NADREALIZAM – avangardni umetnički pokret i menjanje sveta

 

NADREALIZAM – avangardni umetnički pokret i menjanje sveta

 

Priča o umetnosti pobune duha i totalnom ustanku

 

    Pojavljuje se u Francuskoj, Parizu, nakon Prvog svetskog rata, kao jedan od glavnih književnih i umetničkih pokreta 20.-og veka. Prethodili su mu kubizam, futurizam i dadaizam, pokreti željni rušenja svih dotadašnjih, tradicionalnih vrednosti. Dadaizam, pre svih, bio je pokret potpunog osporavanja svega, rođen u Cirihu, 1916. godine na poticaj pesnika Tristana Tzare. Dadaističke pesme rušile su tradicionalnu poetsku organizaciju i bile složene od slogova, neartikulisanih uzvika i reči bez reda. Neformalni, destruktivni, provokativni umetnički pokret nestao je već dvadesetih godina dvadesetog veka, ali je doprineo nastanku nadrealizma.

 

Neposredna stvarnost nadrealističkog pokreta nije toliko u nekakvoj promeni fizičkog i prividnog poretka među stvarima, koliko u stvaranju određenog kretanja u duhovima. Ideja o bilo kakvoj nadrealističkoj revoluciji usmerena je na najdublju bit i na poredak u mislima. Ona je pre svega usmerena na stvaranje jedne nove vrste misticizma.

 

    Nadrealistički pokret su predvodili umetnici i pesnici Breton, Elijar, Aragon... dajući poeziji moć da se svet vidi drugim očima i da se promeni. Bili su pod velikim uticajem Prvog svetskog rata iz kojeg su izašli zgađeni. Njihov rad je uticao na slikare - Salvadoar Dalija, Maksa Ernsta i Viktora Braunera, kao i na slavnog španskog filmskog reditelja Luisa Bunjuela.

 

    Nisu hteli da imaju više išta zajedničko sa civilizacijom koja je izgubila smisao postojanja, a radikalni nihilizam koji ih je nadahnjivao prostirao se na umetnost i sve manifestacije trule civilizacije. Andre Breton je govorio: U našim očima sve je bilo spremno za jednu neverovatno radikalnu, krajnje represivnu revoluciju koja bi zahvatila zaista sve oblasti.

 

    Nadrealizam nije bio zamišljen kao nova umetnička škola, nego kao sredstvo za upoznavanje potsvesti, čudesnog, ludila, buntovnih stanja, svega što je predstavljalo naličje logičnog dekora sveta. Akcenat je, nasuprot rušilačkom anarhizmu dadaista, stavljen na sistematični, naučni, eksperimentalni, karakter novog ponašanja. Prvo nadrealističko delo Magnetska polja (1921.), plod saradnje Bretona i Supoa, ta je vrsta eksperimenta.

 

    Želeli su do beskonačnosti razviti mogućnosti ljudskog uma, puštajući da ih vodi slučaj i ono nesvesno u njima tj. njihovi snovi, želje i mašta. Pesnici su se prepuštali tzv. automatskom pisanju, zapisujući sve što im je prolazilo kroz glavu bez ikakve kontrole ili selektivnosti. Za razliku od spontane negacije dadaizma, nadrealizam traži neko konstruktivno načelo i razrađenu teorijsku osnovu. Kao lekar, Andre Breton upoznaje psihoanalizu Zigmunda Frojda, što je uticalo da nesvesno postaje jednom od osnova nadrealizma. Osnovni oblik nadrealističkog delovanja bilo je  automatsko pisanje, Bretonovo otkriće, a sastojalo se u brzom beleženju spontanog toka misli, koji se javlja u posebnim stanjima sanjarenja i budnog sna. Nadrealizam se poziva na romantizam, pre svega nemački, koji je bio otvoren izazovu sna i iracionalnog. U Francuskoj, nadrealizam polazi od dela markiza de Sada, Bodlera, Malarmea, Remboa i Lotremona. Preteče su mu bile i Apoliner, Žari.

