JOHN LENNON: John Lennon - Plastic Ono band (1970.)

 

JOHN LENNON: John Lennon - Plastic Ono band (1970.)

 

      Aprila meseca 1970. godine Paul McCartney saopštava ono što je svet već duže vreme naslućivao – Napuštam Beatlese zbog razlika u pogledima, razlika u poslu, razlika u muzici a najviše jer mi je lepše sa porodicom. Maja meseca 1970. izlazi album Beatlesa Let it be, snimljen 15 meseci ranije, ali Beatlesa više nema, kraj. Ipak, prvi koji je najduže pokušavao i prvi saopštio ostatku benda da odlazi bio je John Lennon. Imao sam ideju da se vratimo u bazu i napravimo seriju koncerata po malim klubovima, priseća se McCartney tih dana.To sam predložio i ostalima. Počeli smo da pričamo o budućnosti grupe, nemajući pojma da je John, dan ranije, rekao našem tadašnjem menadžeru da nas napušta. Pričaš svašta, ja ionako nisam više u grupi, rekao mi je John.

 

  John Lennon se napokon osećao kao oslobođen kada su se Beatlesi razišli – Ja ne verujem u Beatlese. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite Beatlese pozdravite ih u moje ime!.

 

    I mnogo pre zvaničnog raspada Beatlesa, Lennon je već dugo bio na sopstvenom životnom i umetničkom putu, sve manje vezan za rad Beatlesa kao grupe  - iza njega je bilo nekoliko solo projekata (prvi već decembra 1968., sa Yoko Ono – album Unfinished music no.1 - Two virgins), uglavnom avangardne muzike, koji su na još apstraktniji način razrađivali eksperiment započet sa pesmom – Revolution 9, sa Belog albuma Beatlesa. Pomenuti solo debi - Dve device, sastojao se od snimaka svega što je Johnu i Yoko palo na pamet u trenucima snimanja - od cvrkuta ptica, vrištanja i kafanskog klavira, pa do zvuka puštanja gasova u stero tehnici! Ništa manje uvrnut nije bio ni sledeći album: Unfinished music no. 2 - Life with the lions, maja 1969, kao ni treći solo album - The wedding album, objavljen novembra 1969. , gde se čitava prva strana sastoji od beskonačnog ponavljanja imena John i Yoko, u različitim varijacijama!?! Ipak, da sve ne bude toliko komercijalno pobrinuo se album Live peace in Toronto iz decembra 1969., live zapis klasičnog, čvrstog i ortodoksnog rock and rolla, snimljen uz malu pomoć prijatelja – Erica Claptona i Plastic Ono banda. Par meseci pre koncerta u Torontu – 1. juna 1969., John Lennon i Yoko Ono snimili su u okviru bed-in mirovnog protesta (provevši osam dana u krevetu promovišući mir u Queen Elisabeth’s hotel, soba 1472), antiratnu himnu Give peace a chance.

 

   Što se same Lennonove muzike tiče (nakon razlaza Beatlesa) on se okreće mnogo ličnijim i politički angažovanijim pesmama. Vrhunac svega bile su nezaboravne, potresne, revolucionarne i beskompromisne, protestne pesme koje su smelo udarile u temelje jednog rigidnog i nehumanog društva, udarile u temeljne vrednosti sveta zasnovanog na lažima, dvostrukom moralu i bogaćenju na račun nesreće drugih ljudi. Bile su to besmrtne: Working class hero i Imagine, kao i totalno politički obojen, pun gneva i cinizma, album Some time in New York city, koji su zaokružili jednu životnu i društveno angažovanu priču hrabrog čoveka i umetnika, rokera u srcu i duši.

 

    Prvi pravi Lennonov solo album došao je na red krajem 1970. godine. U postavi: John Lennon - gitara,vokal, Klaus Voorman - bas i Ringo Starr - bubnjevi, uz neizbežnu, kmečeću Yoko Ono, i malu pomoć prijatelja – producent Phil Spector svira klavir u numeri Love, maestralni Billy Preston (koji je gostovao i na albumu Beatlesa Let it be) svira klavir u pesmi God i Jim Gordon je na bubnjevima u My mummy’s dead, snimljen je, po mnogima, verovatno najbolji Lennonov solo album – John Lennon-Plastic Ono band, veoma bolna, katarzična emotivna reakcija na godine bitlmanije, neka vrsta Lenonove muzičke psihoterapije (koja se oslanjala na psihoterapiju Arthuta Janova, tzv. primal scream therapy, usmerenu na lečenje neurotičnih trauma proizašlih iz represije čiji koreni sežu duboko u detinjstvo ličnosti), pronalaženja svoje nove umetničke i životne vizije i misije. Uticaj Joko Ono godinama je bivao sve veći – to se naročito odnosilo na Lennonovo sve izraženije i radikalnije društveno i političko angažovanje, približavanje radikalnoj političkoj levici, pacifistički angažman u mnogim projektima širom sveta, pre svega političkim protestima protiv rata u Vijetnamu i vladavini struktura u koje mladi ljudi više nisu imali poverenja.

 

Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Beatlesi. I to je ono što sam ja odbijao. U početku nisam znao čemu sve to vodi, nisam to mogao da predvidim. Sve se događalo korako po korak, postepeno, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš - ljudima koje si mrzeo još dok si imao deset godina. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje za poniženjem od svih redom - od srednje klase, ljudi iz šou-biznisa, gradonačelnika i svih ostalih redom. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima.

 

  Bilo je to otvoreno i jetko lizanje emocionalnih rana iz prošlosti, u muzičkom smislu veoma sirovo i čvrsto iskustvo, gotovo ogoljeno do kosti i nivoa minimalizma, istinski rokerski odgovor na sva poniženja i kompromise. Gorčina je napokon istrešena do kraja, kao neka vrsta intenzivne psiho-audio terapije.

 

Bio sam sanjar

Ali sada sam preporođen

Bio sam morž

Ali sada sam Džon

I tako da, dragi moji prijatelji

Moraćete samo da produžite dalje

San je gotov…

 

   Upravo tako, ovaj album na veoma iskren način prikazuje ogoljeno ponovno rađanje novog, pravog Johna Lennona, oslobođenog i pročišćenog od taloga prošlosti i kompromisa koji ponižavaju, svega onoga na šta je gledao sa velikom dozom gađenja, ironije i brutalnog sarkazma. Ne verujući ni u koga i ni u šta, osim sebe samog, Lennon kroz ovaj suštinski album predstavlja nešto sasvim, sasvim lično, neku vrstu ispovesti, deleći je sa svima koji su mu verovali, ali ga nisu istinski poznavali. Album je sniman u periodu od 26. septembra (dakle samo dan kasnije nakon godišnjice objavljivanja hronološki poslednjih snimaka Beatlesa na albumu Abbey road, što je samo po sebi neka vrsta simbolike i čudesne igre sudbine, jer se album pre svega odnosio na Lennonovu žestoku emotivnu reakciju na godine bitlmanije i sve nataložene obmane spakovane u jedan mit) do 23. oktobra 1970., u studiju Abbey road, London (opet ironija sudbine, jer je to zapravo bio studio koji su i Beatlesi uglavnom koristili i gde je snimljen, između ostalih, i njihov poslednji album, pomenuti Abbey road – gde na omotu albuma, predvođeni Lennonom, prelaze čuveni pešački prelaz ispred studija i odlaze u legendu), kao i delom u Ascot sound studiju, Berkshire. Dana 11. decembra 1970., izdavačka kuća Apple objaviće album. Lennon je šezdesete otvorio sa Beatlesima, sedamdesete prvim pravim solo albumom, a osamdesete, osamdesete su počele njegovim političkim ubistvom, zatvorivši jedan ironični krug istorije.

 

    Album John Lennon – Plastic Ono band (1970.) otvara Mother, pesma koja se bavi bolnim iskustvom gubitka majke, Julie Lennon, koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći kada je Johnu bilo 18 godina. Čuje se zvuk posmrtnih zvona na početku pesme, osećaj neizmerne tuge, a potom Lenonov čudesni vokal obojen bluzom, gorčinom i klavirskom pratnjom. Mama don’t go, daddy come home... jezivo odzvanja eho jedne ranjene, nevoljene dečije duše i čuje se sva ona psihološka trauma oslobođena Lennonovim odlascima na pomenutu terapiju primalnog krika na relaciji Los Anđeles-London, na kojoj je tada najviše i živeo, boreći se za boravišnu vizu u Americi (koja ga od početka nije iskreno htela). Taj tragični događaj zauvek ga je obojio tamom i gorčinom - Mother, you had me i never had you, i wanted you but you didn’t want me, so i got tell you goodbye. Sve Johnove životne traume i bunt, neprilagođenost, posledica su odsustva i gubitka majke jer je Julija bila i ostala jedino ljudsko biće koje je bezrezervno voleo. Njena pogibija u saobraćajnoj nesreći 15. jula 1958. potpuno ga je razorila.

 

Dvaput sam je izgubio, rekao je Lennon. Jednom kao petogodišnjak kad sam bio preseljen kod tetke. I još jednom kad je stvarno fizički umrla.

 

    Lennon je počeo pisati Mother u Engleskoj, a završio je tokom svog boravka na Janov’s Primal Institute u Los Angelesu u aprilu 1970. Tokom terapije snimio je niz demo verzija pesme, od kojih su neke bile na gitari, a ne na klaviru, koji je korišćen na završnoj verziji (Klaus Voormann svirao je bas, dok je  na bubnjevima bio Ringo Starr). Pesma je iskristalisala Lennonova iskustva Primal Therapy dr. Arthura Janova, kojoj se podvrgnuo ranije 1970. Psihoterapija temeljena na traumi uključivala je korištenje vrištanja kako bi se otkrili slojevi boli povezanih s prošlim iskustvima – u ovom slučaju gubitak i zanemarivanje koje je Lennon osećao bili su uzrokovane njegovim roditeljima.

 

Majko, imaš mene ali ja nikad nisam imao tebe,

Želeo sam tebe ali ti nisi želela mene,

I moram da ti kažem,

Zbogom, zbogom.

Tata, ostavio si mene ali ja nikad nisam ostavio tebe

Trebao sam tebe ali ti nisi trebao mene,

I moram da ti kažem,

Zbogom, zbogom.

