PARANOID ANDROID (OK COMPUTER, 1997.) by RADIOHEAD

PARANOID ANDROID (OK COMPUTER, 1997.) by RADIOHEAD

Godine 1997., novonastali bend pod nazivom Radiohead odlučio je eksperimentisati s novim albumom. Nakon što su objavili prva dva albuma – Pablo Honey(1993.) i The Bends (1995.), isprobali su drugačiji stil i objavili pesmu Paranoid Android (na albumu OK Computer, 1997.) koja prkosi normama savremene pop muzike (stara britpop scena, predvođena bendovima poput Oasis, Blur, Pulp, Suede, nikada više nije bila ista). Nakon objavljivanja, pesma je predstavljala potpunu promenu u odnosu na konvencionalne pop i rock pesme, uključujući elemente progresivnog rocka. Pesma pod nazivom Paranoid Android brzo je postala globalna senzacija koja se penje na lestvici slave. To je na kraju postala prekretnica u Radioheadovoj karijeri. Nekoliko meseci nakon objavljivanja, pesma se našla na trećem mestu britanske liste singlova. Uz niz međunarodnih priznanja, dobila je nominaciju za najbolji britanski singl na Brit Awards 1998. u čast svoje kreativnosti. Pomičući muzičke granice, bend je postao poznat po svojoj inovativnoj i uticajnoj muzici. Album OK Computer biće proglašen od strane slušaoca (u okviru ankete renomiranog muzičkog časopisa Q) najboljim albumom svih vremena. Mnogi ga i danas smatraju jednim od dva presudna albuma devedesetih – uz legendarni Nirvanin Nevermind.

Možeš li molim te da prestaneš sa bukom? Pokušavam da se odmorim.

Od svih glasova nerođenih pilića u mojoj glavi

Šta je to, šta je to (možda sam paranoidan, ali nisam android.)

Kada budem bio kralj ti ćeš prvi biti pritisnut uz zid

Sa tvojim mišljenjem koje uopšte nema nikakve važnosti

Šta je to, šta je to

Ambicija čini od tebe da izgledaš ružno

Dok šutiraš malu ''Gucci'' svinju dok cvili

Ti se ne sećaš, ti se ne sećaš,

Zašto se ne sećaš mog imena

Odrubite mu glavu, odrubite mu glavu

Zašto se ne sećaš mog imena?-- Pretpostavljam da se seća

Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni

Sa velike visine, sa velike visine, visine

Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni

Sa velike visine, sa velike visine, visine

To je to gospodine,

Vi odlazite,

Pucketanje svinjske kože,

Prašina i vrištanje

''Yuppie'' umrežavanje

Panika, povraćka

Bog voli svoju decu,

Bog voli svoju decu, da

Kultna pesma – Paranoid Android, engleskog alternativnog rock benda Radiohead(benda koji je imenovan kao deo progresivnog rock and rolla, često poređen sa legendarnim Pink Floydima), sa njihovog monumentalnog albuma OK Computer (snimljenog 1997. godine, kao produkcijski složeno delo koje se bavi temama modernog otuđenja, pod avangardnim i elektronskim uticajem eksperimenta benda sa strukturama pesama – poređen sa albumom Dark Side Of The Moon Pink Floyda i proglašen od strane eminentnog muzičkog časopisa Rolling Stone kao „zadivljujući art rock tour de force“) ima direktnu referencu na Marvina, paranoičnog Androida u naučno-fantastičnoj sagi Daglasa Adamsa Vodič kroz galaksiju za autostopere(naučnofantastično-humoristički roman koji se bavi avanturama jedinog čoveka koji je preživeo uništenje planete Zemlje). Marvin je robot koji je uvek depresivan jer beskonačne mogućnosti u njegovom umu traće na ponavljajuće, trivijalne aktivnosti. Nezaboravna je njegova rečenica: Evo me s mozgom veličine planete i traže od mene da uzmem komad papira.

U vezi sa svim pomenutim činjenicama muzika Radioheada označena je kao blues kraja milenijuma. Album OK Computer i pesma Paranoid Android predstavljali su eksperimentalno muzičko ostvarenje koje se bavi distopijskim svetom prepunim ispraznosti konzumerizma, ljudskog otuđenja i emocionalne izolovanosti pojedinca izgubljenog u ludilu kapitalističkog moralnog i duhovnog sunovrata. Nekonvencionalna struktura najduže pesme (6:23) na albumu OK Computer – Paranoid Android, bila je stilski inspirisana muzikom legendarnog alternativnog benda The Pixies, a potom i dvema kultnim rock pesmama – Bohemian Rhapsody grupe Queen i Happiness Is A Warm Gun benda The Beatles. Što se samog albuma OK Computer u celosti tiče, nastao je pod uticajem (kao čudesni, nadrealni spoj) avangardnog jazz fussion albuma Milesa Davisa – Bitches Brew iz 1970. i političkih tekstova čuvenog, kritički intoniranog filozofa i lingviste Noama Chomskog.

