Woody Allen : Puka anarhija

 

Woody Allen : Puka anarhija

 

    Jedinstvena zbirka od 18 priča američkog filmskog reditelja i svestranog umetnika, žive legende koja neumorno stvara punih pola veka – Vudija Alena, zbirka nazvana Puko bezvlašće jer govori o suštini i problemima jedne epohe na izdisaju i haosu vlastitog rasula, bezvlašća i ispraznosti, epohe unutar koje su prave ljudske vrednosti uglavnom oskrnavljene i relativizovane, dok je ono površno, neiskreno i uglavnom bezvredno uzdignuto na Olimp značajnih i važećih vrednosti. Svojim otkačenim i neurotičnim humorom lucidnog šereta Vudi Alen vešto prikazuje sarkastičnim tonovima i jarkim bojama uzaludnost modernog sveta i kraj jedne epohe, pretvarajući sve u urnebes groteske, crnohumornog sasvim neobičnog ludila i apsurd nadrealnih, sasvim različitih vinjeta i skica velegrada Njujorka i njegovih žitelja.

 

    Osamnaest woodyallenovskih anarhičnih vinjeta jedinstvena su kolekcija parodičnog, šašavog i živahnog humora, vrckavih dosetki i proniciljivih zapažanja stvarnosti na neki drugi, prilično neuobičajen način (Monthy Python, Alan Ford, Louis Bunjuel, Dadaisti, Nadrealisti i pre svih ruski literarni genije Daniil Harms) jedinstvena po uvrnutosti nagomilavanja komičnog povrh apsurdnog. Apsurdnost i jetki, gotovo neurotični, drski i neponovljivim dijalozima naglašeni humor ovog američkog pisca i reditelja, džez klarinetiste, romantičara i komičara upravo je ona esencijalna nit koja povezuje čitavo njegovo stvaralaštvo – bilo da su u pitanju njegovi antologijski filmovi poput: Ljubav i smrt, Manhattan ili Hana i njene sestre, ili pak njegova kultna literarna ostvarenja, niz komičnih eseja i priča: Sad smo kvit, Kratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnost i Nuspojave.

 

    Sećam se jedne od njegovih legendarnih izjava koje odražavaju lepršavost, ludilo i lucidnost duhovitosti jednog od najkreativnijih i najjedinstvenijih američkih umetnika u poslednjih stotinak godina: naime, na pitanje novinara šta misli o činjenici da su njegovi filmovi mnogo cenjeniji u Evropi nego u rodnoj Americi, Vudi Alen odgovara: Mora da su titlovi jako dobri.

 

    Nakon kratkog, informativnog uvoda, sledi isto takav prikaz ove jedinstvene knjige, priča o ludilu sveta iz nekog sasvim različitog ugla.

 

 

GREŠITI JE LJUDSKI, LEBDETI BOŽANSKI

 

    Prva u nizu fantastičnih vinjeta o sasvim neobičnom ludilu jeste priča Grešiti je ljudski, lebdeti božanski koja ismeva i parodira sve moguće napadne, sumanute i brainwashing oglase i kurseve koji čoveka svakodnevno zasipaju i bombarduju pozivima na sreću, blagostanje, duhovno uzdizanje i besplatno uživanje u jedinstvenim i preko potrebnim proizvodima usrećiteljskog potrošačkog društva. Od kurseva meditacije, reinkarnacije, transcendentalne meditacije, moždane masturbacije i translokacije do glavnog dobitka, nagrade koja baš vama sleduje, sve je propušteno kroz woodyallenovski filter sarkazma i mašinu za sasecanje ljudskih gluposti i laži.

 

INDIJSKA OTKUPNINA

 

Mana dramskog života jeste to, što ispod određene minimalne cifre broj kalorija koji mi svaki dan treba kako bih odložio umiranje od gladi, zahteva da sklanjam prljave tanjire sa stolova u Takoskim ospicama, palati buritosa koji poput biljke mesožderke životari pred bezazlenima na Bulevaru La Sijenaga. Zato sam, kad sam na mobilnom primio poruku od Pontija Perija, uticajnog agenta iz Razbijača karijere, holivudskog najtraženijeg tržišta za talente, osetio da je možda konačno došao trenutak da okusim kakav glumački honorar. Ta pomisao je dobila na snazi kad mi je Peri rekao da mogu da dođem privatnim liftom koji je rezervisan za glavne hitove na blagajnama i da ne moram da dovodim pluća u rizik udisanjem vazduha u blizini nekog sporednog glumca. Slutio sam da bi priča mogla da se tiče bestselera Veslaj, mutante, veslaj u kome su za ulogom Džoša Tupavka žudele sve zvezde u Udruženju filmskih glumaca. Ja sam bio prosto savršen za tragičnog intelektualca, s obzirom na to da posedujem onaj idealni spoj prefinjenosti i hladnokrvnosti.