Deco, nemojte da radite ono što ja sam uradio,

Nisam mogao da hodam i probao sam da bežim,

I moram da kažem,

Zbogom, zbogom.

Majko, ne idi,

Tata, vrati se kući…

 

   Iskren, kakav je oduvek bio, Lennon se na ovom albumu otvara do krajnjih granica. Bio je harizmatičan umetnik i čovek kojeg su mnogi sledili, verovali u njegovu iskrenost, pacifističke i slobodarske ideje, viziju boljeg i humanijeg sveta i neuništivi duh koji ga je borbeno vodio do dana atentata, decembra 1980. na pločnicima New Yorka. Tada, 1970., put za Ameriku je bio još u pripremama, a raskid sa Beatlesima i prošlošću još uvek svež i jeziv.

 

   Smirenje na albumu stiže u lenonovski elegičnoj Hold on, numeri čija blažena melodija prosto kontemplativno lebdi na zvuku Lennonove tremolo električne gitare i  koja ukazuje na njegov dalji stvaralački pravac i emociju tokom sedamdesetih, u postbitls fazi.

 

Kažem sačekaj Džone jer ne želim da umrem. Ne želim da budem povređen i molim te nemoj da me udaraš. Sačekaj, mogli bismo da popijemo šolju čaja, mogli bismo svakog trenutka dobiti trenutak sreće. Dakle, o tome se radi, samo trenutak po trenutak. Tako mi sada živimo, ali zaista tako živimo i cenimo svaki dan, i takođe ga se plašimo. Možda ti je poslednji,objašnjavao je John Lennon smisao pesme Hold on...

 

Drži se Džone, Džone drži se

Sve će biti u redu

Pobedićeš u borbi

 

Drži se Joko, Joko drži se

Sve će biti u redu

Poletećeš

 

Kada si sama

I nema nikog drugog

Samo reci sebi

"Drži se"

 

Drži se svete, drži se

Sve će biti u redu

Videćeš svetlost

 

Kada si jedan

Zaista jedini

Koji treba da obavi neke stvari

 

Kao da nikada nisu obavljene

Samo se drži

Drži se

 

    Hold on ukazuje na njegov mnogo ličniji i smireniji muzički materijal, ali i politički buran angažman koji će ga odvesti do tragičnog kraja. Na istom je tragu i pesma I found out, ali znatno reskija i dinamičnija, naglašena iskričavom gitarskom distorzijom. Oseti se grč i obilje nataložene, neoslobođene energije, zgađenosti lažima sveta licemera i lažnih idola - straight rock je bio jedino pravo Lennonovo duhovno agregatno stanje još od druge polovine pedesetih godina (dok je kao klinac, sa školskim bendom Quarryman prašio po prvim svirkama sledeći svoj kreativni i nesputani duh), čistina i energičnost kojoj je još kao mladić težio, u vreme kaljenja po brojnim klubovima rodnog Liverpula i Hamburgu. Sve to je bojio filigranskom setom koja dira dušu. Posvetu korenima uradiće par godina kasnije, obradom rock klasika pedesetih na albumu Rock and roll.

 

Sada kada sam ti pokazao kroz šta sam prošao

Ne slušaj nikoga ko ti govori šta možeš

Nema Isusa koji će doći sa neba

Sada kada sam saznao, znam da mogu da plačem...

 

Neki od vas sede tu držeči se za kurac

To vas nikuda ne vodi, niti vas čini muškarcem

Čuo sam nešto o svojoj mami i tati

Nisu me želeli pa su me zato napravili u zvezdu...

 

    Lennon je proveo je veći deo 1960-ih u ropstvu niza gurua ili drugih izvora obećanog prosvjetlenja, od droga do meditacije, politike do primarne terapije. U I found out odbacio je niz lažnih idola koje je nakupio, te se predstavio kao slobodan od iluzija. Uprkos odbijanju tih nedostojnih figura, Lennon je i u kasnijim godinama nastavio biti zaveden raznim ideologijama. Između 1970. i 1972. svrstao se s nizom političkih ličnosti koje je kasnije napustio.

 

    Sledi potom jedna od ključnih, pesma od koje me svaki put podiđe jeza prilikom svakog novog preslušavanja i vraćanja filma unazad, sećanja na Lennona i političko ubistvo kojim je brutalno uklonjen (uz naravno priču da je to uradio tamo neki ludak) - brutalno iskrena, borbena i ironična priča o heroju radničke klase - Working class hero. Godine 1968. počinje da se budi i sazreva Lennonova politička svest - pesma Revolution negira svaku vrstu nasilja i poziva na buđenje ljudske svesti i savesti. Bio je to usud jednog prelomnog vremena, revolucionarnih ideala zdrobljenih cinizmom perfidnih vladara ljudskih života i poslednji veliki krvavi obračun sa neposlušnima - epoha šezdesetosmaških snova kada su brutalno ubijeni braća John i Robert Kennedy, Martin Luter King i legendarni komandant Ernesto Che Guevara, kada je sasečena levičarska radikalna oštrica i sama pomisao na neki humaniji i pravedniji svet.

