WILLIAM SHAKESPEARE (1564.-1616.)

WILLIAM SHAKESPEARE (1564.-1616.)

Ako je ma u čemu današnje čovečanstvo nepodeljenoga mišljenja, o vrednosti nekog dela, kao vrhunske tvorevine razborite misli, poetskog nadahnuća, i proročke vidovitosti, delo koje bolje nego ijedno drugo ponire u tajne uma i srca, i više uzleće u predele mašte i snova, vernije, očiglednije i bespristrasnije slika dobro i zlo u svetu, sa vedrijim humorom i dobroćudnijim smehom prikazuje komiku sitnih ljudskih slabosti i zabluda, i sa dirljivim i uzvišenijim patosom slika bol i patnju i stradanje, i pri tom donosi konačnu poruku: da zlo, i kad pobeđuje, nosi u sebi svoj konačan poraz i propast, i da žrtva nije uzalud, no iz nje proizlazi dobro, i dobro konačno pobeđuje – to delo su Šekspirove drame. U njima je ovaploćen svekoliki ljudski duh: misaonost njegova uma, osećajnost srca i polet mašte.

... Ono što imamo ne cenimo

Po vrednosti dok njim raspolažemo,

No kad smo toga lišeni, tad cenu

Visoko dižemo, tad otkrivamo

Vrlinu koju nismo videli

U našoj vlasti dok je bilo to ...

William Shakespeare

Niko još nije bio veliki pesnik a da u isto vreme nije bio dubok filozof. Jer poezija je cvet i miris sveg ljudskog saznanja, ljudskim misli, ljudskih strasti, osećanja, jezika. U Šekspirovim pesmama stvaralačka snaga i intelektualna energija rvu se uhvaćene u koštac. Čini se da svaka u preobilju snage preti uništenjem onoj drugoj. Naposletku, One su se u drami pomirile, i borile su se svaka sa štitom pred prsima one druge. Ili kao dve brze bujice što, kad se prvom sretnu između uskih i kamenitih obala, uzajamno se opiru, odbijaju jedna drugu, i silom se u buku mešaju; no kad ubrzo naiđu na šire korito i pitomije obale stapaju se, i šire, i teku sa jednom maticom i jednim žuborom.

S.T. Coleridge, engleski pesnik

... Ljubav je radost – Sunce iza kiše,

A Strast oluja nakon Sunca sjajna,

Ljubav će večno prolećem da diše,

A Strast je zima usred leta bajna,

Ljubav je gozba – Strast preždrta mrije,

Istina Ljubav – Strast u laži gnjije ...

William Shakespeare

SUMORNO KOSMIČKO OSEĆANJE – hamletovski duh tragike Shakespearea

Istorija, samoproklamovana i nemušta učiteljica života, tumarajući po bespućima vlastite stvarnosti donosi čovečanstvu, iz dubina prošlosti, još jednu u nizu maglovitih činjenica – naime, negde između 1585. i 1590. godine nakon Hrista, izvesni je mladić po imenu William Shakespeare stigao iz gradića Stratford-upon-Avon u London, započevši (isprva kao glumac i scenski radnik) svoju vanvremensku i čudesnu pozorišnu karijeru, svoje nenadmašno dramsko stvaralaštvo kojemu gotovo nema ravna u čitavoj povesti svetske književnosti. Njegove drame, komedije i istorijske hronike (uz ništa manje vredne sonete) osvojiće svet i obojiti ga jedinstvenim hamletovskim duhom tragike do današnjih dana.

... Mi smo tek materija,

od koje građeni su snovi,

i snovima je samo obavijen,

naš kratki život ...

William Shakespeare

Književni rad Šekspirov obuhvata dvadeset godina, približno od 1592. do 1612. godine; za to vreme napisao je dve velike narativne poeme: Veneru i Adonisa (1593.) i Otmicu Lukrecije (1594.), zbirku od 154 soneta, objavljenu 1609. godine, i 36 dramskih dela.

Hronološki, Šekspirovo dramsko delo, po E.Daudenu, nastalo je ovim redom: u prvom razdoblju, približno od 1590. do 1595/96. godine Šekspir prepravlja za pozornicu stara dela, naročito dramske hronike, ali i piše prve samostalne drame, komedije: Komedija zabluda (1590.), Ukroćena goropad, Dva viteza iz Verone (1592.) i Nenagrađen ljubavni trud (1595.); istorijske drame: Henri VI (tri dela - 1590.), Ričard III (1593.); i tragedije: Tit Andronik (1592) , Romeo i Julija (1595.). Ovaj prvi period Duaden naziva U radionici i kaže da je to Šekspirovo doba učenja i ogledanja, a pesnik je vredan ali i veseo i hrabar učenik.

Drugom razdoblju, od 1595. do 1600/01., pripadaju velike i vedre komedije: San letnje noći (1597.), Mletački trgovac (1597.), Mnogo buke ni oko čega (1599.), Kako vam drago (1600.), Bogojavljenska noć, Na tri kralja (1600.) i Vesele žene Vindzorske (1600.); istorije: Ričard II (1596.), Kralj Džon (1597.), Henrik IV (1598.) i Henrik V (1599.). Dauden naziva ovaj period U svetu, jer Šekspirova uobrazilja počinje da zahvata iz stvrnog života, da razumeva svet i ljude u njemu, a njegovo delo postaje snažno i jedro.

Treće razdoblje, od 1601. do 1608/09., ističe se dubokom sumornošću i osećanjem tragičnosti života, koji prelaze u istinsko očajanje i ogorčen pesimizam; tu spadaju velike tragedije: Julije Cezar (1600.), Hamlet (1601.), Otelo (1605.), Kralj Lir (1606.), Magbet (1606.), Antonije i Kleopatra (1607.), Koriolan (1608.) i Timon Atinjanin (1608.); isto tako i satirična drama Troil i Kresida (1602.) i dve mračne komedije: Sve je dobro što se dobro svrši (1603.) i Mera za meru (1605.). Ovaj perioda Dauden naziva Iz dubina, i kaže da pesnik sada ispituje najmračnije i najtužnije strane ljudskoga srca i proučava veliku zla.

Četvrto razdoblje, od 1609. do 1612., nazvano romantično i poslednje, sadrži tragikomedije ili romantične drame: Perikle, vladar Tirski (1609.), Simbelin (1610.), Zimska priča (1611.) i Bura (1612.), i romantičnu istoriju Henrik VIII (1613.). Dauden je ovo razdoblje nazvao Na visinama, jer Šekspir se tada iz meteža i muke poslovanja, iz mraka i tragične misterije, iz mesta okuženih užasom i zločinom, posredstvom snage ljubavi, uzneo u čiste i vedre visine.