 

    Ova priča se bavi apsurdima filmske industrije, pre svega glumačkog posla urnebesno parodirajući život i borbu jednog običnog glumca – smrtnika u kandžama komercijalne i brutalne industrije. Alen seli priču u Indiju i nizom grotesknih scena i sarkastičnih opaski dovodi čitavu zamisao jedne industrije i sedme umetnosti do nivoa apsurda, nehumasne priče o bezidejnosti i iskorišćavanju ljudi.

 

SEM, PREVIŠE SI NAMIRISAO PANTALONE

 

    Alenovo oštro oko i još oštrije pero zaseca u tkivo moderne industrije i tehnologije koje bukvalno mogu sve da bi čoveku olakšale i poboljšale život, čineći ga neizmerno srećnim. Vrckavi humor prodire u srž gluposti i moguće komercijalizacije svega (pre svega totalno nebitnih, nepotrebnih i nametnutih stvari, kao i kulta svega i svačega) predstavljajući lepote modernog, tehnološki uznapredovalog sveta besmislenijim i od same zamisli kreatora tehnološkog Raja na Zemlji. Postmoderna londonska prodavnica odela, sa svim svojim (ne)mogućim ultra modernim, tzv. in krojevima (sa nizom apsurdnih prednosti u odnosu na konkurenciju) našla se na putu Woody Allenove urnebesne parodije, njegovog humora od kojeg sve varniči.

 

UNAJMLJENO PERO

 

    U surovom svetu nehumane i perfidne borbe za goli opstanak i bogaćenja manjine na račun većine, svetu bolesne komercijalizacije i bezdušne ispraznosti, gde je novac jedino vrhunsko božanstvo (i kompenzacija za sve vrednosti) koji može bukvalno sve – od toga da nekog stvori ili prosto da ga kupi, vinjeta ili čarobni sarkastični ukras pronicljivog duha - Unajmljeno pero pronalazi inspiraciju za priču o piscu, priču o njegovom opstanku u pomenutom svetu gde se i duhovnost pisane reči meri materijualističkim kvalitetima.

 

Pročitali ste moju knjigu, opčinila vas je vizuelnost moje proze i želeli bi ste da stvorim kakav scenario.

 

Svakako, svakako, promrmljao je Bigs, nehajno,odbacujući moj ultimatum. Je l’ znate šta je novelizacija?.

 

Ne baš, odgovorio sam.

 

To vam je kad film fino zaradi. Onda producent unajmi nekog zombija da ga pretoči u knjigu. Znate već, propagandno džepno izdanje – isključivo za plebejce. Viđali ste đubre što se može naći u rafovima na aerodromima ili tržnim centrima.

 

Da vam iskreno kažem, rekoh. Nikad nisam čuo za novelizaciju. Moj fah je ozbiljna književnost. Džojs, Kafka, Prust. A samo da znate, što se tiče moje prve knjige, urednik za kulturu Berberskog žurnala.

 

Svakako, svakako, a u međuvremenu, svaki Šekspir mora da jede kako ne bi odapeo pre nego što stvori svoje remek-delo. Veruj mi, momak, reče Bigs, podižući glas i plako naglašavajući reči, svi nobelovci rade za mene. Tako zarađuju za hleb.

 

Spremna ko zapeta puška na svaki njegov mig, prsata pisarka proviri i zacvrkuta: Gospodine Bigs, zove te Garsija Markes. Tvrdi da mu je ostava opustela. Pita je l’ ikako možeš da mu nabaciš još koju novelizaciju.

 

Kaži Gabu da ću mu se javiti kasnije, šećeru,obrecnu se producent.

 

Te noći sam se žestoko sukobio sa slikom o sebi i bile su mi neophodne umirujuće vode destilerije viskija da suzbijem sve jaču depšresiju. Ipak, bio bih neiskren ako ne bih priznao da me je dotakla ideja o zgrtanju dovoljne količine love s kojom bih mogao da napišem još jedno remek-delo a da ne počnem da patim od neuhranjenosti. Ali nije mi samo pohlepa pevušila na uvce. Možda i jesam mesija odabran da mudrošću i dostojanstvom ozvaničim to zakržljalo mladunče književnosti, novelizaciju.

