uzdizanje. Bio je to vrhunac pop muzike, na neki kreativni način džojsovsko-fineganovo buđenje svesti iz sna o životu, prolaz kroz vrata percepcije na neku drugu, samo probuđenima znanu stranu, prelazak rokenrola iz adolescentske faze bezbrižne zabave u ozbiljnu i zrelu umetničku formu.

 

   Urađena za 36 sati snimanja u Abbey road studijima (tokom početka 1967.), pesma A day in the life ostaje vrhuncem vanvremenskog The Beatles stvaralaštva. Bila je to zvučna, psihodelična poema koja je nadrealnom igrom rečima i nestvarnom zvučnom kulisom naslikala boje jednog jedinstvenog, više no kreativnog vremena i čudesne, buntovne i snolike epohe sanjara čija je percepcija otvorila neke nove, kreativne horizonte i poglede na sve(t).

 

   Album Sgt. Pepper's lonely hearts club band bio je temeljno oslikan LSD-jem. Zvuk tog magičnog albuma ostaje najautentičnija zvučna simulacija psihodeličnih doživljaja stvarnosti jednog vremena. Nadrealnoj atmosferi albuma koji je obeležio jednu čudesnu epohu i naslikao zvukom duh jednog vremena doprineo je i jedinstveni Lennon-McCartney kreativni proces nalik snu i laganom transu. Njihova vrela i buntovna keltska krv, natopljena lizergičnom kiselinom i halucinantnim čarima THC-a, osnažena kreativnom intuitivnom lucidnošću iznedrila je niz veličanstvenih umetničkih ostvarenja koja su postala simbolima vremena, neizbrisiv trag u svesti jedne generacije koja je pokušala da promeni sve(st).

 

    Zamišljeni (sa novim, ozbiljnijim frizurama i brkovima) i nedokučivi, u oblacima gandže i izmaglici kiseline Beatlesi su ostali najveći i posle ovog neobičnog izazova. Pionirska uloga, kreativnost i hrabra promenjivost postavili su ih na sam vrh pop - rock Olimpa. Svojom muzikom stvorili su mit, postavši simbol jedne romantičarske decenije, decenije šezdesetih čiji su bili stvarni početak i kraj. Za sve nas koji ih istinski volimo, osećamo u srcu i cenimo taj kraj je bio samo nova iskra u beskraju lepote, kosmosa, večnosti i ljubavi... i’d love to turn you on.

 

    U vreme Narednika Pepera Beatlesi su se nalazili na jednom od svojih kreativnih vrhunaca, periodu kada im se klanjao čitav svet i na još jednoj od mnogih ključnih prekretnica. Enormni uspeh pomenutog albuma (kao i singla  All you need is love, objavljenog 25. juna 1967.), a zatim i iznenadna, šokantna (overdose) smrt njihovog menadžera Briana Epsteina (veoma značajnog za njihov proboj, uspeh i održanje benda, uprkos silnim izazovima, svih tih godina na okupu) doneo je pometnju unutar benda – teret slave i godine preteranog, zajedničkog življenja i besomučnog rada, počeo je da nagriza Beatlese i pokazuje tamnu stranu uspeha. Pojava japanske avangardne umetnice Yoko Ono u životu Johna Lennona, potom njegov razvod od dotadašnje supruge Cynthije, novi brak i unutrašnji lomovi kao posledica bitlmanije i iskrivljene slike stvarnosti, lažnog sjaja i godinama nagomilavanog nezadovoljstva četvorice umetnika, ljudi i jakih ličnosti (pre svega njihove sujete u borbi za prevlast u bendu) samo je dolilo ulje na već raspirenu vatru i zloslutno najavilo i ubrzalo kraj benda koji je stvorio i obeležio čitav jedan svet muzike i deceniju ludih i nezaboravnih šezdesetih.

 

Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući - objašnjavao je kasnije Lennon. Morao si da se do krajnjosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Beatlesi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom - srednje klase, ljudi iz šou-biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao. Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama.

 

Turneje Beatlesa nisu bile nimalo legendarne.Bile su to prave narko-orgije upriličene od pohlepnih menadžera, dosoljene od kojekakvih grebatora, i zaštićene od korumpirane policije. Naše turneje su bile poput Fellinijevog Satirikona. Imali smo takav imidž, kao svi mi imamo supruge i kod nas nema takvih orgija i svih tih sranja,što se dešavaju na turnejama. Ali, naše turneje su bile nešto sasvim drugo od onoga što su ljudi mislili. Svako je imao svoju sobu u hotelu i tu su uvek bile nekakve ženske, svakojaki ljudi. Kad bismo stigli u neki grad mi bismo ga rasturili. Nije to bilo obično zezanje. Imam fotografije na kojima četvoronoške izlazim iz javne kuće u Amsterdamu, a policajci bi me pratili do sobe, kako bi sprečili eventualni skandal. Prokleta velika kopilad, to su bili Beatlesi. Moraš da budeš kopile da bi radio sve to što smo mi radili. A Beatlesi su najveća kopilad na svetu.Pa ipak, svi su želeli da održe naš neokaljani imidž. Novinari,svi... zato što su želeli besplatno piće, besplatne kurve i zabavu. Svi su želeli da ostanu u tom društvu.Mi smo bili Cezari. Ko je smeo nešto da nam zameri, kad smo donosili milione funti? Svi su se pravili da ne vide,bilo je podmićivanja policije, političara. Svi smo bili u tome, a neki od nas bi želeli da to još traje. Ne uskraćuj nam to, govorili su mi, ne uzimaj nam Rim, naš mali Rim, gde svi možemo da imamo kuće, automobile, ljubavnice, žene, zabavu, piće i drogu. Ako sve to odbaciš Johne, onda si lud!.

 

    Opijeni slavom, drogama i istočnjačkim misticizmom( pod uticajem transcendentalne meditacije indijskog gurua Mahariši Maheš Jogija), Beatlesi se okreću novom projektu – bio je to TV film i novi album Magical mistery tour, premijerno prikazan 26. decembra 1967. godine. Prethodio mu je još jedan moćan singl: 24. novembra objavljen je Hello goodbye/ I am the walrus, još jedno nadahnuto delo čudesne psihodelične Bitl mašte i nepresušne vitalnosti.

 

           Pesma I am the walrus bila je na neki način jedan od kreativnih vrhunaca Johna Lennona, čoveka i umetnika koji se nakon uspeha albuma Sgt. Pepper’s lonely hearts club band i smrti menadžera i prijatelja Briana Epsteina, a naročito nakon poznanstva i ljubavi sa Yoko Ono sve više osamljivao i udaljavao od benda, gubeći interesovanje za nastavak daljeg rada i onoga svega što su The Beatlesi tada predstavljali kao najuspešniji pop rock bend. Dok je avgusta 1967. završavao jednu od svojih najbitnijih pesama psihodelične faze – protestnu, antisistemsku I am the walrus, on se nalazio u pasivno-introspektivnom stanju, uglavnom isključivo zainteresovan za Yoko Ono i svoje unutrašnje doživljaje pojačane uticajem LSD-ja i fasciniran duhovnim pitanjima koja su ti doživljaji predstavljali. Sa Georgeom Harrisonom je delio interesovanja za hinduizam, dok se Harrison divio njegovim novim pesničkim vizijama mira i tolerancije. Istovremeno, Lennonov karakteristični opori cinizam nalazio je mnoštvo materijala kojim bi se pozabavio tog nemirnog leta 1967, u vreme kad je studentskim, građanskim i hipi pobunama, antiratnim protestima, kao i socijalnim nemirima Establishment krenuo da žestoko uzvraća udarac – različitim vrstama zabrana subverzivnih elemenata demokratskog društva i brojnim hapšenjima i ubistvima. Nakon hapšenja prijatelja – Micka Jaggera i Kita Richardsa iz Stonesa radi posedovanja narkotika (što će i sam Lennon doživeti samo godinu dana kasnije) i njihove zatvorske kazne, Lennon i McCartney (koji su u međuvremenu i sami javno priznali da koriste LSD) uradili su gest solidarnosti, otpevavši prateće vokale na protestnoj pesmi Stonesa We love you (koja počinje simboličnim zvukom zatvaranja zatvorskih ćelija).

 

      U tom i takvom ambijentu, nekoliko dana nakon smrti Briana Epsteina, mračan, razgoropađen, utonuo u sanjivi svet halucinogena i oporo ciničan kakav je uglavnom bio, Lennon je sedeći u svom domu prebirao po dirkama klavira tražeći inspiraciju za novu pesmu. Nešto krajnje neobično, u njegovom čudesnom duhovnom stanju i neraspoloženju iniciralo je početak jedne od njegovih najoriginalnijih i najborbenijih pesama, izlivu sarkazma ‒ I am the walrus. U daljini je začuo zvuk dvaju tonova zavijajuće policijske sirene (u vremenu žestokih uličnih nereda.) Istog momenta on ga je pretvorio u opsesivnu muzičku strukturu, izgrađenu oko konstantno uzlaznog i silaznog stepeništa prirodnih durskih akorda. Bio je to magični zvučni uvod u ovu briljantnu numeru, zloslutnu i oporu melodiju i krajnje borben, sarkastičan i ironičan tekst, bila je to najnekovencionalnija i tonski najdvosmislenija sekvenca koju je ikad stvorio.

 

      Drugi ključni element koji je inicirao tekstualni deo ove sarkastične zvučne epopeje, desio se ironičnom igrom sudbine. Po rečima Petea Shotona, Lennonovog starog prijatelja iz školskih i Quarry man dana (jednog od članova benda) originalna Lennonova inspiracija za nastanak pesme bilo je pismo jednog dečaka iz njihove stare škole u Quarry banku, u kojem je opisao kako je njegov razred analizirao pesme The Beatlesa, što je nasmejalo ironičnog Lennona (njegovi nastavnici engleskog u pomenutoj školi smatrali su mladog Johna za netalentovanog za engleski jezik, što je on veoma dobro upamtio uz duboke emotivne ožiljke). Lennonov odgovor bio je više nego borben, sarkastičan, napadački. Parodično ređajući besmislene slike (izrugivajući se onima koji su tražili dublji smisao u njegovim The Beatles pesmama i tekstovima, prethodno ga odbacujući kao netalentovanog), Lennon postepeno tekst usmerava u sve kritičniji ton okrenut protiv čitavog britanskog licemernog i gramzivog establišmenta. Pesma I am the walrus postaje ogoljena antiinstitucionalna pesma, tirada koja proklinje Englesku i njeno celokupno školstvo, kulturu, umetnost, religiju, zakone pa čak i sam um.

 

I am he

As you are he

As you are me

And we are all together

 

See how they run

Like pigs from a gun

See how they fly

I’m crying

 

Sitting on a cornflake

Waiting for the van to come

Corporation tee shirt

Stupid bloody Tuesday

Man, you been a naughty boy

You let your face grow long

 

I am the eggman (Ooh)

They are the eggmen, (Ooh)

I am the walrus

Goo goo g’ joob

 

Mister city p’liceman sitting pretty

Little p’licemen in a row

See how they fly

Like Lucy in the sky

See how they run

I’m crying

I'm crying, I’m crying, I’m crying

 

Yellow matter custard

Dripping from a dead dog’s eye

Crabalocker fishwife pornographic priestess

Boy you been a naughty girl

You let your knickers down

 

I am the eggman (Ooh)

They are the eggmen (Ooh)

I am the walrus

Goo goo g’ joob

 

Sitting in an English

Garden waiting for the sun

If the sun don’t come

You get a tan from standing in the English rain

 

I am the eggman

They are the eggmen

I am the walrus

Goo goo g’ joob g’goo goo g’ joob

 

Expert texpert choking smokers

Don't you think the joker laughs at you?

See how they smile

Like pigs in a sty, see how they snied

I'm crying

 

Semolina pilchards

Climbing up the Eiffel Tower

Element’ry penguin singing Hare Krishna

Man, you should have seen them kicking Edgar Allan Poe

 

I am the eggman (Ooh)

They are the eggmen (Ooh)

I am the walrus

Goo goo g’ joob

Goo goo g’joob

G' goo goo g’ joob

Goo goo g’joob, goo goo g’ goo g’ goo goo g’ joob joob

Joob joob...

 

       Bio je to Lennonov osvetnički juriš na represivno i zaglupljujuće, perfidno i cinično društvo koje se hranilo krvlju i mukom sopstvenog i drugih naroda širom sveta, usmeren protiv nasmejanih svinja u svinjcu, lažnih moralista koji prebijaju vlastitu omladinu radi očuvanja svojih jebenih privilegija – bio je to beskompromisni anarhistički udar na lažni moral jednog licemernog društva. Satirična Lennonova poema ima svoje duboke psihološke korene u njegovom haotičnom  detinjstvu (odrastao je kao dete razvedenih roditelja), razrešavajući dečačku dilemu oko toga da li je on sam lud ili genije. Lennon na kraju svega zaključuje (nakon dve decenije gorkog iskustva na sopstvenoj koži) da je njegova ludost njemu barem realnija od represivnih normi nemoralnog sveta.

 

     I mada je TV film pobrao prilično loše kritike (spustivši ih napokon malo na zemlju), album je pokazao da ih inspiracija nije napustila i da im kreativnosti i mašte nikada nije nedostajalo. Pored pomenutih, na singlu objavljenih pesama, bilo je tu još par moćnih komada kao The fool on the hill, zatim naslovna Magical mistery tour, Flying, Blue jay way. Jednostavno rečeno, Beatlesi su bili i ostali jedan od retkih bendova u istoriji popularne muzike čiji je svaki naredni album donosio novi kreativni naboj i uspon, bivajući, sve do poslednjeg, sve bolji i bolji. Neuništivi duh kreativnosti, mašte, radoznalosti, pionirskog vizionarstva i inventivnosti, te potrebe za stalnim traganjem, eksperimentom, rizikom i promenama (u smislu rušenja klišea i pomeranja granica) pratio ih je do samog razlaza – po mišljenju mnogih, njihov hronološki poslednji snimljen album -  Abbey road, predstavljao je njihovo najbolje ostvarenje.

 

    Ništa manje burna nije bila ni 1968. godina. Obeležili su je veza Johna Lennona i Yoko Ono (koja ga sve više okreće samostalnim projektima, avangardnim eksperimentima, političkom angažovanju i traženju izlaza iz začaranog kruga  The Beatles noćne more bez kraja), razlaz sa Maharišijem i kraj indijske avanture, zatim novi, ovaj put animirani Beatles film – Yellow submarine (17. jul 1968.) i istoimeni soundtrack-album, stvoren oko fiktivnih ličnosti preuzetih iz pesama Beatlesa (uz čudesnu šalu i nešto novih pesama, recimo sjajne All together now ili recimo Hey bulldog), tri kultna singla - Lady Madonna (15. mart 1968., njihov povratak bazičnom rock and rollu), Hey Jude, predivne McCartneyjeve pesme posvećene Johnovom sinu iz braka sa Cynthijom, Julijanu, i Revolution (30. avgust 1968.), Lennonov politički komentar na revolucionarnu, 1968. godinu i sve izazove koje je donela sa sobom, prvi Lennonov samostalni projekat Dve device i napokon, jedan od najboljih albuma svih vremena, pravi presek muzike i života šezdesetih – White album (22.novembar 1968.).

 

        Legendarni Beli album Beatlesa, jedna od presudnih ploča rock and rolla, benda sa kojim je sve počelo, odrastalo i sazrevalo, pretvorivši se krajem šezdesetih u kreativni vrhunac i raspršenu iluziju generacije koja nije dosanjala vlastite snove o miru, ljubavi i slobodi, jedna je od onih stvari u životu koje nikako nisu na prodaju - koje vas definitivno vežu na neki svoj neuhvatljivi način i čine onakvima kakvim možda niste ni sanjali da ćete biti. Snaga harizme četvorice momaka iz Liverpoola, heroja radničke klase i buntovnika bez razloga, stvorena neobičnim duhom, šarmom, neiscrpnom inspiracijom, kreativnošću i verom u sebe, pretočena je, kao nikad pre ni posle toga, u duh jedne generacije i originalan muzički izraz, kolekciju od 30 nezaboravnih numera i reviju stilova koji su obeležili zlatnu dekadu rock and roll muzike, dekadu šezdesetih.

 

    Autorski tandem Lennon-McCartney, stvaralačko jezgro benda, obeležio je svojim radom čitavu jednu epohu, ostavljajući pečat u vremenu kao putokaz za sve one zaljubljenike u rock and roll u potrazi za kreacijom, novih horizontima i vlastitim identitetom u moru komercijale. Beli album bio je jedan od vrhunaca neprevaziđenog kreativnog tandema – uz malu pomoć prijatelja Georgea Harrisona i Ringo Starra, ploča za sva vremena i počasno mesto na policama svakog ljubitelja rock and roll magije liverpulske četvorke.

 

     Nakon enormnog uspeha albuma Sgt. Pepper's lonely hearts club band i euforije koju je pratilo njegovo pojavljivanje, potom šoka nakon iznenadne smrti njihovog slavnog menadžera Briana Epsteina (koji ih je kako-tako držao na okupu, u normali i uticao na to da se što manje bave uzavrelom političkom situacijom i komentarima, dajući akcenat njihovoj kreativnosti i pionirskoj ulozi u svetu rokenrol stvaralaštva) i uzdrmanog duha zajedništva koji ih je činio najpopularniim bendom u istoriji rokenrola, a napokon i gorko-otrežnjavajućeg iskustva sa prvim pravim neuspehom – albumom Magical mistery tour (kao i istoimenim TV filmom), Beatlesi se na neko vreme povlače iz javnosti u mir i utočište koje im je donela Indija, tačnije Rišikeš, mesto gde su se posvetili transcendentalnoj meditaciji i istočnjačkom duhovnom promišljanju kod svog novog gurua – Mahariši Maheš Jogija.

 

   Boravak u miru Rišikeša, daleko od Britanije i očiju javnosti (kao i starih navika – konzumiranja marihuane i LSD-a kao neophodnih relaksirajućih i kreativnih energenata) značajno je obnovio njihovu kreativnu energiju početko 1968. godine i očistio umove od psihodeličnih eksperimenata za nešto što će se vremenom pokazati kao njihov najkreativniji domet i vrhunac benda koji je obeležio jednu epohu i duh jednog jedinstvenog vremena – deceniju šezdesetih. Ideje za White album prosto su navirale u miru i dokolici, daleko od sveta koji su sami stvorili svojom jedinstvenom kreativnošću, duhom i energijom. Duh jedinstva na žalost je lagano nestajao, ali, što se kreativnosti i ideja tiče Beatlesi su se bližili svom najblistavijem periodu koji ironično kulminira njihovim poslednjim albumom – pločom Abbey road (ne računajući naredne dve godine njihovih ništa manje bitnih i plodonosnih solo karijera i posebno početnih projekata tipa - John Lennon/ Plastic Ono band, All things must pass, Band on the run, Imagine).

 

     Prazne, bele korice albuma simbolizovale su na neki način stanje benda pred skorašnji raspad, grupu sjajnih, kreativnih umetnika na zajedničkom projektu. Bilo je to burno vreme nemira i stalnih previranja, simbolično ovekovečeno kroz stvaralaštvo The Beatlesa. Trideset pesama, životnih priča okupljenih na jednom albumu, slika su buntovne 1968.-e godine, unutrašnjih i spoljašnjih promena pojedinca i društva, večne čovekove dileme kojim putem krenuti.

 

Dear Prudence, won't you come out to play?

Dear Prudence, greet the brand new day

The sun is up, the sky is blue

It's beautiful and so are you

Dear Prudence, won't you come out to play?

 

Dear Prudence, open up your eyes

Dear Prudence, see the sunny skies

The wind is low, the birds will sing

That you are part of everything

Dear Prudence, won't you open up your eyes?

 

Look around round

Look around round round

Look around

 

Dear Prudence, let me see you smile

Dear Prudence, like a little child

The clouds will be a daisy chain

So let me see you smile again

Dear Prudence, won't you let me see you smile?

 

Dear Prudence, won't you come out to play?

Dear Prudence, greet the brand new day

The sun is up, the sky is blue

It's beautiful and so are you

Dear Prudence, won't you come out to play?

    McCartneyjevski strasno otpevana, rock and rollerski kotrljajuća i pop oblandom uvijena Back in the USSR otvara ovaj nestvarni, dupli album i uvodi slušaoca u magični svet Beatlesa, uvek tako jednostavan, svež, pun mašte, divne lirike, sekvenci neodoljivog ludila, šarma, kreativnosti i harmonija koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Bila je to mekartnijevsko-rokenrolerska parodija na čuvene rok klasike – Chuck Berryjev  Back in the U.S.A. i  pesmu Beach Boysa California girls, napisana za vreme boravka u Indji. Pesma je izazvala konzervativnu reakciju protiv Beatlesa u Americi, koju je predvodio John Birch Society koji je optužilo grupu za poticanje komunizma. Back In The USSR postala je omiljena pesma ruskih obožavaoca The Beatlesa, koji su je čuli preko kaseta prokrijumčarenih u zemlju.