 

    Godine 1924. nadrealistički pokret je zvanično osnovan. Imao je svoj stalni ured, Biro za nadrealistička istraživanja i svoj organ: nadrealističku revoluciju. Okupio se oko Andrea Bretona, dovoljno iskusnog i smelog da napiše povelju pokreta - Manifest nadrealizma. Manifest je najpre osudio realizam, označivši ga kao neprijateljski prema svakom duhovnom i moralnom poletu. Zatim osuđuje proizvode realizma, naročito roman, koji je postao isprazni privilegovani književni oblik.U prvi plan je istaknuta nadrealistička poezija, automatsko pisanje i uništenje logike, i svega što se oslanja na nju. Uz to i uništenje religije, morala, porodice, tih ludačkih košulja koje sprečavaju čoveka da živi idući za svojom željom. Nadrealisti su bili buntovnici čiji cilj nije bio samo promena tradicionalnih okolnosti koje su vladale u dotadašnjoj poeziji, već i onih koje su vladale u životu. Gajili su veliku iluziju verujući da će se njihovi neprijatelji srušiti od zvuka njihovih reči ili pri čitanju njhovih spisa.

 

    Izjava nadrealista, štampana kao letak 27.januara 1925. godine, objavljuje:

 

1. Mi nemamo šta da tražimo od literature. Ali sasvim smo sposobni da se u slučaju potrebe njom poslužimo kao i svi drugi.

2. Nadrealizam nije neki novi ili lakši način izražavanja, a nije čak i nekakva metafizika poezije. On je sredstvo za potpuno oslobođenje duha i svega što je duhu srodno.

3. Mi smo čvrsto odlučili da izvedemo jednu određenu revoluciju.

4. Spojili smo nadrealizam sa rečju revolucija jedino da bismo ukazali na nezainteresovani, nezavisni i sasvim beznadni karakter te revolucije.

5. Ne pretendujemo da bilo šta promenimo u zabludama ljudi, ali mislim da će im dokazati krhkost njihovih misli, kao i to na kakvim su nemirnim temeljima, na kakvim pukotinama podigli svoje drhtave kuće.

6. Upućujemo društvu ovo svečano upozorenje. Neka pripazi na svoja zastranjenja, na svaki pogrešan korak svog duha, mi ga nećemo promašiti.

7. Mi smo specijalisti za pobunu. Nema nijednog sredstva za akciju koje  u slučaju potrebe nismo kadri da upotrebimo.

8. Nadrealizam nije nikakva poetska forma. On je krik duha koji se okreće sebi samom, čvrsto rešen da očajnički smrvi sve što ga sputava. A u slučaju potrebe učiniće to i sasvim opipljivim čekićima.

 

    Ideja o bilo kakvoj nadrealističkoj revoluciji usmerena je na suštinu i na poredak u mislima. Ona je pre svega usmerena na stvaranje jedne nove vrste misticizma. Ljubav, kao i revolucija, predstavljala je jedno od osnovnih nadahnuća nadrealizma.

 

    Naglasak nadrealističke revolucije se stalno stavlja na neophodnost pobune, koja je osnova i cilj pokreta. Na jednoj od brojnih predavanja, u Madridu, 1925. godine, Luj Aragon nasrće svom snagom na priznate predstavnike mrtve civilizacije koji su došli da ga slušaju:

 

Ah!bankari, studenti, radnici, funkcioneri, sluge, vi picolisci korisnosti, drkadžije neophodnosti! Ja nikad neću raditi, moje su ruke čiste. Bezumnici, skrijte od mene te svoje dlanove i te intelektualne žuljeve kojima se ponosite. Ja proklinjem nauku, tu sestru bliznakinju rada. Sticati saznanja! Jeste li ikad sišli do dna tog mračnog bunara? Ja vam stoga želim samo toliko da vas tamo jedna lepa eksplozija gasa najzad vrati lenosti koja je jedina prava domovina misli. Mi ćemo raščistiti sa svime. Najpre ćemo uništiti tu civilizaciju koja vam je draga, u kojoj ste ukalupljeni kao fosili u škriljcu. Zapadni svete, osuđen si na smrt. Mi smo defetisti Evrope.