 

FISKULTURA, BRŠLJAN, KONAČNA VERZIJA

 

    Nemilosrdna, surova bitka koja se neprestano vodi oko novca, bitka za ugled, prestiž i autorska prava, trenutak istine licemernog sveta pobožnih i humanih, kada na površinu ispliva sve zlo, zloba, mržnja i prljavi veš još jednom su vešto prikazani i izviru kao apokaliptična bujica iz pera humoriste Vudija Alena. Svet u kome vladaju haos, laž, neljudskost, licemerje i bezvrednost tzv. vrednosti, gde je sve što je bilo uzvišeno ili iskrnavljeno ili skrajnuto, guši svaku nadu za ponovnom pojavom svetlosti koja bi obasjala ljudsku dušu i učinila je saosećajnijom i boljom. Jetkim humorom autor krči put kroz gomile smeća komercijalne apokalipse civilizacije na izdisaju, gorko se osmehujući dok nas woodyallenovsko književno pero šeretski golica i tera na iskreni smeh.

 

DADICE DRAGA

 

    Užurbana, urbana džungla uzavrelog Njujorka, neuroze, psihoze, jurnjava za imaginarnim ciljevima i negovanje kulta novca, sebičnost, ludilo, čovek razapet između mora problema, ciljeva, snova, obaveza, potreba... U takvom miljeu i postmodernom haosu izvesna se dadilja odlučuje da napiše ispovest o izvesnom bračnom paru kod kojeg godinama radi i dođe do gomile novca. Urnebesni Alen sve to vešto parodira i sakriva iza naočara sa velikom dioptrijom i debelim okvirima, opušteno se smeškajući još jednoj epizodi iz života velegrada.

 

Naše iskustvo sa dadiljama je u najboljem slučaju bilo krajnje zabavno. Prva je bila Šveđanka koja je ličila na boksera Stenlija Kečela. Bila je kratka i jasna u ophođenju, a i uspostavila je disciplinu među podmlatkom, koji je za stolom počeo lepo da se ponaša, ali i da se pojavljuje s neobjašnjivim modricama. Kad ju je skrivena kamera snimilakako nam baca sina u vazduh držeći ga horizontalno preko svojih ramena u zahvatu koji rvači zovu argentinskim kičmolomcem, izrazio sam sumnju u njene metode.

 

    Njena naslednica, devetnaestogodišnja bebisiterka iz Francuske po imenu Veronik, koja beše sva vrckava i gugutava, s plavom kosom, napućenim usnama porno-zvezde, dugim vitkim nogama i parom amortizera kojima skoro da je trebala potpora skele, bila je mnogo manje naprasita. Njenoj posvećenosti našem pitanju nedostajalo je, nažalost, izvesne dubine, pošto je više volela da se izležava na divanu u spavaćici i uništava čokoladne praline, prelistavajući stranice modnog časopisa. Ja sam se mnogo fleksibilnije prilagodio ličnom stilu tog stvorenja nego moja žena, i čak sam pokušao da joj pomognem da se opusti povremenim masažama, ali kad je zatvorska kugla primetila da sam počeo da nosim Max Faktor i maloj Frankinji donosim doručak u krevet, tutnula je obaveštenje o otkazu u Veronikin dekolte i izbacila njen kofer marke Luj Viton na pločnik.

 

    Na kraju priče, dadilja odustaje od knjige zato što su glavni junaci previše odurni i neinteresantni za čitaoce, daje otkaz i odlazi da se uda za milionera koji ju je jednom prilikom pokupio kod statue Alise u zemlji čuda gde je često vodila njihovu decu. Vudi Alen, grad Njujork i njegova zemlja čuda doneli su još jednu fantastičnu, veoma komičnu priču.

 

KAKO TI SMRTONOSNO UKUS PUPI, DRAGA

 

    Kao i većina priča iz zbirke Puka anarhija, i ova počinje uvodnim tekstom preuzetim iz prestižnog New York timesa: Snobovska vrednost retkog belog tartufa dostigla je nove visine ove nedelje u Londonu kad je primerak od 1,2 kilograma na aukciji prodat za 110000 dolara. Tartuf je kupila osoba iz Hong Konga čije ime nije otkriveno.

 

    Ludilo i pohlepa sveta neiscrpna su tema i inspiracija Alenovi parodija – privatni detektiv je unajmljen od strane veoma privlačne i kontroverzne bogatašice da je zastupa na izvesnoj aukciji tartufa (sa željom da ostane anonimna i dobije po svaku cenu ono što želi).

 

Zašto niko ne sme da zna da želite tartuf?

 

Mreža gurmana koja potiče iz Istanbula i očajnički želi da ga narenda preko makarona, infiltrirala nam se u zemlju. Ni od čega neće prezati da dobije tartuf. Svakoj neudatoj ženi bi život bio u ozbiljnoj opasnosti zbog posedovanja takve poslastice.

 

    Sve pršti od ironije i sarkazma zapljuskujući obale gde su sve poremećene vrednosti izokrenule smisao ljudskog postojanja naglavačke. Vudi Alen ne štedi nikoga dok njegov unezvereni pogled rešava trileme šeretskim osmehom, potirući apsurd još većim apsurdom uz prasak smeha.

 

    Na pamet mi padaju urnebesne parodije svega i svačega Svetislava Basare, što mi još dodatno uliva nadu da dok je dobrog humora neće sve otići u ...

 

SLAVLJEN DA SI, GOSPODE, ALELUJA, PRODATO!

 

    Nakon neuspeha u TV industriji, Hejmiš Spekter se javlja na oglas za ,, pisca specijalnih materijala“ tj. pisca psalma!.

 

Iskustvo?.

 

Napisao sam pilot epizodu za TV koja se zvala Meni jednu kaluđericu, molim, o vrlo pobožnim časnim sestrama koje u manastiru naprave neutronsku bombu.

 

Molitve su drugačije, reče Botomfider, odmahnuvši rukom. Moraju da iskazuju poštovanje, plus moraju da pružaju nadu, - ali, i to je ono po čemu se razlikuje nadaren smišljač molitvi i unajmljeno piskaralo Holmerovih čestitki – molitve se moraju formulisati tako da, kad se ne ostvare, naivčine, to jest, vernici, ne mogu da nas tuže. Kapiraš?.

 

    Kada se već sve prodaje i ima svoju cenu, zašto ne i duhovne potrebe čoveka? Autor ovaj put zadire u veoma osetljivo i dobro čuvano područje iskrenih duhovnika i religije, onakve kakva se predstavlja kao jedina ispravna i kakva se nikad ne sme dovesti u sumnju, bez obzira na očiglednost laži. Ono što se potom naziva šišanje ovaca ogledalo je sveta obolelog od laži i pohlepe, ogledalo u kojem crnilo parodijskog humora pruža svoj najžešći, nemilosrdno zaslepljujući odbljesak i upozorenje ovcama. Licemerna pobožnost modernih Tartifa grubo je naslikana anarhičnom pripovesti o bezdušnosti i beskrupuloznosti novih svetaca i sveštenstva. Na kraju priče, na žalbu jednog od prevarenih naivaca tj. vernika Sveti Botomfider telefonski odgovara:

 

Žao mi je, gospođo. Moraćete da razgovarate sa odeljenjem za žalbe. Ne garantujem da će vam Gospod uslišiti to o čemu trućate. Može samo da da sve od sebe. Ali nemojte gubiti nadu, dušo. Možda ipak nađete svoju mačku. Ne, ne vraćamo novac. Pročitajte sitna slova na ugovoru o preuzimanju molitve. Piše koja je naša, a koja Njegova odgovornost. Ali znate šta, poslaćemo vam jedan od svojih gratis blagoslova, a ako odete u Jastogovu špilju na Bulevaru Kvins i kažete im da vas je Gospod poslao, dobićete besplatan koktel.

 

    Priča o prevarama, lažnoj pobožnosti, bezdušnosti, pohlepi, beskrupuloznosti i zlu sveta ne ostavlja previše mesta vedrim tonovima i mogućoj svetlosti, čak i parodiji Vudija Alena. Ipak...