 

Ja sam oduvek imao političku svest, znaš, i bio sam protiv statusa quo. To je sasvim razumljivo ako si odgajan, kao što sam ja bio, da mrziš policiju i da je se plašiš kao svog prirodnog neprijatelja i da prezireš vojsku koja odvlači ljude da poginu negde daleko. Hoću reći, to su razmišljanja čoveka iz radničke klase, ali počinju da blede kad postaješ stariji, kada te zaokupi porodični život i kada se utopiš u sistem. Ja nikada nisam bio apolitičan, iako sam se privremeno okrenuo religiji u vreme kada sam redovno koristio LSD, tokom ’65. ili ’66. I ta religioznost je bila direktna posledica života koji sam vodio kao superstar, bežao sam u religiju da bih se osetio slobodnije. U dve knjige koje sam napisao, iako su pisane u stilu Džojsovog brbljanja, ima dosta napada na religiju, a napisao sam i scenario za predstavu o radniku i kapitalisti. Još od detinjstva sam bio satiričan prema sistemu.

 

   Pesme Revolution, Give peace a chance, Working class hero i Imagine, pre svih, utirale su put Lennonovom političkom angažmanu na levici i ulozi jednog od ključnih lidera sedme decenije 20.-og veka. Sedamdesete su Lennona kao nepoželjnog državljanina SAD odvele u pravcu angažovanja i podrške radikalnim levičarskim pokretima, kao što su ga dovele nakon praćenja od strane FBI na crnu listu buntovnika za odstrel. Heroj radničke klase koji je pevao o svetu bez podela i bede, na kraju je platio glavom.

 

Keep you doped with religion, sex and T.V.

and you think you’re clever and classless and free

but you’re still fucking peasents as for as i can see

working class hero is something to be

 

   Pesma Heroj radničke klase predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu, tj. mašinu (za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva).

 

Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim

tako što ti ni za šta ne daju vremena

i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,

treba biti heroj radničke klase

 

    Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira.

 

Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi

mrze te ako si pametan, preziru lude

dok ne poludiš ne možeš da igraš

po njihovim pravilima,

treba biti junak radničke klase.

Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina

očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš

kada od silnog straha

ne možeš valjano ni da funkcionišeš,

treba biti lider radničke klase

 

    Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?

 

Drogiraju te religijom i seksom i televizijom

a ti misliš da si tako uman

i da ne pripadaš klasama, da si slobodan

ipak, koliko mogu da vidim,

ostaješ i dalje jebeni seljak,

heroj radničke klase je prava stvar

 

    Lennon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:

 

Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne samo po sebi, već pesma za revoluciju.

 

    A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu: Sledi me.

 

Govore ti da na vrhu još ima mesta

ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom

ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu

treba biti heroj radničke klase

ako hoćeš da budeš heroj, sledi me

 

    Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lennonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima.

 

Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista kopilad je na vlasti. čine tačno iste stvari, prodaju oružje, ubijaju ljude po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima.

  Nakon heroja radničke klase drogiranog religijom, seksom i televizijom, poniremo u svet izolacije i sećanja – Isolation (pesmu obojenu zvukom Lennonovog klavira i toplinom Hammond orgulja, još jednu od katarzičnih reakcija na godine izolovanosti od realnosti provedene u Beatlesima, gorku bluz reakciju na otuđenost sveta gde su ljudi postali jedni drugima stranci i neprijatelji, svetu iluzija i licemerne pobožnosti (ti si samo čovek i žrtva ludila. Sunce nikada neće nestati, ali svet neće trajati još dugo) i Remember (ako ikada budeš tužna i ceo svet te izluđuje, seti se, seti se danas) stihovi su pesme koji prosto izviru iz Lennonovih dečačkih sećanja, pre svega kao posledica psihoterapije kojoj se podvrgao nakon kraja priče sa Beatlesima i njegove potrebe da izbaci iz sebe sve ono što ga je godinama opterećivalo i sprečavalo da se izrazi na način koji je osećao negde duboko u sebi, a koji je bio potisnut stalnim pritiscima spolja) donose novu iskrenu emociju, katarzu, dalje ogoljavanje, sliku kruga koji je nepravilan i nikad se ne zatvara.

Seti se kada si bila mala

Kako su se ljudi izgledali visoki

Uvek su išli svojim putem

Seti se svoje majke i oca

Želeći samo filmske zvezde

Uvek, uvek igrajući ulogu

Ako ikada budeš tužna

I ceo svet te izluđuje

Seti se, seti se danas

    Melodija Remember adaptirana je iz Lennonove pesme pod nazivom Across the great water.  Pesma je inspirisana sa Primal Therapy koju je Lennon prošao tokom 1970. s dr. Arthurom Janovim. Tekst se odnosio na Lennonovo detinjstvo i razočaranje koje je osećao zbog nestabilnog porodičnog života, teme koju je terapija pomogla otkriti. Zamimljivo je bilo i viđenje pesme Isolation od strane muzikologa Wilfrida Mellersa koji je ovu pesmu opisao kao: Anglicized version of Negro piano blues.