Naziv albuma benda Radiohead, OK Computer, takođe dolazi od rečenice koju je izgovorio još jedan lik u sagi Vodič kroz galaksiju za autostopere: kapetan Zaphod Beeblebrox, koji viče: OK računaru, sada želim potpunu ručnu kontrolu, dok se spušta u svoj brod.

Thom Yorke (glavni tekstopisac, pevač, gitarista i kreativac benda) odabira najinteligentniji, depresivni lik u povesti književnosti i vidi sebe u njemu: mladog dečaka velike osetljivosti i složenih emocija, kojeg guši otuđujući svet oko njega. Ta je otuđenost izvor mnogih njegovih ponašanja, poput tuširanja sa šeširom i stavljanja šampona u oči kako bi isprao suze, dok zamišlja drugi svet. Pokušava odleteti od stvarnosti: to je njegov način da se bori protiv sveta i pobegne od ponora, gde ljudi prljaju svoje duše i prodaju svoja tela. Jedino mesto za beg od surove i neinspirativne stvarnosti je unutar njegove mašte. Stihovi, When I am King, you will be first against the wall savršeno ilustruju protagonistu koji počinje maštati o osveti u snolikoj stvarnosti - jedinom mestu gde može ispoljiti moć.

Ambicija čini od tebe da izgledaš ružno, dok šutiraš malu Gucci svinju dok cvili: njegova je osuda materijalističkog načina života koji vas tera da tražite uspeh i novac po svaku cenu. Optužba je to upućena onima koji se ponašaju brutalno, gube sve aspekte ljudskosti i empatije jer su previše fokusirani na uzaludnosti brutalnog, nasilnog, hladnog materijalističkog sveta kapitalizma koji se rastače u vlastitoj bezidejnosti i bezdušnosti ogoljenog konzumerizma. S jedne strane, vidimo naivnog, jednostavnog (egziperijevskog) dečaka zajedno sa svojim prijateljem. S druge strane, pokvaren i sitan svet, pun ljudi koji ne mare ni za koga, utonulih u samoljublje, sebičnost, pohlepu, licemerje i cinizam. U svom imaginarnom svetu, protagonista stvara drugačiju, sretniju stvarnost, kako bi kompenzovao stvarni život koji je postao nepodnošljiv. Zatim mu stalno beži. Zato zamišlja anđela koji ga helikopterom dolazi spasiti i s njim igra stoni tenis. Dok mladić nalazi mir i spas u fantaziji, škrti, pokvareni političar uništava se vlastitim rukama. Ipak će pronaći nekoga ko će mu dati drugu priliku.

Bog voli svoju decu,

Bog voli svoju decu, da

ON će mu dopustiti da se ponovno rodi, nakon što okaje svoje grehe. To je takođe predstavljeno pročišćavajućom kišom (beskrajno tužnom melodijskom linijom, setnim sazvučjima tonova i molećivim, poniznim, pokajničkim glasom koji se svojim unutrašnjim svetlom i pogledom kroz kišne kapi okreće i obraća samom Stvoritelju), koja silazi s neba da opere njegove grehe – pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni (gotovo istom onom blagorodnom, pročišćavajućom kišom koja sapira grehe čovečanstva na kraju epskog filma Andrei Rublev Andreja Tarkovskog). Na kraju, reči panika i povraćanje služe kao upozorenje, podsećajući nas na negativne učinke korporativne pohlepe i neobuzdanog konzumerizma.

Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni

Sa velike visine, sa velike visine, visine

Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni

Sa velike visine, sa velike visine, visine

Muzički govoreći, pesma Paranoid Android ima dosta nota. Produkcija Nigela Godricha sadrži grubu distorziju i nasumične zvukove kako bi se pojačala nihilistička uznemirenost ugrađena u pesmu. Udaraljke na početku pesme nastale su cabasom, instrumentom afričkog porekla, sličnom maracasu. Harmonije unutar pesme su prelepe, setne, sablasne, zavodljive, nadrealne, hipnotičke... Temelj ove pesme je akustična gitara Thoma Yorkea, koja možda ne igra veliku ulogu izvan prve deonice (pesma je inače podeljena u četiri dela), ali može se reći da svi ostali članovi biraju delove glavne deonice akustične gitare kako bi formirali vlastite deonice. A ako je akustična gitara temelj pesme, onda je vokal Thoma Yorkea glavna zvezda, light motiv koji naglašava dramatiku i čudesne metamorfoze unutar melodije povezuje u celinu i vodi je uzburkanim vodama ka vrhuncima u nekoliko navrata. Tanak, ali prodoran, Yorkeov čisti tenor briljira u stvaranju ovog hladnog, jezivog zvuka, savršeno usklađenog s neobičnošću i disonancijom ugrađenom u pesmu. Glas koji u središnjem delu ove kompleksne kompozicije uplovljava u smirujuću litaniju ljudske duše koja pokajnički ište ponovno rođenje, očišćenje kišom bezgrešnosti i večnosti neopisivo je dirljiv, nezemaljski, hipnotičan, bolno emotivan, sugestivan, katarzično uznemirujući... čudesno smešten između polova Večnosti i Nepostojanja... kao neka vrsta katarze, liturgijske besede sa Svevišnjim i vlastitom suštinom (u potrazi za konačnim smirenjem).

