PUSTINJA U DUŠI (esej o ekologiji)

 

PUSTINJA U DUŠI

 

    Nalazimo se na jednoj od nekoliko stotina milijardi planeta, unutar sistema jedne od nekoliko stotina milijardi zvezda-nazvanoj Sunce, kao deo galaksije Mlečni put, jedne od nekoliko stotina milijardi koje nemo plove beskrajima kosmosa. Gledajući merilima kosmičke prostor-vremenske bezgraničnosti gotovo da i ne postojimo, poput sićušne tačke u beskrajima tame i tišine. Ipak, uprkos toj neobičnoj činjenici nalazimo se na možda jedinom mestu unutar sveta beskraja gde se desilo jedinstveno čudo života. Čudesno balansirajući ni preblizu ni predaleko od Sunca, taman toliko udaljena da preživi sve turbulencije i haos stvaranja, naša kolevka, majka Zemlja, uspela je da stvori i sačuva jedinstvenu atmosferu za nastanak i očuvanje fenomena života.

 

    Voda, jedan od fenomena ovozemaljske kreacije postala je izvorom nastanka i opstanka celokupnog života planete. Čudesni molekul sintetisanih atoma vodonika i kiseonika urezao je vremenom prve kanale-vene planete Zemlje, životnu snagu stabla života, stvarajući neophodnu sredinu za nastanak prvobitnih oblika žive materije. Bakterije i alge, praroditelji životinjskog i biljnog sveta, stvorene iz vela nedokučivog i okrenute ka Suncu-kolevci svega postojećeg, pre svega svih neophodnih hemijskih gradivnih elemenata i nepresušne energije koju žanjemo kroz vreme, inicirale su vlastitim aktivnostima prerade sunčeve energije nastanak ostalih, složenijih oblika materije. Smrću mikoroorganizama koji su apsorbovali i koristili ugljenik iz prvobitne negostoljubive atmosfere zasićene ugljen-dioksidom vremenom su nastajali drugi organizmi koristeći ugljenik kao ključni elemenat živog sveta. Istovremeno, biljke koje su koristeći sunčevu energiju i vodu stvarale novi oblik energije u vidu hrane, oslobađale su u tom procesu dragoceni kiseonik ispunjavajući atmosferu gasom neophodnim za život ostalih živih bića. Razvojem biljaka u složenije oblike počelo je skladištenje sunčeve energije unutar stabala, čijom je smrću i razlaganjem nastajalo novo plodno tlo i hranjiva materija-humus, izvorište daljeg razvoja prirode. Taloženjem biljnih ostataka kroz vekove, priroda je čoveku stvarala ključne energetske resurse za dalji razvoj u vidu nafte i uglja.

 

    Od najranijih dana postanka motor života bio je povezanost svega u prirodi. Ništa nije postojalo samo za sebe i sve je zahtevalo tanani sklad- međusobnu isprepletenost i zavisnost. Biljke su bile fabrike hrane i pluća života, voda i vazduh bili su međusobno ciklično povezani, dok su životinje živele u skladu sa okolinom.

 

    Vrsta kojoj pripadamo, stvorena po naličju božijem i samozvano najsavršenija od svih vremenom je postala jedina koja narušava ustanovljenu ravnotežu i povezanost svega postojećeg, stavljajući sebe iznad prirode i tražeći uvek mnogo više nego što joj je potrebno i što joj po suštini stvari pripada-bez uzvraćanja, uglavnom. Nezahvalnost i gramzivost usmerena protiv kolevke iz koje smo nastali, nelagodna je priča čije nas posledice sve više sustižu u današnje vreme. Osvrt unazad, suočavanje sa samima sobom krajnji je trenutak u vremenu destrukcije koji ubrzano ističe sa nesagledivim posledicama. Priča koja sledi, sagledavanje je posledica čovekovog nesklada i samodovoljnosti, potraga za mogućim rešenjima drame u toku.

