BRANIMIR JOHNNY ŠTULIĆ: "Glas jedne generacije" (CK Vračar, Beograd 2026.) by Dragan Uzelac

 

RECENZIJA

Knjiga Dragana Uzelca Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije predstavlja istovremeno portret jednog izuzetnog autora, zapis o jednom vremenu i svojevrsnu hroniku kulturnog i duhovnog prostora u kojem je nastala Azra. Pred čitaocem nije klasična biografija zasnovana samo na hronologiji događaja, podacima i diskografskim činjenicama. Uzelac gradi znatno širu sliku: životni i umetnički put Branimira Štulića povezuje sa atmosferom epohe, društvenim lomovima, urbanim senzibilitetom i specifičnom snagom rokenrola da govori o stvarnosti onda kada zvanični jezici postaju nedovoljni ili neiskreni.

U središtu knjige nalazi se, naravno, Branimir Johnny Štulić – pesnik, muzičar, buntovnik, osobenjak i predvodnik Azre, ali još više autor čije su pesme postale način prepoznavanja čitavog jednog generacijskog iskustva. Uzelac ga ne posmatra izdvojeno od vremena u kojem je stvarao. Naprotiv, njegovu pojavu i poetiku smešta u društveni i kulturni kontekst kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, kada novi talas donosi novu energiju, jezik i potrebu za neposrednijim suočavanjem sa stvarnošću. Štulićev glas u takvom okruženju postaje glas nepristajanja: na licemerje, malograđanštinu, ideološke obrasce, konformizam i unapred zadate istine.

Jedna od najvećih vrednosti ove knjige jeste u tome što Uzelac uspeva da prikaže povezanost Štulićeve poetike sa životom grada. U njegovim stihovima ulica nije samo scenografija. Ona je prostor susreta, ljubavi, samoće, pobune, poraza, ironije i svakodnevne borbe. Njome prolaze marginalci, studenti, radnici, izgubljeni idealisti, žene koje postaju junakinje pesama, ljudi iz kafana i sa gradskih pločnika – čitava galerija likova jednog vremena. Jezik ulice, sleng i kolokvijalni izraz kod Štulića dobijaju poetsku snagu i postaju sredstvo kojim se istovremeno mogu izraziti i nežnost i bes, i ljubavna čežnja i društvena kritika.

Uzelac pažljivo prati razvoj Azre i Štulićevog autorskog izraza, od ranih lutanja i stvaranja benda do perioda u kojem nastaju albumi koji će obeležiti jugoslovensku rok kulturu. Posebnu pažnju posvećuje albumima Sunčana strana ulice i Filigranski pločnici, kao i koncertnoj energiji albuma Ravno do dna. Međutim, njegovo pisanje nije svedeno na nabrajanje pesama, datuma i postava benda. Albumi su za autora polazišta za čitanje jednog vremena. On ih posmatra kao zaokružene umetničke celine u kojima se smenjuju politička provokacija, društvena ironija, egzistencijalna nelagodnost, gradski spleen i izuzetno snažna ljubavna lirika.

Poseban kvalitet rukopisa predstavlja poglavlje posvećeno poetici Branimira Štulića. Upravo tu knjiga najjasnije izlazi iz okvira biografsko-muzičkog zapisa i približava se književnom eseju. Uzelac u Štulićevim pesmama prepoznaje kritički, egzistencijalni i izrazito urbani senzibilitet, ali i snažnu potrebu za slobodom kao jednom od temeljnih ideja njegovog stvaralaštva. Štulićev lirski subjekt nije pasivni posmatrač. On se svađa sa svetom, osporava ga, podsmeva mu se, pati zbog njega, zaljubljuje se u njemu i neprestano pokušava da sačuva sopstvenu individualnost.

Važno je i to što autor ne odvaja društveno angažovanog Štulića od Štulića lirika. Iza slike beskompromisnog buntovnika otkriva se pesnik velike emotivne osetljivosti. Ljubavne pesme, gradske slike, melanholija, razočaranje i nežnost stoje ravnopravno uz politički angažovane stihove. Upravo ta unutrašnja suprotnost – između potrebe za bliskošću i potrebe za bekstvom, između vere u promenu i duboke rezignacije, između romantičara i  pobunjenika – čini Štulićevu umetničku ličnost složenijom od pojednostavljenog mita o rok zvezdi.

Uzelčev pristup je izrazito ličan i esejistički. Autor ne skriva sopstvenu fascinaciju predmetom o kojem piše, niti pokušava da stvori privid hladne distance. Međutim, upravo to knjizi daje posebnu energiju. O Štuliću i Azri piše neko kome ta muzika nije samo predmet proučavanja već deo ličnog i generacijskog iskustva. Zbog toga se kroz rukopis prepliću analiza, sećanje, dokument, citati, svedočenja i autorski komentar. Takav postupak čitaocu omogućava da Štulića sagleda iz više uglova – kao muzičara i pesnika, ali i kao kulturni fenomen koji je odavno prevazišao vreme prvobitnog nastanka svojih pesama.

Naslov Glas jedne generacije zato se pokazuje kao precizan ključ za razumevanje knjige. Taj glas, međutim, nije važan samo kao nostalgični znak jedne prošle mladosti. Mnoga pitanja koja se otvaraju kroz Štulićeve stihove – pitanje lične slobode, odnosa pojedinca i sistema, manipulacije, društvenog licemerja, otuđenja, konformizma i potrebe da čovek sačuva vlastito „ja“ – ostaju prepoznatljiva i u drugačijem istorijskom trenutku. U tome se nalazi jedan od razloga trajnosti njegovog dela.

Knjiga Dragana Uzelca nije samo knjiga za poštovaoce Azre niti samo za one koji su osamdesete godine doživeli kao deo vlastite mladosti. Ona može biti zanimljiva svakome ko želi da razume zašto rokenrol u jednom trenutku nije predstavljao samo muzički žanr, već prostor slobode, društvene kritike, poezije i stvaranja identiteta. Istovremeno, ona podseća da umetnička dela koja nastanu iz istinske potrebe da se govori sopstvenim glasom često nadžive okolnosti iz kojih su potekla.

Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije Dragana Uzelca zato predstavlja vredan doprinos čuvanju  sećanja na jedno značajno poglavlje naše rok kulture, ali i pokušaj da se Štulićevo stvaralaštvo sagleda izvan granica muzike – kao poetski, društveni i kulturni fenomen. Pred nama je knjiga napisana sa znanjem, strašću i vidljivim poštovanjem prema umetniku o kojem govori, knjiga koja ne pokušava da zatvori priču o Johnnyju Štuliću, već da je ponovo otvori pred čitaocem i podstakne ga da se vrati njegovim pesmama. A možda je upravo to najbolji način da se o jednom umetniku ponovo govori – tako što ćemo iznova čuti njegov glas.

Dr Milutin Đuričković