Gitarske solo deonice Johnnyja Greenwooda deluju veoma sirovo i nepredvidivo (posebno impresivno u furioznom, prenaglašenom središnjem i razarajućem završnom solo delu sviranom unapred-unazad, krešendu braindamage ludila modernog bezbožnog sveta, delu kojem prethodi jezivo emotivni, tugaljivi, molitveni deo Yorkeovog vokala koji priziva kišu pročišćenja ljudskog), dok bubnjevi uglavnom drže backbeat na okupu i ne privlače pažnju na sebe, tako da je uz akustičnu gitaru bas možda najkritičniji deo. Prva i druga deonica pesme uveliko se oslanjaju na pogonski bas dok bubnjevi ostaju retki, a Colin Greenwood se ističe podržavajući akustičnu gitaru, ali tu i tamo ubacujući devijacije. Kada ispadne u trećem delu, nedostatak njegove prisutnosti oseća se kao zjapeća rupa ove kompleksne numere, stvarajući dramatičan kontrast između glasnoće prethodnih i sledećih delova.

Stihovi i gitarski riffovi u Paranoid Androidu rade pojedinačno i međusobno se nadopunjuju kako bi stvorili jedinstveno i nesvakidašnje iskustvo za slušaoca. Flanger efekt na gitari daje pesmi psihodeličan i fluidan zvuk, dodajući zanimljiv sloj muzici. Jako distorzirana gitara stvara dramatičan i dojmljiv pomak u zvuku pesme. Nagle, gotovo šizofrene, barrettovske promene u tonu i stilu sviranja savršeno odražavaju ono što se događa s vokalom i tekstom, podsećajući na Toma Morella iz Rage Against the Machine ili Jimija Hendrixa. Poput apokaliptične numere A Day In The Life Beatlesa pesma Paranoid Android u nekoliko navrata doseže zvučni klimaks, iznova se uzdižući (uz nagle promene tempa) poput muzičkog feniksa iz vlastitog pepela. Nalik nadrealnoj, kjubrikovskoj Odiseji, dramaturški obojenoj avangardnom lighetijevskom notom čudesnog oratorijuma kraja milenijuma, Paranoidni Android izrasta iz nulte tačke početnog smirenja, kao nadolazeći cunami se širi psihodeličnim, uzburkanim prostranstvom sopstvene vaseljene, levitira na graničnim područjima samosvesti nepostojanja i čulnog preopterećenja, završavajući u singularitetu kvantnog, pulsirajućeg haosa koji je zapravo neka vrsta povratka na sam početak puta u nepoznato, nesaznatljivo. Zvučna slika modernog, haotičnog, nihilističnog sveta šizofreno raspolućenog između ekstremnih krajnosti rađa se i nestaje pred slušaocem u nešto više od šest minuta konrolisanog haosa...

Unutar ove kompleksne kompozicije (sinteze nekoliko nezavisnih pesama koje su bile idejni zametak nastanku nove pesme) postoji stalna prisutnost nedijatonskih akorda i neobičnih progresija, što dokazuje da su pesme Radioheada sve samo ne harmonijski očite. Struktura pesme je neverovatno složena. Čak i slušajući samo tekstove na albumu OK Computer, shvatate istraživanje zvuka i naporan rad potreban da se komponuje nešto tako artikulisano i detaljno (OK Computer je u celosti vanvremeno remek delo, album koji nadilazi svaku vrstu klasične deskripcije, ograničenja i prolaznosti).

Colin Greenwood(basista Radioheada) je jednom prilikom rekao: Na Paranoid Androidu, ono što nas je zanimalo bila je ideja spoja DJ Shadowa s The Beatlesima. Thom Yorke(pevač i gitarista Radioheada) je istovetno potvrdio da je originalna ideja došla od Beatlesa.

U početku su bile tri pesme, ali crpeći inspiraciju iz Happiness Is A Warm Gun Beatlesa, sve smo ih spojili.