Pre kraja veka napisane su sve velike komedije i istorije Vilijama Šekspira, dok su u sledećoj deceniji novoga veka napisane sve velike tragedije, kao i romantične tragikomedije. Tako, godina 1600. čini prekretnicu u Šekspirovom dramskom stvaralaštvu i deli ga u dve grupe drama koje veoma različito slikaju pozornicu života: najpre vedrinu i srdačan smeh, ondasumor i seta, pa strepnja, užas i očajanje. Smeh, koji je dug i srdačan pre 1600. godine, naglo prestaje, i više se ne čuje; tragične su čak i komedije koje slede posle 1600. godine.

Dve tragedije iz prve decenije: Tit Andronik i Romeo i Julija, veoma se razlikuju od onih potonjih: Andronik je prvi Šekspirov pokušaj u oblasti tragedije, i po svojoj surovoj brutalnosti pripada tzv tragediji osvete Senekina tipa, jezivoj i krvavoj; Romeo i Julija, pak, više dramska poema nego drama, obiluje razuzdanom veselošću i komedijanjem. Dve komedije koje pripadaju drugoj deceniji: Sve je dobro kad se dobro svrši i Mera za meru, nevesele su i tragične; jedna dirljivo slika bol prezrene ljubavi, druga licemerje i okrutnost vlasti, i raspravlja o moralu. Tragikomedije ili romantične drame koje okončavaju Šekspirovo delo, bile su tumačene kao izraz filozofske smirenosti i vedrine koje su ozarile pesnika u poslednjem periodu njegovog života. Mračan je oblak prošao, kaže Dauden, i nebo je vedrije i nežnije nego ikad. Duh ovih poslednjih komada je duh vedrine koja proizilazi iz priznanja ljudskih slabosti; svi oni izražavaju duboko osećanje potrebe kajanja i dužnost praštanja. Zaključak je da je Šekspir u ovom poslednjem periodu osećao dosadu prema svetu, dosadu prema stvarnom životu, dosadu prema drami, dosadu, u stvari, prema svemu sem prema poeziji i poetskim snovima.

William Shakespeare - Julije Cezar (1600.)

Jedina Šekspirova tragedija iz velikog razdoblja komedija. Julije Cezar istorijska je tragedija intenzivno prožeta predstavom o ljudskoj neumitnoj sudbini. Osećanje da događajima od najveće važnosti u istoriji sveta ne rukovode njihovi učesnici – nego u tim krupnim stvarima u svakom slučaju: postoji neko božanstvo što vlada ishodima naših namera čini se da prožima ceo komad.

William Shakespeare - Hamlet 1601.

Hamlet je jedno od najmračnijih i najmelanholičnijih dela ikad napisanih. Danski kralj je mrtav. Njegov duh se ukazuje noću, na bedemu dvorca Elsinora i otkriva kraljevom sinu Hamletu ko ga je ubio. Krivac je kraljev brat Klaudije, koji je nakon ubistva oženio kraljicu i preuzeo presto. Hamlet mora osvetiti oca. Nemirna i nesigurna duha on okleva, pravi se da je lud, napušta voljenu Ofeliju, koja se potom utapa. Na kraju osveti oca, po cenu vlastitog života.

Tragedija Hamlet, kao i celokupno delo slavnog engleskog pisca i dramaturga Vilijema Šekspira predstavlja neke od vrhunaca stvaralaštva pisane reči u celokupnoj ljudskoj istoriji, delo nemerljive dubine, umetničke vrednosti i poetskog nadahnuća, kao i prororočke vidovitosti, koje dublje od većine ostalih silazi u tajne srca i uma, ponire u dubine duše i uzleće u predele mašte i snova. Šekspirova drama sa uzvišenim i dirljivim patosom slika bol, patnju i stradanje čoveka, prikazuje večnu borbu dobra i zla i senzibilno, rafinirano portretiše ljudski duh, osećajnost srca i polet mašte.

... Kad niko ne zna šta ostavlja,

šta mari ako rano ostavlja.

Neka bude...

Hamlet je ČOVEK, suočen sa zločinom, sa zlom u svetu. Samim tim što je ljudsko biće, on ne može jednostavno, bez pitanja i otpora, da pristupi osveti, da i sam postane ubica, da uništi drugo ljudsko biće ma koliko ono to zasluživalo. Hamletovo stalno odlaganje trenutka osvete, njegov nemoćni bes, njegovo gađenje prema vremenu koje je iščašeno a koje on treba da ispravi, sve je to prirodni otpor jednog humaniste, čoveka razvijene savesti, koji odbija da olako izvrši delo koji mu njegov položaj u drami nameće. Neobično osetljiv i misaon karakter, Hamlet je daleko više od ostalih učesnika radnje svestan, i u ličnom i u društvenom smislu, značenja kraljevog zločina. A upravo zato što je takav, on je podjednako svestan onoga što će osveta značiti za njega samog i za njegovu okolinu. On zna da će uništavanjem zločinca i on sam postati zločinac, ubica. A to znači da će i njegova smrt biti neophodan deo radnje, proces kojim će se zločin i zlo u Danskoj konačno okončati.

Svako od nas je jedan Hamlet. Ovaj komad sadrži jednu proročansku istinu koja stoji iznad istorijske istine. Svako koga su ophrvale brige ili melanholija zbog njegovih ili tuđih nevolja, svako ko ide lica brigama natuštenog, a smatra sebe suvišnim pod suncem, svako ko je ugledao bleštavu svetlost dana zasenjenu pakosnim senkama zavisti koje mu se rađaju u duši, a u svetu ispred sebe video samo sumornu prazninu u kojoj nije ostalo ništa vredno pažnje, svako ko je spoznao jade prezrene ljubavi, nadmenost pretpostavljenih ili obdaren strpljenjem podnosio prezir od strane ljudi nedostojnih poštovanja, onaj koji je osetio kako klone duhom, a tuga kao čuma obuzima mu srce, onaj čije nade su srušili a mladost pokolebali neobični događaji, onaj koji se ne oseća spokojnim dokle god gleda kako se zlo kao avet vrzma oko njega, čiju je sposobnost za akciju uništilo razmišljanje, onaj kojem ovaj svemir izgleda beskrajan, a on sam beznačajan, čija ga gorčna u duši dovodi do toga da ne misli na posledice, i koji pribegava igri kao najboljem sredstvu da rugajući se, što dalje odbije od sebe nedaće života – to je pravi Hamlet.

