FEDERICO FELLINI (20.januar 1920.Rimini-31.oktobar1993.Rim)
Federiko Felini, italijanski filmski reditelj, je rođen 1920. godine u gradiću Riminiju. Smatrali su ga za jednog od najuticajnijih filmskih stvaralaca 20. veka, autentičnog kreativca i kritičara društvenih pojava posleratnog perioda.
Rođen je u porodici srednje klase, gde je uticaj katolicizma bio ogroman. Deo detinjstva provodi kod bake na selu, školujući se u katoličkom internatu. Iz tog perioda najčešće se prepričava njegov beg od kuće s putujućim cirkusom, događaj koji se dovodi u vezu sa njegovom ljubavlju prema spektaklu u kasnijoj životnoj i stvaralačkoj fazi. Mnoge od dečačkih snova i fantazija Felini će opisati u nizu fantastičnih filmova poput Osam i po ili Amarkord, uzimajući kao osnovu za scenario autobiografske anegdote ili jednostavno neke od izmišljenih sećanja. Čarobni svet mašte, kreacije, snova i fantazija bio je glavni ventil u fazi odrastanja budućeg umetnika, vid oslobađanja od stega verskih dogmi i narastajućeg fašizma u Italiji tridesetih godina 20.-og veka.
Učenje i školska disciplina nisu bili Felinijeva jača strana, pa tako, došavši u Firencu 1938. godine na studije prava, on ubrzo zanemaruje školovanje i počinje se baviti crtanjem karikatura i stripova. Naredne godine seli se u Rim, ponovo upisujući fakultet, ali tek toliko da izbegne služenje vojnog roka. Prehranjuje se pišući u crnoj hronici lista Il popolo di Roma, a zatim postaje urednik satiričnog lista Marc Aurelio, radeći uporedo kao crtač stripova i pisac kratkih priča za radio. Upoznaje se sa popularnim glumcem Aldom Fabricijem, za čiju pozorišnu trupu piše skečeve i radi kao dekorater. Od 1940. počinje pisati i za film, gegove za komičara Makarija.
Presudan momenat za njegov dalji razvoj i čitavu buduću filmsku karijeru biće upoznavanje sa slavnim italijanskim rediteljem Robertom Roselinijem. Naime, u periodu 1945.-1946. Felini sarađuje kao koscenarista i asistent Roselinija u klasičnim neorealističnim filmovima Rim otvoreni grad i Paisa. Roselinijev umetnički stav omogućio mu je da shvati da se filmovi mogu stvarati bez prevare i unapred utvrđenih poruka. Drugi značajni događaj u Felinijevom životu tih godina bio je upoznavanje sa Đulijetom Masinom i njihovo venčanje u oktobru 1943.-e godine. Tada je započelo jedno od najkreativnijih filmskih partnerstava u istoriji filma, budući da je Đulijeta bila sjajna glumica. Ona je postala Felinijev glavni oslonac u životu- inspiracija, muza, glumica u nekim od njegovih najboljih filmova i osoba koja je vodila njegove finansije čineći njegovu sponu sa realnim životom, sponu za sanjara utonulog u vlastiti svet snova i kreacija.
Svetlosti varijetea...duša neorealizma
Felinijev debitantski film Svetlosti varijetea (1950.), režiran u saradnji sa rediteljem Albertom Latuadom, predstavljao je komediju smeštenu u svet malih putujućih zabavljača, svet koji je Felini voleo i dobro upoznao radeći sa Roselinijem. Problematika neorealizma, tada dominantnog umetničkog pravca koji se bavio socijalnom tematikom postepeno se premeštala ka psihološkim sadržajima. Taj filmski trend, čiji je najistaknutiji predstavnik postao upravo Felini nazvan je neorealizam duše. Nije zato neobično da je istaknuti motiv prvog Felinijevog samostalno režiranog filma Beli šeik (1952.) bio baš iluzija. Sa Albertom Sardijem u glavnoj ulozi, film je revidirana verzija prvobitne verzije reditelja Mikelanđela Antonjonija, zasnovana na popularnim romantičnim stripovima tog vremena. Smatrajući scenario previše zbunjujućim, Antonjoni ga je odbio, a Felini potom iskoristio za svoj prvenac.
Sledilo ga je remek - delo Dangube (1953.), film nagrađen na festivalu u Veneciji. Radnjom smeštenom u Felinijevom rodnog gradu film prikazuje prazninu života materijalno osiguranih ljudi. Tematika je produbljena narednim klasikom Ulica (1954.) jednim od njegova 4 filma nagrađenim Oskarom za najbolji strani film (ostala tri su bili Kabirijine noći, Osam i po i Amarkord). Film sa Đulijetom Masinom u glavnoj ulozi, pozabavio se temom međuljudskih odnosa, njegovom ličnom životnom pričom. Usledila su još dva filma sa marginalcima kao glavnim junacima - Probisvet i Kabirijine noći.
Nakon veoma uspešne neorealističke faze tokom pedesetih, Felini zapada u trogodišnji period kreativne i životne krize. Utehu i novu kreativnu snagu pronalazi u delima znamenitog psihoanalitičara KG Junga, ponirući u sebe i dotad neotkriveni svet psihoanalize i introspekcije.
Posle ponovnog buđenja, usledila je još plodonosnija kreativna faza, period stvaranja nekih od neprevaziđenih filmskih klasika - od filma Sladak život (1960.) u saradnji sa slavnim glumcem Marčelom Mastrojanijem (koji će vremenom postati rediteljev alter-ego i tumač njegovih snova), koji obrađuje temu rasula, perverzija i moralnog posrnuća jednog društva i koji će ga učiniti najboljim italijanskim režiserom u svetu (uz veliki komercijalni uspeh), pa sve do epskog Amarkorda (1973.), raskošne autobiografske sage, prepune snova, maštanja, iluzija i felinijevskog ludila.
Impresivno, sociološki angažovano filmsko ostvarenje jednog od najboljih i najpopularnijih filmskih stvaraoca dvadesetog veka, italijanskog, nadrealnog maga filmske režije, proisteklog iz kuhinje psiho-socio kritički angažovanog neorealizma duše, začetog deceniju ranije - Sladak život (pojam hedonizma i bezbrižne bogataške neodgovornosti i samodopadljivog iživljavanja - Dolce vitta) predstavlja satirični prikaz društva u moralnom rasulu, sve njegove mane i posrnuće u perverznosti i bezdušnosti.
Na tragu prethodnih životnih priča o marginalcima i gubitnicima - Ulica, Probisveti i Kabirijine noći, film se obrušava na licemernu laž i unutrašnju trulež sveta bogatih, dokonih i obesnih izazvanu dolce vitta sindromom, neodgovornim i ispraznim životom buržoazije, malograđana i skorojevića, njihovim nezasitim sladostrašćem i kompleksima.
Autentičnom fellinijevskom magijom prepunom snova, raskoši, nadrealnog i iluzionističkog, propuštenih kroz okular fantazmagoričnog, Sladak život gradi fresku modernog, samodovoljnog sveta ogrezlog u oholosti, zaglibljenog u nemoral i bezdušnu fasciniranost vlastitim vrednostima - pre svega novcu. Briljantnom glumačkom partijom pre svega Marčela Mastrojanija, glavnog Felinijevog glumca, film se uzdiže ka kinematografskom Olimpu, uvodeći Felinija u elitu, kao i njegovu najplodniju, umetnički najkvalitetniju filmsku fazu. Biseri poput: Osam i po, Satirikon, Grad žena, Đulijeta i duhovi i kultni, autobiografski Amarkord, ostaju za sva vremena, kao zaveštanje felinijevske filmske magične lirike, tamo gde mašta i snovi zadiru u stvarnost, prepliću se s njom i stvaraju neuhvatljive umetničke vizije, neprimetnu liniju između jave i sna.
Sanjarenje u gradu žena...negde oko 8 i po
Početkom šezdesetih, Felini se udaljava od crno-belih slika oporog neorealizma i priča o italijanskoj radničkoj klasi, a potom se okreće potrazi za svojom ličnom srećom putem snova, fantazija i vizuelne poezije. Zaranjajući jungovski u vlastitu potsvest, Felini se okreće jednom čudesnom, unutrašnjem svetu lečeći se od depresije i kreativnih kriza.
Film Osam i po (1963.) prikazuje priču o reditelju Gvidu( tumači ga legendarni Marčelo Mastrojani) koji treba da otpočne snimanje filma, ali upada u ponor kreativne krize i počinje da preispituje sebe, svoj život i žene koje voli. Kritičari su primetili da je Felini ovim filmom zapravo snimio film o – Feliniju!
Poetičan, snolikih sekvenci i maštovit( u crno-beloj tehnici) smatra se jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ikad snimljenih filmova. Za muziku se pobrinuo veličanstveni Nino Rota, dajući psihološkom autoportretu i snolikoj psihoanalizi slavnog reditelja još jednu, nestvarnu i imaginarnu dimenziju. Osam i po predstavlja portret čoveka koji očajnički pokušava da spoji telesnu i duhovnu stranu svoje prirode, ljubavnicu i suprugu, umetničko i komercijalno.
Kontemplativan, bez predvidljive, linearne dramaturške strukture, zapleta i raspleta, film opisuje krizu ličnosti glavnog junaka asocijativnim putem, snovima i prikrivenim željama... Kadrovima dovedenim do savršenstva i vešto uklopljenim vizuelnim i muzičkim ugođajima Osam i po Federika Felinija predstavlja pravo remek-delo sedme umetnosti i autorskog filma, umetničko remek-delo jednog davno prohujalog hrabrog i pionirskog vremena kada je čista kreativna lepota pokretnih slika imala jednu višu dimenziju i trajnu vrednost, kao i snažan i smeo autorski pečat. Eh, da, sećam se ...
Jednoga dana, u restoranu, dok sam žvrljao po salveti, izašla je na videlo reč amarkord. Pa da, rekoh sam sebi, ljudi će je odmah poistovetiti sa sećam se. A ja sam hteo da izbegnem da moj film protumače kao autobiografski. Amarkord je čudna reč, kao zvuk vergla, fonetski hir s kanibalističkim prizvukom. Mogla bi da bude i naziv nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne sećanje na ono što me strašno nervira; sećam se... Reč koja bi u svoj svojoj neobičnosti mogla da bude jedinstvo značenja, odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja, dvostrukog, protivrečnog, sadejstvo dve suprotnosti, stapanje dve krajnosti, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnosti i drskosti. Činilo mi se da bi film trebao da bude baš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te je odredilo, zarazilo, u čemu su sva osećanja opasno izmešana. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato se moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još deluju. Amarkord je trebalo da bude zbogom jednom razdoblju u životu, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek i s kojom ja i dalje ne znam šta da radim. Da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu? Uostalom, taj moralistički cilj da se odraste... Šta on znači? I pod pretpostavkom da je moguće odrasti šta dakle biva kad se odraste? Da li ste ikada sreli odrasle? Ja nisam. Doduše, možda odrasli izbegavaju ovekve kao što sam ja?
Satirična drama slavnog i razigranog, raskošnog i razbarušenog Felinija, ukrašena njegovom jedinstvenom snolikom magijom, maštom, sećanjima na detinjstvo u rodnom Riminiju i muzikom besmrtnog Nina Rote. Dva sata filmske lepršave lirike, sećanja koje se ne zaboravlja i koje pleni svojom unutrašnjom, iskreno detinjom lepotom i inventivnošću jednog od najvećih filmskih stvaralaca na svetu.
Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. Jer, za mene je pričanje jedina igra koju vredi igrati.
Sećanja razigrana felinijevskom maštom
Amarkord prati godinu dana života mladog Tite u izmišljenom gradu na jadranskoj obali fašističke Italije tridesetih godina. Odrastanje i sazrevanje dečaka unutar učmale provincije Felini svojom magijom pretvara u raskošni cirkus prepun živopisnih i ekscentričnih likova, adolescentskih želja i fantazija, političkih i malograđanskih previranja. Seoski festival, svetkovina života koji je obnavlja i iznova rađa, ukrašava galerija neobičnih likova i jedinstvena felinijevska komika. Sve se rasplinjuje u lepršavosti i cirkuskim, klovnovskim tonovima mnoštva nadrealnih scena – poput snova iz kojih nikada ne poželite da se probudite i radosno se, nesvesno osmehujete.
Felinijevo epsko delo obiluje neizmernom radošću i jednostavnošću življenja, razdraganošću i svetkovinom čistog ljudskog postojanja, mediteranskom lepotom i lagodnošću i obiljem razolikih, pritajenih i naglo oslobođenih fantazija. Kinematografsko platno na kojem se na jedinstven način oživljava svet sasvim običnih ljudi, njihovih snova i želja, natopljen je komikom i nizom seksualnih fantazija i aluzija. Magičan, u svojoj dubokoj suštini, Amarkord je neka vrsta sna na javi, nezaboravno, kapitalno delo genijalnog Federika Felinija sa obiljem antologijskih, nezaboravnih scena: od pubertetskih ispada u školi – niza ekscentričnih profesora i još luđih učenika, dedinog gubljenja u magli ili očevog besa nakon problema sa ricinusom, legenda o tome kako je gradska lepotica Grandiska dobila nadimak, scena kada se rastrojeni stric Teo penje na drvo i urla iz sveg glasa: Hoću ženu! ili ono čega će se svi tinejdžeri sveta uvek rado i strasno prisećati – scena pubertetlije u smrtonosnom zagrljaju trafikantkinje neodoljivo bujnih grudi.