 

Intengritet je relativan koncept, i najbolje ga je ostaviti pronicljivim umovima Žan-Pol Sartra i Hane Arent. U stvarnosti, kada zimi vetrovi počnu da huču a ispostavi se da je jedini stambeni prostor koji možete da priuštite kartonska kutija na Drugoj aveniji, principi i uzvišeni ideali imaju tendenciju da nestanu u vrtlogu kupatilskih cevi, te tako, odloživši planove za Nobelovu nagradu, stisnuh zube i iznajmih svoju muzu Mou Botomfideru. Tokom narednih šest meseci, moram priznati, ogroman broj molbi za božansku intervenciju koju ste vi, ili neko vaš, tražili na Ibeju(aukcijski internet sajt) sklepao je nekadašnji vunderkind Spekter, Hejmiš. Jedan od mojih zlata vrednih tekstova beše:Bože najdraži, imam samo trideset godina, a već ćelavim. Povrati, o, kose moje i miropomaži mi proređena mesta tamjanom i izmirom.

 

PAŽNJA, PADAJU MAGNATI

 

    Pisac se ovde prepušta vrckastoj fantazmagoriji, imaginarnom sastavljanju scenarija za film, inspirativnoj tragikomici isprepletenoj neobičnim likovima i situacijama. Neizostavna doza nadrealnog humora daje prefinjen ukus nadnaravnoj imaginaciji. Dramski dijalozi parodični su kontrast scenariju za novo vanvremensko filmsko ostvarenje, tj. uzvišenost i dramatika vešto su suprotstavljeni trivijalnosti životne zbilje pred kojom sve bledi i nestaje u ništavilu ispraznih ideja.

 

ODBIJEN

 

    Kao i u prethodnoj priči, i ovde su tragika, dramatika, nerešivi životni, problemi i uzvišenost ljudskih težnji parodirani na čudestan način, koristeći kao junake priče ruski bračni par – Borisa Ivanoviča i njegovu ženu, Anu Ivanovič, dok je kao glavni motiv , tragedije uzeto to što je njihovo dete – Miša, odbijeno tj. nije uspelo da se upiše u ugledno obdanište!

 

    Woody Allen se vraća jednom od svojih omiljenih filmskih, parodičnih motiva – ismevanju ruskih, preterano uzvišenih misli, dela i stvaraoca poput Dostojevskog ili Tolstoja, kao recimo u kultnom filmu - Ljubav i smrt. U priči Odbijen ta parodija poprima mnogo prizemnije dimenzije i u sferi svakodnevnice i egzistencijalnih bitaka bavi se neobičnim ludilom nečega veoma harmsovski logičnog i uobičajenog. Boris Ivanovič, kao brižan otac, ugledan čovek i glava porodice duboko je filozofski zamišljen nad ogromnom provalijom sudbine, psihoanalitičko-dijaloški nastojeći doći do suštinskog odgovora.

 

Ne bih nikog da imenujem, reče Siminov (Borisov kolega s posla), ali pre mnogo godina, jedan ugledni investicioni bankar nije uspeo sina da upiše u dovoljno prestižno zabavište. Po svemu sudeći, izbio je neki skandal oko dečakove sposobnosti da slika prstima. Elem, momčić je, pošto ga je odbila škola koju su odabrali njegovi roditelji bio primoran da da...

 

Šta? Reci mi, Dmitriju Siminove.

 

Dovoljno je reći da je, kad je napunio pet godina, bio prinuđen da pohađa državnu školu.

 

Onda nema Boga, reče Boris Ivanovič.

 

    Nenadmašni Vudi Alen prosto briljira, nastavljajući parodiju na velike i preuzvišene teme u najboljem stilu Danila Harmsa.

 

U danima koji uslediše posle odbijanja, Ana Ivanovič postade bezvoljna. Posvađala se s dadiljom i optužila ju je da Mišine zube pere trljajući levo-desno, a ne gore-dole. Više nije redovno jela i ridala je svome psihijatru (još jedan od omiljenih Alenovih motiva – ispoved psihijatru). Sigurno sam se ogrešila o Božiju volju kad je do ovoga došlo, jecala je. Sigurno sam grešila preko svake mere – previše Pradinih cipela. Umislila je da je gradski autobus pokušao da je pergazi, a kad joj je Armani zatvorio račun naizgled bez razloga, povukla se u spavaću sobu i našla ljubavnika. To je bilo teško sakriti od Borisa Ivanoviča, pošto je i on spavao u istoj sobi i stalno ju je pitao ko je taj čovek pored njih.