... Biti il ne biti? – pitanje je sad.

Je l’ lepše da u duši trpimo

praćke i strele duše obesne,

ili na oružje, protiv mora beda

dići se, i borbom učiniti im kraj?

Umreti – spavati – ništa više – (reci,

da spavanjem se svrši srca bol

i hiljadama životnih potresa

što prenose se na meso) – to je cilj,

i predano mu teži ti. Umreti,

spavati – spavati – možda sanjati!

Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju

smrtnom, kakvi bi snovi mogli doći

kad života ovo klupče odmotamo?

Tu moramo stati; to je obor taj

što bedi našoj produžava vek!

Jer ko bi podno svetske šibe, ruge,

nepravde silnih i zlostave gordih,

bol prezrene nam ljubavi, nasilja,

i obest vlasti, poniženja koja

od nevrednih trpi strpljiva zasluga –

kad i sam sebi možeš slobodu da daš

i golim nožićem? Ko bi vukao

tovar, pod umorom života stenjući

i znojeći se, da nije tog straha

od nečeg po smrti, od neotkrivene

zemlje, s čijih međa još ni jedan putnik

vratio se nije? To vam volju zbuni,

to čini da rađe podnosim zla

koja su tu već, nego što želimo

onima drugim, nepoznatim još.

Tako svest plašljivce pravi od svih nas;

i tako prirodnu boju odluke

bolesnih misli prevuče bleda krv,

te preduzeća velika i smela

otuda krivo okrenu svoj tok

i gube ime dela. – Ali, mir! –

Lepa Ofelija! – Vilo, molitvama

pomeni sve mi grehe! ...

Hamlet je Šekspirovo najmisaonije delo. Glavni junak je danski kraljević izuzetno složenog lika koji ne preduzima ništa konkretno da bi osvetio smrt svoga oca. Njegovo oklevanje i pasivnost oduvek su bili predmet brojnih kritika. Da on ipak nije slabić pokazuje scena kada veoma brzo probada mačem ministra Polonija, zatim šalje bivše drugove Rozenkranca i Gildesterna u vrt, a samog kralja Klaudija ne ubija odmah zato što očekuje povoljnu priliku, a i želi da ga malo muči neizvesnošču. U navedenoj situaciji Hamlet postaje ubica tek kada je neposredno izazvan (kad Polonije uzvikne iza zavese, kada saznaje za namere bivših drugova da ga likvidiraju i kraljičino trovanje). Istovremeno kao intelektualni tip, Hamlet smatra da mu osveta nema nikakvog smisla, da su svi ljudi pokvareni i da ih ništa ne može povrediti. Hamletov stav prema Ofeliji pokazuje cinizam kojim je vređa i kinji iako je voli. U takvom ponašanju prema Ofeliji zapažamo najviše odstupanja od onoga šta je normalno. Hamlet je čovek renesansni, ali se oseća i veoma jak uticaj srednjovekovne religije. Hamletov otac koji je ubijen dok je spavao, bez ispovesti pričešća, po veri nepripremljen odlazi na drugi svet i za sada njegov duh luta i nema mira. Iz tih razloga Hamlet neće u jednom trenutku da ubije kralja Klaudija dok se ovaj moli Bogu jer bi ubijanjem u molitvi bio pripremljen za nebo. Uticaj srednjeg veka je veoma jak. Socijalni motiv u tragediji vidi se u slučaju davljenja Ofelije koja je poludela i skočila u reku ali pošto je iz visokih slojeva, sahranjena je uz blagoslov crkve što pokazuje da svi društveni slojevi nisu jednaki ni pred Bogom ni pred zakonom. Srednjovekovna atmosfera zapaža se u početku dela: noć, magla, pojava duhova, iako se radnja dešava u renesansno doba. Renesansne crte kod Hamleta: on je intelektualac, student iz Virtenberga (taj univerzitet drži reformator Martin Luter), pripadnik je novog vremena i teško prihvata izjavu duha da mu je otac ubijen. U njemu se odvija unutrašnja drama jer da bi izvršio osvetu on mora da se odrekne svojih ubeđenja. Iz razgovora sa duhom zapažamo da je Hamlet već ranije sumnjao da mu je stric ubio oca. U Hamletovom liku dolazi do udara dva sistema moralnih i duhovnih vrednosti gde on kao sin mora da se odrekne da bi prihvatio ratničke očeve stavove, on oseća odbojnost prema traženju duha da osveti svoga oca i sumnja da će biti dovoljno sposoban da to izvrši. Posle susreta sa duhom oca Hamlet ostaje u stanju psihološke napetosti, njegov govor je nepovezan, govori sam sa sobom, ima polumahnito ponašanje i uvek i u svakom trenutku kod Hamleta se ne zna šta je ludilo, a šta je pretvaranje. Radnja počinje u dvoru Elsinor kada su vojnici na straži videli duha i obavestili Hamleta koji se posle susreta sa duhom pravi lud i prva hipoteza je da on to čini namerno i koristi svoje ludilo da može slobodno da kritikuje kralja i kraljicu. Majka ga moli da promeni svoje mračno raspoloženje i da ne tuguje za ocem jer sve živo umire. Kada ga Klaudije oslovljava sa sine, Hamlet mu kaže da je sinovac. U drugom monologu Hamlet otkriva da ga tišti to što se majka posle dva meseca preudala: O slabosti ljudska, ime ti je žena... Zatim kaže da su na svadbeni sto iznešeni kolači sa daće jer je njegova majka veoma štedljiva. Ofelijin brat Leart savetuje sestru da odbije Hamletovo udvaranje kao i otac. Kada je ugledao duha na zidinama dvorca Elsinor, Hamlet je rekao: Ima nešto trulo u državi Danskoj (čim se javlja duh). Polonije zaključuje da je Hamlet lud i prgav jer je poludeo od ljubavi za njegovom kćerkom Ofelijom. Klaudije poziva Hamletove drugove sa studija Gildesterna i Rozenkranca da ga ispitaju zašto je tako čudan. Kraljica kaže da je lud zbog očeve smrti i njene preuranjene udaje. Kada je ugledao svoje drugove sa studija Hamlet ih pita šta su zgrešili kad su došli u Dansku, u tamnicu. Hamlet zna da je prijatelje poslao kralj a oni su usput doveli glumačku družinu da razvesele Hamleta. Hamlet im ubacuje scenu smrti kralja u bašti dok spava. Klaudije je sretan što ga je Hamlet pozvao na predstavu, a Hamlet u susretu sa Ofelijom govori: Biti ili ne biti pitanje je sad. (Da li je bolje trpeti u duši ili se pobuniti protiv nepravdi). Kralj zapaža da Hamletov govor ne liči na ludost i da se iza toga krije velika opasnost, pa hoće da ga pošalje u Englesku. Hamlet moli svog prijatelja Horacija da posmatra strica prilikom scene ubistva kralja sipanjem otrova kroz uvo i kaže mu: Ja moram da se pravim lud. Hamlet ironično kaže Ofeliji da ga muči to jer nema ni dva sata kako je umro njegov otac, kad mu ona kaže da ima dva meseca, Hamlet joj odgovara: Već dva meseca,a još nije zaboravljen. Kad dođe do kritične scene trovanja, kraljica odlazi u svoje odaje. Pre izvođenja komada Klaudiju je Hamlet sumnjiv pa ga pita da nema u komadu kakvog zločina, a Hamlet mu odgovara: Nema, oni se truju sami od sebe. Komad prikazuje jedno ubistvo u Beču koje se ne tiče ni vašeg veličanstva ni mene jer je naša savest mirna. Majka ga poziva na razgovor i kaže da je razočarana, a Hamlet joj odgovara: Zlo je počelo, a gore još čeka. U samoj stvari ja nisam lud, već sam lud iz lukavstva. Kraljica kaže Hamletu da ide u Englesku, sa drugovima da se malo razonodi. Kraljica priča kako je u nastupu ludila Hamlet ubio Polonija, a kralj naređuje da Hamletovi drugovi krenu za njim u Englesku sa pismom da bude ubijen. Hamlet zna kakvi su drugovi: Mogu im verovati kao zmijama u procepu. Kralj strepi od Hamleta: Opasnost je što taj čovek ide slobodan mi ne smemo na njega primeniti strogost zakona jer ga voli narod. Kad kralj pita Hamleta gde je Polonijev leš, on mu odgovara da je na večeri i nastavlja, večeraju ga crvi. Hamlet kaže da su on i prosjak iste sudbine i da mi sebe za života hranimo za crve: Čovek može pecati crvom što je jeo nekog kralja i jesti ribu što je pojela tog crva, što znači da kralj može da prođe kroz creva prosjaka. Drugovi nose poruku da engleski kralj pogubi Hamleta jer je opasan. Ofelija je poludela od bola za ocem, a iz Francuske dolazi brat Laert da osveti oca. Klaudije huška Learta protiv Hamleta da bi osvetio oca i sestru. Stiže pismo da je Hamlet živ, da se Ofelija udavila, dva grobara kopaju raku za Ofeliju i nalaze lobanju dvorske lude Jorika što je Hamleta dirnulo jer ga je poznavao i kaže grobaru da su mnogi još za života truli i hodaju kao leševi. Hamletu je saopšteno da se kralj kladio na njega da je veći junak od Learta, počinje borba, kraljica pada mrtva jer je pila iz otrovanog pehara, a Hamlet i Leart su zamenili oružje i Leart pada mrtav (mač je premazan otrovom). Mrtva majka i mogućnost da bude ubijen aktiviraju Hamleta da ubije Klaudija i Klaudije pada mrtav. Plemstvo i narod smatraju, odajući poštu Hamletu, da se pokazao kao pravi kralj, što pokazuje da su u simpatije naroda na strani pravog prestolonaslednika Hamleta.