 

    Nadrealizam je , naime, pošao od kolektivnog pokušaja da se izvrši revolucija na duhovnom planu, što do tada niko nije pokušao. Na planu politike je stavio sebi u zadatak da okupi revolucionarne intelektualce koji su se opirali svakom stavljanju pod nečiju komandu.

 

    Kao i svi avangardni pokreti želeo je promeniti i umetnost i društvo. Odbacio je rat, tradicionalne vrednosti i sam pojam književnosti, koja se činila zastarelom. Prema nadrealizmu, čovek se trebao osloboditi svih obaveza. On mora promeniti život, a potom i svet. Zato se dosta pesnika nadrealista približilo marksizmu i 1927. pristupilo Komunističkoj partiji.

 

    Duh nadrealizma i danas kruži svetom, nošen dahom onih koji istinski veruju i žele da menjaju sebe a samim tim i svet. Duh nadrealističkog humora još uvek budi nadu i veru da sve nije bilo uzalud!

 

 

NADREALISTI – istorijat i književni uticaji

 

    Nadrealizam je rođen na obroncima Dade, piše slikovito Ribeman-Desenj, a Tristan Cara dodaje: Nadrealizam je rođen iz pepela Dade.

 

    Spržena zamorom od svega, pre svega lakrdije i nihilizma, Dada se početkom dvadesetih godina pretvorila u pepeo – supstancu iz koje će jedan od bivših dadaista – Andre Breton, stvoriti novi avangardni umetnički pokreti. Dok je pravi osnivač dadaizma – Tristan Cara bio oličenje jedne vrste književne anarhije i jetkog humora, Breton, tvorac nadrealizma i bivši dadaista je težio disciplini i organizaciji, držeći uzde pokreta u svojim rukama. Dok je Dada na spoljnom planu značila podrugljiv sarkazam, a na unutrašnjem apsolutnu negaciju, nadrealizam se usredsredio na istraživanje snova, uvodeći novu tehniku pod uticajem Frojdove psihoanalize; automatsko pisanje. Za razliku od anarhičnog i spontanog dadaizma, nadrealizam je vremenom postao grupa sa strogim ustrojstvom i nepromenjivim zakonima. I to je trajalo više od 40 godina, počevši zvanično od 1924.godine.

 

    U periodu od poslednjih dadaistički manifestacija (1922.) do objavljivanja Bretonovog Nadrealističkog manifesta (oktobra 1924. godine), nastavio je da izlazi časopis Literatura (ugašen juna 1924.) kojeg je potom zamenio (decembra 1924.) časopis Nadrealistička revolucija. Naziv NADREALIZAM rađa se sa književnikom Apolinerom, koji je svoju dramu : Tiresijine dojke (1917.) nazvao nadrealistična drama.

 

    Antirealizam, antinaturalizam, negacija i apsolutno odbacivanje realnog kao materije i osnove umetnosti, upada u oči još od prve stranice Bretonovog prvog nadrealističkog Manifesta. U njemu se Breton buni protiv vladavine logike, hvali Frojdova otkrića i kategorički tvrdi: Mašta je, možda, na putu da povrati svoja prava. Breton veruje u razrešenje dva naizgled protivrečna stanja – sna i jave, veruje u neku vrstu apsolutne, NADREALNE stvarnosti.

 

    Breton ovako definiše nadrealizam: Čist psihički automatizam kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, ili na ma koji drugi način, pravo delovanje misli. Diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, i lišen estetskih ili moralnih preokupacija. Što se tiče filozofske definicije, ona glasi ovako: Nadrealizam počiva na verovanju u višu realnost određenih oblika asocijacija, zanemarenih pre njega, u svemoć sna, u nekoristoljubivu igru misli. On teži da konačno razori sve ostale psihičke mehanizme, i da uzme njihovo mesto u procesu rešavanja osnovnih životnih problema.

 

    Ko su sve bili nadrealisti? Na početku: Aragonm Baron, Bonfar, Breton, Krevel, Deltej, Desnos, Elijar, Žerar, Lembur, Malkin, Moriz, Navil, Pere, Pikon, Supo, Vitrak. Šest godina kasnije, kada je Breton objavio svoj drugi Manifest (1930), ostala su mu verna samo trojica od pomenutih: Aragon, Elijar i Pere.

 

    Godine 1919. nastala je knjiga: Les champs magnetiques, u kojoj Breton daje nadrealistički recept za pisanje: Nabavite sebi pribor za pisanje pošto ste se smestili na što je moguće pogodnijem mestu za usredsređenje vašeg duha u sebi samom. Zanemarite svoj genije i svoje i tuđe talenta. Odlučno recite sebi da je književnost jedan od najžalosnijih putevakoji vode u sve. Pišite brzo, bez unapred smišljene teme, dovoljno brzo da se ne biste zaustavili i da ne biste došli u iskušenje da sebe pročitavate. Rečenice će doći same po sebi, tim pre što se u svakoj sekundi rađa po jedna rečenica tuđa našim svesnim mislima, koja samo traži da se eksteriorizuje. Knjiga i recept su nastali kao posledica Bretonovih opita iz psihoanalize, koji je u to vreme bio opsednut Zigmundom Frojdom. Za razliku od nekadašnjeg transa romantičarske inspiracije, u nadrealizmu se pisac potpuno prepušta mračnim silama nesvesnog, izaziva ih, čeprka po svojoj unutrašnjosti, spuštajući se do najvećih dubina, u nameri da iznese na površinu zlato i talog. Frojdov metod lečenja neuroza pomoću katarzičnih ispovesti pacijenata nadrealisti donose u književnost i pretvaraju ga u vlastiti sistem automatskog pisanja.

 

    Najbolja nadrealistička žetva dobijena je na polju likovnih umetnosti, zahvaljujući pre svega veličinama poput Maksa Ernsta ili Salvadora Dalija. Uprkos stalnim trvenjima i osipanjem unutar pokreta, nadrealizam dvadesetih dobija i nove, veoma značajne pristalice, kao što su Luis Bunjuel. slavni španski reditelj i Salvador Dali, ekscentrični likovni genije Španije.

 

Luis Bunjuel i Salvador Dali kao nadrealisti:

 

   Sanjarenje je jedna od mojih dubokih potreba koja me je približila nadrealizmu, objašnjava španski filmski reditelj Luis Bunjuel. Moj debitantski film Andaluzijski pas nastao je iz spoja jednog mog i jednog Dalijevog sna. Salvador Dali, sin beležnika iz Figerasa u Kataloniji stigao je u Dom tri godine posle mene. Opredelio se za likovnu akademiju. Mi smo ga, ne znam zbog čega, prozvali čehoslovački slikar. Postao mi je najbolji prijatelj pored Lorke. Dali je ubrzo primljen u našu grupu. Bio je stidljiv mladić. Imao je grub, dubok glas i dugu kosu. Nije se snalazio u svakodnevnom životu. Neobično se oblačio - veliki šešir, široka leptir-mašna, kaput do kolena. Privlačio je pažnju na ulici, ljudi su mu se podsmevali. Kada je trebalo da polaže usmeni ispit na likovnoj akademiji i kada su ga posadili da sedne ispred ispitne komisije, odjednom se razderao: Niko od vas nema pravo da mene ocenjuje. Ja odoh. I otišao je.  Dali me je pozvao u Figeras da provedem kod njega nekoliko dana. Čim sam stigao, ispričao sam mu kako sam nedavno sanjao oštar oblak koji seče mesec i britvu koja seče ljudsko oko. Dali je meni ispričao kako je on prethodne noći sanjao ljudsku ruku punu mrava. Pitao me je: Šta misliš da od ova dva sna napravimo film?. Scenario smo napisali za nedelju dana. Držali smo se jednostavnog pravila koje smo zajedno smislili: nećemo prihvatiti nijednu ideju ili sliku koja bi dala povoda za bilo kakvo racionalno, psihološko ili kulturološko tumačenje. Širom ćemo otvoriti vrata iracionalnom. Kada je scenario završen, shvatio sam da je reč o neobičnom i provokativnom filmu. Nadrealističkom pokretu sam pristupio nekako prirodno i sasvim jednostavno. Uključili su me u svoja svakodnevna okupljanja u kafani Cyrano. Kao sve članove grupe, i mene je ovom pokretu privukla revolucionarnost. Nadrealisti nisu nameravali da postanu teroristi ili naoružani borci. Njihovo najjače oružje bio je skandal. Protiv društvene nejednakosti, eksploatacije čoveka od strane drugog čoveka, zaglupljujuće svemoćnosti religije i primitivnih ratova borili su se skandalom. Vremenom, neki od njih su se okrenuli čisto političkom delovanju. Komunistički pokret im se posebno činio dostojnim toga da se nazove revolucionarnim. Tada su među njima počela neprekidna sporenja, razlozi i svađe. Prav cilj nadrealizma ipak nije bio da se stvori novi književni, likovni, pa čak ni filozofski pokret, već da se minira postojeće društvo i promeni život.