 

    Krešendo parodijskog ludila dolazi u momentu kada Boris i Ana Ivanovič rasprodaju sve što imaju u nameri da upišu sina Mišu u prestižno obdanište, ali na kraju ne uspevaju u nameri i završavaju u totalnoj bedi, kao beskućnici u jednom prihvatilištu. Alenova šekspirovska ili pak ruska, čehovljevska tragedija završava se briljantnim duboko filozofskim promišljanjem i još genijalnijim zaključkom:

 

Sad u nešto verujem, rekao je svojoj ženi jednog dana. Verujem da život ima smisla i da će svi ljudi, bogati i siromašni, naposletku boraviti u Gradu Božijem, pošto život na Menhetnu zasigurno postaje nemoguć.

 

PEVAJTE, SAHER TORTE

 

    Fabijan Vunč, pozorišni producent i majstor za debakle, flegmatičan poput Kineskog zida i zagonetan kao teorija struna, objašnjava svoju viziju nove hit predstave. Dok pratimo urnebesno ludilo iznošenja ideja i zamisli o vrhunskoj predstavi, psihoanalitičko-frojdistički poniremo u neka od najdubljih pitanja čovečanstva:

 

Kako to Maler (slavni kompozitor) trijumfuje nad strahom od smrti?, upitao sam.

 

Tako što umre. Shvatio sam – to je zaista jedini način.

 

    Vudi Alen ponire duboko u svoje kreativno ludilo i bujnu maštu, uključujući u haotičnu i grotesknu priču o imaginarnoj predstavi sijaset slavnih, davno počivših umetnika – od Oskara Kokoške i Gustava Malera do Franca Kafke i filozofa Ludviga Vitgenštajna. Smeštena neobičnom imaginacijom u nekadašnji, slavni Beč, predstava dobija i veoma simboličan, naravno parodičan, naziv - Zeza na prelazu vekova!. Ubistveno woodyallenovski, do samog kraja!

 

KAD JE DAN LOŠ, POGLED SEŽE U NEDOGLED

 

    Autor priča jednostavnu epizodu iz svakodnevnice velegrada Njujorka, centra piščevog kosmosa, o duhovitim impresijama čoveka čiji su stan počeli da renoviraju stručnjaci, po zanimanju obični prevaranti, jedni od likova iz bogate galerije svakojakih protuva višemilionskog megapolisa.

 

Arbogastovi (vođa grupe majstora, poslodavac) podanici su razbili naše prvobitno kupatilo na protone i na brzaka sklopili drugo. Koristeći kao model onaj poduži usek na trupu Titanika, čitavo su kupatilo preobrazili u podvodno carstvo, u slučaju da moja žena ili ja pokušamo da odvrnemo slavinu. Kao simbolični poklon, cevi su pedantno podesili tako da vodeni pritisak u njima bude takog toplotnog intenziteta da nesrećnika koji se nađe ispod tuša svede na nio kuvanog jastoga.

 

Izgleda da nije moglo da počne sa ozbiljnim radovima u spavaćoj sobi dok nam ne stigne ključna pošiljka palisandrovine i bubinge( vrsta plemenitog drveta) koja je nekako pogrešno poslata paru u Laponiji koji se preziva isto kao i mi. Na svu sreću, namestili su nam jednostavnu slamaricu na podu, ispod otpadajućeg maltera, te sam nakon što su ne celu noć mučili azbestna prašina i zvuci uragana Agnes što su dopirali iz vece šolje koja je non-stop povlačila vodu, napokon zapao u hipnagogički trans.

 

PAŽNJA, GENIJI: SAMO KEŠ

 

    Još jedna imaginarna, psihoanalitička zavrzlama, jedna od tema u kojima se Alen odlično snalazi i onako sav unezveren i haotičan briljira. On sebe stavlja u ulogu psihoanalitičara umetnika-genija i uživljava se u potpunosti u zamisli, maštajući na javi – raslađen Smirnofovom đus-votkom u prostorijama njujorškog Metropolitena. Čudesna zamisao, totalno odsustvo zdravog razuma.