Ima jedna faza u radu koju najviše volim. To je svečanost, nastajanje muzike i snimanje. Nino Rotta! Sa Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, da pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ona me uslovljava, uznemirava, poseduje. Muzika je okrutna, ispunjena nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna i da te boli.
Bio je to niz impresivnih filmskih ostvarenja koja su kao duboko lična vizija društva portretisala galeriju fantastičnih i bizarnih likova u nizu neobičnih situacija i okruženju prepunom snova, raskoši i fantazija. Nit koja ih je sve povezivala u jedinstvenu felinijevsku celinu, jedan veoma osoben filmski jezik, bila je autentična kombinacija sećanja, iluzija, podsvesnih želja, fantazija i mnoštva čudesne simbolike - niz sublimiranih nadrealnih i fantazmagoričnih događaja koji izmiču percepciji zbilje. Halucinativna, introspektivna slika Felinijevih sećanja i poniranja u nesvesno čudesno se preplitala sa događanjima u realnosti svakodnevnice, stvarajući jedan osoben svet mašte i nadrealnih sekvenci. Bilo je tu i lutanja, sanjarenja na javi, retrospekcije, neuhvatljivog prelivanja tonova muzike jednog nesvakidašnjeg života, groteski i mnogo, mnogo simbolike propuštene kroz oko objektiva.
Nadrealni liričar pokretnih slika
Pomenuti uspeh mu je doneo status jednog od predvodnika evropskog autorskog filma, slavu, novac i mogućnost slobode izbora daljih ostvarenja na sebi svojsten način. Filmovi koji su usledili u naredne dve decenije samo su potvrdili njegovu veličinu i kultni status u svetu sedme umetnosti. Filmovi kojima je na sebi svojstven način obeležio sedmu i osmu deceniju: Đulijeta i duhovi, Satirikon, Klovnovi, Kazanova, Grad žena, I plovi brod, Džindžer i Fred, Intervju i poslednjim u nizu - Glasovi sa meseca, ostaće nezaobilaznim štivom iskrenih ljubitelja filma- klasici bilo koje ozbiljnije kinoteke.
Federiko Felini autor je oko 20 filmskih ostvarenja. Osim što je stvorio jedinstven filmski jezik postavši jednom od najsnažnijih autorskih ličnosti u istoriji filma, ostaće upamćen i po osobenoj muzičkoj podlozi svog sjajnog saradnika, legendarnog kompozitora Nina Rote, sa kojim je radio punih 35. godina. Kao unikatna kombinacija snova, mašte, sećanja, fantazija, simbolizma i jedinstvene felinijevske filmske lirike, filmovi Federika Felinija ostaće upamćeni po krajnjoj originalnosti, inovativnosti, osobenom jeziku i stilizaciji. Prostor u kojem halucinacije, mašta i nestvarno zadiru u tkivo svakodnevnice i stvarnosti, bojeći je koloritom autorovih introspektivnih vizija , mesto je na kojem izvire svet autentičnog felinijevskog umetničkog dodira, punog topline, saosećanja i poziva na igru sa svetlošću i dečačkim snovima.
Godine 1990., Felini je dobio prestižnu Praemium imperiale nagradu, koju mu je dodelila Japanska umetnička asocijacija, a koja se smatra ekvivalentom Nobelove nagrade. Tri godine kasnije stiglo je novo priznanje: peti Oskar za sveukupni doprinos filmskoj umetnosti: kao priznanje za njegova kinematografska dostignuća koja su zapanjila i zabavljala publiku širom sveta.
Federiko Felini je umro 31. oktobra 1993. u večnom gradu, Rimu, preselivši se samo u svet koji je sam izmaštao i stvorio. Pokopan je u grobnici oblikovanoj kao pramac broda u vodi, grobnici koja se nalazi na ulazu u groblje, u rodnom Riminiju. Otplovio je u vlastiti imaginarni kosmos kreacije, snova i jedinstvene lepote.
by Dragan Uzelac
.jpg)
Nema komentara:
Objavi komentar