Ovozemaljski život, ili samo život (ako uzmemo da drugog života nema), je neretko tegoban. U trenucima kada se poput olova obruši na već povijena pleća, smrt se kao njegova suprotnost čini spasonosnom. Suprotno opštem pojmu o životu i smrti, skloni smo da život smatramo nevrednim življenja a smrt nam se pak čini privlačnom i izbaviteljskom. A kako i ne bi ako u njoj vidimo izlaz iz, čini se bezizlazne, situacije. Ali, nije li prava reč za taj izlaz' beg, beg od toga da se uhvatimo u koštac sa nedaćama što nam ih život nosi. Nema onoga ko se u životu nije razočarao, koga nije uvredila nepravda, koga nisu izdali ni prezreli... Ali, svi ti nemili događaji možda su poslani da nas osnaže, da učine otpornijim na udarce one koji pate. Ukoliko pak pribegnemo smrti kao rešenju svojih nerešivih životnih problema ili nas bar obuzmu misli o smrti kao izbavljenju, dolazimo do pitanja smisla samoubistva.

Da li me posle mučnog života čeka nešto manje mučno? I ma koliko se upirali da učvrstimo svoju veru kako je ovaj život samo dolina suza i kako mi posle smrti (ali ne i sopstvene smrti koju bi sami namerno skrivili jer to je greh) može biti samo bolje, ipak nam ideja kroz smrt u novi život ostaje velika nepoznanica. A poznato je da se obično bojimo nepoznatog i upravo taj strah od onog po smrti, strah od tajne zemlje, s čijih međa još nijedan putnik vratio se nije koči nas u naumu da ubistvom prekratimo ovozemaljske muke te rađe podnosimo zla koja su tu već nego da letimo onima drugim, nepoznatim još. I Hamlet pred sebe postavlja pitanje života i smrti. Biti ili ne biti? Njegovo je dvoumljenje ustvari trilema. On promišlja da li da pokuša da umiri svoju uzavrelu krv, živeći sa spoznajom da mu stric na pravdi Boga ubi oca tako mu preotevši i presto, i ženu, i sve što se preoteti može. Ili da olakša sebi tako što će se osvetiti zlotvoru i pribaviti sebi zadovoljštinu. Ili pak da prekrati muke i nemili mu život i usni večnim snom. I zaista se, na prvi pogled, prva solucija čini najneprihvatljivijom, druga pravednom, a treća najlakšom i najbezbolnijom. Ali sasvim je dovoljno da malo zagrebemo ispod površine pa da vidimo kako ona zaudara na malodušnost, kukavičluk i nesposobnost za suočavanje sa životnim nedaćama od egzistencijalne važnosti.