Sedio sam za stolom za doručak i McCartney je sišao sa svojom akustičnom gitarom i svirao je Back In The USSR, a ja sam mu rekao da ono što trebaš učiniti je pričati o devojkama diljem Rusije, Ukrajine i Gruzije, priseća se Mike Love, pevač, tekstopisac i jedan od osnivača kultnog američkog benda Beach boys. Bio je dosta kreativan da mu nije trebala nikakva lirska pomoć od mene, ali ja sam mu dao ideju za taj mali deo. Mislim da je bilo lako i duhovito od njih da snime Beach Boyse.

 

  Zanimljiva je zloslutna činjenica koja se odvijala u pozadini snimanja ove čistokrvno rokenrolerske, nadahnute i poletne pesme – naime, zbog sve većih ličnih i umetničkih (pre)tenzija između članova benda, načina viđenja rada, odabira pesama i iznalaženja novih načina izražavanja svakog od člana liverpulske četvorke čiji se duh zajedništva i spontanosti lagano topio i nestajao pred naletima ego tripova, pre svega glavnog tvoračkog tandema Lennon-McCartney, u jednom momentu nepremostivih nesuglasica tokom snimanja Ringo Starr odlučuje da napusti bend (varljivog leta 1968. godine, meseca avgusta, da bi se nešto kasnije vratio na nagovor nekadašnjih prijatelja), tako da je gromoglasni zvučni rokenrolerski zid zvani Back in The USSR nastao sa McCartneyjem na bubnjevima, Harrisonom na gitari i Lennonom na basu. Mit je počeo lagano da se kruni i u narednih godinu-dve i formalno je nestao. Beli album, svojom dvoznačnom magijom je obeležio vrhunac i početak kraja jedne legende.

 

Draga Prudence napisao sam ja. Napisana je u Indiji. Pesma o sestri Mie Farrow, koja je izgledala kao da je pomalo klonula, predugo meditirala i nije mogla izaći iz male kolibe u kojoj smo živeli. Odabrali su mene i Georgea da je pokušamo izvući jer nam je verovala. Izvukli smo je iz kuće. Bila je zaključana tri nedelje i nije htela izaći, pokušavajući doći do Boga brže od bilo koga drugog. To je bilo takmičenje u Maharishijevom kampu: ko će prvi postati kosmičan. Ono što nisam znao je da sam  ja već bio kosmičan, prisećao se John Lennon kroz smeh jedne od čudesnih indijskih epizoda.

 

    Raznovrsna pop-rock kolekcija, obeležena snažnim autorskim pečatom, predstavlja snagu umetničkog izraza koji vas veže svojom neposrednošću i neuhvatljivom unutarnjom logikom. Preko snažnih Lennonovih rokerskih impresija i igara rečima - Dear prudence (jedna od mnogih The Beatles pesama nastalih tokom njihovog boravka u Indiji, kod gurua transcendentalne meditacije Maharišija, u kojoj je Lennon isprobao novu tehniku sviranja akustične gitare pod uticajem Donovana – finger picking style, posvetivši je Prudens (Prudence), sestri legendarne glumice Mie Farou (Mia Farrow, koja je upravo te, 1968. godine snimala kultni film Romana Polanskog - Rosemary’s baby), tokom njihove istovremene epizode sa Maharišijem i transendentalnom meditacijom), stižemo do još jednog Lennonovog bisera - Glass onion, lirskih pasaža otpevanih strasno, neponovljivim vokalom. Ona predstavlja zajedljivo Lennonovo poigravanje dubinama (tako moćno i sarkastično najavljeno godinu dana ranije vanvremenskim singlom I am the walrus) koje su hipnotisani obožavatelji tražili u pesmama Beatlesa (njihovim skrivenim porukama i značenjima), njegovu beskrajnu gorčinu, sarkastičnu igru rečima, prezasićenost The Beatlesima i ulogom koju je vremenom morao da igra i ponavlja do u beskraj – nametnutom od strane fanatične publike i industrije isprazne zabave željne uvek novih senzacija i idola, profita radi, naravno.

 

  Na Glass Onionu  Beatlesi su se odlučili malo zabaviti s lirskim referencama na svoje ranije pesme (Strawberry fields forever, I am the walrus, Lady Madonna, The fool on the hill, Fixing a hole). Na neki čudan, samo njemu svojstven, dvosmislen i ironičan način, Lennon je sve više svestan kraja priče o Beatlesima (i svog što bezbolnijeg načina da se uz pomoć Yoko Ono izvuče iz cele te farse) pokušao kroz tekst pesme ironično prokomentarisati celu naduvanu priču oko Beatlesa i ujedno se zahvaliti McCartneyju na svemu što čini da bi se grupa održala na okupu (prepuštajući mu, prećutno, lidersku ulogu u bendu i sve više se okrećući sebi, Yoko Ono i vlastitim umetničkim vizijama koje su težile nečemu sasvim drugačijem, avangardnijem uz postepenu sve veću političku angažovanost unutar vremena radikalnih društvenih promena). Lennon je bio taj koji je namerno koristio besmislice u tekstovima da bi dodatno zbunio publiku koja je tražila dubinu i poruke unutar pesama Beatlesa.

 

  1967. godine Stephen Bayley, koji je u to vreme bio student u staroj školi Quarry Bank Johna Lennona u Liverpoolu, napisao je pismo Lennonu da mu kaže da učitelj priprema razred da analizira pesme Beatlesa. Zamolio je Johna da objasni svoje pisanje pesama, na što mu je Lennon uzvratio: Sve moje pisanje  oduvek je bilo za smeh ili zabavu ili kako god već to nazvali - ja to radim prvo za mene - što god ljudi kasnije naprave, ne mora nužno odgovarati mojim razmišljanjima o tome, u redu? To vredi za bilo čije kreacije, umetnost, poeziju, pesmu - misterije i sranja koji su izgrađeni oko svih oblika umetnosti ionako treba razbiti.

 

  Preispitujući sebe i sopstvenu prošlost, ulogu u The Beatlesima i tražeći novu životnu i umetničku misiju, smisao svog stvaralaštva i samog postojanja, Lennon se brutalno obračunavao sa svim nametnutim pravilima, očekivanjima, lažima i pričama, tačnije snom koji se sve više odbijao od zidove stvarnosti. Narkotici su činili poslednju liniju odbrane od stvarnosti koja je nemilosrdno nadirala ispod površine lažnog sjaja.

 

Lennon je svoju drsku stranu prihvatio sa pesmom Glass Onion, autoreferencijalnom pesmom koja paradira kao simbolična. Umesto toga, dizajnirana je kako bi prevarila obožavaoce da misle kako njihove pesme znače više nego što zapravo čine.

 

   Duhovitost, kreativnost i urođeni talenat, intuiciju da oseti pravi trenutak i duh vremena, potreba za nečim sasvim novim i iskrenijim izbijali su iz svih pora njegovog umetničkog bića. Razlaz sa Beatlesima, nečim što je sve više smatrao iluzijom bio je neminovan - samo su se rascep i gorčina sa kojima je doživljavao sebe unutar priče kojoj više ničim nije pripadao sve više produbljivali. Glass onion je bio jedan od vrhunaca Lennonove gorčine i nezadovoljstva situacijom u koju je sve dublje tonuo izigravajući po inerciji ono što već odavno nije iskreno osećao.

 

I told you about strawberry fields

You know the place where nothing is real

Well here's another place you can go

Where everything flows

Looking through the bent backed tulips

To see how the other half live

Looking through a glass onion

 

I told you about the walrus and me, man

You know that we're as close as can be, man

Well here's another clue for you all

The walrus was Paul

Standing on the cast iron shore, yeah

Lady Madonna trying to make ends meet, yeah

Looking through a glass onion

 

Oh yeah

Oh yeah

Oh yeah

Looking through a glass onion

 

I told you about the fool on the hill

I tell you man he living there still

Well here's another place you can be

Listen to me

Fixing a hole in the ocean

Trying to make a dove-tail joint, yeah

Looking through a glass onion...

 

  Što se tiče značenja stvarne fraze Stakleni luk (Glass onion), knjiga Davida Quanticka Revolucija: Izrada Belog albuma Beatlesa donosi vrlo uverljivo objašnjenje: Stakleni luk je podrugljiva melodija u kojoj Lennon posvuda razbacuje izmišljene tragove o nepostojećoj zagonetki i poziva nas sve da napravimo budale od sebe pokušavajući to razrešiti. Odgovor - nalazi se u naslovu. Stakleni luk izuzetno je prigodno nazvana pesma. Ogulite slojeve luka i tu, naravno, nema ništa, ali sa staklenim lukom ne morate ni guliti. Bitno njegovo ništavilo izloženo je svima da ga vide.

 

  Bila to Johnova namera ili ne, stvarni stakleni luk velika je staklena boca koja se koristila na brodovima za držanje vina ili rakije, ručno pravljena da bude veća na dnu kako bi se sprečilo njeno prevrtanje. Iako se čini da nalikuje luku, možemo se samo pitati može li iko pokušati progledati kroz nju (Looking through a glass onion) s bilo kojim uspehom?! Lennonova sarkastična zamka, igra reči i poigravanje smislom nije slušaocima i tumačima pesme davala nikakve nade. Pesma je u svom punom, sarkastičnom sjaju ostala (s)misaono neprozirna, nemoguća za prokljuviti svima onima koji su uzaludno tražili smisao tamo gde ga s namerom nije ni bilo ili je prosto upakovan tako da se višeznačno poigra sa svima, kao i Lennon sa ovom i mnogim drugim pesmama i samim smislom postojanja fenoma the Beatles. Bio je to još jedan njegov čudesan trip, nadrealno posmatranje sveta iz samo njemu u potpunosti znanog, naizgled uvrnutog, iskrivljenog ugla – kroz neprozirnost staklenog luka koji dodatno iskrivljuje ionako nesigurnu, umetničku percepciju stvarnosti.

 

     Sledila je potom nezaboravna stvar, onu koju posebno volim (pesma koja ima neku posebnu boju, unutrašnju snagu, mistiku, strast, lepotu, neizrecivost poetske note, pesma koja je tako dobro otpevana i koja možda na najbolji način pokazuje svu snagu i neponovljivost lenonovog glasa, talenta, harizmatičnosti i unikatnosti odabranih, Bogom danih) - Happiness is a warm gun, za koju je sam Lennon tvrdio:

 

To je još jedna od onih koje volim. Kažu da je to pesma o drogama, ali je više o rock’n’rollu nego o drogama. To je neka vrsta istorije rock’n’rolla. Naslov sam uzeo iz jednog američkog magazina o puškama. Ne znam zašto ljudi pričaju da je to igla za heroin. Samo sam jednom video kako je to neko radio sa iglom i više to ne bih mogao ni da vidim.

 

   Sam naslov ove krajnje originalne i kompleksne pesme uzet je iz slogana američkog Nacionalnog udruženja vlasnika oružja, koji je Lennon video u jednom od časopisa o oružju: Pomislio sam kako je fantastično, uvrnuto, to reći: topao pištolj upravo znači da ste nekog upucali. Čitav prvi deo pesme sklopljen je od uvrnutih fraza, koje je Lennon (kao veliki zaljubljenik i majstor igre rečima, ironičan i sarkastičan, što se najbolje vidi u njegovim prethodno objavljenim knjigama: In his own write i A spaniard in the works, 1964.) nasumično, uzimajući pojmove i neobične likove i situacije iz svakodnevnice, kao umetnik koji je prednost uvek davao intuiciji prilikom stvaranja, slobodnim asocijacijama smišljao spontano (uz malu pomoć prijatelja i psihodeličnog putovanja na LSD-u). Strastvena veza s Yoko Ono (koja je te godine, po povratku iz Indije, planula punim žarom nakon formalnog razvoda Lenona od prve supruge, Cynthije Lennon, ljubavi iz školskih dana) bojila je tadašnje Lenonove tekstove erotskim značenjem (simbolično, Yoko Ono je predstavljala Mother Superior koja se pojavljuje unutar ove pesme, Lennonovu erotsku i fantaziju novog majčinskog lika (deo teksta – jump the gun tumači se kao seksualna metafora), koja je u sebi sublimirala svu onu emociju i energiju koja mu je nedostajala nakon smrti rano preminule majke Julije – o kojoj peva u istoimenoj pesmi sa Belog albuma, maštajući istovremeno o Yoko Ono).

 

Početna inspiracija za pesmu Happiness is a warm gun bila je s naslovna strana časopisa koji se bavio oružjem. Ali to je bio početak moje veze s Yoko i tada sam bio vrlo seksualno orjentisan. Kad nismo bili u studiju, bili smo u krevetu, objasnio je kasnije Lennon.

 

    Lennon je istovremeno negirao sve aluzije javnosti da je pesma posvećena drogama, pre svega heroinu (što bi na neki način već sam naziv pesme mogao da opovrgne, ali ...) u čiji je relaksirajući svet opijenosti tada tonuo oslobađajući se istovremeno sveta halucinogena i tereta slave Beatlesa koja se lagano raspršivala kao iluzija (radeći istovremeno sa Yoko Ono sve više na samostalnim projektima i avangardnim muzičkim formama – pre svih, u isto vreme kad i na Belom albumu The Beatlesa, albumu Two virgins, koji se pojavio gotovo u isto vreme kad i Beli album, krajem 1968.). John Lennon je pesmu Happiness is a warm gun opisao kao neku vrstu istorije rokenrola.

 

   Happiness is a warm gun predstavljala je mešavinu tri ili četiri zasebna fragmenta naglašenih tekstom prepunim višeznačnih aluzija i asocijacija na različite teme, događaje i ličnosti, otpevana impresivno emotivno Lennonovim jedinstvenim vokalom koji u sebi krije pritajeni bluz i jedinstvenu izražajnu, magičnu notu privlačnosti.

 

Muzički gledano, pesma Happiness is a warm gun sastoji se od četiri dela: uvoda s okidanjem prstima u tradicionalnom stilu, koji s neutešnog e-mola prelazi u razljućeni a-mol; lidijski deo u troosminskoj meri, koji uključuje i bluzerske nepravilnosti. Duplo ubrzani nastavak u istom tonalitetu i, manje-više, rokerskom stilu i dugi zaključni u c-duru, uz korišćenje standardnog du-vap dela iz pedesetih.

 

  Relaksirajući uticaj ljubavi Yoko Ono - nove superiorne majke, ljubavi i erotske Lennonove fantazije, kao i blažena obamrlost pod dejstvom heroina obojili su ovu genijalnu pesmu posebnom, vanvremenskom magijom, dugim emotivnim i asocijativnim psihodeličnim duhovnim putovanjem Johna Lennona na jednom od svojih kreativnih vrhunaca – od početnog, depresivnog raspoloženja pesme, potom penjanja kroz klasičnu lenonovsku ironiju i autodestruktivni očaj do kosmičkog ispunjenja koje odbacuje iscrpljujuću strepnju, Lennon nas vodi kroz svoj jedinstveni duhovni i umetnički svet ispunjen bolnom iskrenošću i sarkazmom i obojen njegovom karakterističnom blues setom u glasu koja vas veže i dira direktno u srce – tako jedinstveno, senzibilno i neponovljivo kako je samo on to mogao u beskraju univerzuma zvanog rokenrol.

 

  I zvuk, i višeznačni, asocijativni tekst, aranžman, magične ritmičke promene i melodija koja kulminira u refrenu svojom neobičnom, nestvarnom lepotom obojena glasom koji dira dušu (i čuveni uzdah u momentu pre no što vas emotivni krešendo zauvek odvede putem lenonovskog čudesnog duhovnog univerzuma – gde ništa nije stvarno i traje večno), doprineli su tome da ovaj večni Lennonov biser, koji funkcioniše na nivou emocionalne aluzije, ostane jednom od najuzbudljivijih pesama The Beatlesa, istinskim remek-delom nadahnutog, uvrnutog i iznova rođenog, pravog Johna Lennona.

She’s not a girl who misses much
Do do do do do do, oh, yeah

She’s well acquainted
With the touch of the velvet hand
Like a lizard on a window pane
The man in the crowd with the
Multicolored mirrors on his hobnail boots

Lying with his eyes
While his hands are busy working overtime
A soap impression of his wife
Which he ate and donated to the National Trust

I need a fix cause I’m going down
Down to the bits that I left uptown
I need a fix cause I’m going down

Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun

Happiness is a warm gun
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
When I hold you in my arms
(Oh yeah)
And I feel my finger on your trigger
(Ooo, oh yeah)
I know nobody can do me no harm
(Ooo, oh yeah)

Because happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm gun, yes it is
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm, yes it is, gun
(Happiness, bang bang, shoot shoot)
Well, don’t you know that happiness is a warm gun mama
(Happiness is a warm gun yeah)

      Od kreativne moći i nadahnutosti prethodno navedenih The Beatles pesama sa Belog albuma do eksperimenta u Revolution no. 9, svojevrsnog radikalnog avangardnog poniranja u unutarnji svet autora i pomaka ka nečemu drugačijem, prostiralo se nepregledno polje duhovne kreativne avanture četvorice neponovljivih autora unutar celokupne istorije pop rok muzike. Pesma Revolution no. 9 osmominutna proba slušnih, slobodnih asocijacija, zvučni je Lennonov kolaž, avangardni eksperiment nastao iz više delova tokom juna 1968. godine u legendarnim londonskim Abbey road studijima, produciran od strane još jednog Beatles maga – slavnog Georgea Martina, sa Geoffom Emerickom kao tehničarem. Bilo je to lennonovsko otkačeno-nadrealno-sarkastično-tmurno viđenje pop muzike, nastalo pod uticajem eksperimentisanja s konkretnom muzikom avangardnih kompozitora Johna Cageaa i Karlheinz Schtockhausena (uz malu pomoć Harrisona i Yoko Ono).

 

Revolution no. 9 je bila nesvesna slika onoga što ja zapravo mislim da će se dogoditi kada se dogodi; baš kao crtež revolucije.

 

  Bilo je to lenonovsko sarkastično i avangardno razmrdavanje učmale malograđanske svesti, menjanje percipiranja nametnute stvarnosti – tzv. jedine moguće stvarnosti, koja je osmišljena u vladajućim krugovima u svrhu umrtvljivanja radnika i običnog sveta u iluzije blagostanja i opšte apatije, stanja koje je u potpunosti odgovaralo uzdrmanim vlastima u jednom haotičnom vremenu burnih protesta i pokušaja menjanja sveta i svesti ljudi. Bila je to Lennonova sarkastična žaoka i izazov elitnim i pohlepnim krugovima, učmalim, komercijalizovanim umetničkim krugovima, bio je to njegov iskorak koji će ga u budućnosti odvojiti u potpunosti od sveta The Beatlesa i povesti vodama avangarde, ličnog samopreispitivanja i gorčini solo albuma – bolno iskrenih i političkih angažovanih, na momente i radikalizovanih.

 

Mislio sam da zvukom slikam revoluciju, ali pogrešio sam. Greška je bila u tome što je to bila kontrarevolucija, objašnjavao je kasnije Lennon jednu od svoje dve revolucije koje se pojavljuju na ovom albumu. Treća, malo ubrzanija, ostavljena je za singl. Oslanjajući se, uobičajeno, na vlastitu intuiciju (svoje najjače kreativno oružje, ono što ga je činilo tako posebnim, kreativnim, maštovitim, originalnim), Lennon nam svojom nadrealnom i provokativnom kompozicijom prezentuje nesvesne elememnte svoje neverovatne kreativnosti (istorija rokenrola beleži da je bio autor preko 300 pesama tokom svoje celokupne karijere, stvorivši u tih dvadesetak godina mnoštvo klasika za sva vremena i eksperimentišući pionirski i avangardno oslobađajući prostor i udarajući temelje za mnoge potonje autore i pravce svojim vizionarskim, hrabrim delovanjem unutar rokenrola) i maštovitosti kroz nasumičnu interakciju fragmenata snimaka (smeštenih unutar graničnog područja između sna i buđenja) i svesno ironičan i sarkastičan omaž klišeima – svoju duhovnu revoluciju i korenitu transformaciju ličnosti (koja kulminira njegovim prvim pravim solo albumom iz 1970. – John Lennon – Plastic Ono band).

 

     Ne prilagođavaj svoj mozak, greška je u stvarnosti, bio je čuveni hipi slogan tih godina koji je unutar Revolution no.9 lenonovski transformisan u zvučni kolaž na čudesan način i koji komentariše kvalitet svesnosti jednog uzbudljivog, radikalno buntovnog vremena. Kreativna nasumičnost, oslobađanje uma dotadašnjih okova stvarnosti i nametnutih, krutih normi konzervativizma i prepuštanje slučajnosti bili su posledica, pre svega, tadašnjeg masovnog konzumiranja halucinogena – LSD-a, omogućivši mašti i intuiciji probuđenog Lennona revolt protiv svega onoga što je smatrao zastarelim izvesnostima prethodnih generacija – Lennonov sarkazam i radikalizam samo su dodatno ojačali novu, avangardnu notu njegovog umetničkog izraza. Uticaj Yoko Ono, njegove nove ljubavi bio je više nego značajan i vremenom sve jači na buduće Lennonove projekte, posebno solo albume i singl ploče koji su usledili dok je još formalno bio član The Beatlesa (period 1968.-1969.). Uz avangardni umetnički izraz i radikalizam išli su i njegovo sve snažnije političko angažovanje, koje će ga na kraju odvesti u smrt – postao je previše ozbiljna i neprihvatljiva pokretačka snaga mnogih slobodarskih pokreta, preselivši se početkom sedamdesetih u Ameriku.

