BUDDY GUY - Happy birthday to you!!!

 BUDDY GUY

 

Izražavanje kroz muziku bilo je nešto za šta sam jednostavno znao da moram raditi.

 

       Legendarni bluz gitarista, harizmatični šoumen i plodan autor, George Buddy Guy rođen je 30. jula 1936. godine u Lettsworthu, Louisiana. Pored činjenice da se našao na prestižnoj listi uglednog američkog muzičkog magazina Rolling stone među sto najvećih gitarista svih vremena, a svojom pesmom Stone crazy među sto najvećih gitarskih pesama svih vremena, Buddy Guy ostaće upamćen kao jedan od najuticajnijih blues gitarista svih vremena – dovoljno je pomenuti imena najvećih rokenrol gitarsta na koje je uticao - od Jimi Hendrixa, Erica Claptona, Jimmy Pagea, Jeff Becka, SRV-a do neuništivog Keitha Richardsa, kao i to da je bio deo jednog od ultimativnih sastava Muddy Watersa, jednog od najuticajnijih blues muzičara svih vremena. Njegov gitarski zvuk i pesme postale su utelovljenje klasičnog čikaškog blues stila, stvorivši od njega jednog od najslavnijih blues gitarista.

 

The first time I met the blues
People, you know I was walkin', I was walkin' down through the woods
Yes, the first time, the first time I met you, blues
Blues you know I was walkin', I was walkin' down through the woods
Yes, I've watched my house burnin' blues
Blues, you know you done me, you done me all the harm that you could

The blues got after me
People, you know they ran me from tree to tree
Yes, the blues got after me
Blues, you know you ran me, ran me from tree to tree

Yes, you should-a heard me beg ya, blues
Ah, blues, don't murder me

Yes, good mornin', blues
Blues, I wonder, I wonder what you're doin' here so soon
Yes, good mornin', good mornin', good mornin', mister blues
Blues, I wonder, I keep wonderin' what you're doin' here so soon
Yes, you know you'll be with me every mornin', blues
Every night and every noon
Oh, yeah

       Krenuo je vrlo rano putem muzike koju je osećao u sebi – u početku učeći sam (Guy je izradio vlastitu gitaru s 13 godina i naučio se svirati pokušavajući reprodukovati zvukove bluesa poput Johna Lee Hookera koje je čuo na radiju), da bi već sa sedamnaest godina svirao u klubu Baton rouge, sa muzičarima poput Lightnin’ Slima i Lazy Lestera.

Sve do svoje dvanaeste godine nisam znao šta je električna energija, a ni do šesnaeste godine nisam znao šta je tekuća voda; moja je porodica pila kišnicu koja je bila pohranjena u bačvama, priseća se u autobiografskoj knjizi Buddy Guy. Sećam se kako sam s braćom i sestrama šetao do škole dok su bela deca išla autobusom. Prašina je izgledala poput magle koja dolazi, a mi bismo pobegli sa strane ceste kako bismo izbegli prašinu sa šljunka. Pljuvali bi nas i dobacivali nam stvari, ali nikada nismo dopuštali da nas to muči. S devetnaest godina napokon sam se zaposlio. Radio sam na pokretnoj traci u fabrici piva, na benzinskoj pumpi i kao čuvar na Državnom univerzitetu Louisiana. Dok sam radio, slušao bih radio. Čuo sam Muddy Watersovu Hoochie Coochie Man i Elmore Jamesovu Dust My Broom. Jedva sam čekao da napokon počnem štedeti za vlastitu gitaru, uz sav novac koji sam zarađivao od svoja tri posla. Ubrzo nakon svega ovoga, kupio sam prvu akustičnu gitaru. Vežbao sam svirati svoje omiljene pesme na gitari dok sam bio u pauzama na poslu. U jednom sam trenutku saznao da je većina mojih omiljenih muzičara na radiju bila iz Chicaga u državi Illinois. Od tog trenutka, ako bih ikad dobio priliku, znao sam da želim biti u Chicagu i da ću krenuti ravno tamo. U međuvremenu sam počeo svirati u klubovima u i oko Baton Rougea. Tamo sam proveo godinu i po svirajući s bendom Johna Big Poppa Tilleyja. Nakon što sam poslao traku sa vlastitim snimkama u Chess Records, stigao sam u Chicago 25. septembra 1957. Taj datum nazivam svojim drugim rođendanom. Isprva sam odseo kod porodičnog prijatelja po imenu Shorty, koji se takođe preselio iz Louisiane. Danju sam se srušio na Shortyjev krevet dok je bio na poslu; a noću sam šetao gradom, pio kafu u barovima, čekajući da se Shorty probudi. Jedva sam čekao da čujem kako sviraju Muddy Waters i Howlin’ Wolf. Mladi muzičar poput mene bio je nestrpljiv biti u gradu s više mogućnosti, ne samo da bi se dokazao već i izrazio kroz svoju muziku. Mnogi su klubovi dopuštali muzičarima da besplatno dođu svirati na njihove pozornice; naznačeno da neće zarađivati ​​novac, ali barem je to bila prilika. Šest meseci nakon dolaska u Chicago bio sam švorc. Bio sam spreman nazvati roditelje po kartu za povratak kući.

