CHARLES BUKOWSKI: Hod kroz vatru života – poezija agonije i užasa

 

CHARLES BUKOWSKI: Hod kroz vatru života – poezija agonije i užasa

Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, najtežem od svih vremena i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka koji je previše znao.

Po mom mišljenju, glavni problem je u tome što postoji jako velika razlika između književnosti i života, jer oni koji stvaraju književnost ne pišu o  životu, a oni koji žive život isključeni su iz literature. Naravno, tokom vekova pojavili su se jako važni pisci – Dostojevski, Luj-Ferdinand Selin, rani Hemingvej, rani Kami, Turgenjev i njegove kratke priče, a tu je i Knut Hamsun, Glad i sve ostalo što je napisao, Gorki, taj lutalica pre Revolucije, nekolicina drugih, ali najveći deo svega ostalog bilo je obično sranje.

Stari dobri Buk, alias Henry Chinaski, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju.

DOSTOJEVSKI

uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.

a štа dа su streljаli Dostojevskog
pre nego što je nаpisаo sve to?
pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.

postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smeštаo me
nа bolje mesto.

čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svetu.

dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
deleći prljavi mrаk
sа mojom brаćom.

Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i zabeleške starog pokvarenjaka nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca sokovima čudesnog voća otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Poezija je došla kasnije (ali ne i prekasno), na putu ka savršenom osmehu kada čovek napokon odluči da tera do kraja.

 Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

možda najteže od svih vremena:

velike grupe ljudi u gradovima

širom sveta

protestuju jer ne žele da budu

tretirane kao smeće,

ali ko god da je na vlasti

neće da ih sluša.

Vidljivo je, naravno, da se

jedna moć bori protiv druge

dok je stvarna moć, naravno, u rukama

nekolicine koji vladaju nacijama

i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

koje im pripadaju.

Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

pobeći

kad finalna erupcija krene;

pobeći će u svoja bezbedna skloništa

odakle će posmatrati

erupciju do kraja,

a onda se, posle razumne pauze,

vratiti i početi da grade

novu besmislenu i

odvratno nepravednu budućnost,

što, po meni, nije baš

najsrećnija misao

dok s praskom otvaram limenku piva

u vreloj julskoj noći

Pesme zloglasnog Charlesa Bukowskog takođe potpadaju pod tanki kišobran prljavog realizma. Kao pisac oronule i potištene Amerike, njegov goli, razočarani spleen oponašao je višak tužnih tinejdžera. Njegove pesme istražuju gorku bedu i monotoniju svakodnevnog postojanja. Njegov prljavi realizam usmerava oko na ljude koje književna elita često odbacuje. Čini to jednostavno, bez sažaljenja, patetike. Bukowski predstavlja borbu, propadanje, tugu i snagu ljudi u dosadnom i iskorišćavanom svetu u kojem Život koji bi trebao biti  postaje samo san, san koji jure mnogi umetnici kako bi komunicirali i izražavali se na različite načine. Umetnici protestuju, umetnici traže promene i od toga naprave lepu predstavu, nemaju ništa drugo u svom mozgu osim saosećanja, ljubavi, pravde, a budimo iskreni i oko toga, zloće. Umetnost Charlesa Bukowskog traži poštovanje, radost, ljubav, melanholiju i zlo kao slobodan duh zaglavljen u kavezu dela, ureda, poreza na cigarete i piće, a emocije se mogu pročitati i osetiti duboko u našim lobanjama dok hodamo za rukom Bukowskog.

Uvijek će biti love i kurvi i pijanaca
sve do posljednje bombe,
ali kao što je Bog rekao,
prekriživši noge,
vidim da sam stvorio mnogo pjesnika,
ali tako malo
poezije.

Čovečanstvo je postalo robotsko društvo koje ceni materijalističke aspekte našeg modernog života iznad mnogih drugih vrednosti, ovaj prioritet je iznad svih nas, ali jedva da možemo primetiti ovaj fenomen koji samo donosi bol kolektivu živih ljudi. Bukowski je morao izrasti u tome i iz toga, ali uvek je jurio za tim jednim snom, da jednog dana postane pesnik. Ovo je uzoran primer da nas konstantan trud može samo dovesti do cilja, ali i koliko tanko može biti da to ikome nedostaje u životu. Omiljen od mnogih, izvor inspiracije, vrisak buntovnika je ono što je Bukowskog postavilo kao jednog od najuspešnijih pisaca u našoj povesti. Ušao je iz sveta undergrounda, vlastitog, autentičnog bunta i trajno promenio spektar poezije koja je mnogo manje dvosmislena a ekspresivna, urbanija, ljudskija. 

Mnogo toga se može reći o njegovom načinu života, njegovim drugim strastima i ekscesima, ali uz svu tu težinu na svojim plećima, uspeo nam je doneti predivnu poeziju, poeziju koja može promeniti naše poglede na društvo i život u celini. U mom slučaju poslužio je kao jedna od najvećih spisateljskih, duhovnih, životnih inspiracija, filozofski, kreativni guru, neko kome se i nakon mnoštva decenija književnog iskustva i učenja od mnogih velikana istinski divim. Pored mnoštva njegovih vanvremenskih pesama koje me neizmerno nadahnjuju (od recimo Mizantropa do Dostojevskog), pomenuo bih ovom prilikom samo 4 izvanvremenske pesme i njihov pun smisao, utisak i uticaj koji su ostavile na mene:

1. Go All The Way ili pak Roll The Dice (Idi do kraja ili Baci kocku), koja mi govori kroz vreme na vlastitom, trnovitom putu ka sebi, suštini svega da moram istinski verovati i biti spreman na neizvestan put da bi doživeo nagradu, baš kao u kockanju. Možda najmoćnija pesma i poruka života koja kaže da ništa ne počinjem ako ne želim ići do kraja – uprkos svemu, svim teškoćama i padovima, visini cene.