Ljudi kažu da smo napravili

Zar ne znaju da se plašimo

Izolacije

Plašimo se da budemo sami

Svako mora da ima svoj dom

Izolacija

 

Samo dečak i devojčica

Pokušavaju da promene ceo svet

Izolacija

Svet je samo jedan gradić

Svi pokušavaju da nas obore

Izolacija

 

Ne očekujem da razumeš

Nakon što si izazvao toliko bola

Ali, onda ponovo, nisi ti kriv

Ti si samo čovek i žrtva ludila

 

Bojimo se svakoga

Bojimo se sunca

Izolovani

Sunce nikada neće nestati

Ali svet neće trajati još dugo

Izolacija

 

   Uprkos tome što je tokom većeg dela 1960-ih bio slavljen kao jedan od najvećih svetskih tekstopisaca i izvođača, do 1970. John Lennon je patio od akutne nesigurnosti i sumnje u sebe delimično uzrokovane drogama, raspadom The Beatlesa, napadima za koje je osećao da su usmereni na njega i Yoko Ono, te razočaranje slavom i propratnim bogatstvom. Sve je bilo obojeno nekom čudesnom dozom sete, paranoje i rezignacije, elegičnih tonova u kojima se možda tek nazire sve ono lepršavo što će doneti Lennonov naredni album – Imagine (1971.), na mnogo melodičniji, manje gorak i široj publici prijemčiviji način – zaslađen melodičnošću i novom dozom optimizma, jedinstvene lennonovske liričnosti i nadahnuća kojima je obojio nekadašnji lepršavi svet Beatlesa. I kad udarimo u zid bezizlazne nesreće i izolacije, pomislimo da nema dalje, javlja se poslednja i večna nada, spas vere - ljubav. Na trenutak, sav bes, strah, gorčina i nemir utihnu. Spektorov zvuk klavira izranja iz setne tišine, pojačava se i iz čistog srca odzvanja pesma Love.

 

Love is real, real is love

love is feeling, feeling love

love is wanting to be loved

 

    U nekoliko iskrenih i jednostavnih stihova otkriva se sav raskoš talenta i jedini mogući odgovor na sve.

Love is you, you and me

love is knowing we can be

love is free, free is love

love is living, living love

love is needed to be love

 

Ljubav je stvarna, stvarna je ljubav,

Ljubav je osećaj, osećaj je ljubav

Ljubav želi da bude voljena.

Ljubav je dodir, dodir je ljubav,

Ljubav je postizanje, postizanje je ljubav

Ljubavi pita da bude voljena.

Ljubav si ti,

Ti i ja,

Ljubav je znanje

Da zajedno možemo biti.

Ljubav je slobodna, slobodna je ljubav

Ljubav je življenje, življenje ljubavi,

Ljubavi treba da bude voljena.

 

    Onda još malo gorčine u Well well well (čudesnog, izlomljenog ritma, jetke naracije, karakteristične, ehoom naglašene spektorovske produkcije, pesme koja se kao mantra ponavlja i pretvara u jeziv, katarzičan Lennonov krik, audioterapiju zastrašujućeg intenziteta i naznaka unutarnje čovekove sartrovske mučnine), iskrene topline i ljubavi u jezivo melodičnoj i setnoj Look at me (numeri koja datira još iz vremena Beatlesa, gde Lennon koristi gitarsku fingerpicking tehniku – pokupljenu od Donovana tokom boravka Beatlesa u Indiji, tačnije Rišikešu, i tako sjajno primenjenoj i u pesmama sa Belog albuma Beatlesa – Dear prudence, Julia i Happiness is a warm gun), konačan opraštaj sa prošlošću, ispovest, ponovno rođenje i samospoznaja u pesmi God, zatvaranje kruga pročišćenja, pokajanja i zle kobi u nepunih minut akustične ispovesti My mummy’s dead i ... kraj.

 

Pogledaj me

Sa kim bih trebao da budem?

Pogledaj me

Šta bi trebalo da budem?

Pogledaj me

Oh, ljubavi moja, oh, ljubavi moja

 

Evo me

Šta bi trebalo da budem?

Evo me

Šta mogu da učinim za tebe?

Evo me

Oh, ljubavi moja, oh, ljubavi moja

 

Ko sam ja?

Niko ne zna, osim mene

Ko sam ja?

Niko drugi ne može videti

Samo ti i ja

Ko smo mi?

Oh, ljubavi moja, oh, ljubavi moja…

 

    Na svom debitantskom solo albumu John Lennon zatvorio je knjigu o mnogim aspektima svoje prošlosti. Veliki deo zapisa John Lennon/ Plastic Ono band bio je posvećen njegovom problematičnom odnosu s roditeljima, ali The Beatles – na mnogo načina njegova zamenska porodica tokom 1960-ih – i dalje su se nadzirali u njegovom životu i karijeri. Na pesmi God konačno je razbio čaroliju, govoreći svetu da je san gotov svojim oštrim otkrićem: Ne verujem u Beatlese.

 

     John Lennon se napokon osećao kao oslobođen kada su se The Beatlesi razišli – Ja ne verujem u The Beatlese. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite The Beatlese pozdravite ih u moje ime!