 

NAPET KAO STRUNA

 

Izuzetno mi je laknulo što se svemir napokon može objasniti. Već sam počinjao da mislim da je problem u meni. E pa, ispostavilo se da fizika, baš kao kakav rođak koji vam ide na nerve, ima odgovor na sva pitanja. Veliki prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka pojavljuju na naslovnoj strani Tajmsa, zahvaljujući čemu je moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike sada jednako Ajnštajnovom- mislim na Ajnštajna Mumdžija, prodavca ćilima. Kako je moguće da nisam znao da u svemiru postoje sićušne stvarčice veličine Plankove dužine, koja iznosi milioniti deo milijarditog dela milijarditog dela centimetra? Zamislite kako bi  teško bilo tako nešto naći da ga izgubite u mračnoj pozorišnoj sali? I kako gravitacija radi? I ako bi iznenada prestala, da li bi određeni restorani i dalje zahtevali da nosite sako? Ono što znam iz fizike jeste to da čoveku koji stoji na obali vreme prolazi brže nego čoveku u čamcu – pogoto ako je čovek u čamcu zajedno sa svojom ženom.

 

U petak sam se probudio i, s obzirom na to da se svemir širi, trebalo mi je više vremena nego obično da pronađem svoj bade-mantil. Zbog toga sam kasno krenuo na posao, a pošto je koncept smera gore i dole relativan, lift u koji sam ušao popeo se na krov, gde je bilo veoma teško zaustaviti taksi. Jedina dobra strana toga što je prostor isto što i vreme jeste to što, ako otputujete u spoljne predele svemira a putovanje potraje duže od 3000 godina, kad se vratite, svi će vam prijatelji biti mrtvi,  ali vam zato neće trebati botoks.

 

    Jedan od vrhunaca ove neobične, nadrealne zbirke predstavlja vinjeta koja ukrašava biserni sjaj lucidnog šereta novim kosmičkim i astronomskim saznanjima čoveka, ukomponovanim zdravom logikom sa neverovatno humorističnim, lucidnim i pronicljivim dosetkama i događajima iz svakodnevnice. Rezultat svega je apsurdni, intelektualni humor, gde su najveća čoveka saznanja o kosmosu i životu vešto transponovana moždanim woodyallenovskim crvotočinama i crnim rupama imaginacije u nizove uvrnutih (ne)logičkih zapažanja, ironija, parodija očigldnih činjenica i preko potrebnih naučnih saznanja za čovekovu golu egzistenciju unutar svakodnevnice.

 

I tako, približavao sam se gravitacionom polju gospođice Keli  (njegove sekretarice) i mogao sam da osetim kako mi strune trepere. Znam samo da sam želeo da omotam svoje bozone slabe gradijentnosti oko njenih gluona, prođem kroz svemirsku crvotočinu i doživim kakav kvantni tunelski efekat. Upravo sam u tom trenutku onemoćao zbog Hajzenbergovog načela neodređenosti. Kako da krenem u akciju kad ne mogu kad ne mogu da joj odredim tačan položaj i brzinu? A šta ako iznenada izazovem singularnost, to jest, razorni prolom u prostor-vremenu? Zamišljao sam kako bih, samo kad bih mogao da je odvedem u akcelerator čestica na pet minuta sa bocom Šato Lafita, stajao pored nje i naši bi se kvanti približili brzini svetlosti, a njeno jezgro bi se sudarilo s mojim.

Izgleda da fizika može da objasni sve osim nežnijeg pola.

 

IZNAD ZAKONA, ISPOD KREVETNIH OPRUGA

 

    Intenzivno ludilo apsurda i nelogičnosti, upakovano u formu detektivske priče o strašnom zločinu etiketa protivzakonito odsečenih s dušeka!.

 

    U maniru harmsovskih slučajeva, povezanih u (ne)očekivanu celinu, počinioci zločina bivaju otkriveni. Sledi autorov genijalni zaključak: I dalje je sporno da li smrtna kazna može da zastraši, premda istraživanja pokazuju da procenat kriminalaca koji ponovo počine zločin opada gotovo za polovinu nakon pogubljenja.

 

    Zadivljujuće, neprevaziđeno... totalni trijumf bezakonja uma!

 

 TAKO JE JEO ZARATUSTRA

 

    I kada čitalac pomisli da ne može dalje i luđe – pojavi se parodija nikog drugog do slavnog nemačkog filozofa – Fridriha Ničea!!!