 

                                                                ****

 

    Život na planeti Zemlji oslanja se na ravnotežu, hiljadama godina unazad uspostavljani sklad-neprimetnu nit između krajnosti potencijalnog haosa, gde svako stvorenje ima svoju nezamenjivu ulogu i postoji samo kroz suživot sa drugim bićima. Današnje stanje stvari, ni malo prijatno i krajnje upozoravajuće, gde prisustvujemo haotičnim posledicama ljudskog nemara, bezobzirnosti, gramzivosti i slepe samodovoljnosti, posledicama koje se pre svega ogledaju u ubrzanom nestanku sve većeg broja biljnih i životinjskih vrsta, zagađenju i klimatskim poremećajima sa nesagledivim posledicama i nepovratnim uništenjem energetskih resursa neophodnih za dalji opstanak čovečanstva, dovoljno je rečito samo po sebi.

 

    U želji da zadovolji ogromne potrebe sve većeg broja ljudi na planeti, koji je za samo jedan vek (od kraja 20.-og do početka 21.-og) porastao sa jedne na preko šest milijardi, stvarajući demografski haos, socijalne tenzije i enormne potrebe za hranom, vodom i energentima, i želji za sve većim i većim profitom, pošast industrijalizacije i komercijalizacije svega, svakoga i svačega u naletu koristoljublja krenula je da uništava sve pred sobom zarad viših, pomenutih ciljeva. Fleksibilnost, nesebičnost, izdržljivost i darežljivost samoobnavljajuće prirode i planete očigledno nije bila dovoljna da zadovolji i izdrži halapljivu destruktivnost čoveka. Rezerve nafte, crnog zlata vekovima nakupljane sunčeve energije, energetski je resurs koji je najviše stradao, našavši se na udaru nezasite i nerazumne industrije. Nešto što se stvaralo milenijumima unazad oslobođeno je u atmosferu kao zli duh iz boce za veoma kratko vreme, nerazumno ne misleći na posledice energetskog siromašenja i brutalne posledice zagađenja-nagomilavanja ugljen dioksida u atmosferi sa posledicom globalnog zagrevanja. Kopanje, bušenje, miniranje i menjanje ličnog opisa prirode bezobzirno i bahato, zatim trošenje rude, nafte, vode i hrane bez pomisli na narušavanje ravnoteže i mogućnosti obnavljanja resursa, u kombinaciji sa primenom pesticida i veštačkih đubriva kao neophodnim za dalji razvoj, bez obzira na uništavanje strukture zemljišta kroz eroziju i još veće količine zagađenja, umesto progresa i blagostanja stvorili su vremenom sve veći broj siromašnih, čineći prirodu osakaćenom, zagađenom i trajno onesposobljenom.

 

    Posebna priča je čovekov atak na šume - pluća planete i ogromno skladište transformisane sunčeve energije u moćan energetski resurs. Sečom, krčenjem i brojnim zagađenjima vazduha koji za posledicu imaju tzv. kisele kiše i uništavanje flore, kancerogeno tkivo u vidu ljudske pošasti zahvatilo je pluća planete, čineći je sve ranjivijom i nepristupačnijom za život. Kada se u obzir uzme neverovatan podatak da na godišnjem nivou u svetu nestane 13 miliona hektara šuma, od toga, na primer, u zadnjih 40 godina Amazon je kao džungla smanjen za oko 20%, mogu samo da se naslute posledice na globalnom nivou po živi svet i klimu. Krčenjem šuma nestaje plodni, humusni sloj zemljišta, što dovodi do daljih razarajućih posledica koju izaziva erozija tla-totalno ispiranje zemljišta, stvarajući neplodnu pustoš nemoguću za dalji život. Neplanskom sečom uništavamo izvorište kiseonika pritom enormno uvećavajući količinu ugljen-dioksida, čije posledice su dalje zagrevanje i remećenje klime do nivoa nefunkcionalnosti za život. Povrh svega navedenoga, time što sečemo granu na kojoj sedimo i od koje zavisimo ugrožavamo opstanak velikom broju vrsta čije je šuma glavno stanište.