 

I'm so tired, I haven't slept a wink

I'm so tired, my mind is on the blink

I wonder should I get up and fix myself a drink

No, no, no

 

I'm so tired I don't know what to do

I'm so tired my mind is set on you

I wonder should I call you but I know what you would do

 

You'd say I'm putting you on

But it's no joke, it's doing me harm

You know I can't sleep, I can't stop my brain

You know it's three weeks, I'm going insane

You know I'd give you everything I've got

For a little peace of mind

 

I'm so tired, I'm feeling so upset

Although I'm so tired I'll have another cigarette

And curse Sir Walter Raleigh

He was such a stupid git

 

You'd say I'm putting you on

But it's no joke, it's doing me harm

You know I can't sleep, I can't stop my brain

You know it's three weeks, I'm going insane

You know I'd give you everything I've got

For a little peace of mind

I'd give you everything I've got

For a little peace of mind

I'd give you everything I've got

For a little peace of mind

 

   Sledili su ih potom McCartneyjevi komadi Ob-la-di ob-la-da (lepršava i spontana, mccartyjevski sladunjava pop melodija koja naziv duguje izrazu jednog njegovog prijatelja iz Nigerije - Ob la di, ob la da, život ide dalje, bra (brother), na neki način njegov omaž jamajčanskog razigranom ska izrazu. Lennon, tada ludo zaljubljen u Yoko i heroin, mrzio je da radi na ovoj Paulovoj pesmi nazivajući je sranje Paulove bake), Martha my dear (ritmički najneobičnija McCartneyjeva pesma, najpoletnije iskazivanje njegove lepršavosti i pop melodičnosti, vežba za klavir i posveta njegovom kućnom ljubimcu, psu kojeg je nazvao Marta), Blackbird (njegova akustična gitara i vokal stvorili su još jedan vanvremenski, biserni pop klasik, još jednu predivnu posvetu korenima moderne muzike – bluzu i kantriju. Tekst pesme bio je inspirisan pokretom za građanska prava u Americi, crnačkim pokretom koji je metaforično nazvan Blackbird), I will (ležerno-sentimentalna smirujuća pop jednostavnost, ljubavna pesma, jedna od onih nastalih tokom boravka u Indiji) i Mother nature son (u potrazi za duševnim mirom i seoskom idilom, u vreme sve većih tenzija unutar benda, McCartney je ovu sjajnu kompoziciju komponovao u vreme boravka u Indiji, proleća 1968., pod uticajem jednog od predavanja gurua transcendentalne meditacije Maharišija) mnogi u nizu pop klasika iz pera neprevaziđenog, liričnijeg dela kultnog stvaralačkog tandema Beatlesa, a zatim i (priča o ovom magičnom albumu ne drži se striktno hronološkog redosleda pesama na nosaču zvuka, već mnogo više prati njenu kreativnu razuđenost, šarolikost, čak i misao da je na neki način preopširna i da su neke od pesama bile tu kao čista popuna albuma između solo klasika, razjedinjene celine nekadašnjeg benda u ostavci, tadašnjih umetnika na vrhuncu ego tripova) Lennonova I'm so tired (napisana u Indiji, nastavak sanjarenja sa Revolvera i I am only sleeping, tačnije jedan od njegovih komentara na nesanicu izazvanu nedeljama uzaludnih pokušaja transcendentalne meditacije koja se na kraju pokazala kao obična farsa i gubljenje vremena).

 

I’m so tired jedna je od mojih pesama nastalih tokom boravka u Indiji. Nisam mogao spavati nakon celodnevnog meditiranja. Jedna od mojih omiljenih pesama. Jednostavno mi se sviđa kako to zvuči, i dobro je pevam, pričao je John Lennon s oduševljenjem.

 

    Lennonovska Sexy sady brutalno je ciničan osvrt na svu tu parodičnu indijsku epizodu The Beatlesa, njegov karakterističan jetki cinizam uz klavirsku pratnju i karakterističnu setu u glasu, gorčina proizašla iz svega onoga što je morao da trpi zarad sna zvanog Beatles magija - What have you done, you made a fool of everyone, opraštajni su Lennonovi stihovi upućeni Maharišiju).

 

To je bilo napisano baš kad smo odlazili iz Indije, objašnjavao je John nastanak pesme Sexy sadie, čekajući da se naše torbe spakuju u taksi koji kao da nikad neće doći. Mislili smo: Namerno zadržavaju taksi kako ne bismo mogli pobeći iz logora ovog luđaka. A s nama je bio i ludi Grk koji je bio paranoičan kao pakao. Stalno je govorio: To je crna magija, crna magija. Zauvek će te zadržati ovde.

 

    Harrisonova bluzirana While my guitar gently weeps, bila je možda najbolji dokaz kakav se skriveni talenat krio u senci tandema Lennon-McCartney, talenat koji je ovom božanstvenom pesmom neizrecivo zablistao. Na njegovu filozofsku poemu o suštini života – Within you, without you ljubavi i samog postojanja čoveka, nadovezuje se, godinu dana kasnije, svojom nestvarnom muzičkom lepotom, blues emocijom i radošću čoveka koji iskreno voli i čija gitara nežno jeca trepereći u srcu poput čiste ljubavi muškarca prema ženi božanstvena While my guitar gently weeps.

 

   Kao i većina pesama sa Belog albuma, veliki deo ove antologijske numere urađen je tokom boravka The Beatlesa u Indiji, početkom 1968.. Pesma While my guitar gently weeps po prvi put je snimljena 25. jula 1968. u Abbey road studiju, u znatno skromnijoj verziji od završne (verzija u kojoj Harrison svira akustičnu gitaru u pratnji McCartneyja na orguljama). Nezadovoljan prvobitnom verzijom pesme – načinom  ozbiljnosti na koji su je shvatali ostali članovi benda (kako je Harrison kasnije objašnjavao u to vreme Lennonov i McCartneyjev ego su bili narasli do nivoa neizdržljivosti, potcenjivački gledajući na njegove pesme i ne ulažući gotovo nikakvog vremena ni truda oko rada na njegovim pesmama – koje su uglavnom odrađivane, ako se baš moralo), Harrison je tokom avgusta i septembra iste godine proveo oko 37 sati u studiju da bi dobio ono što je zaista hteo – jedan od svojih najlepših bisera, u a-molu, uz malu pomoć prijatelja – Erica Claptona, tadašnjeg člana bluz rok benda Cream i vrsnog maestra na gitari.

 

   George se priseća Claptonove početne nevoljnosti, nakon poziva da se pridruži kao gitarista na snimanju pesme While my guitar gently weeps:

 

Vozio sam se u London s Ericom Claptonom i rekao sam mu: Šta radiš danas? Zašto ne dođeš u studio i odsviraš mi ovu pesmu? Rekao je: O, ne. Ne mogu to učiniti. Niko nikad ne svira na pločama The Beatlesa. Rekao sam, Vidi, to je moja pesma i želim da sviraš na njoj. Tako je Eric ušao, a ostali su bili dobri kao zlato - jer je on bio tamo. Takođe, ostavilo mi je slobodu samo svirati ritam i raditi vokal. Tako je Eric to odsvirao, a ja sam mislio da je to stvarno dobro. Zatim smo je ponovno preslušali, a on je rekao: Ah, ipak postoji problem; nije dovoljno Beatley.

   U intervjuu za magazin Guitar Player iz 1987. godine  Harrisona su pitali je li mu to povredilo ego tražeći od Claptona da svira na pesmi. Ne, moj ego je radije želeo da Eric svira na pesmi. Reći ću vam, jednog sam dana radio na toj pesmi s Johnom, Paulom i Ringom, ali njih to uopšte nije zanimalo. A u sebi sam znao da je to lepa pesma.

  Pesma je poslužila kao Harrisonov komentar na disharmoniju unutar Beatlesa nakon njihovog povratka s proučavanja transcendentalne meditacije u Indiji početkom 1968. (sa kojeg se Harrison vratio trajno promenjen i produhovljen, dok je povratak ostatka ekipe više ličio na povratak sa relaksirajućeg turističkog odmora, neku vrstu razglednice iz egzotične Indije). Taj nedostatak drugarstva i empatije odražavao se u početnoj apatiji benda prema pesmi (kao uostalom i  prema celokupnom dotadašnjem radu Harrisona koji je bio često potcenjen i na čije se pesme gledalo na nešto od manjeg značaja, na šta se nastojalo utrošiti što manje studijskog vremena i truda), kojoj se Harrison suprotstavio pozivom svog prijatelja i povremenog saradnika , maestralnog Erica Claptona.

 

Istočni koncept  nam govori da šta god da se dogodi, upravo je ono što treba biti, svaka sitnica koja se desi ima svoju svrhu. Dok moja gitara nežno plače bila je jednostavna studija koja se temeljila na toj teoriji. Nasumice sam uzeo knjigu (I ching), otvorio je, video reči nežno plače, a zatim sam ponovo polegao knjigu i započeo pesmu, objašnjavao je Harrison ideju o nastanku jedne od njegovih najpoznatijih i najcenjenijih pesama, trenutak kad je vidno sazreo kao kantautor dostojan ugleda i pažnje kao i nenadmašni dvojac u čijoj seni je sazrevao godinama unazad. Harrison ponovno preispituje temu univerzalne ljubavi i filozofske zabrinutosti koje su se ogledale u njegovim kompozicijama pod otvorenim indijskim uticajem. Bila je to blues jadikovka za time kako je univerzalna ljubav prema čovečanstvu latentna kod svih pojedinaca, ali ostaje neostvarena.

 

Gledam u tebe i vidim gde je ljubav zaspala

Dok moja gitara nežno plače

Pogledah ka podu i vidih da ga je potrebno očistiti

A moja gitara još uvek nežno plače

 

Ne znam zašto ti niko nije još rekao

Kako da otkriješ svoju ljubav

Ne znam kako neko može da upravlja tobom

Oni te kupuju i prodaju

 

Gledam u svet i primećujem da se okreće

Dok moja gitara nežno plače

Pri svakoj grešci moramo sigurno naučiti

A moja gitara još uvek nežno plače

 

Ne znam kako si bila iskorišćena

Bila si tako i ti loše naravi, isto

Ne znam kako si bila prevarena

Niko te nije upozorio

 

Gledam u tebe i vidim gde je ljubav zaspala

Dok moja gitara nežno plače

Gledam samo u tebe

A moja gitara još uvek nežno plače

 

  John Lennon svira ritam gitaru, dok Paul McCartney daje nadahnuti klavirski deo, koji se otvara prepoznatljivim uvodom uoči prvog rafala gitare nadahnutog Erica Claptona, i nastavlja predivno podupirati čitav komad. Georgeov setan i dirljiv vokal inspirisan je legendom soula – Smokey Robinsonom, dok mu snažno pomaže Paul, pre nego što se Claptonova virtuozna solo gitara uzdigne iznad moćne i teške rock podloge. Dugačka koda raste iznova i iznova dok bluzerska zvučna energija donosi završni udarac, milion milja udaljen od akustičnih početaka (prvobitne verzije) ove božanstvene, hipersenzibilne i inspirativne pesme.

 

   Bio je to period punog sazrevanja Georgea Harrisona – i kao čoveka i kao muzičara i kao poete. Ništa manje nije značajna i njegova jetka Piggies, socijalni, satirični komentar na klasne razlike, satirični, gorki komentar na licemerje i nasilnost tadašnjeg društva pod snažnim uticajem Orwellove  Animal’s farm, harisonovski biserni eksperiment u baroknom stilu, uz malu pomoć harpsikorda (čembala).

 

Have you seen the little piggies

Crawling in the dirt?

And for all the little piggies

Life is getting worse

Always having dirt to play around in

 

Have you seen the bigger piggies

In their starched white shirts?

You will find the bigger piggies

Stirring up the dirt

Always have clean shirts to play around in

 

In their styes with all their backing

They don't care what goes on around

In their eyes there's something lacking

What they need's a damn good whacking

 

Everywhere there's lots of piggies

Living piggy lives

You can see them out for dinner

With their piggy wives

Clutching forks and knives to eat their bacon

 

   Svojom lucidnom i teškom satirom na građansko društvo, u najboljoj tradiciji jednog od velikana britanske književnosti – Georgea Orwella i njegove čuvene Životinjske farme, Harrison pesmom Svinje slika duh jednog buntovnog i prelomnog vremena sukoba kontrakulture i establišmenta, zadnjeg radikalnog pokušaja menjanja sveta na bolje. Bila je to orvelovska satira o pohlepi i konzumerizmu. Sarkazam rokenrola Beatlesa (pesma je urađena u baroknom stilu, kao neviđen, sarkastičan kontrast onome što zapravo prikazuje), vešto ukomponovan sa uzvišenošću klasičnih uticaja i zvuka čembala, violine, viole i violončela dominira atmosferom ove provokativne numere (kao kontrast zajedljivosti i cinizmu Georgeovog oporog vokala koji oslikava atmosferu bahatih, pohlepnih i stvorenja koja grokću u svojoj prežderanosti), jednog od uvrnutih bisera jedinstvene muzičke kolekcije, revije rokenrol stilova šezdesetih i preseka duha vremana – Belim albumom.

 

To je bilo napisano o tipu u Maharishijevom meditacijskom kampu koji je uzeo kratku pauzu kako bi otišao ustreliti nekoliko jadnih tigrova, a zatim se vratio u zajednicu s Bogom. Nekad je postojao lik po imenu Jungle Jim i kombinovao sam ga s Buffalo Billom. To je neka vrsta tinejdžerske pesme s društvenim komentarima i pomalo šala, komentar je Lennona na sopstvenu pesmu – The continuing story of Bungalow Bill.

 

     Nakon nje, slede još folk rok balada u raspevanom mekartnijevskom stilu Rocky raccoon (zabavna parodija, obogaćena zvukom klavira, beskrajna zafrkancija započeta kao nadigravanje Lennona i Donovana u Rišikešu), klasična Ringova bezbrižnost i melodičnost u Dont pass me by (kompozicija u kantri i vestern stilu, razigranog, plesnog ritma ukrašenog bluegrass violinom), i dalje nizanje  slika čudesnog sveta liverpulskih buba, pop-rock klasici koji prkose vremenu i pomodarstvu. Jednostavnost izraza i lakoća sa kojom su to činili izmestila ih je zauvek iz sivila proseka mediokrteta i dala im zasluženo mesto u istoriji koju su sami stvarali.

 

Blackbird singing in the dead of night

Take these broken wings and learn to fly

All your life

You were only waiting for this moment to arise

 

Blackbird singing in the dead of night

Take these sunken eyes and learn to see

All your life,

You were only waiting for this moment to be free

 

Black bird fly, black bird fly

Into the light of the dark black night

 

Black bird fly, black bird fly

Into the light of the dark black night

 

Blackbird singing in the dead of night

Take these broken wings and learn to fly

All your life

You were only waiting for this moment to arise

You were only waiting for this moment to arise

You were only waiting for this moment to arise

 

    Miljama daleko od proseka i ispraznosti netalentovanih, The Beatlesi stvaraju stilski i idejno veoma šarenolik i neuobičajen album za njihove dotadašnje standarde. Slušamo McCartneyja kako strasno i energično peva u rokerskoj Why don’t we do it in the road (tokom oktobra 1968., pri samom kraju snimanja albuma objavljenog narednog meseca, McCartney je užurbano sam uradio ovu pesmu – uz malu pomoć prijatelja Ringo Starra).

Zašto to ne radimo na cesti? mogao se odnositi ili na jebanje ili sranje, da se grubo izrazim, objašnjavao je viđenje vlastite pesme Paul McCartney, inspirisane događajem koji se desio tokom boravka u Indiji (Paul je posmatrao, odmarajući, parenje majmuna u džungli koja je okruživala kamp unutar kojeg su boravili i meditirali). Zašto ne napravimo ni jedno od njih na cesti? Pa, odgovor je da smo civilizovani i nismo. Ali pesma je bila samo da postavi to pitanje. Zašto to ne radimo na cesti? bila je primitivna izjava koja se odnosi na seks ili zapravo na slobodu.

 

     Bio je to njegov bučni i stilizovani bluz u d-duru. Ma koliko moje srce bilo na strani Johna Lennona, moram priznati da mi je ovo jedna od najdražih pesama s albuma – izvorno jednostavna, hrabra, neposredna, kao i Helter-skelter (McCartneyjeva haotična rokerska vrteška, koja svojim napetim stilom daje pun doprinos razvoju heavy zvuka iz spontane haotičnosti koja govori o vožnji toboganom), dok se Lennon snalazi u nizu sasvim neobičnog ludila - od The continuing story of Bungalow Bill, šaljivog, detinjeg pop komada kritičkih tonova, preko nostalgične, ljubavlju i setom obojene Julie (snenoj i elegičnoj kombinaciji sanjarenja o pokojnoj majci Džuliji i novoj ženi koja mu je tih godina totalno osvojila srce i um – Yoko Ono.

Bio sam u Škotskoj i pročitao sam u Melody Makeru da je Pete Townshend rekao: Upravo smo snimili najgrublju, najglasniju, najsmešniju rock ’n’ roll ploču koju ste ikada čuli. Nikad zapravo nisam saznao koju je to pesmu The Who snimio, ali to me pokrenulo; samo čitajući kako Pete Townshend govori o tome. Pa sam rekao momcima: Mislim da bismo trebali napraviti takvu pesmu; nešto stvarno divlje. I napisao sam Helter Skelter. Možete čuti kako glasovi pucaju, a svirali smo je tako dugo i tako često da na kraju možete čuti kako Ringo govori: Imam žuljeve na prstima. Samo smo pokušali to pojačati: Zar ne možemo učiniti da bubnjevi zvuče glasnije? To je bilo sve što sam želio učiniti – napraviti vrlo glasnu, razuzdanu rock ’n’ roll pesmu s The Beatlesima. I mislim da je prilično dobra, objašnjavao je Paul McCartney inspiraciju za svoju ubitačnu, heavy metal stvar, sirovi i bučni rock and roll komad.

Half of what I say is meaningless

But I say it just to reach you, Julia

 

Julia, Julia, oceanchild, calls me

So I sing a song of love, Julia

Julia, seashell eyes, windy smile, calls me

So I sing a song of love, Julia

 

Her hair of floating sky is shimmering, glimmering

In the sun

 

Julia, Julia, morning moon, touch me

So I sing a song of love, Julia

 

When I cannot sing my heart

I can only speak my mind, Julia

 

Julia, sleeping sand, silent cloud, touch me

So I sing a song of love, Julia

Hum hum hum hum... calls me

So I sing a song of love for Julia, Julia, Julia...

 

  Pesma Julia Lennonovo je bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom i istovremenog prenošenja ljubavi s nje na Yoko Ono (ime Yoko Ono na japanskom doslovno znači dete mora (oceanchild) i predstavlja jedan od stihova koji se pominju u pesmi) – uz tihu molbu, sanjarenje na javi i traženje blagoslova. Julia je svojevrsna impresionistička meditacija muškarca o eteričnoj prisutnosti žene koja ga doziva, istovremeno lebdeći izvan njegovog domašaja. Nežnu finger-picking donovanovsku tehniku sviranja akustične gitare prati krhka, vokalna melodija i setni i sneni glas u kojem se ogleda neporeciva Lennonova usamljenost. Bila je to jedina stvar na albumu koju je porpuno sam izveo.

 

Rekao mi je (Lennon) da želi napisati pesmu o svojoj majci. Rekao je, Donovane (čuveni britanski kantautor, neko ko je sa Bitlsima proveo par meseci početkom 1968. u Indiji i pomogao Lennonu da savlada tehniku sviranja akustične gitare prebiranjem prstima po žicama, namesto trzalicom) ti si kralj dečijih pesama. Možeš li mi pomoći?. Želim napisati pesmu o detinjstvu koje zapravo nikad nisam imao s majkom. Zamolio me da mu pomognem sa slikama koje bi mogao koristiti u tekstu pesme o ovoj temi. Pa sam rekao: Pa, kad pomisliš na pesmu, gde se zamišljaš? A John je rekao: Na plaži sam i držim majku za ruke i hodamo zajedno. I pomogao sam mu s nekoliko redaka.

 

  Setna i snena melodija – samo Lennonov jezivo emotivan vokal i akustična gitara, bili su na neki način muzički nagoveštaj pravca u kojim će se kretati nakon Beatlesa, posebno na prva dva intenzivno emotivna, minimalsitička albuma – John Lennon – Plastic Ono band (1970) & Imagine (1971), lečenje njegovih trauma iz detinjstva i emotivnih rana iz perioda odrastanja i bitlmanije koje katarzično otvara pesma Mother, istovetno posvećena majci Juliji.