2. The Laughing Heart (Srce koje se smeje), koja me upućuje da izbegavam kroz život uticaj spoljnih pritisaka (tzv. mišljenje većine) i društvenih očekivanja. Pesma koja mi govori da negde, na kraju tunela, svih muka ipak postoji svetlost.

3. Style (Stil), koji je odgovor na sve, mudrost koja me naučila da moram pronaći svoj jedinstveni glas i način izražavanja, ne dopustiti da moj stil bude pod pogubnim uticajem spoljašnjih očekivanja i mišljenja drugih.

4. Bluebird (Plava ptica), verovatno najlepša i najdublja pesma mog književnog uzora – Charlesa Bukowskog (poetična slika čoveka i umetnika estetike ružnog, Bukowskog, kakvog smo veoma teško mogli nazreti iza svih onih grubosti i ispada, ogoljenog i sirovog stila po kojem će ga većina pamtiti – zanemarujući njegovu lirsku, romantičniju stranu, unutrašnju lepotu dok svako živ spava), suva esencija svih mojih umetničkih stremljenja, najdublja moja potreba kao pisca i čoveka da sačuvam od svih onu najplemenitiju, najlepšu emociju u svom srcu od drugih, zlonamernih, pogubnih znatiželjnika.

Živeći na periferiji društva, Charles Bukowski iskovao je brutalno iskren pesnički glas. Uzaludnost i besmislenost većine ljudskih nastojanja spojena s očajem i suštinskom samoćom pojedinca konstante su koje jačaju njegov  nihilizam. Trik je, sugerisao je, nastaviti kad sve izgleda tako strašno da nema smisla nastaviti... Suočite se sa zidom i samo to rešite... Suočavanje sa samim sobom, nasamo. Upravo ta vrsta hrabrosti i stoicizma govori o kanonu Bukowskog. Nije bio ni akademski pesnik ni narodni pesnik, nego samo osobeni, samosvesni pesnik koji je svojim zanatom sebi osiguravao opstanak. Dela Bukowskog karakteriše jednostavan stil, opisujući surovu stvarnost postojanja, pokrećući teme poput alkoholizma, zavisnosti, autentičnosti, ispunjenosti, siromaštva, ljubavi ili tuge. On deli specifičan buntovnički i nekonvencionalni duh, propitujući društvene norme i pomičući granice sirove autentičnosti. Osim toga, nije se bojao suočavanja s mračnijim aspektima života, ljudskim uvetima i prekoračenjem ovlašćenja. 

Nijesam prestao da mislim na tebe,
Volio bih ti ovo reći.
Želio bih ti napisati da bih se želio vratiti,
da mi nedostaješ
i da mislim na tebe.
Ali ne tražim te.
Čak ti i ne pišem.
Ne znam kako si.
Nedostaje mi da to znam.
Imaš li planove?
Jesi li se danas nasmiješila?
O čemu si sanjala?
Da li si se odjavila?
Gde ideš?
Imaš li snove?
Jesi li jela?
Htio bih te pronaći.
Ali ja nemam snage.
I nemaš ni ti.
I onda uzalud čekamo.
Razmislimo o tome.
I zapamti me.
I zapamti da mislim na tebe,
da, ne znaš,
ali ja živim svaki dan,
ono što pišem, pišem o tebi.
I zapamtii da su potraga i razmišljanje dvije različite stvari.
I mislim na tebe
Ali ne tražim te.

Charlesa Bukowskog često se povezuje s književnim pokretom Prljavi realizam i smatra se jednim od najuticajnijih pesnika 20. stoleća. Njegov stil pisanja, obeležen odbacivanjem tradicionalnih pesničkih konvencija, učinio ga je pionirom pristupačnijeg i srodnijeg oblika poezije koja se dotiče surove stvarnosti života. A ta sirova iskrenost i autentičnost nešto je što odjekuje kod mnogih čitaoca. Iako je Bukowski bio daleko od savršenog primera moralnog života, njegova dela odražavaju duboko razumevanje ljudske prirode i slavljenje ljudskog duha u svim njegovim manama. Njegova sposobnost da uhvati suštinu svakodnevnog života i prezentuje je bez pardona ostavila je trajan uticaj na modernu poeziju. A dela ovako otpornog Bukowskog nude razne životne lekcije koje možemo usvojiti, poput prihvaćanja autentičnosti i jedinstvenosti, sleđenja strasti, nepristajanja na život lišen smisla ili ispunjenja te prihvatanja nesavršenosti i snage vere u sebe.

Probudio sam se suha grla i vidio da je paprat mrtva
biljke u loncima žute kao kukuruz;
ostavila me žena
i prazne me boce kao iskrvarena tjelesa
okruživahu svojom neupotrebljivošću;
ipak, sunce je još bilo snažno,
i ceduljica moje gazdarice provirivaše ispod vrata
nenametljivim žutilom; sad bi izvrsno došao
kakav dobar komedijaš staroga kova, lakrdijaš
s vicevima o besmislenu bolu, besmislenu
jer je tu, postoji i ništa više;
pomno sam se obrijao starim žiletom
čovjek koji je jednom bio mlad i koga se
smatralo genijem; ali
takva je tragedija lišća,
mrtva paprat, mrtve biljke;
izišao sam u mračni hodnik
gdje je stajala gazdarica
proklinjući odlučno,
šaljući me k vragu,
mašući svojim debelim oznojenim rukama
i vičući
vičući zahtijevala stanarinu
jer nas je svijet izdao
oboje.