 

    Da bi apsurd bio još veći, zahvaljujući čarima samoproklamovanog napretka i unapređenja uslova života, dolazimo do još jedne zanimljive činjenice: naime, upravo zemlje bogate prirodnim resursima sve više pate od siromaštva. Zašto je to tako, mnogo je jasnije nakon otrežnjavajućeg podatka da polovina svetskog bogatstva leži u rukama 2% ljudi, tj. 20% populacije troši tričavih 80% celokupnih sredstava! Možda bi ipak vredelo razmisliti o nekim stvarima, jer zaključak na osnovu prethodno navedenih činjenica i nije baš optimističan po opstanak čovečanstva. Posledice po klimu, a samim tim po prirodu i ljude još je gori i brutalniji, ali...

 

    O čemu je zapravo reč? Šta znače sve te apokaliptične priče o ozonskim rupama, zračenju, efektu staklene bašte i globalnom zagrevanju sa rušilačkim posledicama u vidu razornih tornada, uragana, cunamija, poplava i zemljotresa?

 

    Naše aktivnosti, sve prethodno pomenuto eksploatisanje prirodnih resursa, ujedinjeno sa čarima industrije, izduvnih gasova svih mogućih vrsta, utiču na enormno oslobađanje ugljen-dioksida u atmosferu. Ako tome pridodamo pomenuto uništavanje šuma i biljnog sveta-fabrike akumulacije energije, prerade CO2 i sunčeve energije, stvaranja hrane za sav živi svet u procesu fotosinteze i oslobađanje kiseonika koji svi udišemo, dolazimo do podatka o sve većoj količini CO2 u atmosferi koja zabrinjava. Šta je posledica?

 

    Pored toga što većina štetnih gasova postepeno uništava zaštitni ozonski omotač - 3mm tanak sloj ozona koji nas štiti od razornih ultraviolentnih sunčevih zraka, omogućavajući nam život i blagodeti korisnog dela sunčevog spektra, nagomilana količina CO2 onemogućava sunčeve zrake reflektovane od zemlje na povratak u više slojeve atmosfere, već ih nagomilavajući pretvara u štetnu zagušujuću toplinu, faktor koji remeti normalne klimatske uslove i atmosferska kretanja. Efekat staklene bašte i globalnog zagrevanja postaje sve razorniji, naročito u poslednjh pola veka, podižući visinu temperature do zabrinjavajućih granica i nivoa sa nesagledivim posledicama po prirodu i čoveka.

 

    Najjednostavnije rečeno, čovečanstvo nikada ranije nije živelo u sličnoj atmosferi, zagađenoj, pregrejanoj, nepredvidivo turbulentnoj i po život štetnoj, gde je ravnoteža na polovima već narušena. Naime, večni led polova sve ubrzanije se topi, podižući postepeno nivo mora i okeana, ugrožavajući priobalna područja i rezerve slatke, pijaće vode. Sunčevi zraci koje je led do tada reflektovao u atmosferu sada prodiru u tamne vode mora, zagrevajući ih. Dalja posledica  povećanja temperature vode je nestanak velikog broja koralnih ostrva preosetljivih na nagle i velike temperaturne promene. Njihovim izumiranjem nestaju staništa mnogih vrsta i učesnika u osetljivom lancu ishrane, dok alge, izvorišta oko 70% celokupnog O2  u vazduhu nestaju nepovratno. Što se atmosfere tiče, glavne vazdušne struje vremenom menjaju utvrđeni smer, remeteći cikluse padavina. Širom sveta stvaraju se područja pustinja, strahovitih poplava i uragana.