 

    U našim razgovorima u kafani Cyrano najviše me je privlačilo pitanje morala. Naravno, nadrealistički moral, agresivan i dalekovid, najčešće je bio u suprotnosti s važećim moralom koji smo prezirali, tako da smo sve prihvaćene vrednosti unapred odbacivali. Naš moral je počivao na drugačijim merilima: veličao je strast, mistifikaciju, uvredu, crni humor i privlačnost ponora. Naš moral je bio zahtevniji i opasniji, ali čvršći, koherentniji i teži od opšte važećeg. Nadrealisti su kao grupa bili žestoki, gordi i nezaboravni. Kada me neko pita šta je bio nadrealizam, ja odgovaram: poetika, revolucionarni i etički pokret. Često me pitaju šta se dogodilo s nadrealizmom. Ne umem tačno da odgovorim. Ponekad kažem da je nadrealizam pobedio u sporednim stvarima, a bio neuspešan u suštinskim. Andre Breton, Elijar i Aragon su najbolji francuski pisci 20-og veka. Maks Ernst, Magrit i Dali spadaju u najskuplje i najpoznatije slikare. Nadrealistički pokret nije težio da slavodobitno uđe u istoriju knjževnosti i slikarstva. Imao je pre svega imperativnu i neostvarivu potrebu da preobrazi svet i život. Danas je jasno koliko je nadrealizam zauzimao beznačajno mesto u svetu u poređenju s promenjivom istorijskom stvarnošću. Progutali su nas snovi, veliki kao zemaljska kugla. Mi smo bili niko i ništa, grupica drčnih intelektualaca koji su nešto dandrljali po kafeima i objavljivali časopise. Šačica idealista koji su se brzo podelili kada je trebalo preći u akciju i primeniti silu.

 

    Želim da dodam da je većina onoga što su nadrealisti naslućivali bilo tačno. Navešću samo jedan primer: rad kao neprikosnovenu vrednost građanskog društva, pojam u koji se nije smelo dirnuti. Nadrealisti su prvi tu vrednost sistematski napadali, obelodanili da je to laž, rad za platu proglasili su sramnim. Nešto od njihove ogorčene kritike naći ćete u Tristani  kada se Don Lope obraća mutavom mladiću: Siroti radnici. Nasamare ih, a onda dotuku! Rad je prokletstvo, Saturno. Dole rad kojim moramo zarađivati za život! Takav rad nam ne tuži na čast, kako oni tvrde. Služi jedino tome da napuni burag svinjama koje nas eksploatišu. Čoveka oplemenjuje jedino ono što radi iz zadovoljstva, iz sopstvene potrebe. Trebalo bi da svi mogu tako da rade. Pogledaj mene- ja ne radim. Mogu da me obese, neću raditi. Vidiš, živ sam, doduše loše živim, ali živim bez rada.

 

    Početkom maja 1968.-e godine bio sam u Parizu. Sa svojim asistentima radio sam na pripremi za film Mlečni put. Jednog dana smo u Latinskom kvartu naleteli pravo na studentske barikade. Kao što se svi dobro sećaju, život Pariza je tada za kratko vreme bio okrenut naglavačke.