   Buddy Guy potom odlazi u Čikago, svira na ulici, gladuje, ali se grčevito bori za vlastite snove. U Čikagu ga je otkrio legendarni Muddy Waters, omogućivši mu da dobije posao u klubu 708, gde upoznaje druge bluz legende poput Willie Dixona i BB Kinga.

Nisam mogao verovati da nastupam u klubu 708 i bio sam počašćen što sam napokon uspeo upoznati svog idola, Muddy Watersa. Waters je bio preterano impresioniran onim što sam stvarao. Publika je volela moju muziku, što je dovelo do toga da mi se nudi više koncerata u klubu. Muddy Waters postala je moja očinska figura. Naučio me je kako piti. Dao mi je prvu čašu viskija i rekao mi da će me to sprečiti da budem sramežljiv. Brže nego što sam očekivao, dobivao sam popriličnu pažnju. Vlasnici klubova i diskografske kuće bili su zaprepašteni i mislili su da sam jedinstven. Nisam se želeo menjati zbog poslovne ideje ili zato što nisam bio dovoljno konzervativan. Jednog dana, dok sam nastupao u klubu 708, primetio me kompozitor Willie Dixon. Uz Dixonovu pomoć i kontakte, napokon sam potpisao ugovor za sebe s izdavačkom kućom Chess Records. Sad kad smo se Chess Records i ja dogovorili, postao sam kućni gitarista kompanije. Svirao sam podržan od Muddy Watersa, Howlin 'Wolfa, Little Waltera, Sonny Boy Williamsona, Koko Taylor i mnogih drugih. Nije svaki moj dan bio tako svetao kao dan kad sam upoznao Muddy Watersa. Zapravo, u mnogim mojim ranim muzičkim godinama dominirali su izbori koje je donosila izdavačka kuća. Bio sam nesretan što su me neprestano prikazivali kao nekoga ko nisam. Chess je postao poznat po tome što je naterao umetnike da odjavljuju svoja autorska prava. Svaki put kad bih ušao u Chess s pesmom koju sam napisao, rekli bi mi da to pustim Willieju Dixonu. Dixon je bio glavni Chessov A&R čovek, zadužen za talenate, producent i tekstopisac. Dixon bi rekao, To je prilično dobra pesma, ali trebaš jaču liniju ovde. A ako bi promenio samo jednu reč pesme, to bi onda bila njegova pesma.

   Buddy Guy biva potom zapažen na čikaškoj klupskoj sceni i dobija 1958. šansu da snimi svoje prve pesme. Bile su to: Sit and cry the blues i Try to quit you baby, u saradnji sa Willie Dixonom i Otis Rushom. Nakon njih došle su First time i met the blues i Stone crazy, pesme koje će obeležiti čitavu njegovu bogatu blues karijeru. Sarađivao je i sa Howlin’ Wolfom, Little Walterom, Koko Taylor, ipak posebnu pažnju privuće saradnja sa maestralnim usnim harmonikašem Junior Wellsom. Uprkos neospornom talentu i kvalitetu, kompanija Chess records nije mu pružila pravu priliku za snimanje, smatrajući njegovu muziku previše bučnom, koristeći ga više kao pratećeg muzičara na snimanjima mnogih, već pomenutih, blues legendi.  Trebalo je proći mnogo vremena dok Buddy Guy nije dobio zasluženu šansu i priznanje. Chess records  nije izdao Guyev album sve do izdanja I left my blues 1967. u San Franciscu, a kad mu je istekao ugovor s tom izdavačkom kućom, odmah je potpisao ugovor s Vanguardom, koji je izdao A Man and the Blues 1968. godine. Kako je sve veći broj ljubitelja rocka otkrivao blues, Buddy Guyu je njegova slava rasla kako s tradicionalnim ljubiteljima bluesa, tako i s mlađom belom publikom, a njegove snimke za Vanguard dale su mu više prostora za čvršći i agresivniji zvuk koji je bio zaštitni znak njegove emisije uživo (Jimi Hendrix ga je izuzetno cenio i hvalio, bio pod snažnim uticajem njegovog harizmatičnog scenskog nastupa i zvuka, na koji je opet prethodno uticao zvuk Muddy Watersa, previše divljeg za ukus prethodne, prefinjenije izdavaćke kuće, legendarnih blues misionara Chess records).