 

Polovina onoga što kažem besmisleno je, ali kažem to samo da bih stigao do tebe, Džulija neizmerna je lepota sete i poetike Johna Lennona, ono nešto što ga je činilo jednim od najvećih i najsenzibilnijih umetnika druge polovine dvadesetog veka - poete, čiji stihovi, koji kad su i gibranovskim nadahnućem obojeni, čine nešto tako autentično i dirljivo da ostaju urezani zauvek u srce i svest mnogih generacija koje su se napajale lepotom sa njegovih emotivnih, bluesom i retko viđenom iskrenošću, obojenih izvorišta.

 

  Pesma Julija ujedno je i poslednja pesma snimljena za ovo vanvremensko remek- delo duha jednog vremena, Lennonovo bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom Juliom i prenošenja ljubavi sa nje na Yoko Ono – uz tihu molbu i traženje blagoslova). Everybody got something to hide except me and my monkey (pesma koja označava povratak Beatlesa jednostavnijim rokerskim korenima, postpsihodelično ponovno rađanje Lennona kao čistokrvnog rokera) govori o vezi s Yoko Ono.

 

To je bila samo neka lepa rečenica koju sam pretvorio u pesmu. Radilo se o meni i Yoko. Činilo se da su svi bili paranoični osim nas dvoje, koji smo bili u sjaju ljubavi. Sve je jasno i otvoreno kada si zaljubljen. Svi su oko nas bili nekako napeti: znaš, Šta ona radi ovde na snimanju? Zašto je ona s njim?. Sva ova vrsta ludila se događa oko nas jer smo slučajno hteli biti zajedno celo vreme, deo je Lennonovog objašnjenja vezanog za njegovu vezu sa Yoko i tome posvećenu pesmu Everybody got something to hide except me and my monkey.

 

  Neobična Cry baby cry jedan u nizu Lennonovih dvosmislenih sarkazama, inspirisan nekim od dečijih pesama iz njegovog detinjstva.  Bluz dodir zvani satirično Yer blues (još jedan u nizu lenonovskih cinizama, ironičan odgovor na britanski blues boom druge polovine šezdesetih, ironičan komentar na pitanje mogu li beli ljudi istinski da osete i sviraju bluz muziku američkih, crnih legendi.

 

    Yer Blues jedna je od mnogih pesama White albuma napisanih u Indiji u proleće 1968. I dok je boravak Beatlesa u Rišikešu, kod gurua Maharišija, za mnoge bio vežba spokoja, meditacije i relaksacije, John Lennon je prolazio kroz ličnu krizu. Njegov se brak sa Cynthiom bližio kraju, a veza s Yoko Ono tek je bila na početku:

 

Smešno u kampu bilo je to što sam, iako je bio vrlo lep i meditirao sam u njemu oko osam sati dnevno, napisao najjadnije pesme na svetu. U Yer Blues, kad sam napisao: Tako sam usamljen da želim umreti, nisam se šalio ni malo. Tako sam se zapravo osećao. Pokušavajući doći do Boga, osećao sam se suicidalno, objašnjavao je Lennon motive svog jedinstvenog bluesa.

 

  Istorija je pokazala da se na Beatlese tih godina u velikom meri gledalo kao na pionire i kreatore trendova, a ne na sledbenike istih. Bend se kontinuirano redefinisao sa svakim novim albumom i singlom koji su izdali. Ako ste bili privilegovani što ste sredinom do kasnih 60-ih imali ugovor o snimanju, čak i ako ste smatrali da ste se osigurali s popriličnim uspehom, i dalje je bilo pametno posmatrati u kojem su muzičkom smeru krenuli Beatlesi, a zatim bi ste i sami trebali usmeriti svoje sledeće izdanje u tom pravcu. Međutim, Beatlesi su bili jednako i posmatrači novih muzičkih trendova kao i svi drugi. Jedan od primera bio je ponovna pojava žanra muzike zvanog Blues. Britanske grupe kao što su The Rolling Stones, The Animals i The Yardbirds unele su blues u njihovo pisanje pesama, kao i uključivanje klasičnih blues pesama u njihov repertoar. Do 1968. razvija se British blues-boom, a u njemu prednjače grupe  kao što su bile  Claptonova Cream, Mayallovi Bluesbreakersi,  Greenova Fleetwood Mac i The Jimi Hendrix Experience. Lennon je to prvi primetio i uradivši Yer blues pružio svoje jedinstveno viđenje cele priče – uz karakterističan, ironičan odgovor, dvojaku emociju.

 

  John je u to vreme bio na jednom od sudbinskih  životnih raskršća. Beatlesi su prestali s turnejama, njegov brak sa Cynthiom bio je u sve većem problemu, a u to je vreme bio opsednut avangardnom umetnicom Yoko Ono. Cynthia je bila prisutna s Johnom u Indiji, ali je bila odvojena od njega kroz dobar deo vremena zbog njihovih meditacijskih vežbi. Ometanju su dodala i pisma od Yoko koja je John dobijao tokom njihovog boravka u Rišikešu. Ti su konfuzni osećaji rezultirali pesmom Yer Blues (u opštem smislu – evo vam Vaš Blues, jer u liverpulskom žargonu Yer je označavalo zamenicu Vaš), naslovom koji je John opisao kao samo igra reči, nesumnjivo nadahnutim trenutnom popularnošću britanske blues muzike i vrlo osporavanom temom Mogu li beli muškarci pevati blues?. Da bi uradio vlastiti blues, John je kombinovao svoje duboko emocionalno previranje sa slikama koje su izbacili klasični blues umetnici (napominjući u intevjuu da je već u umetničkom koledžu, koji je pohađao krajem pedesetih imao priliku čuti blues velikane poput Sleepy John Estesa, mada, sasvim druga stvar bila je to pevati) poput Roberta Johnsona (kao u njegovom Hell Hound On My Trail), kao i lik Mr. Jones od Boba Dylana iz pesme Ballad Of A Thin Man s njegovog albuma Highway 61 Revisited. Gospodin Jones (kojeg Lennon pominje u svojoj Yer blues) bio je  prikladan citat za Lennonov blues s obzirom na to da, u Dylanovoj pesmi, što više pitanja postavlja, svet za njega ima manje smisla. Stoga John peva: Osećam se tako samoubilački, baš kao i Dylanov Mr. Jones. Uticaj Yoko Ono u poetici Yer blues takođe se može dešifrovati u delu teksta Moja majka bila je s neba, otac je bio sa zemlje, ali ja sam iz svemira, što prilično podseća na njezinu poeziju.

 

Ljudi koji su nas čuli u Liverpoolu i Hamburgu, i u ranim danima početkom šezdesetih pre nego što smo se pretvorili u  masovni vrisak, mogli su čuti kako zapravo sviramo - heavy rock, izjavio je John 1968., pojašnjavajući ugođaj snimanja numere Yer blues koja je svojim pristupom i zvukom prizivala ta vremena za kojima je Lennon osećao žal, osećao kako su izgubili nekadašnju spontanost, snagu, kvalitet svirke.

   Beatlesi su u maju 1968. godine u kući Georgea Harrisona u Asheru, Surrey snimili akustični demo pesme Yer Blues. Iako mu je nedostajala sirova snaga studijske verzije, ona je lirski uglavnom bila identična konačnoj verziji (snimljenoj avgusta 1968.).

Yes I'm lonely wanna die

Yes I'm lonely wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

In the morning wanna die

In the evening wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

My mother was of the sky

My father was of the earth

But I am of the universe

And you know what it's worth

I'm lonely wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

The eagle picks my eye

The worm he licks my bone

I feel so suicidal

Just like Dylan's Mr. Jones

Lonely wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

Black cloud crossed my mind

Blue mist round my soul

Feel so suicidal

Even hate my rock 'n' roll

Wanna die yeah wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why...

 

  Uprkos činjenici da je Lennonov sarkazam zvani Yer blues bio samo još jedan od njegovih gorkih komentara na sve(t) oko sebe, Beatlesi su pesmu uradili sa velikim entuzijazmom, uživajući nakon dužeg vremena eksperimentalnog studijskog rada sa trakama, efektima i nasnimavanjima u čistoj rokenrol (blues) svirci. Pesma je nastala u jednom dahu – nakon dugo vremena našli su se sva četvorica ponovo zajedno na istom projektu, odabrali za snimanje jednu od sporednih, manjih prostorija ogromnog Abbey road studija i rezultat je bio više nego impresivan. Nekadašnji duh nadahnuća i radosti čiste svirke ponovo se osetio u ovoj jednostavnoj pesmi bez ikakvih dodatnih efekata. Lennonu se pesma izuzetno dopala i ne slučajno je uvrstio u svoja dva legendarna nastupa – mimo rada sa Beatlesima.

 

Yer blues sa White albuma ne možete nadmašiti. Bilo nas je napokon četvoro, kao grupa. U maloj prostoriji, veličine kutije grupa the Beatles napokon je bila zajedno. Bilo je to poput grunge rocka šezdesetih, stvarno – grunge blues, euforično je objašnjavao bubnjar Ringo Starr, oduševljen snimkom koji je ličio na Beatles početke, sirove i energične, daleko od prethodnih snimaka koje je radio svako za sebe izgubljen u moru studijske opreme, traka, efekata.

 

  Lenonov nekonformizam, gorčina, jetka ironija i bolna iskrenost davali su pesmama The Beatlesa notu plemenite tuge, onu vrstu blues sete u glasu tako jedinstvenu i prepoznatljivu koja ih je njegovom originalnošću i beskompromisnošću izdvajala iz gomile i činila u mnogo čemu najznačajnijim bendom po istinsku revoluciju u srcima i glavama ljudi dekade koja je počela i završila sa njihovim pojavljivanjem i nestankom. Sjajan kontrast sa McCartneyjevim optimizmom, melodičnošću i duhom lepršavosti činili su jedinstvenu magiju Beatlesa, neponovljivu magiju tvoračkog tandema benda koji je proslavio rokenrol ili električnu narodnu muziku 20. veka, kako ju je sam Lennon jednom prilikom nazvao) i  pomenute Revolution no.1, kritički intoniranog poziva na bojkot svih političkih aktivista sveta koji žele da stvore novi svet nasilnim putem, koja jebila prva u nizu budućih Lennonovih politički obojenih reakcija na ludilo i propast jednog zabludelog sveta licemerja, pohlepe i ogoljenog zla.

 

   Pesma Revolution no.1 bila je prva na redu tokom snimanja Belog albuma (maj 1968., nakon razočaravajućeg povratka iz Indije, boravka koji je ipak bio kreativan i doprineo stvaranju mnogih ideja koje če se tokom godine realizovati upravo na snimanju legendarnog albuma). John Lennon se nalazio u jednoj od prelomnih životnih faza – njegova veza sa japanskom umetnicom Yoko Ono konačno je ozvaničena u njegovoj kući u Sariju (Surrey, England), 19. maja 1968.. Dok je još uvek zvanična Lenonova supruga Cynthija bila na odmoru, John i Yoko su proveli čitavu noć snimajući njegov prvi solo album : Unfinished music no.1 – Two virgins, pre nego što su u zoru vodili ljubav. Ljubav prema Yoko pomogla mu je, s jedne strane, da se oslobodi zatupljujućih kandži LSD-a (s kojim je eksperimentisao još od 1965. godine) , ali je istovremeno, s druge strane, radeći uz Yoko na novim umetničkim viđenjima stvarnosti počeo da koristi heroin. Revolution no. 1 napisana je u Indiji početkom 1968. godine. Inspirisana je studentskim ustankom 1968. u Parizu, ratom u Vijetnamu i ubistvom Martina Luthera Kinga, te je najavila političko buđenje za Johna Lennona.

Hteo sam reći šta osećam i mislim o revoluciji. Razmišljao sam o tome gore u brdima u Indiji. Još uvek sam imao osećaj Bog će nas spasiti zbog toga, da će sve biti u redu. Zato sam to i učinio: hteo sam razgovarati, hteo sam reći svoj deo o revoluciji.

     Dok je Revolution no. 1 nastajala u dvo akordnom ležernom šafl ritmu, na studijskim trakama je ostalo zabeleženo kako se Beatlesi opuštaju bluzerskim improvizacijama između pokušaja snimanja pesme.

 

You say you want a revolution

Well you know

We all want to change the world

You tell me that it's evolution

Well you know

We all want to change the world

But when you talk about destruction

Don't you know you can count me out

Don't you know it's gonna be alright

Alright Alright

 

You say you got a real solution

Well you know

We'd all love to see the plan

You ask me for a contribution

Well you know

We're doing what we can

But when you want money for people with minds that hate

All I can tell you is brother you have to wait

Don't you know it's gonna be alright

Alright Alright

 

You say you'll change the constitution

Well you know

We all want to change your head

You tell me it's the institution

Well you know

You better free your mind instead

But if you go carrying pictures of Chairman Mao

You ain't going to make it with anyone anyhow

Don't you know know it's gonna be alright

Alright Alright

 

     Pre nego što je avgusta 1968. pesma Revolution objavljena na singlu, kao zasebna verzija pesme (B strana singl ploče Hey Jude), pesma Revolution no.1 je doživela niz promena i nasnimavanja, dok se na kraju nije pojavila i znatno brža i snažnija singl verzija. Nakon što su Lennon i Yoko dodali nove vokalne delove i efekte, nastavljeno je s daljim nasnimavanjem benda. Lennonova inspiracija za serijal Revolution bili su studentski protesti u Parizu, maja 1968., a potom i antiratne demonstracije pred američkom ambasadom u Londonu. Lennon se našao u procepu sve radikalnijih stvaralačkih zahteva za nasilnom revolucijom i anarhijom Nove levice, s jedne strane (nazvavši Lenonovu kompromisnu verziju viđenja događaja apolitičnim, plačljivim i uplašenim vapajima buržoazije), gnušajući se njegove kritike radikalih političkih aktivista, i mogućeg – peace and love, pacifističkog, miroljubivog rešenja nastalih nemira, s druge strane. Razljućen i gnevan prigovorima radikalne levice i desnice, po njihovom mišljenju Lennonovim neopredeljivanjem na ovu ili onu stranu u jednom od presudnih istorijskih trenutaka, Lennon je u jednom od intervjua dao svoj stav i viđenje cele stvari i mogućeg rešenja problema.

 

Reći ću vam šta ne valja u svetu - ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi.

 

     Bluzerski tempo pesme poslužio je poistovećivanju Johna Lennona tadašnjem opštem povratku (bluziranim) korenima, uličnoj kulturi, buntu, muzičkom proleterstvu i usponu revolucionarne levice (koja je tokom 1966. i 1967. s gnušanjem odbacivala buržoasku umetnost). Bilo je to vreme britanskog bluz buma, kao i povratka bazičnom rokenrolu. I kao što je odgovor Stonesa bio u vidu povratka r & b singlu – Jumping Jack flash, potom albumu  Beggar’s banquet (sa pesmama poput  Street fighting man i Sympathy for the devil, koje su bile njihov borbeni odgovor na revoluciju i ulične nemire), White album The Beatlesa progovorio je na još snažniji i nedvosmisleniji način o duhu jednog burnog vremena (pre svega Lennonovim Revolucijama). Pesma Revolution no. 1 bila je po mnogo čemu presudna i jedan od najsnažnijih revolucionarnih Lennonovih zaokreta u životu i karijeri – bila je prva ozbiljna pukotina na uglađenoj fasadi Beatlesa i uvod u njegovu novu, mnogo radikalniju, društveno angažovaniju i politički obojenu, pacifističku fazu. Po mnogima bilo je to vreme kada je rođen novi, pravi, istinski Lennon!.

 

     White album The Beatlesa ostaje jednim od svojevrsnih simbola jednog neobičnog vremena u kojem je nastao, razjedinjena celina neponovljive Beatles magije šezdesetih, kolekcija pesama i kreativnih iskustava koji su transponovali duh epohe u previranju i nestajanju, revija stilova koji su udarili temelje mnogim pravcima u rokenrolu učinivši ga napokon umetnošću dostojnom poštovanja, kolekcija svih onih nedosanjanih mogućnosti koje su mogli da pretvore u još poneko remek delo da su potrajali koju godinu više. On ostaje nestvarna slika jednog eksplozivnog i neverovatno kreativnog vremena, galerija najneobičnijih duhovnih slika, skica, portreta, galerija likova i muzičkih eksperimenata nikad pre ni posle viđenih u tom formatu i u toj količini na jednom mestu. Napisati prikaz ovog remek dela, izneti samo u skicama priču o nekolicini pesama, a ne pomenuti nisku zagonetnih bisera kao što su recimo pesme Birthday (razigrana, konceptualna šala, posveta rođendanu još jedne rok legenede - Little Richardu) i Savoy truffle (jedna od onih uvrnutih, naizgled besmislenih pesama koje daju poseban šarm ovom  neobičnom kolažu, čineći magiju albuma još većom i zagonetnijom), čini se nepravednim delom ili bolje rečeno nemogućom misijom.

 

   Zajedljiva Harrisonova sekvenca u e-molu, nafilovana zvukom električnog klavira, orgulja i tenor i bariton saksofona nekih od najjačih saksofonista britanske džez scene tih godina pohvala je kreativnom ludilu i mašti kojoj su Beatlesi ovim albumom dali punu slobodu kreativnosti i nepredvidivosti sledećeg trenutka.

 

Krem-mandarina i montelimar

Đumbirski liz i ananasovo srce

Kafe-dezert, jeste, znaš da su to "Dobre vesti"

Ali ćeš morati sve (zube) da ih vadiš nakon savojske trufle

 

Hladni šlag od višnje, i ukusni kolač od jabuke

Osećam tvoj ukus i dok smo razdvojeni

Kokosova karamela stvarno oduva svu onu tugu

Ali ćeš morati sve da ih vadiš nakon savojske trufle

 

Možda ne osećaš sad to lako

Ali čim do tebe dopre bol, znaćeš ti još i kako

Znoj će ti oblivati glavu

Kad ti bude bilo previše, viknućeš glasno

 

Ali ćeš morati sve da ih vadiš nakon savojske trufle

 

Znaš da sve što jedeš ti to i jesi

Ali šta je slatko sad, postaje kiselo tad

Svi mi znamo "Ob-la-di-bla-da"

Ali možeš li mi pokazati gde si ti sad

 

Krem-mandarina i montelimar

Đumbirski liz i ananasovo srce

Kafe-dezert, jeste, znaš da su to dobre vesti

Ali ćeš morati sve da ih vadiš nakon savojske trufle

Da, moraćeš sve da ih vadiš nakon savojske trufle!

 

   Pored posvete prijatelju Claptonu, sa kojim je provodio sve više vremena tražeći odmor od haosa i ludila koji su vladali u redovima The Beatlesa, Savoy truffle može se smatrati i zajedljivom parodijom, sarkastičnim komentarom na opus Paula McCartneyja, njegove sladunjave melodije koje je i John Lennon nazivao previše zašećerenim. Konkretno, na White albumu Harrison aludira na Ob-la-di ob-la-da (koja se u nabrajanju slatkiša koje su Claptona nakon hedonizma koštale stomatoloških muka i brojnih intervencija tih godina, pominje u Savoy truffle – u prenesenom smislu, svakako, poredeći njenu muzičku vrednost sa vrednošću slatkiša po zdravlje), kao i na numeru Honey pie (koju je ništa manje cinični Lennon dodatno obradio svojom žaokom nazvanom Wild honey pie, dodatno rafalno pucajući po mekartnijevskim gnusnim zaslađivačima Beatle muzike).

George je rekao, Ovde nam treba malo, da da, da da da, da da, a ja sam opet pomislio na svog dobrog prijatelja Alana Parisera. Snimio je film Ti si ono što jedeš, što je bila vrlo živahna stvar; Ne jedi meso, čoveče, jer ćeš se ispuniti adrenalinom prestrašenih životinja. Pa sam rekao Georgeu: Znaš da jesi ono što jedeš Dakle, to je bilo malo za Savojski tartuf.

  Pored svega navedenog, Harrison je odlučio novom metodom kompozicije odmaknuti se od svoje uobičajene prakse prihvaćanja određene poruke u pesmama za koje je dobio nadimak Mystical Beatle George. Bio je to drastičan odmak od filozofskog eseja Within you, without you  bio je to svetovni ritam i bluz iskorak čoveka iz senke, jednog posve originalnog umetnika čije je vreme upravo dolazilo. Vrhunac je sledio par godina kasnije.

  Ideja Harisona da napiše pesmu koja slavi njegovog prijatelja Erica Claptona i njegovu strast ka jeftinim čokoladicama, angažujući pritom neke od najboljih saksofonista britanske džez scene tog vremena bila je još jedna pohvala kreativnoj ludosti i maštovitosti benda na svom vrhuncu), Honey pie (zarazne melodije i harmonijske forme, McCartneyjeva vodviljska posveta britanskom music hall stilu), Long, long, long (okrenut mistici i istočnjačkoj duhovnosti, tihi, jedinstveni i tajanstveni George Harrison kreira svoju čudesnu muzičku viziju pomirenja s Bogom.