Oproštaj (bar od Boga) za počinjeni greh može da usledi nakon iskrenog pokajanja i ispravljanja štete koja je nanesena ako je ma kakvo iskupljenje moguće. Onaj pak ko zgreši da bi sebi pribavio neku korist a zatim uživa u blagodatima svog nedela ne bi trebao ni moliti za oprost jer ga dobiti ne može. Kad bi tako bilo, to bi značilo da je svako pozvan da učini nepravdu, prevaru ili ma šta što se kosi sa Božijim i ljudskim zakonima, da se potom iskreno' pokaje ali ne i izvrši pokoru kojom bi se lišio onoga što mu je poslužilo kao motiv za nedelo. Svakom se dogodilo da radeći u svoju korist ogreši dušu, pa makar taj prekršaj bio mnogo neznatnijih razmera od podmuklog zločinstva kralja Klaudija. Svakom se dogodilo (bar nesvesno) da da zamaha svom samoljublju i da dopusti da ga ono zavede na krivi put. Ali ne shvati svako da je zaveden i ne poželi svako da umiri svoju savest i povrati ljudsko dostojanstvo.

Jedno je sigurno. Čak i nepravednik iole zdrave pameti zna da je oprost (od Boga i ljudi) nemoguće dobiti sve dok on uživa u plodovima svog sramnog čina. Jedina pokora vredna oproštenja je odreći se onoga što te je nagnalo da pogrešiš. Često to nešto nije samo nekakva čisto materijalna dobit već i osoba od krvi i mesa i u tom slučaju se pitanje sagrešenja i otkupljenja znatno usložnjava. I samo kajanje je veliki i važan korak jer svako sebi prvo mora objasniti da je nekom naneo zlo i požaliti zbog toga pa tek onda krenuti ili ne krenuti putem lišavanja samog sebe blagodati što mu ih je čin nepravde doneo…

William Shakespeare - Kralj Lir 1606.

Kordilija, kćer kralja Lira, obraća se ocu:

... Molim, Vaše Visočanstvo,

Iako ste gnevni što nemam tu glatku

klizavu veštinu reći što ne mislim,

jer ono što zbilja smeram činim pre

no što kažem – ja vas molim, objavite

da me nikakav porok, ljaga, zločin,

ni sramno delo, ni nečastan korak

istisnuli nisu iz vaše milosti,

već nemanje onog čim sam bogatija,

laskavoga oka i jezika; što me

radosnijom čini, mada me je to

lišilo vaše naklonosti...

U svom možda najznačajnijem komadu, širokog filozofskog zamaha i tragike, Šekspir se poslužio starom legendom o kralju koji je svoje kraljevstvo podelio i dodelio svojim dvema opakim kćerima, odbacivši treću, Kordiliju, odanu ali istinoljubivu kćer, i ispunio je dubokim i jetkim zapažanjima o ljudskoj sudbini. Delo je smešteno u drevnu britansku prošlost, pre pojave Rimljana ili Saksonaca.

I kao što se za jednako mračno delo irskog književnika Džojsa – njegov slavni roman Uliks može reći da je nihilistična, okrutna kritika svega postojećeg i svih čovekovih dostignuća, za Šekspirovog Kralja Lira se tvrdi da predstavlja sumorno kosmičko osećanje blisko nihilizmu. Priroda, kao tema koja se nadvija nad čitavim delom, mogla bi upravo označavati slepu, okrutnu i amoralnu silu, koja je ili ravnodušna, ili neprijateljski raspoložena prema čoveku koji pati na zemlji. Snaga tragičnog efekta, kao ni u jednom drugom komadu genija Šekspira, nije bila intenzivnija kao u poslednjem prizoru Kralja Lira, u kojem slomljeni, ludi stari kralj ulazi s telom mrtve kćerke Kordilije...

Kralj Lir:

... Pri rođenju plačemo što smo došli

na ovo veliko glumište budala...

Ova Šekspirova tragedija napisana je 1604–1605. u Engleskoj a prvi put objavljena 1623. godine. Ton drame je ozbiljan, tragičan i crn. Radnja je smeštena u osmom veku pre Hrista, a mesto dešavanja razne lokacije u Engleskoj. Početak ovog alegoričnog dela prikazuje nam podelu vlasti kralja Lira nad svoje tri kćerke. Držao se svog pravila da će njegove kćerke u miraz dobiti onoliki komad zemlje koliko iskažu rečima ljubav prema ocu. Dve prve kćerke znajući kako da ga izmanipulišu, laskaju mu, govore da ga vole više od sebe, muža i svega na svetu samo da bi se dohvatile njegove ostavštine. Najmlađa kćerka Cordelija odbija laskati ocu i govoriti mu samo ono što bi on želio da čuje, pa mu govori da ona ima samo jednu ljubav i da će ona jednog dana biti podeljena na njenog muža i oca. Tu je počeo sukob dve strane koje žele isto, ali Liru ponos, a Cordeliji iskrenost i čistoća ne daju da povuku ono što su rekli. Kada je Lir razbaštinio Cordeliju, tek je onda shvatio da ne treba uvek slušati onoga koji laska nego da treba pogledati duboko u srce i shvatiti prave i realne vrednosti koje nikada neće izgubiti ako još postoje. Cordelija je, iako je bila odbačena, ostala uz njega i pokušala ga ponovo vratiti na vlast.

Drama započinje u Engleskoj sa dva engleska lorda, Gloucesterom i Kentom. Gloucester upoznaje svog nezakonitog sina, Edmunda. Lear, ostareli kralj Britanije, odluči da siđe s prestola i jednako podeli svoje kraljevstvo između svoje tri kćeri. Međutim, on prvo stavlja svoje kćeri na test, tražeći od svake da mu kaže koliko ga voli. Goneril i Regan, Learove starije kćeri, ocu daju laskave odgovore. Ali, Cordelia, Learova najmlađa i omiljena kćer i dalje ćuti, rekavši da ona nema reči za opiše koliko ona voli svog oca. Lear pobesni i odrekne se Cordelie. Dve najstarije, Goneril i Regan, pošto su ga dobro pohvalile i bile velikodušne nagrađene su zemljom i brakom sa Vojvodom Albany i Vojvodom od Cornwalla. Kralj Francuske, kojeg Cordelia privlači, kaže da je on i dalje želi oženiti čak i bez njene zemlje, a ona ga prati u Francusku bez blagoslova njenog oca. Udaje se za njega. Lear ubrzo saznaje da je doneo loše odluke. Goneril i Regan su ubrzo počele da potkopavaju autoritet Leara koji se još uvek bio značajan. Pošto nije mogao da poveruje da su ga njegove voljene kćeri izdale, Lear polako počinje da ludi. On beži iz kuće njegovih kćeri i luta pustarom tokom velike oluje, u pratnji svoje lude i Kenta, odanog plemića koji je maskiran.