 

    Otapanjem leda odlivaju se sve manje zalihe pitke vode u okeane. Drastični su primeri Grenlanda koji ubrzano nestaje, potom lednika na Andima, 80% glečera Kilimandžara i čuvenih Himalaja, izvorišta većine velikih reka Azije i zaliha vode za piće i navodnjavanje za oko 2 milijarde stanovnika. Još jedan zabrinjavajući primer predstavlja otapanje leda nepreglednih prostranstava Sibira, ispod čije površine leži otrovni i zapaljivi gas metan, čijim bi se oslobađanjem efekat staklene bašte podigao do nivoa katastrofe.

 

    Istovremeno, sa otapanjem večnog leda, zamrznutih jezera i glečera širom sveta, pokreću se talasi razarajućih poplava, koji u kombinaciji sa naletima sa mora i okeana stvaraju neviđene elementarne nepogode. Drugu krajnost predstavljaju suše izazvane globalnim zagrevanjem. Primer Australije čija je polovina zemljišta zahvaćena sušom, požarima i širenjem pojasa pustinja jedan je od najdrastičnijih. Zemljište ogoljeno sečom šuma i erozijom, a potom sprženo talasima zračenja i sušom prestaje da bude staništem i izvorom hrane i vode sve većem broju ljudi, biljaka i životinja, šireći se brzinom koja onemogućava bilo kakav način regeneracije prirode. Jezivu sliku pogoršava činjenica o sve većem nestanku lovišta ribe i izvorišta pitke vode- podatak o nestajanju legendarne reke Jordan i Mrtvog mora, čije vode se drastično smanjuju usled zagrevanja i utroška na navodnjvanje, jedan je u nizu stravičnih i sve učestalijih.

 

    Vremena nakon 12000 godina civilizacijskog napretka očigledno je sve manje. Pogrešnim postupcima i odsustvom iskrene volje, inicijative i činjenja stvorili smo haos koji je naša slika i odraz našeg ponašanja. I sve to, uglavnom, u poslednjih 50 godina napretka, nemerljivo maloj količini vremena u odnosu na vreme našeg postojanja i vremena potrebnog prirodi da stvori sve blagodeti za naš život i opstanak na planeti Zemlji.

 

                                                                ****

 

    Šta, kako i kuda dalje? Pitanja je sve više a vremena sve manje. Postavljajući sebe u ulogu Stvoritelja, iznad prirode i svega postojećeg, nizom nerazumnih i pohlepnih postupaka čovek je postao uzrokom brojnih katastrofalnih posledica. Iskrenost želje da se nešto promeni, kao i buđenje globalne ekološke svesti postali su nekim od ključnih pitanja opstanka. Pošast profita, monstruma koji se uzdigao i zloslutno lebdi iznad ljudi i svega postojećeg glasnik je apokalipse koja nadolazi u talasima destrukcije.

 

    Da li će biti dovoljno razuma i vremena isključivo zavisi od nas samih. Ukoliko uspemo da otvorimo naša srca, uskladimo misli, reči i dela, nada još uvek postoji. Obnovljivi izvori energije svakodnevno promiču mimo nas, neiskorišteni. Umesto uništenja svega zarad profita, nude nam se kao suštinsko rešenje upozoravajućeg dramskog zapleta čija smo nerazumna, sadistička osnova. Činjenica da naše Sunce, kolevka i izvorište života, u samo jednom satu isporuči na Zemlju toliku količinu čiste, obnovljive energije koja je dovoljna za celokupnu godišnju potrošnju čovečanstva, dovoljno je rečita, sama po sebi. Uz malu pomoć vetra i geotermalnih neuništivih izvora čiste energije rađa se sunce novoga dana, dovoljno veliko da ogreje sve nas.

 

    Profit ili ljudskost - odlučićemo sami, ukoliko nam to vreme i uznemireni duh prirode dozvole. Odgovor se, kao i uvek, krije u srcu svakog od nas. Pustinja u duši i kamen namesto srca ozonske su rupe naše stvarnosti, upravo onakve kakvu sami isijavamo, zaslužujemo i vatrom bezdušja raspirujemo.

 

 

 

autor: Mici Zibi, onaj koji traga, nezagađen profitom §, jun 2011.