Dugo, dugo, dugo je Bog, objasnio je suštinu svoje tajnovite pesme Harrison. Za njega je ljubav uvek bila duhovna stvar. Kao što je rekao za časopis Rolling Stone 1976. godine: Mislim da je sva ljubav deo univerzalne ljubavi. Kad voliš ženu, to je Bog u njoj kojeg vidiš. Jedina potpuna ljubav je prema Bogu.

Prošlo je dugo, dugo, dugo vremena

Kako sam te ikada mogao izgubiti

Kada sam te voleo?

 

Trebalo je dugo, dugo, dugo vremena

Sada, ja sam tako srećan, našao sam te

Kako te volim

 

Mnogo suza tražio sam

Mnogo suza sam potrošio, o, o

 

Sada mogu da te vidim, da budem ti

Kako sam te ikada mogao zameniti?

Kako te želim

O, volim te

Ti znaš da te trebam

O, volim te

 

  George je često pisao ljubavne pesme Bogu, iako je nailazio na otpor publike: Ako izgovorite reč Bog ili Gospod, nekima se kosa diže na glavi! Osećaju se ugroženo kad razgovarate o nečemu što nije samo Be-Bop-A-Lula, a ako kažete nešto što nije samo trivijalnost, jedini njihov izlaz iz toga je reći: Predajete nam ili vi propovedate, što nije. Na Long, Long, Long George peva, Mnogo suza tražio sam, mnogo suza sam potrošio, dok se žali kako je izgubio Gospoda, ali raduje se kako ga je sada ponovno pronašao. Harrison se vratio ovoj temi nekoliko puta, posebno u pesmi Hear me Lord iz svog remek-dela iz 1971. godine, All things must pass. U muzičkom smislu ova Harrisonova smirujuća pesma, molitva, crpila je inspiraciju sa kultnog albuma Bob Dylana Blonde on blonde, a Harrison je to objasnio na sledeći način: Ne mogu se toga puno setiti osim akorda koji mislim da su dolazili iz pesme Sad eyed lady of the lowlands – D do E mola, A i D – ta tri akorda i način na koji su se kretali.

 

  Predivne vokalne harmonije Paula (koji svira orgulje) i Georgea (na akustičnoj gitari) dovode pesmu Long, long, long do krešenda, pre nego što se vrate u nežnu duhovnost. Neočekivana kakofonija koja pesmu zaključuje duguje mnogo slučajnosti, elementu koji su Beatlesi dugo uživali donoseći na svoje snimke. Kako se prisetio pomoćnik Georgea Martina, Chris Thomas Pri kraju pesme čuje se zvuk boce vina Blue Nun koja zvecka na vrhu ormarića za zvučnike Leslie. Jednostavno se dogodilo. Paul je pogodio određenu notu i boca je počela vibrirati. Mislili smo da je tako dobro da smo postavili mikrofone i ponovili to. Beatlesi su uvek iskorištavali akcidente.

 

  Svojom meditativnom i ambijentalnom baladom Harrison je oslikao svoje novo duhovno utočište, dodavši još jedan kreativni biser u nisku koja će kulminirati u narednih par godina – kraja Beatlesa i početka njegove raskošne solo karijere. Bilo je to tiho, mistično delo nastalo iz sinergije njegove obnovljene duhnosti i povratka gitari, svom osnovnom instrumentu koji je prethodne dve godine zamenio magični sitar. Trebalo je dugo, dugo, dugo vremena.

 

   Bio je to još jedan od mnoštva minimalističkih, pritajenih i zagonetnih momenata ovog jedinstvenog magnum opusa The Beatlesa – trideset originalnih i različitih bisera koji nekom svojom neuhvatljivom logikomi tajnom  čine presek i sumu jedne epohe, kaleidoskop duhovnosti i reviju stilova šezdesetih) ili završna, snena, enigmatična Good night (sanjiva Lennonova balada, ostavljena za sam kraj albuma nakon zloslutne, apokaliptične Revolution no.9, varijacija je na temu True love Cola Portera sa Ringom na vokalu. Totalno atipična, sentimentalna i slatkasto aranžirana od strane Georgea Martina, ova pesma zapravo je predstavljala Lennonovu zamisao kao uspavanku za njegovog petogodišnjeg sina Juliana, dovoljan su dokaz o veličini, harizmatičnosti i nesagledivosti jednog od najblistavijih štiva koje je rokenrol ponudio u svoj svojoj višedecenijskoj nadahnutosti i lepoti unutrašnjeg sjaja.

 

Mislim da je John smatrao da možda nije dobro za njegovu sliku da to otpeva, ali bilo je neverovatno čuti ga kako to radi, otpevao ju je sjajno, priseća se nostalgično Paul McCartney godinama kasnije govoreći o pesmi Good night – sa puno ljubavi i sete prema svom neobičnom prijatelju. Čuli smo ga kako je peva kako bi naučio Ringa i otpevao je vrlo nežno. John je retko pokazivao svoju nežnu stranu, ali moja ključna sećanja na Johna su kada je bio nežan, to je ono što mi je ostalo; one trenutke u kojima se pokazao kao vrlo velikodušna osoba s puno ljubavi. Tu pesmu uvek navodim kao primer Johna ispod površine kojeg smo samo povremeno videli. Mislim da Johnova verzija nikada nije snimljena.

 

   White album The Beatlesa ostaje unikatni portret četvorice momaka, svih njihovih talenata i umetničkog sazrevanja koje se bližilo ili već bilo na vrhuncu kreativnosti, kolekcija nekih od najboljih i najuticajnijih trenutaka koje je rokenrol zabeležio u svojoj čudesnoj, nepredvidivoj odiseji svetom koji su korenito promenili u svakom pogledu – od onog muzičkog, primarnog, do onog duhovnog, društvenog.

 

     Uz Beggars banquet Stonesa, predstavlja vrhunac eksplozivne i radikalno buntovne 1968. godine, jedne prelomne decenije i putokaz za sve buduće umetnike koji u zabludi eventualno pomisle da sve znaju i da su stvorili nešto epohalno i novo. Svojom iskonskom belinom i čistotom nevinosti ostaje simbol neisprljanih ideala četvorice neverovatnih mladića koji su samo svojim iskrenim srcem i božanskim talentima nadahnuto krenuli putem vlastitih snova i kreativnih poriva, prešavši granicu mogućeg pre svih ostalih.

 

    Beli album Beatlesa (objavljen 22. novembra 1968.) ostaje moja najveća rokenrol ljubav, jedan od desetak vanvremenskih bisera kojima se čitav život uvek rado i iznova vraćam, moj kamen mudrosti i trajno izvorište lepote, ljubavi i inspiracije, moje zagonetno štivo koje svaki put iznova srcem upoznajem – moja prva i najveća ljubav, moj put ka lepoti koja se ničim ne može izmeriti, izreći ili kupiti. Dragocenost duše četvorice momaka iz Liverpula koji su meni i mnogim ljudima promenili sve(t). Učinivši nas bar za nijansu boljima i kreativnijima.

 

    Povrh svega, Beatlesi te čudesne 1968. godine osnivaju i sopstvenu kompaniju  Apple, koja je obuhvatala diskografsku kuću, radnju i flmsku delatnost. John i Yoko se pojavljuju krajem godine u projektu The Rolling Stonesa, čuvenom šou Rock and roll circus, te na sceni Royal Albert halla u velikoj beloj vreći – jednom u nizu antiratnih projekata, njihove zajedničke pacifističke misije koja će obeležiti njihov budući zajednički život i karijeru nakon raspada Bitlsa.

 

Pokrenuli smo Let It Be u januaru 1969. u Twickenham Studios, pod radnim naslovom Get Back. Režiser je bio Michael Lindsay-Hogg. Ideja je bila da vidite Beatlese kako vežbaju, džemuju, okupljaju se i onda konačno nastupaju negde na velikom koncertu na kraju filma. Pokazali bismo kako je celi proces funkcionisao, priseća se Paul McCartney koji se maksimalno trudio da održi Beatlese na okupu, naročito nakon haosa vezanog za snimanje prethodnog, White albuma.   

 

  Januara 1969. Beatlesi su se iznova okupili (nakon dvomesečne pauze) da bi snimili novi album i istoimeni film - Let it be. Mesec dana pre toga objavljen je antologijski, dupli White album (1968), neka vrsta razjedinjene celine, niz kvalitetnih autorskih pesama, ali ne jedinstveni Beatles duh koji ih je držao na okupu i krasio godinama unazad. Nekako u isto vreme John Lennon objavljuje svoj prvi solo album Two virgins (1968), eksperimentalni poduhvat, na čijem se omotu, kao do tada neviđena provokacija Establishmentu pojavljuju potpuno goli on i Yoko Ono, njegova nova, tada još nevenčana supruga. Bila je to prva u nizu katarzičnih reakcija na godine bitlmanije i poniženja, vreme kada je morao da radi ono što stvarno ne želi, pritisnut ugovorima i svima onima koji su se lepili uz Beatlese, koristi i slave radi. Ujedno, bio je to i odgovor na hapšenje Lennona zbog posedovanja marihuane i najava kraja jednog iskonstruisanog mita.

 

    Stvari su se ubrzano menjale, nervoza je rasla. Kamere londonskog studija Twickenham, gde je snimano nastajanje novog albuma i session svirka Beatlesa, prikazivale su nemir i sve veći gubitak interesovanja za zajednički rad (film uistinu prikazuje poletnost i nepresušnu kreativnost najvećeg benda svih vremena, ali veštom snimateljskom rukom uklonjeni su iz konačne verzije filma upravo trenuci koji prikazuju velike tenzije (pre svega trenutak kada George Harrison odlučuje da napusti bend – nakon žustrih nesuglasica sa McCartneyem i njegovim prezirom prema Harrisonovom umeću sviranja, a potom i Lennonom koji je cinično odbijao njegove pesme, neko vreme odlazi iz grupe, da bi se napokon vratio radi dovršenja projekta, na nagovor nekadašnjih prijatelja i uz uslov da se bendu u radu priključi Billy Preston, na klaviru i orguljama, neko ko bi poput Claptona godinu dana ranije uneo dodatni mir u sve teže podnošljiv razdor unutar benda, relaksirao atmosferu za rad i stvaranje), gotovo netrpeljivosti i totalnu nezainteresovanost, posebno Lennona, za bilo kakav dalji zajednički rad.

 

Ukratko, bilo je vreme za još jedan bitl-film ili tako nešto. Paul je hteo da ponovo krenemo na turneju ili da radimo nešto drugo. On je, kao sve sredio, pa su počele diskusije gde da idemo i sve to. Bio sam sa Yoko u to vreme i samo trčkarao za njima. Sve vreme sam bio stoned i bolelo me dupe. Kao i ostale. Sve je bilo kao što film pokazuje. Mi, lenje drkadžije, koje sviraju već 20 godina. Odrasli smo ljudi, jebi ga, ne možemo da sedimo i vežbamo. Ja ne mogu, u svakom slučaju. Bilo je to užasno osećanje biti sniman sve vreme. Hteo sam da nas ostave na miru. Dolazili smo u studio u 8 ujutru. Ne možeš praviti muziku u 8 ujutru, okružen reflektorima i ljudima koji te slikaju. Zamalo da izdamo taj album u zaista usranom stanju. Bilo mi je svejedno. Mislio sam da je dobro da ga pustimo i pokažemo ljudima šta nam se događa: mi ne možemo više zajedno, mi ne sviramo više zajedno, ostavite nas na miru, komentarisao je kasnije John Lennon.

 

      Ideja vodilja za stvaranje novog albuma, pre svih Paula McCartneyja koji se istinski trudio da stvar održi na okupu i provetri talog burne prošlosti, bio je povratak korenima, bazičnom rock and rollu, jednostavnijim formama nakon dva kompleksna albuma, prepuna eksperimentisanja. Vremena klupskih (ili bilo kakvih) svirki odavno su prošla, gubila se spontanost, energičnost i veza sa straight rock korenima. Upravo iz svih tih razloga album Let it be odiše obnovljenom energičnošću, poletnošću, vedrinom i neposrednošću, svim onim kvalitetima koje čisti rock and roll čine tako privlačnim i jedinstvenim muzičkim pravcem i pogledom na život. Uprkos atmosferi skorog razlaza, neraščišćenih i zahladnelih odnosa Beatlesi su delovali jednako uzbudljivo i sveže. Njihova prirodnost, urođeni šarm i kreativnost nisu ih napuštali do samog kraja, a taj duh vedrine prenosio se i na muziku.

 

Imao sam ideju da se vratimo u bazu i napravimo seriju koncerata po malim klubovima, objašnjavao je nakon raspada McCartney. To sam predložio i ostalima. Počeli smo da pričamo o budućnosti grupe, nemajući pojma da je John, dan ranije, rekao našem tadašnjem menadžeru Alenu Klajnu da nas napušta. Pričaš svašta, ja ionako više nisam u grupi - rekao je John. Georgeu, Ringu i meni samo su se obesile donje vilice. Čekaj, kako to misliš, uspeli smo da izgovorimo, ali nam je John hladno saopštio da hoće da radi sam. Tako su The Beatles prestali da postoje!.

 

      Od uvodnih akorda akustične gitare u numeri Two of us (uz Lennonov vrckavi humor kao intro – (I Dig A Pygmy’ by Charles Hawtrey and the Deaf Aids. Phase one, in which Doris gets her oats), još jedan sjajan McCartneyjev komad (donekle obojen gorčinom njegovog sve lošijeg odnosa s Lennonom koji je slutio kraj (Ti i ja imamo sećanja, duža od ceste koja se proteže ispred nas) i potonje mučno parničenje oko autorskih prava i neizbežnog novca), sentimentalni povratak korenima iz pedesetih, starim ljubavima kao što su bili Everly brothers i mekartnijevske lepršave topline, preko dirljive lennonovske sete u Dig a pony (Lennonove pesme koja je nakon brojnih verzija i pokušaja dobila svoj konačni oblik na krovu njihove kompanije Apple, čuvenom koncertu održanom na vrhu zgrade, u četvrtak, 30. januara 1969.. Bilo je to njegovo viđenje tadašnje supkulture i konstatacija da su društveni tabui i stare vrednosti mrtvi, da je život igra, a umetnost sloboda dostupna svima) i glasa koji neodoljivo osvaja čistim rokerskim šarmom zaodenutim blue notom lebdeo je čudesni osećaj nekadašnje jedinstvene Beatles magije i mešao se sa slutnjom da se bliži kraj jednog prelepog sna. Samo sam se zabavljao rečima. To je doslovno bila besmislena pesma. Samo uzmete reči i zalepite ih zajedno i vidite imate li ikakvo značenje, Lennonov je naknadni komentar na pesmu. Sve manja zainteresovanost za rad sa Beatlesima donosila je svoje sarkastične plodove.

 

I dig a pony
Well you can celebrate anything you want
Well you can celebrate anything you want

I do a road hog
Well you can penetrate any place you go
Yes you can penetrate any place you go
I told you so, all I want is you
Everything has got to be just like you want it to
Because...

I pick a moon dog
Well you can radiate everything you are
Yes you can radiate everything you are

Oh now
I roll a stoney
Well you can imitate everyone you know
Yes you can imitate everyone you know
I told you so, all I want is you
Everything has got to be just like you want it to
Because...

Ooh now
I feel the wind blow
Well you can indicate everything you see
Yes you can indicate everything you see

Oh now
I dug a pony
Well you can syndicate any boat you row
Yeah you can syndicate any boat you row
I told you so, all I want is you
Everything has got to be just like you want it to
Because...

 

     Sledi zatim epska, lirična, vanvremenska i kosmički neuhvatljiva Across the universe (nešto iz bogate indijske zaostvaštine Beatlesa, jedna od numera nastalih tokom boravka benda u Rišikešu, ostavljenih po strani tokom snimanja White albuma), otpevana sa ubeđenjem i pritajenom strašću, onom karakterističnom blues bojom u Lennonovom glasu koja dira direktno u srce. Lennon je smatrao jednom od svojih najpoetičnijih pesama, vlastitom refleksijom na mistično, duhovno proputovanje Indijom, posvetu duhu trancendentalne meditacije i guruu Maharišiju, kojeg se slavi mantrom u refrenu pesme čudesnim stihovima: Jai guru deva om (mantra se odnosi na povezivanje uma sa višom, kosmičkom svešću, dok se reč OM koristi u meditaciji za povezivanje s prirodnom vibracijom svemira). Na nju se nadovezuje novi Harrisonov biser, setna I me mine. Harrisonov dirljivo emotivni lament nad egoizmom koji razdvaja ljude (ujedno i jetki komentar na razdor unutar Beatlesa, egoizam Lennona i McCartneyja i njihov potcenjivački stav spram njegovih pesama i talentu, zbog kojih je tokom januara 1969. Harrison na neko vreme napustio grupu, ubrzo se vrativši da dovrše snimanja tokom poslednje godine postojanja benda), napisan nakon otkrovenja nesebičnosti na LSD-u (i njegovoj, jungovskoj okeanskoj svesti koja briše sve iluzorne granice među ljudima, povezanih jedinstvenom, kosmičkom svešću i ljubavlju), poslednja je pesma koju su Bitlsi dovršili, 1. i 2. aprila 1970., nedelju dana pre no što će Paul McCartney objaviti da napušta The Beatlese, okončavši na taj način agoniju dugu par godina (Beatlesi su se poslednji put zajedno našli u studiju 20. avgusta 1969., završavajući album Abbey road).

 

All through the day, I me mine

I me mine, I me mine

All through the night, I me mine

I me mine, I me mine

Now they're frightened of leaving it

Everyone's weaving it

Coming on strong all the time

All through the day I me mine

 

I-I-me-me-mine, I-I-me-me-mine

I-I-me-me-mine, I-I-me-me-mine

 

All I can hear, I me mine

I me mine, I me mine

Even those tears, I me mine

I me mine, I me mine

No-one's frightened of playing it

Everyone's saying it

Flowing more freely than wine

All through the day I me mine

 

I-I-me-me mine, I-I-me-me mine

I-I-me-me mine, I-I-me-me mine

 

All I can hear, I me mine

I me mine, I me mine

Even those tears, I me mine

I me mine, I me mine

No-one's frightened of playing it

Everyone's saying it

Flowing more freely than wine

All through your life I me mine...

 

   Sudbina ili gorka ironija su htele da ova predivna pesma bude deo albuma i filma Let it be (prvobitno poznatog pod nazivom Get back, započetog još januara 1969.). Zbog sve većih razlika i tenzija među članovima Beatlesa (u jednom trenutku, povrh svih nesuglasica i tenzija, pre svega između Lennona i McCartneyja za prevlast u bendu koje je dodatno raspaljivala u poslednje 2-3 godine sveprisutna Yoko Ono, Lennon je zajedljivo primetio, odbrusivši Harrisonu da Beatlesi sviraju samo rokenrol muziku i da tu nema mesta za Harisonov španski valcer I me mine) i sve manje zainteresovanosti za njihov dalji zajednički rad (Lennon se uopšte ne pojavljuje na snimku pesme I me mine), ovaj album i pesma I me mine (koju u filmu Let it be Harrison svira Ringo Starru dan ili dva nakon njenog nastanka, početkom januara 1969.), završetak celog projekta je odložen sve do 1970. Na kraju je pozvan producent Phil Spector da album uobliči i dovrši bez zajedničke saglasnosti svih članova benda. Bio je to mart i april 1970. i tek tada se pristupilo završnom miksu pesama nastalih početkom 1969.. Sticajem okolnosti pesma I me mine došla je poslednja na red u opštem haosu parničenja, nezainteresovanosti, činu raspada The Beatlesa i jednog sna koji je trajao čitavu jednu deceniju.

 

  Harrison je rekao da se obraća večnom problemu egoizma (stalno sam nailazio na ja i ja i moje u knjigama o jogi i ostalim stvarima)  i da je njegova perspektiva bila utemeljena na njegovim prošlim iskustvima s halucinogenim drogama. Rekao je da je koncept u skladu s učenjem Swamija Vivekanande da je cilj pojedinca u životu ostvariti svoje božanske osobine nadilazeći brige o egu, koje je Harrison nazvao malim i , i videći sebe kao deo velikog ja (Atman, Velika Duša unutar hinduističkog učenja koja obuhvata sve pojedinačne duše i stapa ih u jednu, kosmičku, vanvremensku), tj. OM, celovite celine, univerzalne svesti koja je lišena dualnosti i ega.

 

  Dana 2. aprila 1970., pesma Georgea Harrisona dobila je svoj konačni oblik – udvostručenog trajanja, pesma I me mine  predstavljala je Harrisonov jetki kritički osvrt koji je obojio setom nadolazeći svetski pesimizam i kraj The Beatles ere, muzički smeštena između emotivno dirljivog galskog valcera i bučnog bluzerskog šafl ritma.