U međuvremenu, stariji plemić Gloucester takođe ima porodičnih problema. Njegov vanbračni sin Edmund odluči da postane zao, te ga vara i uverava da ga njegov zakoniti sin, Edgar, pokušava ubiti. Bežeći od potere koje je otac poslao za njim, Edgar se maskira u ludog prosjaka i naziva se Poor Tom. Kao Lear, i on je vani na pustari. Pošto je postao beskućnik Lear odluči da potraži pomoć od Regan, te šalje svog maskiranog slugu Kenta/ Caiusa kao glasnika da joj kaže da dolazi kod nje. Ali i Goneril u međuvremenu šalje svog slugu Oswalda da isto tako prenese poruku Regan. Ta velika trka završava kada Oswald stiže pre Kenta. Ona tada čita samo njegovu poruku, a Kentovu odbija, pakuje se i odlazi kod Gloucestera. Regan ne želi biti kući kada dođe Lear. Kada dođu kod Gloucestera, Kent se bori sa Oswaldom, a ovaj ga zaključa u ostavu da ga kazni. Lear se takođe pojavi kod Gloucestera i pobesni kada vidi da je Kent ili Caius zaključan u ostavi. Lear se bori sa Regan i Cornwall, koje su jasno stale na stranu Goneril. Kada verni Gloucester shvati da su se Learove kćeri okrenule protiv svog oca, on odluči da pomogne Learu bez obzira na opasnosti. Poveri se svom sinu Edmundu i ode da potraži Leara. Čim je on otišao, Edmund se izbrblja Reganinom suprugu Cornwallu, Regan i Goneril, a Edmund tada dobija Gloucesterovu titulu koja njemu biva oduzeta. Ali u oluji Edgar nailazi na Leara i Ludu i vodi ih do pećine. Tu oni pronalaze Edgara odnosno “Poor Toma”. Gloucester takođe ulazi u pećinu, ali ne prepoznaje svog sina. On im govori da bi svi trebali otići do Dovera gde se nalazi Cordelia. Gloucesterov maskirani sin Edgar ih vodi prema gradu u Dover, a s njima je takođe i Lear. Gloucester se vraća kući i nailazi na Cronwella koji mu kaže da je izdajica. Dok Cornwall i Regan pokušavaju saznati gde je Gloucester poslao Leara, iskopaju mu oči. Cornwall tu biva smrtno ranjen. Edmund prati Goneril nazad, a usput saznaju da je Cornwell ubijen. Gonerila se brine da joj sestra ne ode sa Edmundom. Albeny, Gonerilin suprug saznavši da su Gloucesteru izvađene oči ide da se sveti. Lear, Kent I Luda dolaze u Dover gde se francuska vojska na čelu sa Cordeliom sprema da se bori sa britnaskim snagama (Regan i Goneril). Gloucester se nekako nađe u Doveru, a vodi ga Poor Tom koji je zapravo njegov sin Edgar. Gloucester očajno pokušava počiniti samoubistvo zbog gubitka očiju, ali Edgar ga spašava tako što mu govori da ga vodi do imaginarne litice. Gloucester misli da je skočio sa litice a ne na ravno tlo, pa se čudi kako je uspeo preživeti. Ali u Doveru Oswald pokušava ubiti Gloucestera, ali umeša se Edward i ubija Oswalda. Pre nego što umre Oswald daje pismo od Gonerila za Edmunda, gde ga ona moli da ubije njenog supruga Albanya da bi oni mogli biti zajedno. Edgar shvata da je njegov brat Edmund zao. U međuvremenu, engleski vojnici dolaze do Dovera na čelu sa Edmundom i poraze Cordeliu koja je predvodila Francusku. Regan i Goneril se tuku koja će uzeti sebi Edmunda. Lear i Cordelia su zarobljeni. Besan, Albeny zahteva da se Edmund i Goneril zatvore zbog izdaje, tj. zbog plana da ga ubiju i budu zajedno. Pre nego Edmund bude odveden u zatvor, dolazi Edgar i ubija ga. Goneril otruje Regan iz ljubomore zbog Edmunda. Edgar otkriva da je Gloucester pravi otac, dobija srčani udar i umire. Goneril počini samoubistvo, jer su svi ostali mrtvi. Pre nego umre, Edmund otkriva da je on poslao nekog da ubije Leara i Cordeilu. Brzo su reagovali i uspeli da spase Leara, ali ne i Cordeliu. Ali Lear svejedno umire kada vidi da je njegova Cordelia mrtva. Albany, Edgar i stari Kent ostaju da se brinu o zemlji pod oblakom tuge i žaljenja. Engleska treba kralja, ali čini se da niko ne želi zauzeti tu poziciju.

Silazeći u psihološke i filozofske dubine ovog znamenitog dela, jedne od najboljih tragedija svih vremena, uviđamo da se Šekspirova Cordelija smatra pojmom smrti, sa kritičkog stanovišta jednog od najvećih naučnika psihoanalize, Sigmunda Freuda. Njen otac, kralj Lir je odbacuje kada se treba maknuti sa trona na kojem je proveo celi svoj život, a kojeg sada treba ostaviti za svoje tri kćerke. Verovatno je u podsvesti video Cordeliju na prestolu kako vlada bolje umesto njega i to ga je potreslo više nego da se odrekne vlastite kćeri. Mnoge su se stvari i događaji u prošlosti, a i u današnjem vremenu, napravile prema podsvesnom značaju, bez eventualnog razuma i gledajući samo u ono što stoji direktno ispred nas. Te posledice osete se negde i dan danas i ostavljaju tragove, baš kao što su ih zadobili kralj i njegova najmlađa kći. Kao što bi Sigmund Freud rekao, Cordelija je svoga oca upoznala, tj. upoznala sa smrću samim time što mu je dala do znanja da je sposobna nastaviti voditi kraljevstvo bez njegove pomoći i sugestija. Zanimljivo je to što je, s obzirom da je bilo više priča o Kralju Liru, jedina Shakespeareova verzija ona u kojoj je i Cordelija mrtva. U drugim verzijama ona nastavlja svoj život bez obzira na smrt oca, ali Shakespeare se ovde igra sa njenom sudbinom, kao da je to pravilo koje se mora ispoštovati. Pravda je jedan od glavnih motiva ove drame. Kralj Lir je prepun ljudske okrutnosti putem koje se na videlo iznose osnovne karakteristike likova. Na kraju, ostaje samo velika nesigurnost: loši likovi su mrtvi, kao i oni dobri i to kulminira prizorom kada Lir drži Cordelijino telo u rukama. U drami se ukazuje na dobro na ovom svetu, ali da tu uvek ima i tuđe zlobe i besa i da je na kraju uvek teško odrediti šta preovladava. Kralj Lir je brutalna drama, u kojoj vidimo ljudsku okrutnost, naizgled beznačajne katastrofe. Užasan sled događaja ove drame, postavlja očigledno pitanje likovima – da li postoji ikakva mogućnost za pravdu u svetu, ili da li je svet do temelja ravnodušan, pa čak i neprijateljski nastrojen prema čovečanstvu? Ali, na kraju, ostavljeni smo sa jednom nesigurnom činjenicom – iako će zlo umreti, dobro će umreti s njim, što kulminira u strašnu sliku Lira ljuljajući Cornelijino telo. Postoji i dobrota u drami, ali se nalaze i ludilo i smrt, tako da možemo reći da ne znamo šta će biti na kraju. U drami se govori o političkom autoritetu, ali i o odnosima unutar porodice koji se narušavaju kada je u pitanju preuzimanje vlasti. Sve dobro funkcioniše dok su svi zadovoljni odlukama, ali čim se treba izboriti za nešto, svi prikazuju svoje pravo lice i u stanju su povrediti i naneti zlo i najbližem članu porodice. Lir je kralj, ali on je i otac takođe, i u trenutku kada prepusti vlast svojim zlim kćerkama, on i sebe i celi državu dovodi u stanje haosa. Celo kraljevstvo se raspada zbog ogromne gladi za moći dve sestre i kralj Lir ne gubi autoritet samo u svojoj porodici već i u celom kraljevstvu.