      Ali, znatno pre toga, sredinom šezdesetih, daleko od očiju javnosti u doba bitlmanije, svoje najveće popularnosti kao člana The Beatlesa, John Lennon je tonuo u stanje očaja, otuđenja, egzistencijalnog nemira i vakuuma tražeći izlaz i spas iz nepodnošljive, gotovo šizofrene situacije. Daleko od očiju javnosti koja ga je slavila i zavidela mu na svemu što je navodno dolazilo sa slavom, Lennon je svom bliskom prijatelju Peteu Shottonu poverio sledeće: Što više imam, to više vidim i što više iskustva dobivam, postajem sve zbunjeniji ko sam i šta je, dovraga, život. Tražeči izlaz iz vlastitih egzistencijalnih i duhovnih nemira, duboko očajan neispunjenošću materijalnim i prazninom koju je osećao otuđen od svih unutar sveta slave i lažnog sjaja, Lennon je otkrio knjigu Hugha Schonfielda, jednog od izvornih učenjaka Svitaka s Mrtvog mora, pod naslovom Pashalna zavera. Tema mu je bio demitologizovani Isus, Židov koji je bio toliko uveren da je predviđeni mesija da se urotio da ispuni stara biblijska proročanstva kroz namerni plan delovanja. Lennon je pronašao intelektualno zadovoljstvo u tome što su se maglovite tajne hrišćanstva objasnile tako prozaično, a knjiga mu je napokon pomogla promeniti njegovo nejasno poimanje Boga. Počeo je zamišljati Boga ne kao lično božanstvo, već kao rezonantnu energiju koja prožima svemir, moćnika koji u sebi nije ni dobar ni loš ‒ baš kao što se električna energija može koristiti ili za pogubljenje zločinca ili za osvetljavanje sobe. Na kraju decenije šezdesetih svoju je definiciju ovog bezličnog božanstva pretočio u nezaboravni aforizam: Bog je koncept kojim merimo svoju bol. Pesma u kojoj se pojavljuje, God, poslužila je kao Lennonovo lično proglašenje nezavisnosti. Sistemski se odričući vere u Isusa, Budu, Bibliju, Gitu i druge proslavljene entitete, uključujući Elvisa, potvrdio je da je slobodouman pojedinac.

Izveo sam svoju voljenu na večeru

Tako da nešto prezalogajimo

Iako smo oboje bili mnogo tanji

Ona je bila prelepa, mogao sam je pojesti

Dobro, dobro, dobro, oh, dobro

 

Sedeli smo i pričali o revoluciji

Baš kao dva liberala na suncu

Pričali smo o emancipaciji žena

I kako bismo mogli to da sprovedemo

Dobro, dobro, dobro, oh, dobro

 

Odveo sam svoju voljenu na veliko polje

Tako da smo mogli posmatrati englesko nebo

Oboje smo bili nervozni i osećali se krivim

A ni jedno ni drugi nismo znali zašto

Dobro, dobro, dobro, oh, dobro

     Za Johna Lennona Bog nije predstavljao personalizovano biće koje se treba poštovati, već maglovitu, neutralnu energiju koja prožima svemir. Lennon se mogao samo religioznim nazvati na humanistički način koji bi zadovoljio vrlo malo vernika. Verovao da čovečanstvo može doseći viši nivo (pre svega svesti i duhovnosti), onaj gde su nasilje i rat zamenjeni, a ljudski odnosi utemeljeni na ljubavi i poštovanju. Smatrao je da su prosečni muškarci i žene sposobni u svojoj moći da pomognu preoblikovati svoju kulturu u tom smeru kad bi samo prepoznali tu sposobnost, i posvetio je znatan napor pokušavajući ih osvestiti o svojoj moći.

     Bog je koncept kojim merimo količinu našeg bola, pevao je tada iznova rođeni John Lennon, istinski probuđeni umetnik i pacifista, čovek – humanista konačno slobodan i osvešćen nakon decenijske bajke zvane The Beatles koju je sam stvorio i iživeo, promenivši svet burnih šezdesetih godina.

God is a concept
By which we measure
Our pain
I’ll say it again
God is a concept
By which we measure
Our pain
Yeah pain, yeah

I don’t believe in magic
I don’t believe in I-Ching
I don’t believe in Bible
I don’t believe in tarot
I don’t believe in Hitler
I don’t believe in Jesus
I don’t believe in Kennedy
I don’t believe in Buddha
I don’t believe in mantra
I don’t believe in Gita
I don’t believe in yoga
I don’t believe in kings
I don’ believe in Elvis
I don’t believe in Zimmerman
I don’t believe in Beatles

I just believe in me…

Yoko and me...