Njegov imidž žestokog momka bio je manje pozerski nego samozaštitnički. Oseća se da je bio idealista nagrižen zubom vremena, izmoren političkim izdajama, prilično zgrožen ispraznošću američke levice i savremenih američkih pisaca koji kao da igraju na sigurno i proizvode bledu prozu i besmisleno tajanstvenu poeziju. Zanimljivo je da u njegovim najboljim pesmama ličnost žestokog momka nestaje i otkriva se osetljivi pesnik koji je odlučio usvojiti divljačku hrabrost. Jasno je da je poznavao stvarnost prljave strane života; njegova poezija vrvi grotesknim i prljavim slikama; ali za razliku od onih koji bi pisali kako bi se reformisali, Bukowski je bio zadovoljan uhvatiti patos i sirovost ulica. Njegove prve četiri knjige na pravi način privikavaju čitaoca na njegovu dvojaku viziju - njegovu sirovost i njegovu saosećajnost. One takođe otkrivaju rizike svojstvene ovoj vrsti lične, reportažne poezije. U najboljem slučaju, spajao je naizgled neskladne elemente kako bi čitaoca uronio u nadrealni krajolik. U najgorem slučaju, podlegao je samosažaljenju, zaglavljen u vlastitoj svetovnoj stvarnosti.

nekada

smo bili mladi
za ovom mašinom…
pili
pušili
kucali

bilo je to
najlepše
čudesno
vreme

i sad je

osim što sada
umesto
da idemo u susret
vremenu
ono ide u susret
nama

čineći da se svaka reč
utiskuje
u papir

jasno

brzo

teško

ispunjavajući
prostor
koji se zatvara.

Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije. Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana... Cvet, pesnica i zverski jauk je najdoslednije izrađena od njegove prve četiri knjige i uključuje jednu od njegovih najpoznatijih pesama, Blizanci, koja transformiše njegovo dugotrajno neprijateljstvo prema ocu u transcendentnu izjavu o zajedničkoj ljudskosti i smrtnosti. Pesma je prepuna antitetičkih slika (slika koje odražavaju suprotnosti): Izgledali smo potpuno jednako, mogli smo biti blizanci... imao je svoje lukovice na ekranu spremne za sadnju dok sam ja ležao s kurvom iz 3. ulice. Njegovu vlastitu ambivalentnost sugeriše slika strašila koju je predstavio kad je shvatio: Ne mogu ga održati na životu bez obzira koliko se mrzili. Dakle, on stoji, takođe čeka da umre. Čitano zajedno s Sasvim žutim cvećem, Blizanci uspostavljaju jedan od dominantnih motiva u delu Bukowskog - prolaznu prirodu života i preteranu važnost koju ljudska bića pridaju efemeri. Ove pesme imaju kadencu nadolazeće katastrofe. Počevši s Deset lavova i smak sveta, Bukowski je prešao iz ovozemaljskog u apokaliptično bez prestanka; stvorio je stajalište koje je i ironično i sentimentalno dok je razmišljao o ceni bezbrižnog tempa modernog života. 

 Nije bilo šporeta

pa smo potapali konzerve pasulja

u vrelu vodu u lavabou

i čitali smo nedeljne novine

ponedeljkom

vadeći ih iz kanti za đubre

ali nekako smo nalazili

pare za vino i kiriju.

Novac je stizao sa ulica

iz zalagaonica, niotkuda,

i važna je bila samo nova boca.

Pili smo i pevali i tukli se,

lazili i izlazili iz

ćelija za pijance

iz saobraćajnih udesa i bolnica,

dizali smo barikade

između nas i policije

i ostali stanari su nas mrzeli

a nastavnik nas je plašio

i to je trajalo i trajalo

i bilo je to možda

najlepše vreme

u mom životu

    U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po

sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici

i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:

,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.

Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:

,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.

I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša

doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)

ali

kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to

i sipao novo piće, jer,

na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.

Osim toga, imala je možda najbolji par nogu

koji sam ikad video,

na tim visokim štiklama, ti nežni

članci i prelepa kolena što svetlucaju u

zadimljenom pijanom svetlu.

Pomogla mi je kroz neka od najgorih vremena, i da je

sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha

znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak

uopšte nije bilo stvarno

Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza. Poezija je postala njegova fatalna ljubav, zamena za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao stvaran, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje.