Drama Kralj Lir je o političkoj vlasti, jednako kao o dešavanjima unutar te porodice. Kao što smo rekli, Lir nije samo otac, već i kralj, i kada daje svoju vlast nedostojnim Gonerili i Regani, on predaje ne samo sebe i svoju porodicu, već čitavu Britaniju okrutnošću. Kako dve zle sestre zadovoljavaju svoj apetit za moći, Edmund započinje svoj uspon, u kraljevstvu započinju demonstracije, i mi tada možemo shvatiti da je Lir uništio svu vlast u Britaniji. Stabilni, hijerarhijski red koji je Lir uspostavio, sada se raspada i nered počne vladati kraljevstvom.Svedočeći silama prirode, Lir možda počinje shvatati da je on, kao i ostatak ljudske rase, potpuno beznačajan u svetu. Ova shvatanja dokazuju mnogo više od shvatanja da je izgubio političku kontrolu, što ga prisiljava da postavi nove prioritete i postane ponizan i brižan. Sa ovim novim shvatanjem samoga sebe, Lir se nadao da će postati dovoljno jak kako bi se suprotstavio i političkom haosu koji vlada u kraljevstvu.

Likove Šekspirove tragedije vodi bes, ljutnja, želja za moći i oni postaju okrutni i zli i pokvareni. Centralno mesto u drami zauzima njihova psihička nestabilnost jer oni nisu u stanju da normalno razmišljaju i da racionalno donose svoje odluke. Kritika na to njihovo ponašanje u drami je motiv izdaje i njeno značenje. Tu je svako svakoga izdao i svako je samog sebe izdao svojim postupcima i ponašanjem. Sestra je izdala sestru, brat je izdao brata, deca su izdala oca. Lir je bio slep za pojedine situacije jer kao otac nije mogao primetiti da ga deca varaju i da mu rade iza leđa. Lir je na kraju shvatio da nije bio upravu i da je sve vreme jedina osoba koja je mislila na njega bila najmlađa kćerka Cordelija. Kraj tragedije je veoma dirljiv, Cordelija umire, a zatim brzo iza nje od tuge umire i kralj Lir. Pukne mu srce od ljubavi prema njoj koju nije mogao iskazati zbog zaslepljenosti lepih reči od strane neprijatelja.

Ludilo zauzima središnje mesto u drami i povezano je sa neredom koji je zavladao i skrivenom mudrošću. Lir je uz sebe hteo voditi ludu da ga malo nasmejava i zabavlja, međutim, nije znao da se on i sam pretvara u nju. Međutim, Luda, koja želi Liru da se osvrne na ranija dešavanja i ono što se događa, pokušava mu na neki način otvoriti oči, nudi mu svoje savete u obliku naizgled ludog i luckastog brbljanja. Kasnije, kada Lir sam poludi, nemir u njegovom umu odražava haos koji je preovladao njegovim kraljevstvom. Međutim, istovremeno, kako postaje običan čovek, bez ikakvih kraljevskih povlastica, on možda postaje mudriji. Lir se teško uči poniznosti. U međuvremenu, Edgarovo oponašanje ludog prosjaka ga očvršćuje i priprema ga kako bi porazio Edmunda na kraju same priče tj. drame.

Izdaja takođe igra bitnu ulogu u drami i pokazuje delovanje zla u porodičnim, ali i u političkim uvetima. Gonerilina i Reganina izdaja Lira im pomaže u podizanju vlasti u Britaniji, gde im se Edmund, koji je izdao i Edgara i Glostera, priključuje. Kako god, drama govori da izdajnici neizbežno izdaju jedni druge, pokazujući kako se Goneril i Regan počinju svađati kada se obe zaljube u Edmunda i kako njihova ljubomora jedne na drugu sigurno vodi do međusobne destrukcije. Pri tome, važno je setiti se da je čitava drama podređena Lirovom slepilu, glupoj izdaji Cornelijine ljubavi prema njemu, koja nam pokazuje da u srcu svakog izdajnika leži iskrivljena slika stvarnosti.Glosterovo fizičko slepilo simbolizuje i metaforičku slepoću koja obuhvata obe očinske figure Glostera i Lira. Paralele između ova dva muškarca su jasne: obojica imaju odanu decu, ali i onu koja nisu odana; obojica su slepa na istinu i obojica završe proterivanjem odane dece i postavljanjem onih zlih kao svojih naslednika. Samo, kada Gloster gubi vid i Lir poludi, to predstavlja njihove ogromne greške. Drama ih sama dovodi do jednog trenutka gde se žale o svom slepilu i istini o vlastitoj deci koja ih je skupo koštala.

William Shakespeare - Otelo 1605.