 

Čitavog dana

Ja i samo ja, ja i samo ja, ja i samo ja

Čitave noći

Ja i samo ja, ja i samo ja, ja i samo ja

 

Sada su uplašeni od napuštanja

Svi ih jasno čitaju

Postaju agresivniji svo vreme

 

Čitavog dana

Ja i samo ja

 

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

 

Sve što mogu da čujem je

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

Čaki ove suze

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

 

Niko se ne plaši da to svira

Svi to kažu

Tekući slobodnije nego vino

 

Čitavog dana

Ja i samo ja

 

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

 

Sve što mogu da čujem je

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

Čak i ove suze

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

 

Niko se ne plaši da to svira

Svi to kažu

Tekući slobodnije nego vino

 

Čitavog dana

Ja i samo ja

 

George je rekao da je u pesmi reč o promeni koja se događa u svetu. Kako su se 60-te počele približavati kraju, svi su se hipiji pretvarali u japije. To nagoveštava da su se njihovi stavovi menjali iz zajedničkog načina života u sebičnost i pohlepu kapitalizma. Pohlepa je preuzimala vlast. Prešlo se preko noći iz Slobodne ljubavi u mentalitet Visa i Mastercard. Mislim da je George bio u pravu jer su se 70-e zvale Ja decenija jer su mnogi ljudi u to vreme postali ambiciozni pioni  čiste pohlepe.

 

      Lennonova nadahnuta posveta duhu jednog vremena u Dig it (pesma koja u stvari predstavlja odlomak iz Lennonove blues improvizacije duge dvanaest minuta. Koristeći standardnu troakordnu formu on podrugljivo propoveda u besmislenim slobodnim asocijacijama uz pratnju benda, skrivajući pred kamerama postavljenim za potrebe filma pravu, mučnu sliku atmosfere skorog raspada benda, njihove poslednje zajedničke kreativne trenutke, njihov duh koji ih je činio tako posebnim i inspirativnim).

 

…Like a rolling stone
Like a rolling stone
Like the FBI, and the CIA
And the BBC, BB King
And Doris Day, Matt Busby
Dig it, dig it, dig it, dig it…

      McCartneyjevski šarmantna, duboka, otmena i dostojanstveno bolna Let it be (u gospel ritmu, harmonična, veoma emotivna posveta pokojnoj majci Mary koja mu se javila u snu i rekla mu da pusti da stvari idu svojim tokom i da ne pokušava da održi neodrživo – Beatlese na okupu, četvoricu nekadašnjih poletnih i kreativnih liverpulskih momaka, koji su u međuvremenu odrasli, i osetili duboku potrebu da svako krene dalje nekim svojim novim, zasebnim putem). Pesma je zapravo nastala tokom sesija za White album, u vreme kada se Paul McCartney osećao izolovano kao jedini član The Beatlesa koji je još uvek želeo održati grupu na okupu. Njegov entuzijazam i uverenje održali su ih nakon smrti Briana Epsteina, ali je sve više smatrao da su ostali u suprotnosti s njegovim pokušajima da ih motiviše da ostanu na okupu kao The Beatles.

Jedne noći tokom ovog napetog vremena usnio sam san da sam video svoju mamu, koja je bila mrtva 10-ak godina, počinje svoju priču Paul McCartney o inspiraciji za pesmu Let it be. I bilo je tako divno videti je jer je to divna stvar u snovima: zapravo ste se na trenutak ponovno spojili s tom osobom; evo ih i čini se da ste oboje ponovno fizički zajedno. Bilo mi je tako divno i bila je vrlo ohrabrujuća. U snu je rekla: Biće sve u redu. Nisam siguran je li upotrebila reči Neka bude, ali to je bila srž njezina saveta, glasio je: Ne brini previše, ispašće u redu. Bio je to tako sladak san da sam se probudio misleći, Oh, stvarno je bilo sjajno ponovno je posetiti. Osećao sam se vrlo blagoslovljeno što sam imao taj san. To me je nateralo da napišem pesmu Let It Be. Doslovno sam započeo s Majka Marija, kako se ona zvala, Kad se nađem u nevolji,u kojoj sam se svakako našao. Pesma je nastala na temelju tog sna.

    Neobavezno-razdragani fragment Maggie mae  predstavljao je tradicionalnu pesmu, jednu od mnogih Beatles improvizacija tokom snimanja Let it be albuma, Beatles interpretaciju ulične balade o jednoj liverpulskoj prostitutki. Sledilo je moćno i razigrano rokersko uzletanje u I’ve got a feeling. Furiozna pesma I’ve got a feeling  bila je savršen primer lenonovskog bazičnog rokerskog uzletanja, uzbudljive kombinacije dvaju savršenih vokala McCarneyja i Lennona (oseća se duh novog poleta i radosti povratka silini čiste rock energije, nakon teške psihodelične ere tripovanja i uvrnutosti stila). Bila je to prva zajednička pesma neprevaziđenog kreativnog tandema – Lennon-McCartney još od legendarne A day in the life iz 1967., spoj dve polupesme.

 

I've got a feeling, a feeling deep inside

Oh yeah, oh yeah, that's right

I've got a feeling, a feeling I can't hide

No no no, oh no, oh no

Yeah yeah I've got a feeling yeah

 

Oh please believe me, I'd hate to miss the train

Oh yeah, yeah, oh yeah

And if you leave me I won't be late again

Oh no, oh no, oh no

Yeah yeah I've got a feeling yeah

I've got a feeling

 

All these years I've been wandering around

Wondering how come nobody told me

All that I was looking for was somebody

Who looked like you

 

I've got a feeling, that keeps me on my toes

Oh yeah, oh yeah

 

I've got a feeling, I think that everybody knows

Oh yeah, oh yeah, oh yeah

Yeah yeah I've got a feeling yeah

Yeah

 

Everybody had a hard year

Everybody had a good time

Everybody had a wet dream

Everybody saw the sunshine

Oh yeah, (oh yeah) oh yeah, oh yeah

Everybody had a good year

Everybody let their hair down

Everybody pulled their socks up

Everybody put their foot down

Oh yeah

Yeah I've got a feeling

A feeling deep inside

Oh yeah

 

Oh yeah

 

I've got a feeling

A feeling I can't hide

Oh no

 

Oh no no no

 

Yeah yeah yeah yeah

I've got a feeling

 

I've got a feeling

 

Everybody had a good year

Everybody had a hard time

 

Everybody had a wet dream

 

Everybody saw the sunshine

 

Everybody had a good year

Everybody let their hair down

 

Everybody pulled their socks up

 

Everybody put the foot down

Oh yeah

 

Oh yeah

 

I've got a feeling

Yeah yeah yeah yeah

 

[Oh my soul, so hard.]...

 

   Jedan deo činila je McCartneyjeva strofa-refren i srednjih 10 taktova, u vezi s njegovom verenicom Lindom Eastman, dok drugi deo predstavlja jedna od Lennonovih ideja iz 1968. godine, dvoakordni bluzerski format. Snimljena uživo tokom svirke na krovu zgrade Apple (kao deo čuvenog filma o snimanju albuma Let it be), 30. januara 1969., ona je predstavila po ko zna koji put Bitlse u svom nadahnutom, neispoliranom rokenrol izdanju, predstavila je njihovu snažnu, iskrenu i spontanu svirku, praćenu izvanrednim Billyjem Prestonom na električnom klaviru, povratak korenima i osnovnoj ideji da pesme nastanu bez ikakvog dodatnog nasnimavanja i studijskog poliranja.

 

Imam osećaj, osećaj duboko iznutra

O jea, o jea, tako je

Imam osećaj, osećaj koje ne mogu sakriti

Ne, ne, ne, o ne, o ne

Jea jea imam osećaj

 

O molim te veruj mi, mrzim da propustim voz

O jea, jea, o jea

I ako me ostaviš neću opet kasniti

O ne, o ne, o ne

Jea jea imam osećaj jea

Imam osećaj

 

Svih ovih godina lutam okolo

Pitam se kako mi niko nije rekao

Sve što sam tražio je bila neka

Neka koja izgleda kao ti

 

Imam osećaj, koji me održava na nogama

O jea, o jea

Imam osećaj, mislim da svi znaju

O jea, o jea, o jea

Jea jea imam osećaj jea

Jea

 

Svi imaju tešku godinu

Svi imaju dobru zabavu

Svi imaju vlažne snove

Svi su videli sunčev sjaj

O jea, (o jea) o jea, o jea

Svi imaju dobru godinu

Svi neka puste svoje kose

Svi su navukli svoje čarape

Svi su nagazili svojim stopalom

O jea

Jea imam osećaj

Osećaj duboko iznutra

O jea

 

O jea...

 

(O moja duša, tako je teško)

 

   Ova poletna, nadahnuta rokenrol pesma kasnih Beatlesa zapravo je predstavljala kombinaciju dveju nedovršenih pesama: I’m got a feeling Paula McCartneyja i Everybody had a hard year Johna Lennona. Nasuprot McCartneyjevom optimističnijem delu i poletnosti, Lennonova polovina pesme predstavljala je litaniju (molitvu, tužbalicu) koja je odražavala njegov blues, jednu veoma tešku godinu koja je ostala za njim. Bio je to Lennonov gorki osvrt na burnu 1968., godinu unutar koje se razveo od prve supruge Cynthije, dok je njegova nova supruga Yoko Ono imala spontani pobačaj, godinu unutar koje se borio sa heroinskom zavišću (koju će tako bolno i emotivno opisati naredne godine u pesmi Cold turkey, sa svojim novim bendom koji će ga pratiti unutar dela solo karijere – Plastic Ono bendom) i posledicama koje će mu doneti hapšenje zbog posedovanja kanabisa, i napokon godinu koja mu je donela otuđenost od prvog sina – Juliana (koji je tada imao svega 5 godina) i otuđenosti i nezadovoljstva unutar Beatlesa koje nije više osećao kao radost, deo svog života i umetničkih vizija koje su krenule putem avangarde, protestnih pesama i na kraju surovo ličnih komada unutar potonje solo karijere koja je već začeta tokom formalnog boravka unutar Beatlesa.

 

      Savršenstvo jednostavnosti izvornog rock and rolla u One after 909 (sirovi bluz železnice Johna Lennona, pesma koju je napisao kao sedamnaestogodišnjak), lenonovski je obojen dinamičnošću i nepresušnom energijom harizmatičnog, duhovnog vođe liverpulskih Buba. Odgovor na lenonovski sirovi rock and roll bio  je  još jedan  mekartnijevski pop klasik za sva vremena - The long and winding road (jedna od najlepših, melanholičnih i sentimentalnih pesama McCartneyja, pesma koja je postala konačna jabuka razdora u aprilu 1970., u vreme kad je Lennon bez znanja Paula McCartneyja angažovao producenta Phila Spectora da konačno uobliči ovaj odbačeni album, što je toliko naljutilo McCartneyja da je par dana nakon finalnog miksanja albuma, 10. aprila te godine zvanično saopštio svetu da napušta Beatlese – mada je to isto, ali nezvanično, John Lennon učinio već 12. septembra 1969., nedugo po okončanju snimanja albuma Abbey road).

 

U to sam vreme bio malo izbezumljen, sa setom se prisećao Paul McCartney poslednjih dana Beatlesa i pesme The long and winding road. Tužna je to pesma jer je sve o nedostižnom; vrata do kojih nikad ne stigneš. Ovo je put kojim nikad ne stižete do kraja.

 

     Na setnu, klasičnu melodiju Paula McCartneya nadovezuje se još jedan Harrisonov blue(s) klasik, jedna od njegovih najlepših numera (koje su ukazivale na svu raskoš njegovog zapostavljenog i skrajnutog talenta unutar Beatlesa). For you blue je neizmerno zavodljiv i lepršav Harrisonov  blues u najboljem Elmore James maniru starih majstora iskrene i jake emocije, poletna melodija koja dira dušu svakog istinskog zaljubljenika u Beatlese, pop, bluz ili rok muziku.

 

(Queen says no to pot-smoking FBI members.)

 

Because you're sweet and lovely girl I love you

Because you're sweet and lovely girl it's true

I love you more than ever girl I do

I want you in the morning girl I love you

I want you at the moment I feel blue

I'm living every moment girl for you

(Walk, walk cat walk.

Go, Johnny, go.

Same old the twelve bar blues.

Elmore James got nothing on this baby.)

I've loved you from the moment I saw you

You looked at me that's all you had to do

I feel it now I hope you feel it too

Because you're sweet and lovely girl I love you

Because you're sweet and lovely girl it's true

I love you more than ever girl I do

Rhythm and blues...

 

   Strastveni zvuk slajd (slide) gitare, snimljen 25. januara 1969., klizi po emotivnoj niti u dvanaestotatktnoj formi, D-duru čija se magija pretvara u strasnu ljubav prema prelepoj Harrisonovoj ženi Pattie Boyd. Jedna od mojih omiljenih pesama, u top ten The Beatlesa, bez obzira na prejaku konkurenciju ostalih remek - dela ovih magičara pop senzibiliteta.

 

(Lenon: "Kraljica kaže "ne" FBI agentima koji puše vutru.")

 

Jer si slatka i lepa devojko, volim te

Jer si slatka i lepa devojko, istina je

Volim te više nego ikad devojko, tako je

 

Želim te ujutro devojko, volim te

Želim te svaki čas kad sam pun tuge

Živim svaki trenutak devojko, za tebe

 

(Korak! Korak, mačko, korak!

Napred, Džoni, napred.

Isti stari dvanestotaktni bluz!)

 

(Elmor Džejms se ne može meriti sa ovim, bejbi!)

 

Voleo sam te od onog trenutka kad sam te video

Gledala si u mene i to je sve što je trebalo

Osećam to sad i nadam se da i ti osećaš to

 

Jer si slatka i lepa devojko, volim te

Jer si slatka i lepa devojko, istina je

Volim te više nego ikad devojko, tako je

Ritam i bluz!

 

   Lepršava, nadahnuta i relaksirana pesma George Harrisona For you blue  je blues od dvanaest taktova u country blues stilu. Kada je napisao For You Blue, na Harrisona je delimično uticao boravak s Bobom Dylanom i kanadskim sastavom The Band (Robbie Robertson) u Woodstocku, država New York, tokom novembra – decembra 1968. Bila je to tako osvežavajuća poseta prijateljima i uživanje u opuštenoj atmosferi, totalna suprotnost svemu što je Harrisona pratilo tokom cele 1968. sa Beatlesima, posebno tokom snimanja White albuma i saradnje sa sveprisutnim i sve napetijim tandemom Lennnon - McCartney.

 

   Iako je ta poseta Harrisonu bila korisno muzičko iskustvo, Beatlesi su prvo na pesmi radili usred atmosfere razdora, tokom snimljenih proba koje su činile deo dokumentarnog filma Neka  bude (Let it be) (Harrison je Lennonu i McCartney doneo u studio neke od svojih budućih, najboljih pesama, pre svega bisere koji će se naći na njegovom monumentalnom, trostrukom solo albumu All things must pass (1970.) prosto eksplodirati donevši mu napokon zasluženu pažnju i priznanje kao kantautoru), ali ništa od toga nije prihvaćeno na snimanju novog albuma – Lennon je bio hladan i nezainteresovan za rad sa Beatlesima, dok je McCartney svojom nadmenošču bukvalno oterao Harrisona iz benda - srećom ne zadugo, omogućivši svetu da čuje još nekoliko bisera sa Beatlesima na Abbey road albumu, pre svih Something i Here comes the sun).

 

   Snimljena u Appleovom studiju u Londonu krajem januara 1969., pesma For you blue uključuje steel guitar (havajsku gitaru)  deonicu koju je svirao John Lennon. Nepotrebno je naglasiti koliko je slajd zvuk Beatlesa bio inspirisan blues legendom Elmore Jamesom koji se i pominje unutar pesme. Bio je to nadahnjujući izvor nekadašnje, izvorne Beatles energije njihovih ranih početaka u zloslutnoj fazi razlaza. Uprkos svemu, natopljena snažnim emotivnim nabojem i posvećena prelepoj i voljenoj Pattie Boyd (koja će uskoro, nenadano i sama otići, ali u naručje Erica Claptona i postati Laylom) i izvorišnim zvukom sa kojeg se napajao rokenrol u svom začetku – najlepšoj, naivnoj i nevinoj fazi pedesetih, koja je opet nadahnula momke koji će krajem te decenije postati Beatlesi, For you blue ostaje jednom od najlepših Harrisonovih pesama – tako oslobađajuća, razigrana, sveža – nudeći upravo onaj osećaj slobode i novih kreativnih strujanja koji su tako nedostajali unutar sve napetijih Beatlesa. U osnovi blues, a opet tako srečan, kao i kraj jedne priče koja se već dugo nikog nije ticala (osim možda napaljenog i samoljubivog McCartneya).

 

   Definitivno jedna od meni najomiljenijih numera uprkos progresivnom dometu mnogih Beatles klasika i mnogo kompleksnijih, tehnički savršenijih tema. Pesma koja kao da je zatvarala pun krug započet punih deset godina ranije na relaciji Liverpool- Hamburg (via Chicago or Memphis (blues)).

 

   Za razliku od mnogih bendova, B-strane singlova Beatlesa često su bile jednako dobre, ako ne i bolje od A-strane singlova. Slučaj pesme: For You Blue, kao B-strane hit singla The Long and Winding Road, sjajan je primer ove nepobitne činjenice. Iako je Long and Winding road (McCartneyjev klasik) zasigurno posedovao velike emocije, For You Blue predstavlja čistog i nadahnutog George Harrisona, čoveka koji je uživao u bluesu i countryju jednako kao i u rocku. For You Blue sadrži ono što bi vremenom postalo zaštitni znak Harrisonovih pesama: slide gitara. Stoga mnogi slušaoci pretpostavljaju da Harrison svira steel guitar tokom cele pesme. Iznenađujuće je saznanje da je zapravo John Lennon izvodio solaže na stil gitari u krilu. Let It Be film prikazuje Lennona kako izvodi solo, naginjući se nad gitaru, dok mukotrpno izvodi note. Čuje se kako Harrison bodri Lennona dok svira blues, slide na havajki, vičući Napred, Johnny, napred! i Elmore James se ne može meriti sa ovim, bejbi, referencu na drugog majstora gitare, blues legendu kojeg su nazivali kraljem slajd gitare. Dok moćni blues praši, Harrison peva u falsetu, a glas mu lebdi iznad emotivne Lennonove gitare, klavira Paul McCartneyja i  bubnja nadahnutog Ringo Starra. Ostatak priče već odavno je deo legende.

 

Go, Johnny, go. Same old the twelve bar blues. Elmore James got nothing on this baby.

 

     Opraštajna Get back (pesma koja je predstavljala prvobitni naziv albuma i koja je u aprilu 1969. postala devetnaesti britanski singl Bitlsa, jedna je od onih poletnih, gracioznih i otkačenih rokerskih kreacija, snažnih ritam i bluz numera koje su sačinjavale suštinsku osnovu benda iz koje su crpili snagu, vitalnost i ideje za uzlete u bilo kom pravcu da ih je poveo njihov neuništivi duh kreativnosti i inovativnosti ), punokrvnog rock and rolla, još jednog dokaza nepresušne energije i kreativnosti koja je krasila Beatlese.

 

    Priču zaokružuje i obogaćuje toplina filma koji spontano prati rad na ploči, proces stvaranja pesama, lepotu ujedinjenih talenata, opuštenost, neodoljivu dozu humora i vedrinu session svirki, prirodnost četvorice momaka koji su prvi krenuli putem demistifikacije tzv. rock zvezda, prati dešavanja oko zgrade i reakciju prolaznika te se završava antologijskim prepodnevnim nastupom na zgradi tadašnje Beatles kompanije Apple (London, England). Na kraju svirke na krovu zgrade (na opšte čuđenje i oduševljenje kosmopolitskog Londona 30. januara 1969.), kao i na kraju ploče, jedinstvenom ironijom i smislom za humor John Lennon se spontano, sa smeškom, obraća prisutnima:

 

Hvala na pažnji! Nadam se da vam se ovo svidelo i da smo prošli na audiciji!. 

 

       I to je bio kraj. Album  Let it be je snimljen i ostavljen po strani do aprila 1970., Beatlesi su se još jednom okupili u februaru 1969. i do leta snimili svoje hronološki poslednje snimke i u septembru 1969. izdali album Abbey road i... ostatak priče je legenda.

 

   Još jednom izazvali su pažnju sveta, svideli se mnogima i prošli na audiciji, otišavši putem vlastitih snova, tamo gde još niko nije uspeo da se približi niti da zaviri. Neka bude.

 

    Leta 1969. The Beatles su se poslednji put našli zajedno u studiju, radi snimanja novog, ispostaviće se, hronološki poslednjeg albuma (početak snimanja albuma usledio je 22. februara 1969. nakon zloslutne i rastrzane epizode sa snimanjem albuma i filma Let it be, koji je zbog mnoštva nesuglasica i nezainteresovanosti, ostavljen po strani, sve do proleća 1970., kada je napokon realizovan i objavljen maja iste godine, mesec dana nakon zvaničnog raspada benda - ironija sudbine često je nemilosrdna). Naziv je dobio po čuvenom londonskom studiju Abbey road, mestu snimanja albuma (kao i mnogih ranijih snimaka Beatlesa). Ispred studija, na legendarnom pešačkom prelazu, napravljena je još čuvenija fotografija Beatlesa kako prelaze ulicu (London, 8. avgusta 1969.) - bila je to jedna od opraštajnih slika četvorice momaka koji su 5. oktobra 1962. objavili svoj prvi singl - pesmu Love me do i nakon toga osvojili svet, slika iskorištena za omot ploče Abbey road. Dana 22. avgusta The Beatlesi su se poslednji put zajedno našli u studiju, da bi već idućeg meseca Lennon obavestio ostatak benda da napušta The Beatles (bila je to činjenica koja je dugo skrivana od očiju javnosti), sve do 10. aprila 1970. kada McCartney saopštava da Beatlesa više nema.