Woman you must be stone down crazy
Either you're going to lose your mind
Yes I said baby you must be stone crazy
Either you're going to lose your mind
Yes I wanna know how could you treat me so dirty baby
You must think my little heart is made of iron

Lord as I sit here in my dark room
Tears rolling down from my eyes
Yes I sit, I sit here in my dark room
Tears rolling all down from my eyes
Yes you know my little baby looked at me and said daddy
Ooh, God knows you're the hurted child

Oh yeah
Somebody come and get me

Yes I think I'm going back down south
People where the weather suits my clothes
Yes I said I'm going back down south
People where the weather suits my clothes
Yes you know playing around in this big city so long man
Ooh, 'til I'm almost just done…

   Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka Buddy Guy je nastavio snimati i često nastupao s blues sviračem usne harmonike Junior Wellsom (vrhunac njihove saradnje bio je album Hoodoo man blues), ali bio je i žrtva rastuće popularnosti rok muzike (kao i mnoge, gotovo nepoznate blues legende, čija je muzika korišćena nepotpisana, bez zaštite autorskih prava, gotovo prepevana od strane belih izvođača u komercijalne svrhe. Ta će nepravda ostati neispravljenom za mnoge crne blues legende, jer samo su retki dočekali svetlost dana priznanja njihovog rada – napokon potpisanog, plaćenog i autorskim pravima zaštićenog). Tek kad su mlađi beli muzičari - među njima Eric Clapton , Stevie Ray Vaughan, Keith Richards i Jeff Beck prepoznali svoj dug prema Guyu i drugim bluesmenima, njegova je sreća ponovno počela rasti. Devedesetih je snimio nekoliko albuma koji su osvojili prestižnu muzičku Grammy nagradu, uključujući Damn Right, I'm Got the Blues (1991.), Feels Like Rain (1993.) i Slippin 'In (1994.).

 

Dve godine kasnije, objavio sam Feels Like Rain 1993. godine. Na ovom su albumu sudelovali Bonnie Raitt, Travis Tritt i John Mayall. Kasnije iste godine, dobio sam prestižnu nagradu Century za istaknuta umetnička dostignuća od časopisa Billboard. 2003. godine osvojio sam nagradu Grammy za svoj akustični album pod nazivom Blues Singer. Nastavio sam snimati i nastupati zajedno s Johnom Mayerom, Carlosom Santanom i drugim muzičarima na visokom nivou. Svi moji najveći i najsmeliji snovi su oživljavali tih godina, napokon. Sve što sam ikad želeo bilo je biti izvrstan muzičar i svirati blues. Nikad nisam očekivao da ću ići toliko daleko da sam primljen u Kuću slavnih rokenrola, niti sam imao veću čast no nastupiti u Beloj kući za predsednika Baracka Obamu, ali tu sam. Došao sam toliko daleko od mesta gde sam započeo. I dan danas idem snažno sa značajnim albumima koji su blues muzici dodali novu dimenziju.

       Godine 2003. Guy je objavio svoju prvu akustičnu blues snimku, Blues Singer, a dodatne je grammyje osvojio za svoje albume Living Proof (2010.), Born to Play Guitar (2015.) i The Blues Is Alive and Well (2018.). Primljen je u Kuću slavnih bluesa 1985. godine, a u Kuću slavnih rokenrola 2005.. Njegov nastup u Njujorku, na skupu gde su se okupila sva bitna imena bluesa današnjice, povodom proslave stogodišnjice bluesa, bio je više nego moćan i dirljiv. U sećanju mi je posebno ostala posveta gitarskoj legendi – Jimi Hendrixu pesmom Red house, posveta momku koji ga je tako cenio i voleo i na kojeg je neizmerno uticao. Dirljivi filmski dokumentarni kadrovi koji idu u pozadini dok Buddy izvodi moćni Hendrixov blues, koji prikazuju nastupe Muddy Watersa, potom mladog Buddyja na sceni dok ga iz publike posmatra Jimi Hendrix nešto su neizmerno emotivno i moćno, divan prikaz jedne jedinstvene priče, zvane blues i saznanja koliko je sve povezano, koliko je svaki bitan muzičar uticao na  buduće generacije. Ređaju se nizovi moćnih snimaka od blues prapočetaka sa Delte Mississippija do današnjih dana.

Čak i sa svim usponima i padovima svog života ne bih ga menjao ni za šta. Tako sam zahvalan za sve dobre ljude koji su mi pomogli da postignem sve svoje ciljeve. Bili su toliko uticajni na moju strast prema muzici. Mogućnost izvođenja bluesa bio mi je najveći san i preterano me raduje obilje prilika kojima sam bio blagoslovljen. Imao sam priliku doći u Chicago i trčao sam za tim. Nadam se da blues muzika nikada neće nestati. Nadam se samo da sam uticao na neke ljude i druge muzičare onako kako su me drugi muzičari nadahnuli. Danas ne bih bio gde sam i ko sam bez ljudi na koje sam se ugledao. Svi su mi bili učitelji i učili su me kako da budem najbolji momak koji mogu biti. Tako sam ponosan i na sebe što sam prevladao svoje strahove. Mogli su potrajati neke godine, stotine kilometara, tone neuspeha, ali na kraju sam stao tačno tamo gde sam zamišljao. Jako sam ponosan blues muzičar. Neki čak kažu da bih, ako me otvore, krvario  Plavo (igra reči – Blue, kao alternativni Blue tonovi koji su u osnovi blues muzike, duhovito aludiranje Badija da mu venama teče blues, melanholični blue(s) tonovi, muzika kada se dobar čovek oseća loše, tužno, BLUE).

 

by Dragan Uzelac