Za razliku od Hamleta, Otelo nam predstavlja svet u kojem je neublaženo zlo, utelovljeno u Jagu, opipljiva i opaka stvarnost. Otelo predstavlja dramu o zamršenim odnosima privida i stvarnosti i nepouzdanosti očitih dokaza.

Jago – govori Rodrigu:

... Vrlina! Mušmula! U nama samima je da budemo

ovakvi ili onakvi. Naše telo je vrt čiji je vrtar

naša volja... Da na terazijama našeg života tas razuma

nije protivteža tasu čulnosti, krv i niskost naše prirode

odvela bi nas najposuvraćenijim ogledima;

ali mi imamo razum da rashlađujemo svoja rasplamtela

osećanja, svoje telesne nagone i svoje neobuzdane

pohote; a to što ti zoveš ljubavlju,

smatram da je kalem ili izdanak...

Glavni je junak uništen zato što na njega deluje Jago, sotonski manipulišući prividom. Otelo postaje nesiguran i lakoveran, dok njegova živahna imaginacija i poetski temperament nestaju pred naletima zla perfidnog Jaga. Kroz prikaz nekadašnjeg venecijanskog društva Šekspir iznova daje sumornu sliku sveta kojim vlada zlo, licemerje i pritvornost, poništavajući svu ljudsku dobrobit, lepotu i humanost.

William Shakespeare - Magbet 1606.

Ako u većini velikih Šekspirovih tragedija postoje dobronamerna ljudska bića, glavni likovi poput Hamleta, Otela ili kralja Lira koja pokušavaju da se izbore za pravdu i istinu, u mračnom Macbethu te svetlosti jednostvano nema – i Magbet i njegova žena svesno se predaju zlu i napreduju od kraljoubica do tirana i masovnih ubica.

Banko, govori Magbetu:

... Često nam oruđa tame govore

istinu, da bi nas navela na zlo.

Pridobijaju nas zbiljskim sitnicama,

a izdadu nas u onom najvećem...

Ledi Makdaf:

... Kuda da bežim? Ništa zlo ne radih.

Al’ se sećam da u zemaljskome svetu

činiti zlo često postaje pohvalno

a činiti dobro znači ludost pravu...

Ipak, uprkos depresivnoj činjenici, čak se ni u Magbetu ne gubi u potpunosti Šekspirov čudesni osećaj za ljudsko, razumevanje i praštanje svirepih zločina. Povrh svega bolno i jetko zvuče Magbetove reči: Život je bajka koju priča idiot, puna buke i besa, a ne znači ništa.

... Kunem se da se ljaga i sva zla

što pripisah sebi tuđi biću mom.

Još sam neznan ženi; ne zakleh se krivo;

jedva žudeh i za onim što je moje;

prekršio nisam nikad datu reč;

ni đavola ne bih đavolu izdao.

Život mi nije od istine draži ...

William Shakespeare - Antonije i Kleopatra (1607.)

Od svih Šekspirovih istorijskih komada ovaj je najdivniji. Ne postoji ni jedan drugi komad u kojem je tako dosledno sledio istoriju, a ipak malo ih je u koje je toliko utisnuta predstava o anđeoskoj snazi. Antonije i Kleopatra predstavlja tragediju čiji je osećaj gubitka modifikovan elementima pozitivne vizije. Slavni antički ljubavnici u rukama Šekspira postaju nezaboravni dramski likovi – Antonije, čovek od akcije biva uhvaćen u klopkuneodoljive strasti, dok je zavodljiva, nestalna i tajanstvena Kleopatra suština večne ženske nesaznatljivosti. Duboko potresan i intrigantan, ovaj Šekspirov komad kulminira u tragici drame ljubavne smrti dvaju glavnih likova – ali ne katastrofalno, već na neki uzvišen način – pobedonosno.

William Shakespeare – Koriolan (1608.)

Vrhunski razrađena studija o tragičnom heroizmu u političkom kontekstu, oslonjena na rimsku legendu o plemiću Kaju Marciju Koriolanu (preuzeta iz dela slavnog rimskog istoričara Plutarha).

William Shakespeare - Timon Atinjanin (1608.)

Predstavlja bespoštedno, gorčinom obojeno, satirično Šekspirovo delo. Izvor za Timona Atinjanina Šekspir pronalazi u Plutarhovim Životima, biografijama Antonija i Alkibijada, u kojima se nalazi priča o atinskom velikašu, mizantropu Timonu, koji je živeo u 5. veku p.n.e..

William Shakespeare - Troil i Kresida (1602.)

Satirična drama, napisana neposredno posle Hamleta, jetka je ironična dramatizacija legende o Troji, žestoko negativna konfrontacija tema rata i romantične ljubavi. Problem relativnosti svih vrednosti u ovoj drami postaje žarište Šekspirovog mučnog gađenja nad čovečanstvom. Gorka satira ogleda se u u njegovom preziru prema bedi ljudske taštine i laži. Šekspir, koristeći se svojim ogromnim poznavanjem života i dubokom misaonošću, razotkriva laž koju veliča nekadašnji, uzorni, antički svet kao bezgrešan i savršen, osvetljavajući svojom neverovatnom pronicljivošću svu uzaludnost ideala i pritvornost, mimikrije istrošene vekovima predrasuda.

William Shakespeare - Sve je dobro kad se dobro svrši (1603.) i Mera za meru (1605)

Ova dva komada, poslednja iz mračnog, trećeg razdoblja Šekspirovog stvaralaštva, predstavljaju takođe mračne komedije u kojima iščezavaju ideali i nedužni svetovi iz dotadašnjih njegovih komedija: atmosfera postaje sumorna – fizička ljubav više ne odiše radošću i ne slavi dionizijsku prosvetljenost čoveka, već završava u užasu veneričnih bolesti.

HELENA: Često u nama lek je naš, a mi ga pripisujemo nebu, božija knjiga ostavlja nam odrešene ruke i naši tromi smerovi iz puke gluposti naše budu suzbijeni.

PRVI VLASTELINČIĆ: Kolika li su silna uteha za nas ponekad naši gubici.

DRUGI VLASTELINČIĆ: A koliko silno, u kojoj drugoj prilici, zalivamo suzama svoje dobitke.

PRVI VLASTELINČIĆ: Pređa našeg života sačinjena je od mešanih žica, i dobrih i rđavih; naše odlike bi digle nas kad ih ne bi šibale naše mane; a naši grehovi bi vodili u očajanje kad ih ne bi naše vrline pomazile i potešile.

To bi dragi moji bilo sve... moji snovi pretočeni u reči (1997. - 2022.)... KRAJ.