AZRA: SUNČANA STRANA ULICE (1981) & FILIGRANSKI PLOČNICI (1982) (deo knjige koju sam posvetio legendarnom Džoniju i Azri)

 

                       BRANIMIR JOHNNY ŠTULIĆ - muzičar, pesnik, lider grupe AZRA

 

AZRA: SUNČANA STRANA ULICE (1981)

Azra nije moderna, ali niko u Jugi nije originalan kao što je Azra; ona je jedina ono što su bili Bitlsi, Kinksi, onaj engleski beat koji je meni značio. Kao što se kaže da svet nikada neće biti isti pre i posle Bitlsa, to je Azra za Jugoslaviju. Verovatno da će sada biti i većih bendova koji će i više prodavati i bolje raditi, ali je Jugi bila potrebna jedna dimenzija koju pre toga nije imala: jedan svoj bend koji je jugoslovenski od glave do pete. To je ta Azra i tu niko ništa ne može da mi kaže. Kao da je važno kako ko svira! Pa mi smo to stvarali, ali nije bilo vremena da se sad nešto svira! Ono što je Jugi nedostajalo 20 godina, trebalo je premostiti za tri godine! To će se videti kad prođe neko vreme, nisu svi pametni da shvate koliko to vredi, objašnjavao je nekad davno, početkom osamdesetih godina 20. veka Branimir Džoni Štulić, predvodnik, pevač, gitarista, glavni kreativac i pesnik, utemeljitelj najboljeg jugoslovenskog rock and roll benda - Azra, benda koji je obeležio jednu prelomnu (po nekima i zlatnu) epohu – osamdesete, otvoreno progovorio o licemerju, truleži i raspadu jednog društva, obojio muzičku scenu nizom briljantnih albuma i singl ploča – duhom rock and rolla (mešavinom beat i belog reggae zvuka) i otišao iznenadno kako se i pojavio – put vlastite legende. 

    Album Sunčana strana ulice remek-delo je jugoslovenskog rock and rolla i jedinstvena urbana priča koja svedoči o jednom čudesnom vremenu (između svih naših krajnosti) iz prve ruke tj. iz Džonijevog oštrog pera i grčevitog, oporog vokala, tako sugestivnog i smelog. Bila je to ujedno, na džonijevski, često opor, osoben način, priča o jednom gradu – Zagrebu, velegradski mit od svitanja u 041 do sumraka u Odlazak u noć – dokumentaristički oslikana poput loureedovskih osvrta na tamnu stranu New Yorka ili pak još tamnijeg, fassbinderovskog osvrta na velegradski spleen Berlina.

Kada Zagreb izranja iz sna

čekaju ga konduktera dva

da ih poveze na Remizu

da razbiju lozom krizu.

Kada Zagreb izranja iz sna

nema više frikova

nigde nema frikova

kada Zagreb izranja iz sna

 

      Kultni album - Sunčana strana ulice otvara melanholična, snena vinjeta 041, uvod u čudesno iskrenu i oporu Džonijevu urbanu odiseju gradom Zagrebom i njegovim uzavrelim pločnicima početkom osamdesetih godina prošloga veka. Snimljen u Zagrebu (februar-mart 1981.) u postavi : Branimir Štulić – gitara, vokal, Boris Leiner – bubnjevi, vokal, Mišo Hrnjak – bas, vokal, uz pomoć : Miroslava Sedak – Benčića – saksofon, Franje Vlahovića – truba, trombon, Nikole Santra – trombon i Mladena Juričića – harmonika, album otvara i veoma smelo progovara o nizu problema, laži i tabu (političkih) tema jednog ideologijom i demagogijom zatrovanog društva i vremenu suštinskih lomova i promena kada je svet skretao u nekom drugom pravcu i nekoj novoj idiličnoj avanturi demokratije i slobode.