 

    Pročitao sam knjige Herberta Markuzea i slagao se sa svim što u njima piše, a naročito s onim što je pisao o potrošačkom društvu i potrebi da se, pre nego što bude kasno, promeni ovaj jalov i opasan način života. Maj 1968.-e imao je svoje zvezdane trenutke. Šetajući uskomešanim ulicama, na svoje veliko iznenađenje prepoznao sam neke od naših starih, nadrealističkih slogana: Dajte vlast mašti ili Zabranjeno je zabranjivati. Nedelju dana kasnije, sve je dovedeno u tzv. red. Opšte veselje, koje je nekim čudom prošlo bez krvi, bilo je završeno. Maj 1968.-e, osim slogana, imao je i mnoge druge zajedničke tačke s nadrealističkim pokretom: iste ideološke teme, isti polet, iste podele među ljudima, istu otvorenost za iluziju, isti težak izbor između reči i akcije. Kao i mi nekada, studenti su u maju 1968.-e mnogo pričali i malo delali. Ne zameram im. Što bi rekao Andre Breton, akcija je nemoguća, kao i skandal. U nadrealističkom pokretu učestvovao sam do 1932.-e. Osim političkih naklapanja, od nadrealista me je udaljilo i to što su počeli da ispoljavaju snobovsku sklonost ka luksuzu.

 

                                                                    ###

 

    Početkom tridesetih nadrealizam dobija svoj eho i u drugim zemljama, a krajem međuratnog perioda dostiže i vrhunac svog delovanja i uticajnosti: u vidu međunarodne izložbe grupe na kojoj su izlagali umetnici iz 14 zemalja i objavljivanja Kratkog rečnika nadrealizma. Bila je to 1938. godina, epilog jednog varljivog mirnog perioda i predvečerje Drugog svetskog rata, kobnog po nadrealizam i svet. Sa početkom rata 1939. nadrealizam je okončao svoje dane kao ekstrema, silovit pokret. Obnovljen, 1946. godine, nije dosegao nekadašnju snagu, harizmu i magiju.

 

    Našavši se pred umornim svetom, nadrealisti su pokušali da ga ožive. Nadrealizam je s pravom nazivan novim romantizmom. Po svom duhu romantičari su skoro svi autori koje koje nadrealisti slave kao svoje preteče.

 

Ko će da oslobodi naš duh teških okova logike?

 

   Nadrealizam je rođen iz neizmernog očajanja pred čovekovim položajem na zemlji i iz beskrajne nade u ljudski preobražaj. On je pokušavao da razreši suprotnosti koje obično sputavaju duh, suprotnosti sna i jave, stvarnosti i snevanja, razuma i ludila, objektivnog i subjektivnog, opažanja i iskazivanja, prošlosti i budućnosti, kolektivne svesti i ljubavi, života i smrti.

 

 

NADREALISTI: ličnosti, dela i Artur Rembo kao predvodnik

 

    Odvratnost prema svemu i potpuno odbacivanje sveta navelo je mnoge pesnike, naročito nadrealiste, koji su uvek težili za nečim izvan granica da francuskog simbolistu i prokletog pesnika Artura Remboa nazovu učiteljem, pretečom i idolom.

 

    Jedan od ključnih Remboovih spisa (pored njegove izuzetne poezije, pre svega Iluminacija i Pijanog broda) koji će ga preporučiti nadrealistima kao jednog od predvodnika iz prošlosti, bilo je njegovo pismo profesoru u rodnom Šarlvilu (poznato pod naslovom Lettre du voyant). Ono je postalo neka vrsta improvizovanog proročanstva o razvoju i sudbini poezije.

 

Pesnik postaje pronicljiv pomoću potpunog, sveobuhvatnog i razumnog nereda svih čula. Sve odlike ljubavi, patnje, ludila traži u samom sebi, ispija sve otrove da bi zadržao za sebe suštinu. To je neizreciva patnja za koju mu je potrebna sva moguća vera, sva nadljudska snaga, zbog čega postaje težak bolesnik, veliki kriminalac, zauvek proklet i veliki mudrac! – jer doseže do nepoznatog! – jer je negovao svoju dušu i postao bogatiji od svih. Doseže do nepoznatog i kad potpuno lud zauvek izgubi razum u svojim vizijama, onda će ih tek videti!. Pesnik je zaista kradljivac vatre. Nosi na svojim plećima čovečanstvo i životinjski svet, mora da oseti, opipa, osluškuje njihove pozive. Ako ono što donosi tamo izdaleka ima oblik i on će ga zadobiti, ako je bezoblično, ostaće bez njega. Pronaći jezik. Osim toga, pošto je svaka reč ideja, doći će dan univerzalnog jezika. Pesnik će definisati količinu nepoznatog probuđenu u njegovom vremenu, u univerzalnoj duši. Poezija se neće rimovati sa postupcima; ići će ispred njih.

