A.G. INARRITU: BIUTIFUL (2010.)

 

A.G. INARRITU: BIUTIFUL (2010.)

 

Film istražuje šta je umetnost, a šta komercijala i kada si umetnik, a kada se prostituišeš. Celog života umetnici se sreću sa ovim dilemama, posebno oni na filmu, jer je tu uključen veliki novac, pa je i izazov veći. Najveća tragedija filma je što je istovremeno i industrija i umetnost, i sredstvo ličnog izražavanja i zabava za široke mase. Danas, sa ovakvim pravilima igre, veoma je teško izbalansirati sopstvena i tuđa očekivanja.

 

    Bez obzira na dotadašnji enormni i nagli uspeh mladog meksičkog reditelja Inarritua i njegov razlaz sa ključnim saradnikom – piscem i scenaristom Giljermom Arijagom, on nastavlja sa kreativnim i umetničkim usponom. Film Biutiful (2010.), sa slavnim glumcem Havijerom Bardemom u glavnoj ulozi, doneo mu je još jednu nominaciju za najbolji strani film i nagradu Oskar. Istovremeno, bio je nominovan za Zlatni globus 2011. godine u kategoriji najbolji strani film. Glumac Bardem bio je nominovan za Oskara za najboljeg glumca.

 

    Meksički filmski režiser – Aleksandro Gonzales Inaritu ( 15. avgust 1963., Meksiko siti), umetnik  čiji su filmovi Pasiji život (2000.), 21 gram (2003.), Vavilon (2006.), Biutiful (2010.), Birdman (2014.) i Povratnik (2015.) (okićen nagradom Oskar, kao i njegov prethodnik - Birdman) pobrali odlične kritike širom sveta i proslavili meksičku kinematografiju, stekao je u mladosti bogato životno iskustvo putujući širom Evrope i Afrike, pretočeno kasnije u njegova impresivna filmska ostvarenja, ogoljenu kritiku i smelu socijalnu opservaciju savremenog sveta materijalističke pomame, samoljublja i bezdušnosti.

 

   Reditelj Inarritu je svojim ranim, kultnim ostvarenjima stvorio galeriju antijunaka koji su svedeni na puko, jednodimenzionalno preživljavanje u egzistencijalnoj kanalizaciji ovoga sveta. Međutim, prividno svođenje čoveka na njegovu animalnu bazu te puke nagone za održavanjem i preživljavanjem, uvek je kod talentovanog umetnika Inarritua uspevalo biti zaogrnuto finim nitima humanizma. Koliko god filmovi koji su prethodili Biutifulu u svojoj srži bili depresivni crnjaci, autor je svoje parabole uvek uspevao začiniti barem malom dozom optimizma ili naznačiti mogućnosti iskupljenja. Nakon inspirativnih putovanja i bogatog životnog iskustva vratio se u rodni Meksiko siti i diplomirao komunikacije. Godine 1984. započeo je karijeru kao voditelj na meksičkoj radio stanici VFM. Godine 1988. postaje direktor stanice, a narednih pet godina provodi na radiju radeći intervjue sa rock zvezdama i prenose uživo, doprinoseći svojim talentom da pomenuta stanica postane  jedna od najbitnijih u Meksiku. U periodu od 1987. – 1989. komponovao je muziku za šest meksičkih igranih filmova. Devedesetih se Inaritu okreće stvaranju kratkih filmova i reklama.

 

Film Biutiful svrstao bih u klasične grčke tragedije. To je priča o čoveku koji želi činiti dobro, ali ne može. To je drama napravljena na klasičan način. Ne možete ovaj film svrstati u melodrame jer nema dobrog i lošeg lika nego su svi likovi vrlo kompleksni. Ali, ne brinite se, ne bojim se melodrama. Danas svi govore o zaradi filma, a ne o njegovoj temi. To je tužno, ali ja to ne mogu promeniti.

 