 

   Pesma God bila je jedan od besmrtnih bisera koji su se našli na prvom Lenonovom solo albumu U postavi: John Lennon ‒ gitara,vokal, Klaus Voorman ‒ bas i Ringo Starr ‒ bubnjevi, uz neizbežnu, kmečeću Yoko Ono, i malu pomoć prijatelja – producent Phil Spector svira klavir u numeri Love, maestralni Billy Preston (koji je gostovao i na albumu  Let it be) svira klavir u pesmi God i Jim Gordon je na bubnjevima u My mummy’s dead, snimljen je, po mnogima, verovatno najbolji Lennonov solo album – John Lennon-Plastic Ono band, veoma bolna, katarzična emotivna reakcija na godine bitlmanije, neka vrsta Lennonove muzičke psihoterapije (koja se oslanjala na psihoterapiju Arthuta Janova, tzv. primal scream therapy, usmerenu na lečenje neurotičnih trauma proizašlih iz represije čiji koreni sežu duboko u detinjstvo ličnosti), pronalaženja svoje nove umetničke i životne vizije i misije. Ne verujući ni u koga i ni u šta, osim sebe samog, Lennon kroz ovaj suštinski album predstavlja nešto sasvim, sasvim lično, neku vrstu ispovesti, deleći je sa svima koji su mu verovali, ali ga nisu istinski poznavali. Album je sniman u periodu od 26. septembra (dakle samo dan kasnije nakon godišnjice objavljivanja hronološki poslednjih snimaka The Beatlesa na albumu Abbey road, što je samo po sebi neka vrsta simbolike i čudesne igre sudbine, jer se album pre svega odnosio na Lennonovu žestoku emotivnu reakciju na godine bitlmanije i sve nataložene obmane spakovane u jedan mit) do 23. oktobra 1970, u studiju Abbey road, London (opet ironija sudbine, jer je to zapravo bio studio koji su i The Beatlesi uglavnom koristili i gde je snimljen, između ostalih, i njihov poslednji album, pomenuti Abbey road – gde na omotu albuma, predvođeni Lennonom, prelaze čuveni pešački prelaz ispred studija i odlaze u legendu), kao i delom u Ascot sound studiju, Berkshire. Dana 11. decembra 1970, izdavačka kuća Apple objaviće album.

 

       Lennon je šezdesete otvorio sa The Beatlesima, sedamdesete prvim pravim solo albumom, a osamdesete, osamdesete su počele njegovim političkim ubistvom, zatvorivši jedan ironični krug istorije. 

Bog je koncept kojim

Merimo našu bol

Ponovo ću reći to

Bog je koncept kojim

Merimo našu bol

Ne verujem u magiju

Ne verujem u Knjigu promene

Ne verujem u Bibliju

Ne verujem u tarot

Ne verujem u Hitlera

Ne verujem u Isusa

Ne verujem u Kenedija

Ne verujem u Budu

Ne verujem u mantru

Ne verujem u pesmu uzvišenog

Ne verujem u jogu

Ne verujem u kraljeve

Ne verujem u Elvisa

Ne verujem u Zimermana

Ne verujem u Bitlse

Jedino verujem u sebe... i tu javu

San je završen

Šta da kažem?

San je završen

Juče

Bio sam sanjar

Ali sada sam preporođen

Bio sam morž

Ali sada sam Džon

I tako da, dragi moji prijatelji

Moraćete samo da produžite dalje

San je gotov…

 

      Unutar ove katarzične Lennonove pesme nalaze se tri odeljka. U prvom delu Lennon opisuje Boga kao koncept kojim merimo svoju bol. U drugom delu Lennon navodi mnoge pokrete i entitete u koje više ne veruje (nakon gorkih iskustava tokom šezdesetih, koja će ga, na žalost, ironijom sudbine nastaviti pratiti i tokom sedamdesetih, sve do njegove prerane smrti, ubistva – u trenutku kada je još jednom kretao iznova verujući ponovo samo u sebe i Yoko, bez ikakvih iluzija da se ovaj bolesni svet ikada može promeniti), završavajući izjavom da samo veruje u sebe (individualnost) i Yoko Ono. Rezignirani Lennon odbacuje magiju, I Ching, Bibliju, tarot, Hitlera, Isusa, Kennedyja, Budu, mantru, Gitu, jogu, kraljeve, Elvisa, Zimmermana (Boba Dylana) i The Beatlese. Poslednji deo ove magične, katarzične i jetke pesme opisuje Lennonovu promenu nakon raspada The Beatlesa. Iako su The Beatlesi u osnovi bili njegova porodica (rastao je bez oca, a potom i majke koja je poginula u saobraćajnoj nesreći kad je Lennon imao svega 18 godina) tokom 1960-ih  on navodi da više nije The Walrus, već samo Johnn. Završni stih pesme San je gotov zapravo je službeno proglasio kraj 1960-ih i njegovu potragu za značenjem u utopijskim pokretima. Lennon kaže da značenje i smisao postojanja Boga leži u nama samima. Ako postoji Bog, Lennon je objasnio, mi smo sve to.

 

Rođeni ste s bolom. Bol je ono u čemu smo većinu vremena i mislim da što je bol veći, to više tražite Boga.

 

      Bio je to Lennonov brutalno iskreni komentar na sve poštovaoce lažnih idola, njegov stav da organizovana religija donosi više štete nego koristi (koji se nadovezuje na njegovu čuvenu izjavu iz doba bitlmanije iz 1966. da su The Beatlesi popularniji od Isusa, a potom i pesmu iz naredne, 1971, legendarnu Imagine u kojoj je pevao o nekom boljem svetu bez religija).