 

Salo je po sebi supstanca ili esencija supstance ili oblik te esencije. Veliki problem nastaje kad salo počne da vam se skuplja po bokovima. Kad je reč o predsokratovcima, Zenon je smatrao da je težina samo iluzija i da se čovek, bez obzira na to koliko jede, uvek biti samo upola debeo kao čovek koji nikada ne radi sklekove. Potraga za idealnim telom opsedala je Atinjane, i u jednom izgubljenom Eshilovom komadu Klitemnestra prekrši zavet da nikad neće užinati između obroka, te iskopa sebi oči kad shvati da više ne može da uđe u kupaći kostim. Tek je Aristotelov um uspeo da problem težine objasni naučnim putem, i u jednom ranom fragmentu iz Etike on kaže da je ukupni obim svakog čoveka jednak obimu njegovog struka pomnoženog sa Pi.

 

Nijedan filozof se nije ni približio rešenju problema krivice i težine dok Dekart nije razdvojio telo od uma, tako da je telo moglo da se tovii dok je um razmišljao: Koga briga, nisam ja. I dan-danas veliko filozofsko pitanje jeste: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom supom? Lajbnic je bio prvi filozof koji je rekao da se salo sastoji od monada. Lajbnic je držao dijetu i redovno vežbao, ali nikad se nije otarasio monada- barem ne sa butina. Spinoza je, s druge strane, večerao skromno zato što je verovao da Bog postoji u svemu i da je zastrašujuće slistiti pitu ako mislite da sipate senf po Prvom uzroku svega.

 

    Zajedno sa pričom Napet kao struna ova genijalno- pronicljiva parodija na temu klasika filozofije i savremenog kulta zdrave ishrane i dijeta kojima je sve više ljudi ropski opčinjeno, predstavlja vrhunac Puke anarhije, urnebesne nadrealistično-sarkastične zbirke priča o ludilu modernog sveta i haosu koji iz njega proističe. Dijetalni kuvar Fridriha Ničea nešto je što nadilazi i najluđu maštu najotkačenijih šereta: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom supom?, jedno je od retko domišljatih, suludih pitanbja namenjenih samo za one duhom odabrane koji svojom vedrinom i širinom pogleda ne posustaju pred ljudskom nadmenom glupošću, logikom i opasnom taštinom koja je u stranju sve da proguta i uništi. Sve? Pa ne baš sve – Woody Allenov humor previše je gorak i teško svarljiv taštim oholičara i radoholičarima, onima koji ne umeju da sagledaju svet osmehom i nevinom radošću deteta.

 

    Umesto zaključka: Sama pomisao na doručak koji ne čine pahuljice kod pobožnih ljudi izaziva zebnju i užas, ali smrću Boga sve postaje dozvoljeno, te se princes-krofne i školjke mogu jesti kad god želite, pa čak i pileća krilca u ljutom sosu.

 

IZNENAĐENJA POTRESAJU SLUČAJ DIZNI“

 

    Ne toliko inspirativno delo, zamišljen parodični dijalog gde je upleten čarobni animirani svet Volta Diznija i ličnosti iz sveta pokretnih slika. Autor ne odstupa od svoje vizije humora i sveta koji ne treba baš previše ozbiljno shvatati sa svim njegovim ograničenjima i nelogičnostima. Lagani predah pred kraj, nemogućnost da se prevaziđe neprevaziđeno – parodija Ničea!.

 

PINČAKOV ZAKON

 

    Čudesnim, neobjašnjivo-nedovršivim kriminalnim slučajem zubara Pinčaka stižemo do kraja nesvakidašnjeg puta pisca Woodyja Allena; jednog od onih teško shvatljivih puteva kojima se ređe ide i kojima uglavnom idu oni koji se u životu ne vode zdravim razumom i logikom, zatim korisnošću i interesom, kao i ultimativnim pravilima većine koja oduvek vlada - ovako ili onako.

 

                                                                #####

 

    Uz Slučajeve Danila Harmsa, ova i ovakva woodyallenovska literatura pravi je duhovni zalogaj i osveživač duše i uma u svetu zagađenom proizvodima svih onih koji su uglavnom prazni, ali istovremeno veoma puni sebe. Ako u životu probate da koračate oštrom ivicom nad provalijom ljudske zdravorazumske, ozbiljne, odgovorne i profitabilne tj. korisne logike i jedine moguće stvarnosti koja vam je zadata već prilikom rođenja, nemojte da se uplašite ako se nekad i posečete ili vas zagluši buka i pretnja većine – uvek postoji alternativa svemu i neuništiva magija onih koji iskreno veruju i hrabro se bore, vođeni isključivo čistim srcem i odsustvom bilo kakve logike.

 

tekst priredio: opušten kao bass struna, Dr. Uzelac, 2014-07-11.