U svetu Bukowskog bilo je moguće gotovo sve. Iako je potencijal za nasilje uvek bio prisutan, prkosio je logici. Njegov je bio duh farse. Stalno je izazivao obrise stvarnosti. Koristio je farsičnu dijalektiku kako bi spojio bizarno i svakodnevno; upotrebio je brutalno potkopavanje, kao u Ljubav je komad papira rastrgan na komadiće, u kojem su brod izvan kontrole i žena koju drugi servisira lišeni značaja, dok je zabrinjavajuća mačka uzdignuta na središnje mesto. Usredsredivši se na mačku i posuđe s cvećem i vinovom lozom naslikano na njima, Bukowski je potcenio svoju teskobu. Slično, u Ne mogu podneti suze, stražar ubija ranjenu gusku jer je ptica plakala, a ja ne mogu podneti suze. Takođe je evidentno u ovom prvom svesku pesama Charlesa Bukowskog opravdanje za bezosećajni mačizam kao odbranu od laži ljubavi; utemeljio je svoju argumentaciju proževši svoje pesme bezbrojnim oksimoronima koji su preuređivali putokaze stvarnosti. U pesmi Soiree boca postaje patuljak koji čeka da izgrebe moje molitve, a u Njegova žena, slikarka autobus postaje ludilo izniklo iz vijugave linije; govorio je o sunčevoj svetlosti kao laži i tržnicama koje mirišu na cipele i gole dečake odevene. Soiree takođe najavljuje nemogućnost održanja veze; Jesam li ti ikada rekao hvata tragikomičan element ljubavi. Neizbežan zaključak iz ove palete je da je ljubav uzaludna, dvolična ili, u najboljem slučaju, zasnovana na uzajamnim ustupcima. To objašnjava čestu grubost u radu Bukowskog, što je već bilo vidljivo u Bez optužbe. Longshot Poems for Broke Players sadrži nekoliko pesama koje opravdavaju egzistencijalizam i majstorstvo koje je Bukowski pokazao u svom prvom svesku. Stanje svetskih stvari kroz prozor trećeg sprata, na primer, stapa u suštini voajersko gledište s razmišljanjima o svetu preplavljenom nuklearnim oružjem. Ton mu je blag, a kontrapunkt sugeriše mogućnost opstanka. Čini se da je preživljavanje stvar perspektive, poenta koja se snažno ponavlja u Tragediji lišća, koja utelovljuje uverenje Bukowskog da je ono što je potrebno biti dobar komičar, starinski stil, šaljivdžija s šalama na apsurdnu bol; bol kao apsurd jer postoji. Završava empatičnom identifikacijom s gazdaricom jer svet nas je oboje izneverio.

Svi smo živeli zajedno

u jednoj kućici

u centru Los Anđelesa

žena je tada bila u krevetu

sa mnom

a veliki pas

pored kreveta

i dok su njih dvoje spavali

slušao sam kako dišu

i mislio: oni zavise od mene.

Kako je to čudno

I mada bi neki

kritičari nazvali ovu pesmu

običnom

meni je zaista draga

U ovoj sobi

sati ljubavi

još bacaju senke.

Kada si otišla

uzela si

gotovo sve.

Klečim u noćima

pred tigrovima

koji me ne puštaju.

To što si bila

neće se ponoviti.

Tigrovi su me našli

i nije me briga

Neki od kerova što spavaju noćas

moraju da sanjaju o kostima

Večito si psovala kad popiješ,

kosa ti je opadala a ti

htela da eksplodiraš

od onog što te mučilo:

od trulih sećanja na

trulu prošlost i

na kraju si

pobegla od njih u smrt

i ostavila me sa trulom sadašnjicom

Bila si jedina koja je shvatala

uzaludnost našeg života;

Džejn, tebe je ubilo to

što si previše znala.

Dižem piće

za tvoje kosti

o kojima

ovaj ker

još uvek sanja

Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, često sarkastičan, ironičan, gotovo brutalan i neizdrživo iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, duhovnoj praznini, bezidejnosti, lažima i materijalističkim vrednostima pukog konzumerizma.

Stil pisanja se ne razvija samo metodom, on se razvija osećajem, to je poput polaganja slikarske četkice na platno na određeni način, a ako ne živite putem snage i protoka, stil nestaje. Imate stil pisanja, bez obzira da li tek započinjete ili pišete godinama. Jedina razlika je u tome što svoj stil usavršavate s vremenom i vežbom. Imate svoj način stavljanja reči na stranicu. Različitih je stilova koliko i ljudi, možda ćak i više.

Jezik ulice, onaj sirovi beat sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera starog pokvarenjaka plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, dvoličnu, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj duboko proživljenoj praznini, zlobi i gluposti. Stekavši priznanje iz ranih knjiga, Bukowski je krenuo sigurnijim smerom. It Catches My Heart in His Hand izdvaja neke od najboljih pesama iz ranih knjiga i dodaje mnogo novih komada. U ovom delu Bukowski se narugao vlastitom nekadašnjem samosažaljenju i transformisao ga u književno sredstvo kojim dokumentuje prolazak vremena, kao u Starom pesniku i Utrci. Opasnost od posvećivanja umetnosti dobija lakši pristup u Govornicima, koji su i kritika umetnosti radi umetnosti i odricanje od onih koji bi se skrivali iza apstrakcije i pretvaranja. 

Čuvaj se propovednika
Čuvaj se znalaca
Čuvaj se onih što stalno knjige čitaju
Čuvaj se onih što siromaštvo preziru
Ili se njime ponose
Čuvaj se brzih na hvalu
Jer očekuju da im se ona vrati
Čuvaj se lakih na cenzuru
Oni se plaše onog što ne znaju
Čuvaj se onih što stalno gomilu traže
Jer sami ništa nisu
Čuvaj se prosečnog čoveka, prosečne žene
Čuvaj se njihove ljubavi, njihova ljubav je prosečna
Traži prosek.

Ali u njihovoj mržnji ima genijalnosti
U njihovoj mržnji, ima je dovoljno da te ubije
Da ubije bilo koga
Ne tražeći samoću
Ne razumevajući samoću
Pokušaće da unište bilo šta
Što se razlikuje od njihovog
Nesposobni da stvore umetnost
Neće razumeti umetnost
Smatraće svoju stvaralačku manjkavost
Tek manjkavošću sveta
Nesposobni da potpuno vole
Smatraće tvoju ljubav nepotpunom
A onda će te zamrzeti
I njihova mržnja biće savršena

Kao blistavi dijamant
Kao nož
Kao planina
Kao tigar
Kao kukuta

Njihova vrhunska umetnost.

Umetnička distanca još je očitija u Raspelu u smrtonosnoj ruci, koja se bavi ponovno probuđenim sećanjima, čulima umrtvljenim svakodnevnim svetom i stvarnim suočavanjima sa smrću. U Sunflower i Fuzz, na primer, Bukowski je utišao svoj lični glas kako bi univerzalizovao vlastitu teskobu; često se činilo, kao u Travi, da posmatra samog sebe. Svakodnevni svet, provincija malih ljudi sa srećom i glavom pojavljuje se kao smrtonosna u Kulama mitraljeza i satovima i Nešto za bahate, časne sestre, trgovce mešovitom robom i vas. Bukowski je jednako prezirao goveđi mentalitet masa i grupno mišljenje kontrakulture. U Ovom se uzdigao iznad svih propisa i postao vlastita merna jedinica. Njegov stav je usamljenik, koji traži zadovoljstva tamo gde ih nalazi i ne pokorava se nikome. Njegov prezir prema svemu što je prosečno postaje očitiji u jednoj pesmi, The Genius of the Crowd(Genije gomile), koja pesnika upozorava da izbegava profani uticaj kulture. Odvažnije od bilo koje prethodne pesme, ona razotkriva prezir Bukowskog prema masama i tvrdi da ima dovoljno izdaje, mržnje, nasilja, apsurda u prosečnom ljudskom biću da opskrbi bilo koju vojsku u bilo koji dan. Ovo je pojačano sugestijom da je većina propovedanja dvolična, igra ogledala.

Stare sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih

Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra. Ipak sasvim drugačiji utisak stekao je Cold Dogs in the Courtyard,nad kojim je Bukowski dobio urednički nadzor. U predgovoru je objasnio da je odabrao one pesme za koje je smatrao da su neopravdano zanemarene. Ono što nastaje je kolekcija koju karakteriše gotovo nežna melanholija. Imbecilna noć, na primer, uspostavlja delikatnu ravnotežu s kojom je podnosio turobnu kadencu tame. Informacija ovih pesama je osećaj strahopoštovanja dok primećuje suglasje čuda prirode i ljudskih izuma, posebno vidljivo u Ništa se ne treba smejati. Ovo je složeno dirljivo sučeljavanje supstancijalnog i efemernog, kao u Postojanju, pesmi izgrađenoj oko pošte i preterane važnosti koja se pridaje mrtvim slovima. Do vremena kada su se pojavili At Terror Street i Agony Way, Bukowski je očito povratio umetničku kontrolu; glasnoću samosažaljenja zamenjuje ruganjem sebi. Iako je nastavio istraživati ​​stanje onih koji su bili uhvaćeni pod tehnokratskim udarom, činio je to simboličnije i s većom lakoćom. U Crvenoj i zlatnoj boji on shvata sreću i umetnost kao čuda protiv lukavih hirova šefova, ratova i vremena. Opstanak se osigurava samo igranjem protiv izgleda, uvek iznova sugeriše. Oni koji odustanu od dobre borbe ili nikad ne počnu, implicirao je u Ponovnom okupljanju, mogu se dodvoriti, ali nikada stvarno ne žive.

    Sedim iza spuštenih roletni u zasedi

dok ambiciozni ljudi s novim kolima i

novim plavušama

vladaju ulicama.

Sedim u iznajmljenoj sobi

rezbarim drvenu pušku

crtam gole žene

bikove

ljubavne poze

starce

dečjim bojicama

po zidovima.

Na svakom od nas je da živi

kako god zna i ume

dok nas generali, doktori, policajci

opominju i mrcvare

 Vi

bez lica

bez ikakvog lica

što se smejete ničemu –

samo da vam kažem

pio sam u sobama za bednike

s imbecilnim pijancima

čiji je razlog bio jači

u čijim je očima još bilo svetlosti

čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,

i kad bi svanulo

bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,

bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,

legali smo na naše postelje i dizali se

u kasna popodneva

kao milioneri

Objava A Bukowski Sampler 1969. nagovestila je novu umetničku promenu. Na nešto manje od osamdeset stranica, Doug Blazek sakupio je neke od najboljih dela Bukowskog. Njegov izbor, prilično reprezentativan koji omogućuje da se u potpunosti okusi Bukowski, takođe uključuje urednikov uvod, pismo Bukowskog i nekoliko počasti poštovaoca njegovog dela. Objavljen otprilike šest meseci nakon Notes of a Dirty Old Man, knjiga je bila usmerena na sve veću publiku Bukowskog i rastuću kontrakulturu. Dok Days Run Away Like Wild Horses over the Hills ponovno bira pesme iz ranih knjiga, većina je pesama nova i sveža. Budući da je knjiga posvećena Jane, nije iznenađujuće da je smrt lajtmotiv. Ono što iznenađuje je gotovo senzualan ton. U nekoliko pesama upućenih Jane, može se osetiti i dubina ljubavi Bukowskog i teskoba koju je uzrokovala njezina smrt. Iako postoje obavezni izveštaji o njegovom bludu i ženskarenju, oni blede pred njegovim elegijama Jane i njegovim spominjanjem Frances i Marine. Njegov stav je sadržan u Rađanju, gde je muška dominacija prigušena malim ženskim stvarima i draguljima.

Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek

totalno van koloseka u ovom svetu.

Jedva da sam jeo, samo su me vino i

klasična muzika

držali u životu.

Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao

zbunjeni pacov.

Ne sećam se više kako sam dolazio do para,

ali sećam se radnje s pločama

gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.

Kupujući poneku ploču i

stalno ih menjajući

vremenom sam odslušao skoro sve

ploče klasične muzike u toj radnji.

Ali kako sam uglavnom bio bez para

često sam bio primoran da puštam te dve ploče

koje imam

ponovo i ponovo i ponovo.

Pio sam i slušao

dok svaka nota i muzička fraza

sa tih ploča nije postala deo mene

zauvek.

Sada

decenijama kasnije

ponekad čujem

neku od tih meni bliskih ploča

na radiju –

isti dirigent, isti orkestar –

momentalno pojačavam ton

i s ljubavlju se sećam tog dalekog

melanholičnog vremena...

U mojim najgorim danima

na klupama u parku

u zatvorima

ili živeći sa kurvama

uvek sam imao određeno zadovoljstvo –

ne bih to nazvao srećom –

pre je to bila unutrašnja ravnoteža

prilagodljiva svemu što se dešavalo

Važno je

koliko si dobar

u hodanju kroz vatru

Jedna od najpoznatijih pesama Čarlsa Bukovskog jeste Plava ptica, objavljena 1992. godine u zbirci pesama pod nazivom Poslednja noć pesama na zemlji. U središtu pesme je jedna od najdublje ukorenjenih ljudskih emocija, ranjivost, kao i potreba čoveka da ono najnežnije i najvrednije sačuva duboko u sebi. Gotovo lirski, romantičarski ugođaj provejava stihovima ove veoma osećajne pesme, senzibilitet koji je neprepoznatljiv i nestvarno drugačiji u odnosu na ogoljenu, sirovu estetiku, estetiku ružnog koja je u bitničkom maniru stvorila većinu pesama i proznih dela Bukovskog – buntovnika s razlogom.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom hodanja kroz vatru dovodi do kraja – tamo gde je čovek sam sa bogovima i gde noći gore u plamenu. Pesma Roll the dice (ili Go all the way) (moj apsolutni favorit, uz Plavu pticu i Dostojevskog) Charlesa Bukowskog jedna je od najemotivnijih pesama u američkoj istoriji.

Genijalnost bi mogla biti sposobnost da se na jednostavan način kaže duboka stvar ili čak na najjednostvaniji način. Ne pokušavaj biti neko ko nisi. Ako vam je dosadno raditi na nečemu, prestanite raditi na tome. Revidiram vlastite pesme, ali ne previše. Sledeći dan prekucam pesmu i automatski napravim promenu ili dve, ispustim redak ili napravim dva retka u jedan ili jedan redak u dva, takve stvari.

Još jedna od monumentalnih, besmrtnih pesama Bukowskog – pesma Stil, promišlja o važnosti individualnosti čoveka. On nas podstiče da hrabro pronađemo svoj jedinstveni glas i način izražavanja. Poziva pojedince da prigrle svoj stil i da ne budu pod uticajem tuđih očekivanja i nametnutih mišljenja. Bukowski istražuje pojam stila i njegovu važnost. On predstavlja stil kao sredstvo pristupa i pretvaranja svakodnevnih aktivnosti u umetnost. Henk (Henry Chinaski) sugeriše da usvajanje jedinstvenog pristupa i načina obavljanja stvari može poboljšati čak i najobičnije ili najopasnije zadatke. Potom implicira da je stil retka kvaliteta koju poseduje malo pojedinaca. Duhovito, sugeriše da je video pse s više stila od muškaraca, iako mnogi psi nemaju stila. Buk donosi primere pojedinaca kroz povest koji su u svom delovanju iskazivali stil, poput Hemingwaya, Jovanke Orleanke ili Isusa... Kraj ove pesme naglašava suštinu prirodnosti i individualnosti opisujući konačnu sliku nekoga ko go izlazi iz kupaonice ne primećujući prisutnost druge osobe. Bukowski veoma često naglašava važnost individualnosti i posedovanja jedinstvenih kvaliteta. U Stilu on sugeriše da se pravi stil ne tiče društvenih normi. Charles ističe retkost pravog stila, raznolikost njegovih manifestacija i sposobnost da životu daju osećaj jedinstvenosti i lepote.

Style

style is the answer to everything --
a fresh way to approach a dull or a
dangerous thing.
to do a dull thing with style
is preferable to doing a dangerous thing
without it.

Joan of Arc had style
John the Baptist
Christ
Socrates
Caesar,
Garcia Lorca.

style is the difference,
a way of doing,
a way of being done.

6 herons standing quietly in a pool of water
or you walking out of the bathroom naked
without seeing
me.

Stil

stil je odgovor na sve –

svež način da se pristupi dosadnom

ili  opasnoj stvari.

da uradi dosadnu stvar sa stilom

je bolje nego raditi opasnu stvar bez stila.

Jovanka Orleanka je imala stila

Jovan Krstitelj

Hrist

Sokrat

Cezar,

Garcia Lorca.

Stil je razlika,

način rada,

način na koji se radi.

6 čaplji mirno stoje u lokvi vode

ili izlazite iz kupatila goli

ne videvši me.

           Tokom 1950-60-ih godina dvadesetog veka ljudi su krenuli putem da budu drugačiji. Bez obzira na to je li to značilo slušati različitu muziku, različito se odevati, ponašati, ophoditi prema sebi i drugima ili prosto imati dugu kosu, svaka pesma tog vremena govorila je ljudima da ako nešto nameravaju da teraju to do kraja (kao i stihovi iz Baci kocku Bukovskog: ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ), inače nema smisla to činiti. Biti drugačiji nešto je što se ne može učiniti ako niste spremni ići do kraja. Bukowski daje snažnu izjavu govoreći učini to, učini to, učini to, učini to.

Muškarci zovu i pitaju me.
Zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

Ponekad sam pisac, kažem,
ali najčešće ništa ne radim.

Čujte, pitaju me, sviđa mi se to
što pišete – imate li nešto protiv
da navratim sa desetak piva?

Možete ih donijeti, kažem im,
ali pod uslovom da vi ne ulazite…

A kada me pozovu žene, ja im kažem:
O, da – pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

Glupo se osjećam što vas zovem, kažu,
i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

Ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

Neće vam smetati?!!

I one stižu,
zgodne žene,
uzornog uma,
tijela
i oka.

Često ne bude seksa,
ali navikao sam na to
jer dobro je,
jako je dobro samo ih gledati –
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

Za čovjeka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku,
barem dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosječan muškarac.

Naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pjesme
ali inspiracija je bar tu.

Jedna od najpopularnijih i nadahnutijih pesama Bukowskog je upravo pomenuta - Baci kocku (Roll The Dice) ili Go All The Way (Idi do kraja). U ovoj pesmi on podstiče čitaoce na rizik jer težnja za slobodom i snovi nadmašuju njezine posledice, poput patnje i poniženja. Sam naslov se odnosi na kockanje, sport u kojem će mnogi verovatno izgubiti... ali uz hrabrost, iskrenu (bez imalo straha) veru u sebe moraće pokušati – bez obzira na mogući, verovatni poraz, gubitak...  Bukowski nas savetuje da ne idemo sigurnim putem i zadovoljimo se udobnim (konformističkim), stabilnim i predvidljivim životom. Pravo ispunjenje može se postići samo preduzimanjem hrabrih radnji. Jedna od najsnažnijih rečenica koja najviše odjekuje kod ljudi je prva: Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja. U suprotnom, nemoj ni da počinješ. To je zapravo suština poetike Charlesa Bukowskog, u kojoj je utvrdio da su posledice prolaženja utabanim stazama i konvencionalnim rutama neispunjavajuće i ograničavajuće. Motivacionim stihovima ove božanstvene pesme Bukowski (koji je živeo kao autsajder) nadahnjuje ljude da prevladaju vlastite strahove (kao i da propitaju društvene norme kako bi pronašli, osvojili pravu slobodu) i prihvate neizvesnost s velikom dozom odlučnosti. Treba iskoristiti svaku priliku (bez obzira na cenu) radi postizanja lične sreće i ispunjenja (pre svega duše i srca).

    Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

U suprotnom, nemoj ni da počinješ.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

To može da znači gubljenje devojaka,

žena, rodbine, poslova i možda razuma.

Teraj do kraja.

To može da znači 3-4 dana bez hrane,

to može da znači smrzavanje

na klupi u parku,

to može da znači zatvor,

to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.

Izolacija je dar,

svi drugi su test tvoje istrajnosti

koliko zaista želiš da učiniš.

I učinićeš to

uprkos odbacivanju i nikakvim šansama

i to će biti bolje od bilo čega

što možeš da zamisliš.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

Ne postoji osećanje nalik na to.

Bićeš sam sa bogovima

i noći će goreti u plamenu.

Učini to, učini, učini, učini

do kraja, do kraja.

Vozićeš život pravo do savršenog smeha,

što je jedina dobra borba ovde

Još jedna inspirativna i osnažujuća pesma Bukowskog je The Laughing Heart(Srce koje se smeje), u kojoj on, kao i u Roll The Dice, podstiče čitaoce da prihvate život pod vlastitim uslovima i odupru se konformizmu. Pesma započinje snažnim stihovima, pozivajući nas da izbegnemo uticaj vanjskih pritisaka i društvenih očekivanja. Ova snažna pesma govori o tome da ne završimo u nenadahnutoj egzistenciji i da aktivno tražimo prilike da pobegnemo od trke pacova, kao i da težimo vlastitom duhovnom rastu i slobodi. Motivaciona poruka Srca koje se smeje podstiče nas da prihvatimo prilike čak i u mračnim vremenima poput našeg. Stihom – Negde ima svetla Bukowski sugeriše da će se prilike uvek pojavljivati, a te šanse koje nudi svemir ili bogovi mogu se pojaviti u različitim oblicima. Naš zadatak je aktivno tražiti i prepoznavati prilike. Nakon prepoznavanja, moramo ih zgrabiti bez oklevanja jer to može pobediti ograničenja naših života i omogućiti nam da iskusimo osećaj pobede nad neizbežnošću naše smrtnosti. Henk naglašava važnost optimizma jer čak i u teškim vremenima može postojati mala iskra nade i svetla koja nas može voditi prema ispunjenijem životu. Svest o prolaznoj prirodi čoveka i smrti u ovoj pesmi nije depresivna. Baš je suprotno. Bukowski je predstavlja kao nešto ohrabrujuće za savladavanje prepreka i posedovanje osobina koje nam omogućuju da živimo po svojim uslovima i težimo onome što je autentično. Poruka koju ova pesma nosi je puna nade. Čak i ako ne možemo puno učiniti po pitanju našeg ovozemaljskog postojanja i smrti, možemo bar pobediti smrt našim životima...

Srce koje se smije
The laughing heart

Tvoj život je tvoj život
Your life is your life

Ne dopustite da bude batinano u vlažnu podložnost
Don’t let it be clubbed into dank submission

Budite na oprezu, izlaza ima
Be on the watch there are ways out

Negdje ima svjetla
There is light somewhere

Možda nije puno svjetla
It may not be much light

Ali pobjeđuje tamu
But it beats the darkness

Ali pobjeđuje tamu
But it beats the darkness

Pripazati
Be on the watch

Bogovi će vam ponuditi šanse da ih upoznate
The gods will offer you chances know them

Uzmi ih ne možeš pobijediti smrt osim tebe
Take them you can’t beat death but you

Može pobijediti smrt u životu
Can beat death in life

Ponekad, a što češće ti
Sometimes, and the more often you

Naučite to činiti što će više svjetla biti
Learn to do it the more light there will be

Tvoj život je tvoj život
Your life is your life

Znaj da si divan dok ga imaš
Know it while you have it you are marvellous

Bogovi čekaju da uživaju u vama
The gods wait to delight in you

To je ljepota
That's the beauty

 

A tamo, s druge strane, uz vino i klasičnu muziku, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ZABAVI JE KRAJ.

    Samo su biljke i životinje

pravi drugari.

Pijem za njih i sa njima.

Oni čekaju dok punim

njihove čaše

 Pre nego što je zabavi došao kraj, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Onda je pronašao  utočište u Los Anđelesu – L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta.

PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA

Idi na Tibet.

Jaši kamilu.
Čitaj Bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki.
Pretplati se na Saturday Evening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Njegova kasnija poezija je ustrajnije autobiografska i finije izbrušena od njegovih ranijih dela. Mnoge pesme, posebno u Ljubav je pas iz pakla, imaju fiktivne analogije u Ženama. Pesme se često čine kao da su samo presađene u (ili iz) romana. Slično tome, nekoliko pesama u Dangling in the Tournefortia odgovara Shakespeare Never Did This, a druge jasno otkrivaju uticaj preseljenja Bukowskog u San Pedro - poteza koji nije ublažio njegovu perspektivu.

Glupi,
Isuse Hriste,
neki su ljudi toliko glupi
da ih možeš čuti kako
prskaju u svojoj gluposti.

Želim
pobeći i sakriti se
želim
pobeći od njihove obuzimajuće
ništavosti.

Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu.

Mizantrop

Optužen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate već.
večito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.

ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima
od mene.
većina ljudi teško da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapažanja.
pretvaraju mi
život u zev.

tražite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim
ili ubijem.
samo hoću da se
sklonim.

samo kada sam
sam
osećam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.

atinska ruina.

stari klošar.

bubašvaba u
katedrali.

dobro vino.

duhovni razgovori sa
madam smrt.

san o zlatnim
vetrenjačama.

udisanje
života.

uzvišeno zatočeništvo.

nežni zidovi.

ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene
mizantropa
onda to i
jesam

do koske,
rado.

sada

ovde

noćas
sutra
dogodine

sam sa
samoćom

konačno.

Pesme Charlesa Bukowskog najbolje se cene ne kao pojedinačni verbalni artefakti, već kao trajni, najbolji delovi priče o njegovim istinskim pustolovinama, poput stripa ili filmskog serijala. One su snažno pripovedačke, crpeći snagu iz beskrajne ponude anegdota koje obično uključuju barove, konjske trke, devojke ili bilo koju njihovu permutaciju. Slobodni stih Bukowskog doista je niz rečenica razbijenih u dugačku, usku kolonu, kratki redovi daju utisak brzine i sažetosti čak i kad je jezik sentimentalan ili klišeizira. Alkohol je bio njegovo pogonsko gorivo, kao što je to često bio i predmet njegovih poetskih eksplozija: Mislim da nisam napisao pesmu kad sam bio potpuno trezan.

ZA DŽEJN

225 dana pod travom
i znaš više od mene.
Odavno su ti uzeli svu krv
suva si pritka u korpi.
Tako li to biva?
U ovoj sobi
sati ljubavi
još bacaju senke.

Kada si otišla
uzela si gotovo sve.
Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.

To što si bila
neće se ponoviti.
Tigrovi su me našli
i nije me briga.

Kao jedan od najplodnijih i najpoznatijih underground pesnika, Bukowski je svoj uspeh zahvalio autentičnosti svog glasa. Čak i slučajni susret s njegovim radom otkriva nedostatak pretvaranja i odbijanje povlađivanja kritičarima. Odbijao je batine; kao što je sugerisao u Poslednjoj generaciji, širokoj pesmi, možda je teže biti genije s porastom broja izdavača i pisaca, ali vredi pokušati. Previše je neopevanih likova nečastive parade i previše pesama koje zahtevaju da budu napisane. Njegova bahatost nije ništa manje nego njegov stil slobodne forme predstavljala svojevrsni manifest. Američka je poezija dugo bila oprezna i preterano tajanstvena, čime je isključila velik deo potencijalne pesničke publike i širok raspon tema i osećanja. Piće, žestoka ljubav i konjske trke, iako se uopšteno ne vide kao poetske teme, dominiraju opusom Bukowskog. Njegova grubost, koja je oslabila neka od njegovih dela, bila je u njegovim najboljim delima nadopunjena osetljivim razumevanjem rubova društva. Ispod površine, maske grubosti naslućuje se čovek koji nije navikao na ljubav i prilično je se bojao; čovek koji je istovremeno prezirao i aplaudirao masama zbog vlastitog ambivalentnog samopoimanja.

 

SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse, čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana –
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

 

by Dragan Uzelac, bluebird