      U svojoj duhovnoj suštini i osnovi John Lennon je bio cinični idealista. Razumeo je urođeni vlastiti interes koji koči naš napredak prema boljem svetu, ali nikada mu nije nedostajalo optimizma da ćemo tamo doći ako svoj san držimo u fokusu. Kao filozof, neprestano nas je poticao da zagledamo horizont; kao umetnik osećao se slobodnim iskaliti svoju frustraciju zbog naše stalne kratkovidosti. U boljem svetu koji je Lennon predložio, ljudi bi se odrekli nasilja i ponašali se iz ljubavi i uzajamnog poštovanja. Prepoznali bi da su takvi tradicionalni klasifikatori kao što su religija, nacionalnost i boja kože besmisleni iz kosmičke perspektive i da bi prema bilo kojoj osobi trebalo postupati jednostavno kao prema bližnjem. Nadalje, bili bi zadovoljni deljenjem materijalnog bogatstva i zemaljskih resursa u interesu stvaranja miljea socijalne harmonije unutar koje bi istraživali potencijal vlastitih života. Lennon je naglasio ovde i sada ‒ na to kako najbolje iskoristiti količinu vremena koju nam je dodelila šansa; na onome što možemo postići kao pojedinci i društva dok smo još uvek živi. Život je zamišljao kao umetničko delo, a metafora vredi za svakoga od nas. Neki imaju više resursa i prednosti, neki manje, ali svako od nas ima slobodu koristiti ih kako god odluči. Jednom prilikom je novinar komentarisao: Kažete da su svi jednaki, ali neki su ljudi jednakiji od drugih (jetko aludirajući na satiričnu misao Orwella u njegovoj Životinjskoj farmi). Lennon mu je tada odgovorio u svom stilu: Ali svi su beskonačni. Svi imaju beskrajne mogućnosti, prijatelju.

      U izdanju časopisa Rolling Stonea u januaru 1971. (za koji je John dao obimni intervju, osvrt na godine sa The Beatlesima i njegovu buduću karijeru i život, iz kojeg će se izroditi čuvena knjiga Lennon remembers) Lennon je rekao da je pesma God gotovo sastavljena od tri pesme. Nastavio je potom s objašnjenjem: Imao sam ideju da je Bog koncept kojim merimo bol, tako da kad imate takvu ideju, jednostavno sednete i otpevate prvu melodiju koja vam padne na pamet i sve je jednostavno, jer volim takvu muziku i onda sam se samo uvalio u nju. To mi se jednostavno događalo u glavi i prošao sam prva tri ili četiri stiha, ostalo je jednostavno izašlo. ​​Šta god da je izašlo. San je bio gotov i The Beatlesi su postali samo još jedan mit u koji više nisam verovao. Ipak, nisam samo mislio na The Beatlese. Govorio sam o čitavoj generaciji. Sve je bilo gotovo i morali smo, barem sam ja lično morao, doči do nove takozvane stvarnosti. ​​

 

     Čudesnom igrom sudbine, dok je John Lennon snimao svoju oštru kritiku hrišćanstva kao religije i poimanja Boga, George Harrison je u susednoj prostoriji legendarnih londonskih Abbey road studija dovršavao svoj monumentalni solo album All things must pass pevajući My sweet Lord (Moj slatki Bože), a njegov dotadašnji saborac iz The Beatlesa, John je pevao ne verujem u Isusa, ne verujem ni u šta.

 

      Idealan svet koji je Lennon zamislio 1970. nije bio nešto što je očekivao da će se dogoditi sledeće godine. Njegova je svrha bila poslužiti kao alternativno odredište prema kojemu se činilo da naša kultura strmoglavo juri u doba Apokalipse, one iste koju već možda danas svedočimo i živimo. Pesmom God, jednom od svojih najlepših, poveo nas je na dugačko, mistično putovanje ka nama samima – središte svetlosti ili tame koju krijemo u vlastitom srcu, put u središte suštine sveta koji kroz ljubav i unutrašnji mir treba da pobedi sebe i sve vlastite zablude i nemire, omogućivši svima konačnu i jedinu moguću kosmičku harmoniju.

 

Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revoluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi. Sve revolucije su počinjale kada su Fidel ili Marks ili Lenjin ili kogod, koji su bili intelektualci, uspeli da dopru do radnika. Skupili su ljude oko sebe i izgledalo je da radnici shvataju da su eksploatisani. Oni se ovde još nisu probudili, još uvek veruju da su Tv ili kola rešenje. Trebali bi ste da pokrenete studente levičare da razgovaraju sa radnicima.

 

Ljubav je stvarna, stvarna je ljubav,

Ljubav je osećaj, osećaj je ljubav

Ljubav želi da bude voljena.

Ljubav je dodir, dodir je ljubav,

Ljubav je postizanje, postizanje je ljubav

Ljubavi pita da bude voljena.

Ljubav si ti,

Ti i ja,

Ljubav je znanje

Da zajedno možemo biti.

Ljubav je slobodna, slobodna je ljubav

Ljubav je življenje, življenje ljubavi,

Ljubavi treba da bude voljena.

 

    John Lennon je ostao neponovljiv i jedinstven umetnik, jedan od predvodnika generacije koji se prepoznaju po sjaju svetlosti kojom iznutra zrače i osvetljavaju put onima koji traže.

 

Pogledaj me... ko sam ja?Niko ne zna osim mene.

 

 

 

By Dragan Uzelac, sometimes in Apathy city, summer 2020.