Sa nešto više od šest minuta trajanja, pesma Paranoid Android nije gigantska prema standardima progresivnog rocka, ali definitivno prolazi kroz produženo putovanje u poređenju s ostatkom Radioheadovog kataloga iz tog doba. Ono što pridonosi utisku rasprostranjenosti je činjenica da je pesma podeljena u četiri različita dela, od kojih se čini da neki sadrže vlastite obrasce stihova i refrena.

Paranoja koju sam tada osećao bila je mnogo više povezana s načinom na koji su se ljudi odnosili jedni prema drugima. Ali koristio sam terminologiju tehnologije da to izrazim. Sve što sam pisao zapravo je bio način pokušaja ponovnog povezivanja s drugim ljudskim bićima s kojima ste uvek u prolazu. To je ono o čemu sam morao pisati jer se to događalo, što je samo po sebi ulivalo neku vrstu usamljenosti i nepovezanosti.

Stihovi pesme Paranoid Android mogu se podeliti u tri različita dela (pesma inače crpi inspiraciju iz stvarnog događaja, jedne čudesne, haotične noći u jednom od barova Los Angelesa koja je veoma dojmila Thoma Yorkea i njegov bunt prema čarima savremenog kapitalističkog društva i njegovih nazovi vrednosti), od kojih svaki ima svoje raspoloženje i značenje (dramaturški naglašeno naglim muzičkim prelazima iz svetlosti u tamu, rastakanjem i ponovnim sintetisanjem složene melodijske strukture). Stihovi prikazuju osećaj frustracije i iscrpljenosti, s Thomom Yorkeom koji moli za mir i tišinu usred kakofonije nerođenih pilećih glasova u svojoj glavi. Refren, koji sadrži rečenicu koja se ponavlja možda sam paranoičan, ali nisam android, odražava Yorkeovu borbu s vlastitim mentalnim stanjem. Priznaje mogućnost paranoje, ali naglašava svoju ljudskost, podsećajući slušaoce da on nije samo mašina bez emocija. Baveći se temom ludila, nasilja i političkog protivljenja kapitalizmu, Yorke kritikuje ambicioznost i ismeva one koji daju prednost golom materijalizmu nad duhom. Uvodeći metaforičku kišu (kao simbol ljudskog ovozemaljskog pročišćenja na putevima iskušenja ili pak simbol apokaliptičnog, katarzičnog novog potopa sveta), on naglašava haotičnu prirodu sveta. Pozivajući na Yuppie umrežavanje Yorke sugeriše kritiku plitkih međuljudskih odnosa i pohlepe koji prevladavaju u modernom svetu...

Paranoid Android ostaje jedna od najslavnijih i najomiljenijih pesama Radioheada. Paranoid Android podseća nas na važnost ljudske individualnosti, istinske povezanosti ljudi i samootkrivanja čoveka usred haotičnog i često dezorijentirajućeg sveta u kojem živimo. Izaziva nas da preispitamo sisteme i strukture koje nas pokušavaju definisati i podstiče nas da krojimo vlastiti put, prihvatajući naše ranjivosti i pronalaženje utehe u potrazi za smislom i autentičnošću. Dok uranjamo u zvučnu tapiseriju Paranoidnog Androida, nalazimo se upleteni u mrežu emocija i ideja koje odražavaju naše vlastite borbe i želje. Kroz ovo evokativno muzičko putovanje Radiohead nas poziva da istražimo dubine vlastite svesti i nadiđemo granice koje nameće savremeno kapitalističko (robovlasničko) društvo.

Paranoidni Android dirljiva je pesma koja podstiče na razmišljanje i duboko prodire u složenost ljudskog postojanja i izazove s kojima se suočavamo u modernom svetu. Uprkos dvosmislenom i zagonetnom tekstu, pesma predstavlja širok raspon tema koje sažimaju osećaje odvojenosti, razočaranja i uznemirujuće prirode našeg društva. Bilo je to čudesno, grozničavo nadrealno zvučno putovanje Thoma Yorkea i Radioheada, mentalno i emocionalno putovanje modernog čoveka unutar kojeg odjekuju egzistencijalni problemi savremene civilizacije. Njena inovativna mešavina stilova i duboko introspektivan, ironično intoniran tekst, odjekuju među slušaocima skoro tri decenije. Teška tema pesme, isporučena s dozom ironije i višestrukom mogućnošću interpretacije, pridonela je njezinoj trajnoj privlačnosti.

Please could you stop the noise I'm trying to get some rest?

From all the unborn chicken voices in my head

What's that, what's that (i might be a paranoid, but not an android.)

When I am king you will be first against the wall

With your opinion which is of no consequence at all

What's that, what's that

Ambition makes you look pretty ugly

Kicking squealing gucci little piggy

You don't remember, you don't remember,

why don't you remember my name

Off with his head man, off with his head man

Why don't you remember my name?-- I guess he does