 

ANDRE BRETON (1896.- 1966.)

 

    Stavio je sebi u zadatak premošćavanje nepomirljivog razdora između stvarnosti i sna. Spontanošću duhovnog automatizma i diktatom sna hteo je oploditi područje budućeg života. Njegove su pesme bile zbir žestokih, grčevitih slika koje se nižu bez predaha. Njegova najznačajnija dela su: pesnički roman Nadja (1928.), Les vases communicants (1932.), Luda ljubav (1937.) i Antologija crnog humora (1937.). Njima treba pridodati i: Clair de terre (1923.), Fata morgane (1940.) i Arcane 17 (1944.). Sva njegova ostvarenja su jedinstvene knjige, napisane čistim i prefinjenim stilom i savršenim jezikom.

 

    Osim što je napisao dva manifesta i druge teorijske spise o nadrealizmu, Breton je osnovao i vodio međuratne časopise: Nadrealistička revolucija (1924.- 1929.), Nadrealizam u službi revolucije (1930.- 1933.) i Minotaur (1932.- 1938.)

 

LUJ ARAGON:

 

    Ostavio je za sobom značajna prozna dela, iako je već 1934. napustio nadrealizam. Na prvom mestu je: Le payson de Paris (1926.), gde je uz mitsko oživljavanje Pariza uspeo da sjedini čudesno sa svakodnevnim. Tu su i knjige poezije: La grande garete (1929.) i Parescute persecuteur (1930.).

 

POL ELIJAR (1885.- 1952.)

 

    Nadrealista ili komunista, ostao je dosledan sebi – čist i nedostižan, u svojim nežnim ljubavnim pesmama. L’amour, la poesie (1929.), Facile (1935.) i Les yuex fertiles (1938.) neke su od njegovih najboljih zbirki ljubavnih pesama. Jednom prilikom je rekao: Pesnik više inspiriše nego onaj koji je inspirisan.

 

FILIP SUPO:

 

    Jedan je od osnivača i prvih begunaca nadrealizma. Pored knjige Les champs magnetiques, napisane u saradnji sa Bretonom, ostaće upamćen po pesmama: Aquariuma (1917.) i Westwego (1922.), obe iz zbirke Poesies completes (1936.).

 

ANTONEN ARTO (1895.- 1948.)

 

    Disident, jedan od onih u kojem je bilo oličeno radikalno nezadovoljstvo. Autor je knjiga: L’ombilic des limbes (1924.) i Le pesenerfs (1927.).

 

                                                                     ###

 

    Želja nadrealizma za apsolutnim i istovetnim oslobođenjem i duha i čoveka, sna i ljudskog života, težeći za potpunom slobodom, svakako zaslužuje priznanje. Svaki prometejski pokušaj, bio on uspešan ili neuspešan, vredan je divljenja u svetu zla i apsurda. Vera, udobnost, blagostanje i književnost imaju smisao samo ako su socijalno usmereni da pomognu čoveku da se oslobodi spoljnih materijalnih stega i uzgred, unutrašnjih moralnih stega, reči su jednog od najvećih disidenata i umetnika avangarde 20. veka, pesnika Tristana Care.

 

    Na kraju svega, uprkos propasti pokreta dadaista i nadrealista, uprkos neuspehu njihove oslobodilačke ideje, ostao je večni plamen njihovog totalnog ustanka i njegov veličanstveni, trostruki moto, oličen u tri besmrtna i nikad poražena pojma: POEZIJA, LJUBAV i SLOBODA!.

 

 

by Uzelac Dragan (Mici Zibi) – nadrealistični fantom slobode