    Uksbal (Havijer Bardem), otac dvoje maloletne dece i muž neurotične, izgubljene žene, sklone ispadima i narkoticima, vodi dramatične životne bitke na dnu socijalne lestvice savremenog velegrada – Barselone, na dnu sveta marginalizovanog, odbačenog, poniženog, obespravljenog i nepoželjnog. Uz sve životne muke i probleme on saznaje da boluje od raka prostate. Uksbal se hrabro i dostojanstveno miri sa sudbinom, ne pada u očaj i nastavlja svoju epsku životnu bitku na ulicama neke druge Barselone – bez spoljašnjeg sjaja i sunčane idile bogatih vladara sveta. On se uz pomoć procesa odvajanja od materijalističkih vrednosti uzdiže na jedan izuzetno impresivan i mudar, novi životni nivo, oslobođen stega robovanja zlu i predrasudama sveta u čije okove je nemilosrdno bačen i zaboravljen – kao većina siromašnih i obespravljenih ljudi sa dna socijalne lestvice velegrada. Ostali se likovi u filmu javljaju u funkciji supostavljanja glavnome protagonisti kako bi nadopunili taj nezavidni egzistencijalni mozaik pa je posredi svojevrsna izokrenuta i dehijerarhizirana lična odiseja ulicama Barcelone, koja takođe velikim i dobrim delom počiva na izvrsnoj glumačkoj kreaciji Javiera Bardema. Reditelj je iz njega uspeo izvući maksimum glumačke ekspresivnosti te je raspon emocija i ponašanja kroz koje prolazi njegov lik zaista impresivan. U tom se segmentu izvrsno nadopunjuje s Maricel Avarez, koja glumi Uxbalovu problematičnu te emocionalno i duševno rastrojenu suprugu. Za razliku od prethodnih rediteljevih radova za koje je bila karakteristična razvedena i mozaična narativna struktura, često s nekoliko paralelnih narativnih linija koje su se međusobno isprepletale, konfrontirale i nadopunjavale, Biutiful je narativno mnogo jednostavniji. Reditelj i scenarista Inarritu objasnio je kako je došao do ideje za snimanje priče koju opisuje kao rekvijem i linearnu priču čiji likovi čine naraciju u dosad za njega neistraženom žanru - tragediji.

 

Svaki grad, pa i oni najlepši na svetu, imaju svoju periferiju. Svi ljudi žele videti Eiffelov toranj u Parizu ili Ramblas u Barceloni, ali 70 posto stanovnika tih gradova živi na periferiji. Ljudi se koncentrišu na središta tih gradova, ali ako se malo odmaknete prema periferiji, naći ćete neverovatne zajednice ljudi, pretežno imigranata, a to je nešto u šta će se celi svet pretvoriti za 20 godina. To je neizbežno. Jedan me je novinar pitao zašto nisam radnju filma Biutiful smestio u Meksiko. Pa u Meksiku nema Afrikanaca, nema Kineza, ali je zato ovaj film pravi evropski. Priča je mogla biti smeštena i u bilo kojem italijanskom ili nemačkom gradu. Definitivno ovaj film ima evropsku estetiku. Biutiful predviđa šta će se dogoditi u celom svetu a već se događa u Evropi. Znate šta je najzabavnije? Ljudi iz Barcelone koji su gledali film nisu prepoznali da je sniman u njihovu gradu. Kada smo tražili lokacije za snimanje u Barceloni, bili smo oduševljeni jer nismo znali da takve lokacije uopšte postoje.

 

    Na momente mračan, film veliča smisao životne borbe čoveka, bez obzira na surovost, nepravdu i tragiku sveta unutar kojeg je čovek smešten. Posredi je oporo i gotovo naturalističko seciranje ljudskoga, kako emocionalnoga tako i egzistencijalnoga, beznađa u svim njegovim pojavnim oblicima. Uprkos svemu, mraku i depresiji koji spolja dominiraju, Biutiful je pun čudesne nade, razumevanja, duhovnog sazrevanja. Još jedno impresivno filmsko ostvarenje i surovo, nadahnuto iskustvo moćnog Inaritua. Nakon niza izuzetnih dramskih dela sa ispresecanom naracijom i višeslojnom radnjom Inaritu radi film o jednom liku i jednom gradu, film sa linearnom naracijom. Kritičari su oduševljeno dočekali Inarituov film i proglasili ga predivnom, melanholičnom poemom o ljubavi, očinstvu i krivici, ocenivši rediteljevo baratanje filmskim jezikom spektakularnim, a stil magičnim naturalizmom. Film Biutiful su nazvali čistom poezijom, jer se bavi vrlo teškim i važnim temama ljubavi, krivice, duhovnosti i kriminala na vizuelno lirski način.

 

Biutiful je posveta našem kratkom životu kojeg trenutno živimo. Kratkom i poniznom. Nedavno sam počeo razmišljati o vlastitoj smrti. Gde odlazimo i u šta se pretvaramo nakon smrti? U sećanje onih koji su nas nadživeli. Glavni lik filma, Uxbal, suočava se sa stravičnom bitkom protiv vremena. Šta čovek čini u poslednjim danima života? Posvećuje li se životu ili smrti? Nisam želeo snimiti film o smrti nego o onome što se dešava kada gubimo život. Moderno društvo pati od smrtofobije. Iz tog razloga odlučio sam snimiti svojevrsnu poemu o prosvetljenom čoveku koji upada u tamnu zamku smrti i neznanog, te to doživljava kao svojevrsni izazov. Sve sam to povezao s teškom svakodnevnicom siromašnih, imigranata i onih nevidljivih u velikim evropskim gradovima.

 

Film oduvek za mene započne kao nešto vrlo mutno, delić razgovora, odsjaj nekog prozora iz auta, proplamsaj svetla i neke muzičke note. Biutiful je započeo jednog hladnog, jesenjeg dana 2006. kada sam s decom pripremao doručak i preslušavao Ravelov koncert za klavir. Mešavina melanholije, tuge ali i lepote uznemirile je moju decu toliko da su me zamolili da ugasim CD. Negde u to vreme mi je oživeo glavni lik Uksbala. Sledeće tri godine družio sam se s njim. Bio je pun kontradikcija, nisam znao šta od čoveka da očekujem. Ali znao sam kako ga želim predstaviti i šta želim dovršiti s njim. Imao sam početak i kraj. Krenuo sam u snimanje filma.

 

     Biutiful ujedno označava kraj Inarituove saradnje sa dotadašnjim scenaristom i meksičkim romanopiscem Guillermom Arriagom. Scenario na ovom filmu potpisuju Inaritu, Nikolas Đakobone i Armando Bo, nastavljajući zaokupljenost socijalnom tematikom i dramatikom, stilski zaokruženu magičnim naturalizmom briljantnog stiliste Inaritua. Biutiful je jedina reč koja označava lepotu u Inarituovoj jetkoj drami – jedina suprotnost (osim one duhovne snage i lepote glavnog lika, koji se bori hrabro do poslednjeg daha i žrtvuje bez zadrške) mračnim i sivim ulicama Barselone i bezličnim i nepoželjnim gomilama sitnih kriminalaca, bednika i imigranata koji tavore na dnu socijalne lestvice velegrada – odbačeni, poniženi i zaboravljeni. Tihi, setni, nostalgični i usamljeni zvuci gitare argentinskog kompozitora Gustava Santaolalle spajaju dva suprotstavljena sveta svetlosti i tame, taj kontrast iz kojeg izvire ova potresna priča o kratkim i poniznim životima većine nas... pre nego što odemo, nakon svih naših bitaka na neki drugi svet ili samo u sećanja onih koji će nas nakon svega nadživeti.

 

Smrt je jedina sigurna činjenica u našim životima. Nisam opterećen vlastitom smrću, više me brine smrt osoba koje volim, bojim se da ću tako izgubiti neke ljude. Bojim se da ću izgubiti oca, svoju decu, brinem se šta će se dogoditi s mojom decom ako ja umrem. To su pitanja, to su unutrašnje napetosti koje me muče i koje me pokreću. Moji filmovi su potraga za odgovorom, za stvaranjem iluzije da će se na kraju ipak nešto dobro dogoditi bez obzira na smrt kao nešto neizbežno... Ne želim slati poruke svojim filmovima. Film nudi teme koje treba istražiti, o kojima treba raspravljati, pitanja na koja treba odgovoriti. Postoje filmovi koji vam odmah daju sve odgovore, koji su jasni od početka do kraja tako da se gledaoc nalazi u vrlo ugodnom položaju. Ali nakon tog filma vi izlazite iz njega, nije vas više briga za taj film, odmah ste ga zaboravili. Nadam se da su moji filmovi završeni tek nakon projekcije i da ga završava publika postavljanjem pitanja o njemu, nuđenjem vlastitih interpretacija, procenjivanjem je li dobar ili loš. Razgovor koji se vodi između gledaoca nakon projekcije održava moj film živim. Zato ja ne želim davati poruke ili držati govore o svojim filmovima. U mojim filmovima nema ni poruke ni propagande.

 

     Vođen veštom rediteljskom rukom nadahnutog i pronicljivog filmskog maga Inaritua, Biutiful, ta teskobna i jetka priča o bezdušnosti današnjeg sveta i usamljeničkoj, krajnje požrtvovanoj i hrabroj borbi čoveka na marginima društva bez empatije i bilo kakve humane note, ljudskosti i brige za običnog čoveka, pretvara se u melanholičnu, bolnu simfoniju sveta koji se urušava pod vlastitim, materijalističkim teretom ništavnosti i iz čijeg kraha i pepela, poput Feniksa, izranja duša čoveka – besmrtna duša nošena dahom topline, nepokornosti i lirskim zanosom setne gitare koja je odnosi put neba, put nekog novog početka, povratka jednostavnim i toplim ljudskim osećanjima koja su nam svima više nego potrebna, više no hleb naš nasušni. Grad koji hvata Inarrituova kamera svojim zagasitim, oporim i teškim tonovima  razlikuje se od turističkih razglednica romantične i strastvene Barcelone pa film predstavlja snažnu penetraciju u urbano tkivo i ono što se odvija iza turističkih brižno uređenih i ušminkanih kulisa, u svetu gradske sirotinje, potrošenih egzistencija te ilegalnih useljenika, koji u tom otužnom okruženju traže mogućnosti za nov početak. Biutiful (iskrivljeni naslov filma dolazi od španske fonetske transkripcije engleske reči za lepotu - beautiful) je meditacija o životu kao pozornici čiji se zastor pre ili kasnije mora spustiti.

 

By Dragan Uzelac