 

  Sunčanom stranom ulice defiluje niz najčudnijih stvorenja, galerija likova poput: frikova, kosijanera, šljakera, studenata bez diplome, žena bez lepote, neženja bez stana, putnika bez para, kurvinih sinova, stranaca, pametnih i knjiških ljudi, usamljenih marginalaca, drugova u plavom, idiota koji su postali cijenjeni ljudi, birokrata, pričajući vlastitim životima, nadanjima i snovima priče o lepoti, stravi, užasu i svim frustracijama modernog sveta. Opora i hladna atmosfera beznađa i straha prepliće se i sučeljava sa gorkim istinama, neobičnim ljubavima i konačno odlaskom u noć, u još jednu neobaveznu gradsku avanturu. Oštrina i pronicljivost Štulićevog pera ne ostavlja mesta nikakvom lažnom predstavljanju, ulepšavanju ili iskrivljavanju stvarnosti, nikakvoj demagogiji lažnih proroka i nadi bez osnova – sve je ogoljeno do bolne istine, a gorčina je ovim albumom istrešena do samog kraja.

 

  Moćna ritam sekcija – Hrnjak & Leiner oslobađa ogromnu energiju nataloženih frustracija i laži, dok iz dubina rock and roll bunta hitmične Užas je moja furka progovara ironični i ogorčeni Džoni Štulić.

 

Smrdljivi grad zatvara podrume,

smrdljivi grad zatvara ulice,

smrdljivi grad je zadovoljan sobom,

strukture ga dobro furaju

Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze

za šljakere što loču ko pesi

studenti bez diplome,

žene bez ljepote,

neženje bez stana,

putnici bez para,

jeftina mjuza, teška cuga,

lutrija je njihova furka

užas je moja furka

 

        Iz ambisa procepa jednog turbulentnog vremena na prostorima bivše SFRJ (nakon odlaska Velikog Brata – JB Tita u večna lovišta), smešten između gradskih ljubavnih priča (Gospodar samoće, Suzi F., Karta za sreću, Odlazak u noć, Grad bez ljubavi), s jedne strane, i gorkih i otrežnjujućih političkih pilula (Poljska u mome srcu, Kurvini sinovi, Uvijek ista priča), s druge strane, izranja furiozni Džoni i njegova Azra, sretan što osjeća da nije kao drugi, da ga ne zatupljuju medijima i u podsmijehu je prvi, pričajući i komentarišući muzikom i ogoljenim tekstovima sve užase vlastite furke u smrdljivom gradu koji je zadovoljan sobom. I sve to tako smelo, bez pardona i vizionarski. Trideset i nešto godina kasnije sve teme o gluposti, zlu i nesreći ljudi koje je Džoni secirajući i iznoseći na videlo dana smelo pokrenuo tada, još uvek su više nego aktuelne i u mnogo čemu još gore, perfidnije i opasnije. Gotovo da su isti i akteri u igri (tj. njihovi privilegovani potomci i društveno-politički naslednici ), samo što je od tadašnje zemlje – SFRJ, nastalo nekoliko beznačajnih i jeftinih bananica (bez krema – simboličnog ili istinskog).

 

      Sa Džonijem umetnost progovara jezikom ulice – svestan činjenice da muzika i poezija nikada nisu uspele da promene svet, on se okreće izvornom buntu rock and rolla nudeći nam sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice. Nakon energične, sarkastične, sirove i divlje Užas je moja furka, pune besa, frustracija,cinizma i jetkih opaski, svesti o užasima urbane svakodnevnice i gomili koja te gura u tramvaju (kao i u životu, gde god i kad god stigne), i uzbudljive, ljubavne Fa fa fa (la si mi ti fa la ti) avanture i razuzdane igre reči, Džoni nas na talasima smirujuće duvačke sekcije i prijatnog ritma vodi ka jednom od svojih neobičnih poznanika - Kipo, jednom od urbanih, neupadljivih likova sa autentičnim životnim pričama iz prikrajka, a potom se okreće poetskoj kontemplaciji prepunoj simbola i čudesnih slika u Ne reci mi dvaput.

 

Kanalom što protiče iz srca neona

stigla je večeras kulisa od znoja

dolje na svjetlosti zvuk aviona

hladno se držala moja hotelska soba

 

    Džonijeve poetske slike su predstavljale ogledalo u kojem su se mnogi mogli prepoznati – bez previše uvijanja, ulepšavanja, izobličavanja, metafora. Vedrinom i neobaveznošću ustreptala Provedimo vikend zajedno (otpevana strasno leinerovski) uvodi album u ozbiljne, provokativne i mračne vode politike i kurvinih sinova (imperijalizma i hegemonije?, kako je na omotu albuma zbog moralno političke podobnosti i sve pristutnih, već pominjanih cenzora, malograđanskih i vlastoljubivih dušebrižnika, pravovernih lešinara moralo da stoji ) onih koji upravo dolaze (a vreme će na žalost pokazati da nikad ni ne odlaze).

 

Iza prozora nemirnog sna
osjećam njihove sijene
gledam kako kroz zidove plešu
kurvini sinovi

Zatvori gubicu nije vrijedna zanata
istresi gorčinu do kraja
na strateškim mjestima njihovi ljudi
kurvini sinovi

Lutke od krvi i bez trunke ideja
ubice na cesti
loša noć, biježim iz grada
oni dolaze

Kurvini sinovi

 

    Finim, ležernim, zloslutnim ritmovima jakih emotivnih naboja i reskom gitarom ulazimo u brutalni svet političkih igara i borbe za vlast i privilegije – neman i fantom komunizma vešto demagogijom, zlobom, lažima i surovošću bore se za svaki pedalj moći, težeći da ućutkaju sve moguće protivnike, buntovnike i svaku pomisao na slobodu i promene. Borbeni Štulić istresa gorčinu do kraja moćnom metaforom.

 

Otišao sam daleko do krajnjih granica

more je uzimalo od neba,

na drugoj strani znaci oluje

vidio sam kako plaze u tami

hladna noć pred velike događaje,

ne želim više da se sjećam,

znali su gdje će me naći, kurvini sinovi

 

    Tamo gde većina slavnih rokera i nabeđenih veličina nije smela da stavi ni nogu (fudbalski rečeno) on je smelo i otvoreno stavljao glavu (na panj). Politika i rock and roll  za većinu bili su priča o čistom prostituisanju i moći novca koji je u stanju da ućutka (gotovo) sve. Džoni je jedan (jedini) koji je otvoreno progovorio o zlu zataškane prošlosti, ružnoj, licemernoj stvarnosti i haosu budućnosti koja je upravo tih godina sve jače kucala na vrata rata i konačne propasti, borio se, upozoravao i konačno, deceniju kasnije, zauvek napustio  prokletu avliju.

 

   Uljuljkani snovima, iluzijama, hedonizmom bez osnove, materijalnim blagostanjem Dembelije i preseravanjem svih vrsta (pod krinkom sistema i ogromnog staklenog zvona) niko ga nije slušao ili želeo da shvati, makar čuje – sve dok ti isti kurvini sinovi nisu, početkom devedesetih, pokucali na sva vrata – od Vardara pa do Triglava, nekadašnje slavodobitne ’’srceparajuće idile“ bratstva i kleptomanije.

 

Na albumu Sunčana strana ulice pjesme su većinski orijentirane na grad Zagreb, dinamiku ulice i tjeskobnu, mističnu i pohotnu noćnu atmosferu koja često služi kao okvir za komentar političke situacije u Jugoslaviji i izvan nje te progona političkih neistomišljenika, represivnosti sustava, policijske brutalnosti i uspona kvaziintelektualaca.

 

    Nakon tame Kurvinih sinova i dobrog duha vedrine ljubavne i ironične Bankrot mama, savršenog plesnog ska ritma, uleću Pametni i knjiški ljudi (svojim čudesnim ska ritmovima)  prepuni gorke ironije i sarkastičnih opaski o životu, uspehu, snovima i pukom maštanju, bez oslonca u surovoj stvarnosti pod krinkom ideologije. Džonijev prijatelj Čera (Velimir Čerić), jedan je od likova iz velegradske svakodnevnice, jedan od onih koji se vremenom istrošio skroz na skroz poslužiće u ovoj džonijevsko -morrisonovskoj gorkoj egzistencijalističkoj opservaciji o životnim snovima, nadanjima i promašajima kao glavni antijunak (u legendarnom Kavkazu – Kazališnoj kavani). Sve je ogoljeno do krajnjih granica, bez pardona, osenčeno klasičnom džonijevskom oporošću i iskričavom, urbanom lirikom.

Večeras sam s Čerom bio
u Kavkazu uz pljuge i pivo
raspravljali smo mnoge stvari
i kužili svijet

Čeri spike nikad dosta
pita me o planovima
smije mi se, baca foru
da osniva bend

A u sebi nemoć krije
da promijeni stil, manire
da zablista u onom
u čemu je jak

Jer on kao i drugi
pametni i knjiški ljudi
istrošio se vremenom
skroz na skroz

A vani kiša i dalje sipi
ništa novo pod neonom
šankerica bocom Boži
istjeruje dug

Kažem Čeri da smo stranci
kao što to i Morrison reče
usamljeni marginalci
polusvijet

A Čera me i dalje sluša
pije pivu, pljugu duva
gleda nekud u daljinu, u noć

      Surova stvarnost demantuje snove, neka naša sanjarenja i želje, donoseći u talasima frustracije, razočaranja i laganu kapitulaciju mnogih razočaranih buntovnika ili recimo neostvarenih ideala. Još jednom urbanom epizodom i životnim strahovima obojena  Kad Miki kaže da se boji (lik zvani Miki, jedan je od retkih koji nije utemeljen u nekoj od stvarnih ličnosti iz Džonijevog okruženja, već je predstavljao simbol učmale i zaplašene malograđanštine koja je činila jednu od osnova jednog licemernog i moralno posrnulog društva) donosi slike modernog života opterećenog svim i svačim, svesnim i nesvesnim strahovima, stresovima, paranojom, neurozama i duševnim lomovima. Štulić slika na platnu života urbanu svakodnevnicu, poeziju jednog nesigurnog vremena. Niz gorkih iskustava i razočarenja, brutalnom je ironijom naslikano u gastarbajterskoj – Pit i to je Amerika (na tekst Mileta Rupčića). Šta je to uspeh u životu i kako stići do blaženstva i raja – radom, novcem, robovanjem materijalnim vrednostima? Džoni se ne zaustavlja ni trenutka (gonjen paranojom) i ne nudi odgovora – on se samo bespoštedno bori i živi život revoltiranog, urbanog fajtera, svojim oporim i grčevitim glasom i jetkom, vrištećom gitarom ruši sve moguće prepreke i predrasude na koje nailazi na svakom koraku.

 

    Melanholičnom i akustičnom Daleko od istine zatvara prvu stranu ovog antologijskog ostvarenja – predivna lirika i gitara, suton života i vedrina – nove nade, istina koja je gorka i bolna, ali jedina moguća i prava...

 

Kako si glup, kako si ohol dragi moj

sudiš o mojim osjećajima

na tvome licu praznuje veliko ništa

i da živiš tisuću godina nećeš uspjeti

daleko si ti od istine

 

    Brutalni šamar dušebrižnicima, dupeliscima i mutavim urlatorima, svima onima koji vam čitav život neprimetni dišu za vratom, daju mudre savete i zaviruju vam nepozvani u život – daleko od bilo kakve lepote, dobrote i istine – glupi, zli i beznačajni.

 

       Drugu stranu Sunčane strane ulice otvara još jedna opora, politički obojena -  Poljska u mome srcu, slobodarski i smeli komentar na štrajk radnika brodogradilišta u Gdanjsku (Poljska) početkom osamdesetih, pritisnutih demagoških okovima partijskog jednoumlja komunizma i šarenih laža, predvođenog legendarnim sindikalnim vođom pokreta Solidarnost – Lehom Valensom.

 

Gdanjsk osamdesete, kad je jesen rekla ne

Gdanjsk osamdesete, držali smo palčeve

rudari, studenti, brodogradilište, svi mi

Gdanjsk osamdesete, uzavrele tvornice

dva puta se ne šalju tenkovi na radnike

tenkovi na radnike, tenkovi na nas

 

   Zloslutni bas uznemirujuće najavljuje političku temu i ritmički gradi uzavrelost protestne atmosfere socijalnog bunta, bitke za prava i slobode čoveka. Na uzburkanosti ritma izranja Džonijev jetki vokal i borbeno komentarišući ustanak uvlači slušaoca u temu. Dirljivo i smelo (naročito kada se uzme u kontekstu vremena u kojem je nastalo – nakon smrti diktatora i povampirenja čuvara njegovog lika i dela), Džoni u svom punom sjaju, veoma anarhistički raspoložen, sa puno ubeđenja i energije koju samo čisti rock and roll beat može da donese. Ništa manje ubedljiv nije ni njegov cinični ljubavni komentar na avanturu sa Suzy F. i njen Beč, grad koji mu se nije dopao ustajalom žabokrečinom, a u nastavku i reggae ritmovima obojenu Između nas, prepunu divnih pasaža, ironičnih ljubavnih komentara i relaksirajuće atmosfere, nakon stresa borbenih političkih tema i pokliča na barikadama. Vesela i razigrano cinična Nemoj po glavi d. p.  prikazuje Azru u duhu dopadljivog humora i relaksirane urbane dogodovštine sa uvek nezgodnim drugovima u plavom – čuvarima javnog reda o mira, tačnije sistema izmanipulisanih i zastrašenih podanika.

 

    Jedna od lirski najdopadljivijih ljubavnih tema, vrhunaca Džonijeve rock and roll poetike i jedinstvenog stila bila je neodoljiva i topla Gospodar samoće.

 

Ona vuče moje niti, ona čini moje sne,

dok ja listam stare novine, ona bježi od dosade,

uspjela je da se smiri, odlazi nekud nasamo

a ja maštam zatvorenih očiju mislima je pratim

Ona vuče moje niti, ona je hladna daleka,

kao gospodar samoće igra se osjećajima

ona zna da je gledam, odlazi nekud nasamo

a ja maštam zatvorenih očiju mislima je pratim

 

      U minut i po vremena Džoni svojim predivnim glasom, uz prigušenu gitaru i ritam, stvara pred slušaocem strasnu baladu o ljubavi i životu – stilski savršenu i do bola emotivnu. Istim, minimnalističkim stilom otvara se ubitačno sarkastična i gorka, autobiografska Poljubi me, ogoljena i jetka, Džonijev nemilosrdni komentar na sve ono što ga boli, pritiska i okružuje ludilom, njegova posveta moronima, skorojevićima, svetu malograđanštine i gomile, dušebrižnicima i njihovim glupim životima (tu je naravno iznova i Miki, lik koji simbolizuje već pomenutog malograđanina, sve one koji svud zalaze i u sve guraju nos, Miki kao metafora jednog trulog sveta i društva u svoj svojoj učmalosti, bezidejnosti i palanačkom rasulu). Silazeći duboko u sebe, Štulić se otvara kao ni u jednoj pesmi do tada.

 

Sretan sam što osjećam da nisam kao drugi

ne zatupljuju me medijima u podsmijehu sam prvi

smrdi mi iz ustiju, znoje mi se noge,

oči su mi pivske boce, sačuvaj me bože

poljubi me - ravno u dupe

 

Gospodo jedite sendviče i ispijajte piva

još uvijek vam dobro stoji

u vama je perspektiva

ljubitelji dosade udružite snage

kupališna sezona počinje idite na mora, oceane

i čuvajte se ajkula, motrite na ljude

ovo su nesigurna vremena, Miki ostani kod kuće

 

    Džonijev poljubac zna da zaboli, naročito ako se sakrivate iza onoga što niste ili pak samo mislite da jeste. Borbeni i ogoljeni duh izvornog rock and rolla i bunta sa  Azrom u potpunosti oživljava na našim uljuljkanim, umrtvljenim i iskonstruisanim prostorima, nafilovanim čudesima ideologija i mitomanije. Lutalački duh urbane gerile sa Džonijem je nenajavljen pokucao na mnoga vrata, zadirući do koske u tkivo sistema u potrazi za istinom, osvešćenjem, akcijom i konačnim buđenjem mase – svih onih kreatura koje je nazivao punjenim pticama, ljudi ispranih mozgova koji isključivo misle samo ono što treba da misle, lobotomizirani medijskim i svim ostalim manipulacijama. