TRAIL OF TEARS(STAZA SUZA) - zavođenje demo(n)kratije na američki način

 

TRAIL OF TEARS(STAZA SUZA) - zavođenje demo(n)kratije na američki način

 

Od ranih kolonijalnih vremena evropska politika je imala za cilj da od indijanskih plemena dobije teritorije na osnovu zvaničnih ugovora. Oko 370 ugovora potpisano je između 1787. i 1871., ali je većina prekršena, izmenjena ili ignorisana pošto je zemlja bila sve otvorenija za naseljavanje belaca.

Indijananci su se pomerali sve dublje ka zapadu, da bi Uredba o preseljenju Indijanaca, usvojena 1830. omogućila predsedniku SAD da ih preseli u indijanske rezervate. Doseljenici, tragači za zlatom i železnica rasparčavali su plemenske teritorije uzrokujući ratne sukobe. I ne samo to.

Rođen sam u preriji gde vetar duva slobodno, gde nema ničega što bi prelamalo svetlost Sunca. Rođen sam tamo gde nema ograda i gde sve slobodno diše. Poznajem svaki potok i svako stablo između Rio Grandea i Arkanzasa. Lovio sam po toj zemlji. Živeo sam kao moji očevi pre mene i poput njih, živeo sam sretno.

Ten Bears (Parra-wa-samem), poglavica Yamparethka Comancha

Naseljavanjem belog čoveka u Americi dolazi do naglog uništavanja prirode. Uzaludna su bila upozorenja i apeli američkih starosedelaca. Vekovima kasnije, greh prošlosti stigao je na naplatu u vidu globalnih klimatskih promena i katastrofa u vidu razornih tornada, suše, poplava i zemljotresa koji tutnje modernom Amerikom.

Američki predsednik Endrju Džeksona (Andrew Jackson) potpisao je 1830. godine zakon o deportaciji pet velikih Indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takođe (suprotno ugovoru) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi  demokratski genocid, podržan od američkog Senata. Tako je na brutalan način overena priča koja je počela 1492. godine otkrićem Amerike (Indije?) od strane Evropljana, priča o konvikstadorima, misionarima i krvnicima koji su uništavali i pljačkali sve pred sobom, ubijajući  američke Indijance (pogrešno imenovane jednom od evropskih zabluda i laži) i oduzimajući njihovu rođenu zemlju. Tako je počeo krešendo, krvava završnica genocida nad jednim narodom i rasom, perfidna i cinična prevara, istorijom pobednika pretvorena u demokratski trijumf civilizacije i hrišćanstva, dobrobit za starosedeoce, tzv. divljake.

Pripremljen, razrađen i sproveden sarkastičnom brutalnošću taj zakon je imao za cilj običnu pljačku Indijanske zemlje, zemlje starosedeoca koji su tu živeli hiljadama godina, u skladu sa Bogom i Prirodom. Pet velikih Indijanskih plemena: Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterani su sa područja najplodnije zemlje, koja je obuhvatala teritoriju veličine Zapadne Evrope. Indijanci, a posebno pleme Čiroki (narod visoke kulture, koji je tada imao svoje pismo, novine i literaturu) nazvali su progon, tj. preseljenje Stazom Suza.

Lečio sam snagom koja je dolazila kroz mene. Naravno, nisam ja bio taj koji leči, bila je to snaga iz vanjskog sveta – vizije i ceremonije učinile su od mene samo prolaz kroz koji dolazi snaga dvonošcima. Da sam mislio da ja to sam činim, prolaz bi se zatvorio i nikakva snaga ne bi mogla proći. Tada bi sve što bih mogao učiniti bilo budalasto.

Black Elk, Oglala

Indijanci su bili proterani vojskom SAD sa svog vekovnog staništa, dovedeni su u sabirne logore, a onda pod pratnjom sprovedeni iz logora do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2000 km bili su i ubijani (samo Čirokija je stradalo preko 4000). Ispostavilo se vremenom, bila je to samo blažena pokazna vežba za sve nepokorne i nepodobne narode koji će se u budućnosti drznuti da se odupru blagodeti sile demokratije (vladavine naroda, ma šta to značilo ili ma gde to čudo postojalo), primer primene slobodarske tzv. hrišćanske kulture i uvod u priču o tome kako završavaju oni koji ugrožavaju američke interese diljem Univerzuma. Bio je to prećutni trijumf zla i licemerja, pogrom koji je gotovo uništio jedan narod. Od zla potpunog uništenja spasio ih je samo njihov izuzetno jak duh (njihov Veliki Duh, Wakan Tanka), kultura i bogata tradicija, usmeno prenošena sa kolena na koleno.

Evropski osvajači i kolonizatori su doneli i niz bolesti na koje Indijanci nisu bili otporni (ovom prilikom ne mislim na psihičke i mentalne!). Bile su to pre svega male boginje koje su epidemijski kosile starosedeoce. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim obolenjima i mentalnim poremećajima.Demokratskim preseljenjem, uvodom u genocid, počela je lagano, ali sigurno odumiranje i nestajanje čitavog jednog naroda i njegove civilizacije, civilizacije koja je pre svega vodila računa o Prirodi, Majci Zemlji i suživotu sa njima – vremenom su nestajali bizoni, divlji konji, šume, ostale životinje i biljke, pred naletima napredne civilizacije modernih varvara, konkvistadora i ubica. Počelo je doba života u rezervatima, prethodnici budućih koncentracionih logora. Ograđen, pregrađen i odvojen od vlastite slobodarske, lutalačke prirode, zaliven pošastima vatrene vode i boleština belog čoveka, Indijanac je počeo da vene i tiho se gasi, iznutra.

Belci su uvek pokušavali prisiliti Indijance da napuste svoj način života i da žive poput njih – da se bave zemljoradnjom i teško rade. Ali Indijanci nisu znali kako to činiti, a nisu to niti želeli. Da su Indijanci pokušali naterati belce da žive poput Indijanaca, belci bi se opirali, a tako je bilo i s mnogim Indijancima.

Big Eagle (Wamditanka), Santee Sioux

Na Grand river teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat Šest nacija u kome živi šest plemena Irokeza: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom „nagradila“ ih je britanska Kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, boreći se na strani Engleza. Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet, te je ovaj rezervat sveden na jedva 186 hektara, dok se recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara!!!

Na ovako brutalan podatak u šta je pretvoren život indijanskog slobodarskog naroda nakon upliva civilizacije, demokratije i kulture belaca, nadovezuju se još gore činjenice vezane za Indijance smeštene po rezervatima Kanade (ili SAD, svejedno): postali su narod sa najvećom stopom samoubistava, uvučeni u blagodeti kriminala, droge i alkohola, sa prosečnim životnim vekom od oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni (procenti se kreću i do stope od 90% nezaposlenih, konkurišući žestoko belim  indijancima Srbije, sklonim neobičnim rekordima) i žive od socijalne pomoći (koja je, uzgred, ipak neuporedivo veća od zvaničnih – potrošačkom korpom preživljavanja merenih primanja u pomenutoj zemlji bez granica, na rubu nestanka). Na kraju, nizom „suptilnih metoda genocida“ broj Indijanaca je danas sveden na podnošljivih oko 1% stanovništva SAD!.

Imaj snagu orlovih krila,
Veru i hrabrost da
Poletiš prema novim visinama
I mudrost svemira
Koja će te odvesti tamo.

 

I kada čovek pomisli da ništa gore nije moglo da zadesi Indijance, starosedelački narod Amerike, čiju zemlju je oteo beli šljam hrišćanske Evrope (pritom naravno ne mislim na iskrene, istinske i milosrdne Hrišćane!), demokrate, misionari i mirotvorci koji su ubijali, varali, palili i silovali sve na šta su naišli tokom gotovo četiri veka pogroma, život ga demantuje i pokaže da negativnoj gradaciji jednostavno nema kraja. Naime, niko danas u Kanadi neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata u istoriji zabeležen sredinom kobnog 19. veka u Britanskoj Kolumbiji (postoji li nešto a da nije britansko?!) i da je primenjen upravo nad Indijancima. Crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine ćebadi koju su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, bili su pokošeni talasima smrti. Početkom 20. veka misionari osnivaju (iz humanitarnih razloga, naravno) škole i internate, koji su zvanično služili za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve samo ne to. Sve do sredine 60-ih godina među njihovim zidovima odigravale su se prave drame u kojima su glavne uloge igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje indijanske dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja (sve nekako poznato zvuči, čovek bi pomislio da se istorija neprestano ponavlja), bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli, a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama. Ono što nisu uspeli da unište i pobiju crveni mundiri i  sveštenici, uspela je vatrena voda kao blagotvorni lek za dušu poniženih Indijanaca. Efekat izolacije i unutrašnjeg prevaspitavanja, tzv. civilizovanja, bio je vremenom poguban.

Verujem da bismo uštedeli mnogo nevolja i krvi kad bismo više otvorili svoja srca. Reći ću vam na svoj način kako Indijanac vidi stvari. Belac ima više reči da vam kaže kako mu izgledaju, ali nije potrebno mnogo reči da bi se govorila istina.

Priča o Indijanskoj Stazi Suza, pogromu ili preseljenju čitavog jednog naroda simbolična je priča o savremenom svetu i jednoj civilizaciji, svoj njegovoj brutalnosti, zlu i licemerju, priča o mnogima od nas – o narodima Afrike i Azije, pre svega, koji su proterivani i pljačkani, a neki od njih i odvođeni u roblje, put Amerike (mada je vremenom pojam robova relativizovan, jer ih je na sve strane u najrazličitijim formama modernog robovlasništva i fašizma). Staza Suza životni je put, sudbina, za sve one obespravljene ljude koji se ne uklapaju i priklanjaju opštoj trci za profitom i nova vizija sveta zasnovana na laži, nepravdi, nasilju i licemernoj veri predodređenoj samo za manjinu bogatih i silnih. Ništa više nije bitno osim novca, moći, profita, sile i činjenice da li se uklapate (ili ne) i da li prihvatate ponudu koja se ne odbija! Indijanska Staza Suza samo je utrla glavni,  vizionarski put konkvistadorima sveta, u međuvremenu preobučenima i namazanima novih slojem licemerja. Pet velikih Indijanskih plemena postalo je u međuvremenu pet velikih svetskih kontinenata, svih naseljenih područja Majke Zemlje koje treba osloboditi i pretvoriti u rezervate za nepodobne i neposlušne, bez obzira na rasu, naciju, veru ili bilo kakvo drugo obeležje, osim naravno količine novca koji dotični poseduju.

Ne sudite okom nego srcem.

Godine kolonizacije, američke revolucije i širenja ka zapadu donele su mnogim indijanskim plemenima razaranje celih sela i masovne seobe. Plemena su na kraju desetkovana i saterana u rezervate-logore. Punih dve hiljade godina izvorna Isusova ideja o čistoti srca, bratstvu i jednakosti svih ljudi izvrgava se ruglu i nastoji prikazati u sasvim drugom svetlu, suštoj suprotnosti od autentične jednostavnosti, hrabrosti, revolucionarnosti i lepote. Idući beskonačnom Stazom Suza, čovečanstvo sa početka priče nestaće u beskraju usamljenosti duha.

Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku belac će shvatiti da ne može da jede pare.

 

by Dragan Uzelac, Cheppewa