SMELLS LIKE TEEN SPIRIT

SMELLS LIKE TEEN SPIRIT

Load up on guns, bring your friends
It's fun to lose and to pretend
She's over bored and self assured
Oh no, I know a dirty word

Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!

With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay

I'm worse at what I do best
And for this gift I feel blessed
Our little group has always been
And always will until the end

Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!

With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay

And I forget just why I taste
Oh yeah, I guess it makes me smile
I found it hard, it's hard to find
Oh well, whatever, never mind

Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!

With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido

A denial!

Numera Smells like teen spirit bila je krik očaja i negiranja, himna stare-nove punk rock revolucije, njen mutantni oblik sastavljen od tri riffa, mnogo besa i urlanja, ili, kako je neko lucidno i pronicljivo primetio: bila je to savršena pop melodija Beatlesa isprljana durovima i agresijom, pretvorena malom korekcijom forme u underground.

Pokušavao sam napisati ultimativnu pop pesmu. U suštini sam pokušavao opljačkati The Pixies.

Po rečima samog Kurta Cobaina, pesma Smells like teen spirit bila je njegov pokušaj da napiše pesmu u stilu alternativnog, kultnog benda Pixies kojemu se divio ( s posebnim naglaskom na album Surfer rosa). Što se samog naziva pesme tiče, legenda kaže sledeće: tokom jednog razgovora o anarhizmu i punk rocku sa prijateljicom, Ketlin Hanom, pevačicom benda Riot girl, ona je napisala na zidu Kurt smells like teen spirit što je sam Cobain razumeo kao revolucionarni slogan (mada se kasnije ispostavilo da je pomenuta Ketlin samo mislila na trivijalnu stvar da Kurt miriše na dezodorans koji se zvao, gle čuda Teen spirit, koji je u to vreme koristila njegova devojka). Pesma je snimljena tokom maja 1991. u Kaliforniji (u produkciji sjajnog Butch Viga), a potom objavljena 10. septembra 1991., kao vodeći singl sa drugog albuma Nirvane – Nevermind. Ostatak priče je već odavno istorija i legenda.

Još uvek se osećamo kao tinejdžeri, jer ne ispovedamo principe koji se od nas očekuju kao odraslih… Ovo je nešto poput tinejdžerske revolucionarne teme.

Izranjajući iz muzičkog podzemlja turobnog američkog Zapada krajem osamdesetih (kao očiti primeri generacije X), bendovi poput Nirvane, Pearl jam ili Soundgarden (sa iscepanim farmericama, košuljama flanelkama i, uglavnom, crnim starkama, kao delom imagea otpadnika) na prepad su osvojili svet - bila je to poslednja u nizu tihih revolucija i mena nesalomivog rock and rolla, transformacija njegovih bazičnih ideja o jednostavnosti, nesputanosti i spontanosti, priča započeta davnih pedesetih godina dvadesetog veka (pojednostavljenjem bluesa, jazza, rhythm & bluesa, countryja - izvorišta sve moderne pop muzike).

Nije preterano u vremenu preterivanja ako se kaže da je album Nevermind američke grupe Nirvana, kad se sve oduzme i sabere, poslednji istinski važan album rokenrola. Nije to ni paušalna ni provocirajuća procena. Nekoliko godina po izlasku, a pogotovo nakon tragičnog razvoja događaja oko benda, osetilo se, pored ambicije, kvalitete i urgentnosti, da nešto drugo zrači iz te ploče. Nešto posebno lebdilo je nad njom - divno i nelagodno. I definitivno. Kurt Cobain, vođa, autor i lice benda, zajedno s njegova dva pratitelja - javilo mi se - zatvorio je vrata i ugasio svetlo nad čitavim pravcem. Nad formom koja je od najakutnije moderne forme, sada mogla poput drugih avangardi – bez i najmanje primisli na pežorativno značenje, već sa žalošću i težinom, i dahom olakšanja – postati muzejska. Svi veliki albumi, osim što moraju biti inovativni, često su sinteza većine dotadašnjih smjernica unutar stila; oni moraju sadržavati i novum, vlastiti glas, ali i svu tradiciju u isto vrijeme, pokazivati jedinstvenost izvođača i autora ali i heterogenost rokenrola i njegovu sposobnost usisavanja drugih stilova i podstilova te, u kontinuitetu, pravljenja nečega novoga od toga ranijeg materijala, stvaranja vlastitog.

Nije čudo da su kasnije u ovom albumu prepoznavali sve miljokaze dotadašnje: i Beatlese – Cobain kao Lennon, koji svoje mučne rane godine i bijes nad njima pretače u bolne intimne pjesme s kojima se ljudi identificiraju (i do privatnog nivoa – Cortney Love kao Yoko); i Sex Pistols – američki pank koji u prvoj postavi nikad nije bio masovan, a sada mijenja kulturu munjevito; i Dylana – originalan songwriter. Stvorili su i novu supstilsku kovanicu – grunge. Stilom nošenja i odjećom, što u rokenrolu nije ni sekunde sporedna stvar, donijeli su novi izgled – ili anti-izgled. Sve što značajni bendovi rade, uostalom. Otvarajući album svojom ključnom pjesmom, odnosno za većinu, u kombinaciji s danas klasičnim a neodvojivim videospotom – od početnog, suhog rifa fender jaguar gitare, te razbijanja vrata nogom s četiri udarca doboša Davea Grohla, nakon koje se bend podiže u zrak, da ne siđe – Smells like teen spirit bila je kao i sve ove gornje pjesme zajedno, i početni zov za novu generaciju. Ništa u srednjoj struji nije tako grmilo, kako sonično govoreći, a u onom malju zvučne slike (pod reglerima tada nepoznatog Butcha Viga), tako i uznemirujućim, gotovo nihilizmom, kao što je opalio taj singl.

Dečko bez formalnog obrazovanja, imao je strahovit dar kao tekstopisac. Kratke, intimne, zatvorene slike ponekad su začudno evokativne u sporijim pjesmama, a beskompromisno, nihilističko uživanje i sarkazam u bržima, te osjećaj za ritam riječi i metar, pokazivale su autora kakav se nije pojavio od Lennona. Najsofisticiraniji moment ostao mi je jedan iz refrena same Teen spirit: kad Cobain nabraja, i inače jedva razumljive dikcije (s čime su se mnogi šalili) seriju zbunjujućih riječi a mulatto, an albino, a mosquito, my libido, on osjeća poput pravog pjesnika da te riječi nekako ne pripadaju (ionako ograničenom) vokabularu američkog engleskog. Izvodeći ih ovako u seriji, u lancu, sa ironičnim tonom, ne samo da se gubi njihovo svako racionalno značenje, nego one postaju metafora njegova otuđenja, i od jezika i od okoline, one su osuda nemogućnosti smisla u jeziku i u svijetu. Točno ono o čemu je Nirvana i sama bila ogromnim dijelom.

Đorđe Matić, magazin AKUZATIV

Ključna numera Nirvane - Smells like teen spirit, krik generacije bez budućnosti, po rečima samog autora, Kurta Cobaina, sarkastična je reakcija na pokušaj izvođenja revolucije, ali u isto vreme i podržava ideju o revoluciji. Po rečima kritike, koja je izuzetno cenila i uzdizala pesmu u jednu od najboljih u istoriji rock and rolla, kao i u himnu jedne generacije, stajalo je i mišljenje da je Smells like teen spirit bila : tipično sumorno Cobainovo istraživanje smisla i besmisla, sarkastična reakcija na ideju pokretanja revolucije. Sam tekst kroz bes i zbunjenost ismeva ideju da treba dići pobunu, ali istovremeno ne odustaje od stava da je ideja o revoluciji lepa misao. Uhvatio sam se u zamku preteranog osuđivanja svoje generacije. Mislim, nije bilo ni jedne jebene stvari koju smo mi kao generacija mogli da promenimo, objašnjavao je Cobain vlastitu misiju glasa jedne generacije. Bez obzira na sve kontradikcije, prodaju snova i etabliranje unutar sistema kada napustite korene, underground marginu ili garažu, iz koje ste krenuli put misije menjanja svega( što je posebno razjedalo Cobaina, kao i mnoge pre njega), pesme su te koje su ostale za sva vremena, bar kao deo kolekcije sada već prašnjavih polica sećanja i zaborava.

Smells like teen spirit bila je energetsko čudo, krik besa i nemoći, prepuna gruva, sirove energije koja saseca i kulminira u refrenu poput tempirane bombe. Ton muzike, prljavi zvuk rock gitare, vokala i basa prolazi kroz česte, neočekivane fluktuacije. Glasan i visokofrekventan tok pesme pomešan je sa sporim tempom disonantnih harmonija. Pobuna i ekstaza su život i krv ove ekstatične, vanvremene pesme.