 

    Par meseci ranije, početkom 1969. godine, snimljen je album i film Let it be, ali zbog sve većih nesuglasica unutar benda ostavljeni su po strani. Naime, nakon legendarnog nastupa na krovu The Beatles kompanije Apple (30. januara 1969.) Lennon, Harrison i Ringo Starr zatražili su da poslove Beatlesa (zbog sve brojnijih finansijskih nesuglasica i autorskih prava) preuzme Alan Klajn (menadžer Stonesa), dok je Paul McCartney insistirao da to bude porodična firma njegove supruge Linde Eastman – vreme će pokazati da je ta epizoda bila konačna jabuka razdora koja je rasturila bend, formalno godinu dana kasnije, mada se sudski spor nastavio i tokom cele 1970., mesecima nakon kraja The Beatlesa.

 

  Let It Be bila je toliko nesretna ploča, iako na njoj ima sjajnih pesama, da sam stvarno verovao da je to kraj The Beatlesa i pretpostavljao sam da više nikad neću raditi s njima, pričao je George Martin, njihov producent. Pomislio sam: Kakva šteta ovako završiti. Stoga sam bio prilično iznenađen kada me Paul nazvao i rekao: Napravićemo još jednu ploču – biste li je hteli producirati?.

 

    Bližio se kraj šezdesetih, bližio se kraj epohe koju su po mišljenju mnogih stvorili sami Beatlesi i pokrenuli 5. oktobra 1962. upravo svojim prvim zvaničnim singlom – Love me do. John Lennon, pevač, gitarista i njihov ideolog je već uveliko radio na solo projektima, zahvaljući najviše uticaju nove supruge, kontroverzne japanske umetnice Yoko Ono. Sve više se politički angažovao kroz razne pacifističke projekte, izdavao singl ploče (između ostalih antiratnu himnu Give peace a chance) kao i niz eksperimentalnih albuma, gledajući sve više na Beatlese kao opterećujuću prošlost. Mit se lagano krunio. Zla kob industrije zabave i nemilosrdni pritisci moneymakera gušili su postepeno radost sviranja i stvaranja, dovodeći priču do apsurda. Muzičari su vremenom postajali marionete i robovi za ispunjavanje komercijalnih prohteva i ponižavajućih ugovora, a njihov rad kompromisno komercijalno smeće, jeftina zabava za milione.

 

Niko nije sa sigurnošću znao da će to biti poslednji album - ali svi su osećali da jeste, priseća se kraja Beatlesa njihov legendarni producent (peti Beatles, kako su ga zvali) - George Martin. Beatlesi su prošli toliko toga i tako dugo. Bili su zatvoreni jedno s drugim gotovo deceniju, i bio sam iznenađen što su izdržali tako dugo. Uopšte me nije iznenadilo što su se razišli jer su svi hteli živeti svoje živote – i ja sam takođe.

 

    Uprkos svemu, Beatlesi ne bi bili to što jesu da nisu smogli snage da i Abbey road urade na pravi način - ironijom sudbine ispostavilo se da su na kraju stvorili još jedan izvrstan, možda i najbolji album. I tada, kao i godinama unazad, delovali su nadahnuto, sveže i inspirativno. Stvorili su najzreliji album, predivni pop kolaž povezan jedinstvenom The Beatles magijom.

 

   Pesma koja otvara legendarni Abbey road bila je Lennonova Come together. Sa svojim seksualno - političkim naslovom - Come together je Lennonovo poslednje zagovaranje kontrakulture tokom boravka u The Beatlesima (fraza koju je skovao Timothy Leary bila je slogan za njegovu kampanju protiv kandidature Ronalda Regana za gradonačelnika Kalifornije, 1969.. Leary je Lennona zamolio da napiše pesmu za kampanju i Lennon je pristao.

 

  Izvorno seme ideje koja je rezultirala klasičnom Lennonovom pesmom tog prelomnog perioda (početaka Lennonovog otvorenog političkog angažovanja na strani radikalnih buntovnih pokreta, levice, kao i njegovog konačnog razlaza sa Beatlesima, prošlošću i odlaska u Ameriku naredne godine, uz to još i istinskog početka solo karijere) - Come Together datira sa početka juna 1969.. Nastanak ove neobične pesme (koja otvara poslednje poglavlje Beatlesa i koja je Lennonu po prvi put donela tužbu za plagijat – navodno je koristila deo melodije pesme Chuck Berryja You can’t catch me) je vezan za Timothy Learyja, otvorenog zagovornika LSD-a, koji se odlučio kandidovati za guvernera Kalifornije protiv Ronalda Reagana na izborima 1970. godine. Leary i njegova supruga Rosemary pozvani su u Montreal u Kanadi kako bi prisustvovali drugom i poslednjem bed-in performansu za mir Johna i Yoko. Tamo su stigli na sastanak s proslavljenim parom šestog dana njihovog protesta u krevetu, 1. juna 1969.. I upravo tamo, u sobi 1742. hotela Queen Elizabeth (ili Hotel Le Reine Elizabeth), par Leary nagovaran je da se pridruži refrenu snimanja filma Give Peace A Chance, koji je objavljen ubrzo nakon toga kao prvi singl grupe Plastic Ono Band. U slavljeničkom duhu tog događaja, John je uvrstio njihova imena ( Timmy Leary, Rosemary ) u završni stih koji imenuje prisutne toga dana. U znak zahvalnosti na njihovoj saradnji u improviziranom snimanju ove pesme, Lennon je sledećeg dana, 2. juna 1969., pitao Learya može li išta učiniti kako bi pomogao njegovoj kandidaturi. Learyovi su hteli da im napišem pesmu za kampanju.

 

    Napisana u stilu Lennonovih politički angažovanih, pacifističkih, postbitlsovskih pesama poput Give peace a chance, Working class hero, Imagine, Power to the people, Happy Xmas (war is over) i Woman is the nigger of the world, ova pesma ispaljuje jetki mlaz blebetanja prema nasilnim neprijateljstvima neprosvetljenog sveta, ukazujući na to da je jezik koji se koristi u takvim sukobima potencijalna zamka.

 

Here come old flat top

He come grooving up slowly

He got joo joo eyeball

He one holy roller

He got hair down to his knee

Got to be a joker he just do what you please.

 

He wear no shoe shine

He got toe jam football

He got monkey finger

He shoot Coca-Cola

He say I know you, you know me

One thing I can tell you is you got to be free

Come together right now over me

 

He bag production

He got walrus gumboot

He got Ono sideboard

He one spinal cracker

He got feet down below his knee

Hold you in his armchair you can feel his disease

Come together right now over me

 

Right!

Come

Come...

Come...

Come...

 

He roller coaster

He got early warning

He got Muddy Water

He one Mojo filter

He say. "One and one and one is three"

Got to be good looking 'cause he so hard to see

Come together right now over me

 

Oh!

Come together

Yeah

 

    Ono što mogu da vam kažem jeste to da morate da budete slobodni, jetko saopštava John Lennon u duhu jednog radikalno buntovnog vremena socijalnih nemira i društvenih previranja. Sloboda koju Lennon u pesmi priziva razlikuje se od pređašnje revolucionarne slobode po tome što je ona oslobađanje od svih normi i svih formi, uključujući i one najradikalnije – levičarske. Bio je to Lennonov opraštaj sa Beatlesima i jednim snom, kao i uvod u sve one turbulentne, pre svega politički obojene događaje i traume koje će ga pratiti tokom njegove poslednje decenije života, decenije provedene u Americi gde je nastavio radikalnu borbu za mir u svetu, solo karijeru i borbu za iseljeničku vizu (tzv. zelenu kartu koju nikako nije mogao da dobije zbog burne prošlosti, hapšenja zbog posedovanja kanabisa u Britaniji i naravno kao opasan politički protivnik američkih vlasti koje su mu preko FBI sve vreme disale za vratom, na kraju ga i brutalno uklonivši).

 

George je imao samozadovoljstvo na licu kad je ušao s ovim, i s pravom - znao je da je apsolutno briljantan. I po prvi put, John i Paul su znali da se George popeo na njihov nivo, seća se legendarni snimatelj Beatlesa Geoff Emerick momenata tokom snimanja Harrisonove numere Something.

 

    Sledi je još jedan melanholično smirujući George Harrison klasik Something (komponovan na klaviru, tokom pauze na radu na Belom albumu Beatlesa). Kruna stvaralaštva Georgea Harrisona u Beatlesima, po mišljenju mnogih, bila je još jedna ljubavna, melanholijom obojena balada jednostavno nazvana Something, jedan od brilijanata koji su put večnosti odveli duh The Beatlesa i njihov poslednji album Abbey road.

Ima nečeg u načinu kako se kreće

Privlači me kao ni jedna pre

Ima nečeg u načinu kako mi se udvara

negde u njenom osmehu ona zna

Da mi ne trebaju druge ljubavi

Ima nečeg u njenom stilu kojim mi to pokazuje

Ima nečeg u tome, ona zna

I sve što mi je ostalo da mislim o njoj

Ima nečeg u stvarima koje mi pokazuje

Ne želim da je napustim sad

 

   Pesma za koju je Frank Sinatra tvrdio da je najveća ljubavna pesma u poslednih 50 godina, John Lennon priznao da je najbolja na albumu Abbey road, i koja je stekla status druge najobrađivanije pesme The Beatlesa od strane drugih izvođača (nakon Yesterday), nastala je još sredinom 1968., tokom pauze u radu na Belom albumu, kada je Harrison komponovao na klaviru.

 

Something in the way she moves
Attracts me like no other lover
Something in the way she woos me

I don't want to leave her now
You know I believe and how

Somewhere in her smile she knows
That I don't need no other lover
Something in her style that shows me

Don't want to leave her now
You know I believe and how

You're asking me will my love grow
I don't know, I don't know
You stick around, now it may show
I don't know, I don't know

Something in the way she knows
And all I have to do is think of her
Something in the things she shows me

I don't want to leave her now
You know I believe and how

 

   Snimljena je za album Abbey road tokom leta 1969. (period jul-avgust), tokom pet zasebnih snimanja. Predivna melodija, bez uobičajene Harrisonove gorke harmonije, ukrašena lirikom teksta i klasičnom gracioznošću (uz Billyja Prestona na Hammond orguljama i nizom studijskih muzičara – 12 violina, 4 viole, 4 violončela i jedan kontrabas) učinili su numeru Something muzičkim evergreenom.

 

   U svojoj knjizi Wonderful Tonight: George Harrison, Eric Clapton i ja, Pattie Boyd napisala je: George je napisao pesmu pod nazivom Something . Zapravo mi je rekao da  je  napisao za mene. Mislila sam da je to lepo i ispala je najuspešnija pesma koju je ikad napisao, s više od 150 obrada. Georgeova omiljena verzija bila je ona Jamesa Browna. Moja je bila George Harrisona, koju mi ​​je svirao u našoj kuhinji. Ali, zapravo, do tada je naša veza bila u problemima. Od putovanja u ašram Maharishi Mahesh Yogija u Indiji 1968. godine, George je postao opsesivan u meditaciji. Takođe je ponekad bio povučen i depresivan.

 

   George je kasnije tvrdio da nije imao nikoga na umu kada je napisao pesmu Something. On je u to vreme proučavao svesnost Krišne i njegova prvobitna namera tokom pisanja pesme bila je privrženost Krišni, misao o Gospodu. Zapravo, tekst pesme je glasio nešto u načinu na koji se ON kreće, ali George ga je na kraju promenio ne želeći da ga ljudi doživljavaju kao PUT (a ne ljubavnu pesmu, posvećenu voljenoj ženi).

 

       Maxwell’s silver hammer standardna je mccartneyjevski sladunjava pesmica za nežnije sladokusce (jedna od onih koje su nastajale tokom snimanja zloslutnog Let it be filma i albuma, pesma od koje su se ostala trojica Beatlesa prosto ježila smatrajući je jednim od najlošijih trenutaka benda), lagana uvertira u remek-delo, fantastični rokerski klasik Oh, darling!. Strasno otpevana i proživljena, pesma od koje vas podilazi jeza, jedan je od najboljih McCartneyjevih komada, emotivni rok klasik (u satiričnom du-vap stilu pedesetih) propušten kroz čudesni Beatle filter melodičnosti koja dira dušu i raduje prefinjenošću sete - savršenstvo jednostavnosti prenošenja emocije, uz moćan glas i klavirsku pratnju. Ringo Starr  veselo i opušteno pevuši u pomorskoj Octopus’s garden bašti, nepretenciozno, u svom humorom obojenom stilu, uvodeći A stranu ploče u epohalno finale. Inspiraciju za pesmu Octopus's garden Ringo je pronašao posmatrajući život hobotnica, prilikom svog boravka na Sardiniji (u vreme kad je sit svega, avgusta 1968., na neko vreme napustio Bitlse za vreme snimanja Belog albuma) – bio je to njegov karakteristični, neobavezno-raspevani komad u kantri-vestern stilu, uz malu pomoć prijatelja Harrisona na gitari). 

 

    Pesma Johna Lenona koja zatvara prvu stranu poslednjeg The Beatles albuma - I want you (she's so heavy) je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike The Beatles misije - atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom predugih osam minuta napetosti. Traje... i traje u neobaveznosti jamm session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade. Seta u lepršavim pop klasicima Beatlesa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim. Ma koliko je puta preslušavali, I want you deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Beatlesi zvučali da su još koju godinu potrajali - zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte. I want you bila je surovo beskompromisna Lenonova kreacija, miljama udaljena od sentimentalnosti pop balada Paula McCartneyja, udaljena od svega onoga od čega su on i Harrison pokušavali da pobegnu, na kraju dovevši do raspada Bitlsa nakon dve godine rastrzanosti i tri maestralna albuma. Njeno duboko emotivno i strasno izvorište nalazilo se u beskrajnoj ljubavi koju je Lennon tih godina osećao prema Yoko Ono  umetnički i životno tražeći iznova sebe i bežeči od svega što su predstavljali Beatlesi, mit od kojeg se na kraju grozio duboko rezigniran i bolno sarkastičan). Ponirući duboko u sebe, iznova probuđen i rođen, svoje ustalasano emotivno vrelo kreacije i duhovnosti, Lennon stvara jedno od svojih neobičnih remek dela.

 

Recenzent je za She's So Heavy napisao: Čini se da je izgubio talent za tekstove, tako je jednostavan i dosadan. She's So Heavy je bila o Yoko. Kad dođe do toga, kao što je rekla, kad se utapaš, ne kažeš Bilo bi mi neverovatno drago kada bi neko imao predviđanja da primeti da se davim i dođe mi pomoći, već samo vrištiš. A u She's So Heavy ja sam samo pevao Želim te, želim te tako jako, ona je tako teška, želim te, tako, objasnio je Lennon viđenje vlastite pesme, suprotstavljeno predrasudama neupućenih slušaoca i recenzenata.

 

   Bila je to bluzerska melodija u a molu. Negde u isto vreme nastala je i jedna od njegovih najboljih pesama – Don't let me down (objavljena kao singl ploča). Zanimljiva je činjenica da su se te dve pesme, ta dva lenonovska bisera (posvećena naravno dragoj Yoko, njegovom novom božanstvu, muzi i inspiraciji) bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne 2 godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Beatlesa) – John Lennon – Plastic Ono band (1970.) i Imagine (1971.), izjave koja je glasila : Don't let me down - I want you (Nemoj da me izneveriš, zato što te želim). Svet The Beatlesa lagano se gasio u Johnu Lennonu, ali je i na samom kraju ostavio iza sebe niz besmrtnih Beatles klasika – Don't let me down, Come together, I want you, The Ballad of John & Yoko, Because.

 

I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
I want you so bad, babe
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
I want you so bad, babe
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

She's so heavy
Heavy, heavy, heavy

She's so heavy
She's so heavy
Heavy, heavy, heavy

I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
You know I want you so bad, babe
I want you
You know I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad
Yeah

She's so...

 

    I want you jedan je od poslednjih zajedničkih bljeskova Beatlesa (nakon završetka snimanja albuma Abbey road, avgusta 1969., The Beatles su kao grupa bili praktično mrtvi), neka vrsta eksplozije supernove nakon koje su nastali mnogi drugi svetovi i zvezde (složenica sklopljena od 33 najbolja dela iz isto toliko pokušaja sa prvog dana njenog snimanja, gde su sva četvorica Beatlesa dali svoj puni, nadahnuti doprinos kao u najboljim danima, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama zašto su bili i ostali najbolji pop rok bend svih vremena). Fascinira i sama činjenica da je miksanje i nasnimavanje ove čudesne Lennonove duhovne avanture trajalo gotovo šest meseci! Krajnji rezultat svega je autentična rok pesma, teškog, kompleksnog stila (u kojoj se tako moćno ogledao duh jednog uzburkanog, gotovo apokaliptičnog vremena), čista antiteza njihovom dotadašnjem karakterističnom pop izrazu po kojem su bili i ostali prepoznatljivi. Pesma koja se zlokobno uspinje ka svom apokaliptičnom klimaksu, poput antologijskog, orkestarskog dela pesme A day in the life, iznenada nestaje u vihoru, kovitlacu enigmatične The Beatles oluje. Bio je to kraj prve strane albuma, orkanski klimaks pred smirenje i Harrisonovu romantičnu, lepršavu Here comes the sun i neprekinuti niz pesama u medley stilu (niz nerealizovanih snimaka i delova, vešto ukomponovan i kreiran, kao neka vrsta odjavne špice) sa opraštajnim mekartnijevskim The end recitalom o ljubavi.

 

  Bio je to Lennonov veličanstveni uvod u kraj jednog sna, jedne neponovljive decenije i jedan od milion mogućih odgovora na pitanje kako bi u stvari zvučali The Beatles da su potrajali bar još neko vreme. Ali, čar magije i jeste u tajnovitosti i upitnosti, onom nedokučivom što nam uvek za malo izmiče i tera nas, uprkos svemu i saznanju da sve ima svoj kraj da uvek damo sve, pa i mnogo više od onog što zapravo mislimo da možemo. I want you ostaje Lennonovim biserom i ljubavnom porukom koja ovaj čudesni svet čini jedinim mogućim i istrajnim uprkos svim poražavajućim saznanjima njegove lagodne (ne) podnošljivosti postojanja ... she's so heavy.

 

     Drugu, B stranu ploče otvara Here comes the sun, nešto tako lepo, dirljivo prijatno, smirujuće, puno duše, unutrašnje lepote, svetlosti, jednostavne radosti življenja, prijateljstva, ljubavi. Prvi siguran znak nadolazeće kreativne oluje i sunca novog života Georgea Harrisona bila je neponovljiva i neopisivo lepa lirska slika i metafora rađanja nove ljubavi, maestralna Here comes the sun, setna i božanstvena pesma sa hronološki poslednjeg i u svakom pogledu najboljeg The Beatles albuma Abbey road (1969.). Harrisonov najbolji prijatelj i muzički saradnik, Eric Clapton, priseća se kako je Evo dolazi sunce nastala.

 

Bilo je divno prolećno jutro i sedeli smo na vrhu velike poljane koja se graničila sa mojim dvorištem. Imali smo gitare u rukama i prebirali po žicama kada je Harison iznenada počeo da peva bila je to duga i hladna zima i deo po deo, završio je pesmu pre nego što je bilo vreme za ručak.

 

   A stihovi su se pretvorili u lirske strune, setne vibracije, treperenje srca kada oseti novi dah nadolazeće ljubavi, sunca života, proleća koji topi led usamljenosti i tuge. Stihovi su obogaćeni predivnom melodijom, lepršavim zvukom gitare i Moog sintisajzera (bez Lennona u postavi, koji se oporavljao od posledica saobraćajne nesreće i sve se više bavio sopstvenim projektima lagano klizeći iz The Beatles bajke), neviđenom nadahnutošću i poletnošću, optimizmom koji je raspršivao tamu kraja jedne čudesne epohe i turobnost vremena unutar kojeg je pesma nastajala. Bila je to jedna od najlepših melodija ikad napisanih, mereno čak i po vrhunskim standardima Beatles ostvarenja. Harrisonove Something i Here comes the sun naprosto plene albumom, ostavljajući na kraju u senci i domete famoznog dvojca u čijoj se senci, do tada, nalazilo gotovo do pred sam kraj. Sunce Georgea Harrisona ipak je stiglo na vreme, nakon duge, duge inhibirajuće lennonmccarteyjevske zime, ućinivši kraj jednog sna lepšim od svih očekivanja.

 

Mala draga, bila je duga, hladna, usamljena zima

Mala draga, kao da nije bila ovde godinama,

Evo sunca i kažem sve je u redu

Mala draga, osmesi se vraćaju na lica

Mala draga, osećam da se led polako topi,

Evo dolazi sunce i kažem da je sve u redu

 

   Bio je to kreativni vrhunac Harrisonove bitlsovske faze stvaralaštva, začinjen sjajnim numerama sa Let it be (1970.) albuma poput maestralnih, setnih blues komada : For you blue i I me mine, pesama za sva vremena koje ostaju kao trajne spone autora sa večnošću i božanskim dahom veličanstvenosti.

 

Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it's all right

Little darling, it's been a long cold lonely winter
Little darling, it feels like years since it's been here

Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it's all right

Little darling, the smiles returning to the faces
Little darling, it seems like years since it's been here

Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it's all right

Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes
Sun, sun, sun, here it comes

Little darling, I feel that ice is slowly melting
Little darling, it seems like years since it's been clear

Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
And I say it's all right

Here comes the sun, doo-doo-doo-doo, here comes the sun
It's all right
It's all right

   Harrison je zapravo napisao jednu od svojih najlepših numera - Here Comes the Sun u kući svog prijatelja Erica Claptona, kao odgovor na mračno raspoloženje oko Beatlesa. Harrison u svojoj autobiografiji I, me mine navodi:

Here Comes the Sun napisano je u vreme kad je Apple (poslovna kompanija Beatlesa) postajao poput škole, gde smo morali ići i biti poslovni ljudi: Potpiši ovo i potpiši ono. U svakom slučaju, čini se kao da zima u Engleskoj traje večno, dok dođe proleće to stvarno zaslužujete. Tako sam jednog dana odlučio da ću se povući iz Applea i otišao sam do kuće Erica Claptona. Olakšanje što nisam morao otići videti sve one glupave knjigovođe bilo je predivno, a ja sam prošetao vrtom s jednom od Ericovih akustičnih gitara i napisao Evo dolazi sunce.

   A nakon najboljeg, dolazi još bolje! Tako nekako bi zvučalo jedinstveno  čudo sveta The Beatles  komparacije, čak i na dugo odlaganom kraju. Reč je o Lennonovom ultimativnom klasiku, pesmi Because. Vanvremenska, kosmička, setna Because bila je poslednja pesma snimljena za hronološki poslednji album Beatlesa – Abbey road, Lennonova trodelna harmonija u cis - molu, inspirisana time što je Lennon čuo Yoko Ono kako svira deo Adagio sostenuto iz Beethovenove klavirske sonate – poznatije kao Mesečeva sonata.

 

John je napisao ovu melodiju, rekao je George Harrison. Podloga je pomalo poput Beethovena. I trodelna harmonija u pesmi. Paul obično piše slađe melodije, John, nekako više, one rave-up stvari ili one čudnije. Mislim da mi je ovo možda najdraži album. Tekstovi su tako jednostavni. Harmoniju je bilo prilično teško pevati. Morali smo to zaista naučiti. Ali mislim da je to jedna od melodija koja će impresionirati većinu ljudi. Stvarno je dobra.

 

   Što se same kompozicije, sonate koja je inspirisala Lennona za vlastito remek- delo kojim je u svakom smislu zaokružio priču o The Beatles (uzdigavši je poslednjim činom na najviši nivo) tiče, priča je sledeća: kada je 1801. godine Beethoven završio sa komponovanjem svoje sonate br. 14, u cis-molu (op. 27 br.2), dodao je i naziv Quasi una fantasia (kao fantazija), što se najviše odnosi na samu formu sonate. Svojim melanholičnim (blues?) karakterom, Betovenova Mesečeva sonata smatra se pretečom muzičkog romantizma. Naime, kod trostavnih sonata prvi i treći stav su obično brzi, a drugi je spor. Beethoven je to promenio i sonatu komponovao tako da je prvi stav spor (Adagio sostenuto), drugi malo brži (Allegretto), a treći veoma brz (Presto agitato). Neki kažu da je Franc Liszt za drugi stav prokomentarisao da je kao cvet između dva ponora. Naredne godine ovu sonatu Beethoven je posvetio svojoj učenici Đulijeti Đukardi (Julie Giulietta Guicciardi).

 

   Naziv Mesečeva sonata pojavio se tek pet godina nakon Beethovenove smrti – 1832. godine, kada je muzički kritičar i pesnik Ludvig Relštab prokomentarisao da ga atmosfera prvog stava ove sonate podseća na mesečinu na Lucernskom jezeru. Beethoven, najpoznatiji tvorac sonatskih kompozicija, buntovnik po prirodi, veoma plahovitog temperamenta, istupiće iz ustaljenih muzičkih okvira i otvoriti nove perspektive koje će preovladati muzikom 19. veka. Postoji legenda vezana za nastanak ove magične sonate: šetajući pokraj reke Beethoven je svako veče zaticao na klupi slepu devojčicu kojoj je majka opisivala izgled meseca. Opčinjen ovom slikom 1801. godine načinio je klavirski sonet br. 14 u cis-molu, op. 27 br. 2, koji je iste godine prezentovao javnosti. Čuvši Beethovenovu sonatu: Tek sada vidim koliko je mesec zaista lep, rekla je devojčica.

 

   Gotovo dva veka kasnije, jedan drugi buntovnik i po mnogo čemu romantik plahovitog temperamenta istupiće iz ustaljenih normi svog vremena i otvoriti novu perspektivu muzici 20. veka, zaokruživši mit koji je stvorio sa sopstvenom muzičkom grupom kao deo jednog neponovljivog vremena čiji se odblesci, poput betovenovske mesečine na Lucernskom jezeru mogu videti i danas u dušama svih onih zanesenjaka koji umeju da uživaju u plodovima venvremenske umetnosti.

 

   Kako legenda kaže, marta 1969. John i Yoko boravili su u kući bubnjara Ringo Starra. Yoko Ono je sela za klavir, počela da svira čuvenu sonatu Ludwiga Van Beethovena – Moonlight, Lennona je to nadahnulo, inspiracija je učinila svoje i u tim momentima nastala je čuvena pesma Because, koja će par meseci kasnije – početkom avgusta, biti snimljena za album Abbey road.

 

Yoko Ono je svirala Moonlight sonatu na klaviru, rekao je John Lennon u intervjuu Davidu Scheffu. Bila je klasično obučena pijanistkinja. Rekao sam joj: Možeš li svirati te akorde unatrag? i napisao sam pesmu Because oko njih. Lirika pesme govori sama za sebe, jasna je. Nema tu sranja. Nema slika,  nema opskurnih referenci, objašnjavao je tada Lennon, aludirajući pre svega na vlastite numere Lucy in the sky with diamonds i  I’m the walrus, njihove uvrnute, psihodelične melodije i čudesne slike, igre rečima, nadrealne i sarkastične asocijacije.

 

    U intervjuu iz 1992., Yoko Ono se priseća kako je nastala pesma Because:

Kad to stvarno slušate, rekla je Yoko Ono, vidite da je on u jednom trenutku svirao akorde unatrag, ali mislim da se na kraju to malo očistilo u pop formatu. Dakle, nije upotrebio sve akorde. Ali to je bila početna inspiracija.

   Baš kao što je Ludwig Van Beethoven u svoje vreme bio revolucionaran kompozitor, hrabro sledeći svoj novi put i zauvek menjajući klasičnu muziku, tako su i Beatlesi na neki način otvorili vrata novom dobu u pisanju pesama i muzici. Beethoven je rođen u klasičnoj muzičkoj eri, gde je muzika bila uravnotežena, čista i elegantna. Pretvorio ga je u romantičarsko doba, gde je muzika postala puna energije i strasti. Beatlesi su na sličan način uzeli jednostavnu i ogoljenu rock-’n’-roll muziku 50-ih i transformisali je u takozvanu popularnu muziku. Oni su uticali na kantautore da postanu kreativniji, sofisticiraniji i imaju više umetničke slobode.

Aaaaaahhhhhh...

Because the world is round it turns me on

Because the world is round...aaaaaahhhhhh

 

Because the wind is high it blows my mind

Because the wind is high...aaaaaaaahhhh

 

Love is old, love is new

Love is all, love is you

 

Because the sky is blue, it makes me cry

Because the sky is blue...aaaaaaaahhhh

 

Aaaaahhhhhhhhhh...

Aaaaahhhhhhhhhh...

Aaaaahhhhhhhhhh...

 

   Melodija akorda poseduje ledenu gracioznost koja ne uspeva da angažuje emocije, već lebdi na povetarcu uzvišene igre reči. Pesma je snimljena početkom avgusta 1969. (1., 4. i 5. avgusta 1969.) u postavi: John Lennon – vocal & lead guitar, Paul McCartney, vocal & bass guitar, George Harrison – vocal i Moog synthesizer  i George Martin (legendarni producent Beatlesa) koji na ovom snimku svira electric spinet Baldwin harpsichord. Bila je to ujedno jedina pesma snimljena bez bubnjeva, bez učešća Ringo Starra. Because je završena na sam dan kada je napravljena i čuvena fotografija Beatlesa na pešačkom prelazu ispred studija (dakle 5. avgusta 1969.), buduća omotnica albuma Abbey road, objavljenog krajem septembra iste godine (tačnije 26. septembra 1969).

 

Bila je sredina popodneva, priseća se u svojoj knjizi Here, there and everywhere – My life recording music of the Beatles legendarni inženjer snimanja muzike Bitlsa Geoff Emerick. Svetla u studiju 2 bila su prigušena zbog atmosfere. Četiri Bitlsa – i Ringo je bio tamo, pružajući moralnu podršku, bili su okupljeni u polukrugu, a oskudna prateća muzika tiho im je svirala u slušalicama. Trebalo je više od pet sati snimanja tog popodneva da se izvedu i snime svi zahtevni vokali, i premda je strpljenje Džona Lenona bilo jako isprobano tog dana niko nije odustao. Cilj je bio savršenstvo i niko nije bio spreman prihvatiti ništa manje. George Martin je zauzeo svoje mesto pored mene u kontrolnoj sobi, pažljivo slušajući. Yoko je bila gore s nama, ali celo popodne nije progovorila ni reči. John, Paul i George Harrison imali su svaki svoj mikrofon, ali svi su snimani na jednu traku, pa sam bio usredsređen na balansiranje svega. Njih trojica pevali su tog popodneva iznova i iznova pesmu Because, prošavši je dvadeset-trideset puta. Retko su pevali u neskladu i dobro su se sećali svojih delova, ali nije bilo ni malo lako precizno frazirati, započinjati i završavati svaku reč tačno u isto vreme. Tog popodneva neobično strpljivi Lennon u jednoj je trenutku puknuo i rekao: Isuse Hriste, daj mi malo odmora. Voleo bih da nisam napisao ovu prokletu stvar. Ipak, nastavili su do kraja, sva trojica zajedno. Znali su da rade nešto posebno, nije bilo uobičajenog zezanja, bili su vrlo ozbiljni i skoncentrisani. Tog dana video sam četiri Bitlsa u najboljem izdanju. Postojala je stoprocentna koncentracija svih njih – čak je i Ringo, koji je mirno sedeo zatvorenih očiju, ćutke nagovarao članove benda za njihov najbolji nastup. Bio je to fantastičan primer njihovog timskog rada koji je godinama toliko nedostajao. Primamljivo je bilo zamisliti šta bi još Beatlesi mogli postići da su ostali zajedno i zadržali taj duh.

 

   Bilo je to vreme kada je heroin hladno lebdeo oko tela Johna Lennona dajući pesmi atmosferu vizionarskog otplovljavanja u neke druge ravni postojanja, poznate samo autoru ove nezaboravne melodije, setnog, mističnog, atipičnog, opraštajućeg kraja neponovljive Beatles magije, dodir večnosti od kojeg vas obuzima neka čudesna seta i jeza, nemoć da bilo šta preduzmete nego da se prepustite hipnotičkim čarima vanvremenske melodije, magične aure koja je upravo zatvarala jedan mistični krug Bitlsa i jednu neponovljivu deceniju koja je upravo počela i završila se sa njima – kao i sve slobode i kreativni usponi oslobođeni nepreglednim poljima mašte i inspirativnosti koji je svetu ponudio ovaj bend, predvođen pre svega Johnom Lennonom.

 

    McCartneyjeva You never give me your money uvod je u opraštajni niz (tzv. Medley) povezan nevidljivom, unutrašnjom niti. Paul McCartney je svakao najzaslužniji čovek što su se uopšte pojavila poslednja dva albuma Beatlesa - razdor je trajao prilično dugo i do 1969. se produbio do usijanja. Sukobi oko novca i autorskih prava, sve veća težnja za ostvarenjem novih, samostalnih životnih i umetničkih vizija, kao i gubitak interesovanja za zajednički rad (koji je usledio već nakon albuma Sergeant Pepper's lonely hearts club band, jednog od njihovih kreativnih vrhunaca, a potom i smrti jednog od ključnih ljudi koji h je usmeravao i držao na okupu – menadžera Briana Epsteina) koji kulminiraju tokom snimanja White albuma, a naročito prilikom rada na Let it be doveli su Beatlese početkom 1969. na ivicu raspada. I dok je Paul McCartney pokušavao da spase stvar i održi The Beatlese kao komercijalno-kreativni pop bend (neku vrstu vlastitog sna u kojem bi on ostao večno petarpanovski mlad), Lennon i Harrison su bili prezasićeni tom vrstom sadržaja i ideja (izdajući tokom 1968. i 1969. niz samostalnih projekata, miljama udaljenih od Beatles sveta), okrećući se žestini rokenrola u njegovog najbuntovnijoj i najkreativnijoj fazi, procesima samoizražavanja i eksperimentisanja, avangardi i drugačijoj vrsti duhovnosti, a u Lennonovom slučaju i sve otvorenijem i radikalnijem političkom angažovanju.

 

Budućnost Beatlesa možda je nestala, ali McCartney je bio odlučan spasiti njihov duh, i duh šezdesetih, za svoju budućnost. You Never Give Me Your Money označava psihološki početak njegove solo karijere, objasnio je britanski novinar Ian MacDonald u svojoj čuvenoj knjizi o Beatlesima – Revolucija u glavi.

 

     U tom smislu i pesma You never give me your money predstavljala je McCartneyjev žal za jednim vremenom romantičarske The Beatles magije i snom, vremenom idealizma i nevinosti šezdesetih (čije su vedre boje i tonovi već uveliko bile uprljane gramzivošću industrije, uplivom droga, nemirom jednog prelomnog vremena i raspršivanjem određenih iluzija u izmaglici kiseline i beskrajnim ego tripovima koji su uništavali nekadašnju spontanost i prostodušnost bazičnih ideja rokenrola), a s druge strane, svestan blizine kraja tog sna o Beatlesima, on oseća neku novu vrstu slobode – ova pesma je bila je na neki način psihološki početak njegove solo karijere.

 

To je Paul. Ali to nije pesma, znaš. Abbey Road su stvarno činile nedovršene pesme koje su sve zaglavile zajedno. Svi toliko hvale album, ali nijedna pesma nije imala nikakve veze jedna s drugom, niti jedna nit, samo to što smo ih spojili, bilo je karakteristično, Lennonovo pociničeno viđenje završetka albuma Abbey road i Paulove pesme You never give me your money.

 

     Ipak, bez obzira na svu tu zloslutnu atmosferu skorog raspada, na muzičkom planu The Beatles kreativnost ne nedostaje ni na Abbey road albumu (mada se sama završnica albuma uglavnom oslanjala na niz nedovršenih polupesama iz prethodnog perioda, McCartneyjev entuzijazam i Lennonovu priličnu nezainteresovanost prilikom završnog dela rada na albumu tokom jula i avgusta 1969, nakon dvomesečnog letnjeg odmora benda). Stilski doteran od strane njihovog producenta Georgea Martina (nakon anarhije Belog albuma i rasula zvanog Let it be), Abbey road album i karijera Beatlesa završava se u poletnom i nadahnutom stilu, epohalnom Medley finalu – neprekinutom nizu melodija. You never gime me your money, sklopljena od nekoliko delova, pesma je ili neka vrsta svite koja album  pretvara u opraštajnu, labudovu pesmu Beatlesa.

 

    Opušteno – neobavezna, lennonovska Sun king početak je kraja (To je komad smeća koji sam imao u blizini, tvrdio je Lennon) albuma Abbey road. Sledi potom uglavnom mekartnijevski niz kratkih bitls-dosetki, stilski raznovrsnih pasaža, pretapajući se u melodiju odjavne špice i pesmu The end.

 

Postojala je stvar u Liverpoolu koju smo mi deca radili, a to je umesto da kažemo fuck off, mi bismo rekli chicka ferdy!. Zapravo postoje u stihovima pesme The Beatlesa Sun King. U toj smo pesmi samo nekako izmislili stvari, i svi smo bili uključeni u šalu. Mislili smo da niko neće znati što to znači, a većina ljudi bi pomislila: Oh, mora da je španski ili tako nešto. Ali, tu smo dobili malu buntovnu reč!, objasnio je kasnije šaljive tonove i reči Lennonove pesme Paul McCartney (igre reči i njihovo skromno poznavanje i korišćenje španskog jezika unutar pesme).

 

   Poslednja pesma na poslednjem snimljenom albumu The Beatlesa – osim 23-sekundnog Her Majesty (nakon Lennon-McCartney medley niza nedovršenih pesama: Mean mr. Mustard, Polythene Pam, She came in through the bathroom window, Golden slumbers, Carry that weight – bila je prikladan hvalospev najvećoj grupi koju je svet ikada poznavao, i prikladan oproštaj od benda njihovoj legiji obožavaoca - zvala se simbolično The end.

 

... I na kraju ljubav koju primaš jednaka je ljubavi koju daješ, završne su reči Beatlesa, dvostih koji je napisao Paul McCartney imajući na umu velikog Shakespearea.

   Malo je verovatno da bi bilo koji drugi Beatle osim Paul McCartneyja na kraju napisao epitaf Beatlesa. John Lennon uopšteno nije voleo medley završnicu Abbey roada - iako je dao nekoliko pesama (Sun king, Mean mr. Mustard, Polythene Pam) -  u jednom je trenutku želeo da njegove i McCartneyjeve pesme budu na odvojenim stranama albuma. George Harrison (koji je već na kratko napustio Beatlese tokom snimanja Let it be) se u međuvremenu dodatno umorio od McCartneyjeve dominacije i prepotencije, usmerivši vlastitu energiju na druge projekte. Osim uopšteno ljubaznog Ringo Starra, McCartney je jedini koji je do kraja bio potpuno posvećen Beatlesima i prepoznao je da zaslužuju pravo na dostojan ispraćaj.

       Dana 26. septembra 1969. ploča Abbey road je ugledala svetlost dana. Bio je to verovatno najbolji i najzreliji album The Beatlesa, ali Beatlesa više nije bilo. Stigli su do samog kraja epohe, ere koju su svojim duhom, maštom, energijom i kreacijom stvorili i na kraju je ostavili da počiva u snovima, sećanjima i dušama onih koji istinski osećaju i vole. Ostavili je da počiva unutar legendarnih ploča na prašnjavim policama sećanja i šire pozitivne vibracije kroz vreme. Samo za one dovoljno otvorene i spremne da prihvate i podele vanvremensku lepotu muzike najboljeg pop benda svih vremena i ... mnogo više od toga.

... and in the end

the love you take

is egual to the love you make

 

Ja ne verujem u Beatlese. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite Beatlese pozdravite ih u moje ime!, bile su opraštajne reči Johna Lennona.

 

    Zvanični kraj Beatlesa objavio je upravo Paul McCartney. Nakon što je završio snimanje svog prvog solo albuma (McCartney, april 1970.), on u intervjuu datom 10. aprila 1970. godine definitivno objavljuje:

 

Napuštam grupu zbog razlike u pogledima, razlika u poslu, razlika u muzici, a najviše jer mi je lepše sa porodicom.

 

    I to je bio kraj jednog sna, barem onaj zvanični. Onaj nezvanični zapravo se nikada nije ni desio. Muzička i duhovna revolucija kojom su oborili i obojili svet beskrajna je lepota, višeglasna, melodijska harmonija, uvek tako inspirativna, prijateljska, topla, nežna, inovativna i neodoljivo pionirski naivna da nikoga ko ima čisto i otvoreno srce nikada neće moći da ostavi ravnodušnim.

 

   Eh, da, bili jednom jedni Beatlesi i besmrtni duh kojim su pomerili, iščašili i promenili sve(t). I sve nas koji istinski umemo da verujemo i sledimo put srca koje nas nepogrešivo vodi. Jer, ljubav koju primaš, jednaka je ljubavi koju zapravo daješ... Let it be.

 

 

by Dragan Uzelac, 26. septembar 2022.

 

 

Posvećeno uspomeni na najveći bend svih vremena - Beatlese, jednoj romantičnoj epohi – šezdesetima, duhu jednog neponovljivog, buntovnog i revolucionarnog vremena, čoveku kojeg slobodno mogu da nazovem duhovnim ocem – Johnu Lennonu i svim onim lepim emocijama i trenucima koje mi je pružila njihova muzika u prethodnih pola veka mog postojanja.