Smells like teen spirit napisana je u tonalitetu F mola, s glavnim riffom sastavljenim od četiri moćna akorda. Akordi povremeno prelaze u zaustavljene glasove akorda kao rezultat toga što Cobain svira donje četiri žice gitare za gusti zvuk. Iako je melodijski i harmonski jednostavna, Smells like teen spirit temelji se na naizmeničnoj glasno-tihoj dinamici koja prelazi iz minimalističkih, raspoloženih stihova u glasne delove refrena. Pesma počinje tako što Cobain svira glavni riff solo, dodajući distorziju kada se ostatak benda pridruži. Tokom stiha Cobain svira retku gitarsku liniju od dve note. Bend se nadovezuje na refren dok Cobain počinje svirati iste dve note na svakom taktu i ponavlja frazu Hello, hello, hello, how low?. Bend zatim počinje s eksplozivnim refrenom u kojem Cobain nastavlja glavni gitarski riff i vrišti teško dokučiv, višesmislen tekst. Između ovih delova, čudno otezanje gitare postalo je ključni kvalitet pesme. Nakon drugog refrena, Cobain svira gitarski solo koji podseća na njegovu vokalnu melodiju iz stiha. Glas Kurta Cobaina stapa se s ritmom muzike. Čuje se teško i tiho mumljanje uz sporije udarce bubnja, podižući visinu uz rastući delirijum Kurtove gitare. Teški ritam bubnja u pozadini menja tempo u savršenoj sinhronizaciji s gitarom i vokalom. Svojom iskrenošću stihovi odražavaju tinejdžerski entuzijazam. Stihovi i njihovo dvosmisleno značenje dodaju začin pesmi. Utisak ove čudesne, energične pesme dao je novu dimenziju svetu rock and rolla...

Osećaju se frustracija, gnev i sarkastičnost koji nadiru u talasima - iz garaža Seattlea ka obalama sveta industrije i komercijalizacije svega, pretvaranja pokreta u pomodarstvo, stil i etiketu koja se prodaje medijski zaglupljenim konzumentima i - tako u krug, do kraja sveta koji je smisao našao u radu, proizvodima, kupovini, potrošnji i ponovnom radu za neke nove usrećiteljske i preko potrebne stvari. Oseća se prezir prema svetu gde je sve na prodaju i svetu kome više emocije i empatija nisu potrebni, kao i običan čovek, koji misli svojom glavom i oseća, oseća se prevarenim i poniženim. Svest o tome da su prodaja i etiketa neizbežni užasno je frustrirajuća, ali...

Naoružaj se pištoljima i povedi drugove
Zabavno je gubiti i pretvarati se
Njoj je preterano dosadno i puna je sebe
Oh ne, znam jednu ružnu reč

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo sad smo ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido
Da, hej, ura

Gori sam u onome u čemu sam najbolji
I tim darom mislim da sam blagosloven
Naša mala grupa uvek je bila
I uvek će biti, do kraja

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo nas sad ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido
Da, hej, ura

I ja zaboravljam prosto zašto isprobavam
Oh da, pretpostavljam da me to čini nasmejanim
Teško mi je, teško je naći
Oh pa, svejedno, nema veze

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo sad smo ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido

Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje

Razarajuća i apokaliptična himna generacije X, generacije bez budućnosti žrtvovane iz razloga sebičnih interesa hedonizma i uspeha prethodnika, onih koji su je stvorili svojim (ne)činjenjem - Smells Like Teen Spirit, mogla bi se protumačiti i kao manifest u kojem Kurt Cobain, pevač Nirvane, izražava ljutnju na svet u kojem dominiraju pohlepni poslovni ljudi, ali i na nesposobnost svoje generacije da radi na održivoj alternativi tom svetu. To je reakcija na naizgled nemoguć zadatak pokretanja revolucije... Sam Cobain je sve objasnio na sledeći način:

Zgrožen sam svojom i apatijom svoje generacije. Zgrožen sam onim što dopuštamo, koliko smo beskičmeni, letargični i krivi.

Pesma je postala himna apatičnoj mladosti generacije X. U svetu opsednutom uspehom, odabir poraza bio je revolucionaran čin. Ljudi poput Kurta Cobaina, rođenog krajem šezdesetih, nisu proživeli svetski rat niti su se borili u Vijetnamu. Hladni rat, kulturna represija, razvodi, usamljenost, nezaposlenost i otuđenje: to je bio njihov Vijetnam. Njihovu pobunu nisu karakterisali epski nagoni ili idealistički nagoveštaji. Bio je to nezahvalni i spontani urlik besa, jauk tuge. Kao odgovor na etiku profita, na lažni optimizam 80 -ih, reagovali su sarkazmom i apatijom. Ovo je bio njihov stav: stati na stranu gubitnika, razmetati se ravnodušnošću pred katastrofom i saosećati s neuspehom.

Revolucija koja se vodila tokom 80 -ih i 90 -ih godina zapravo je bila platonska revolucija, inertni pokret, paraliza namere, cerebralna subverzija kastrirana skepticizmom koji je prožeo čitavu generaciju mladih. Cobainovi dnevnici sadrže rečenicu koju Cobain ne koristi u konačnoj verziji pesme; rečenica koja potvrđuje kako autodestruktivne tendencije mogu doći do ekstremnih posledica:

Najlepši dan koji sam ikada imao bio je kad sutra nije došlo.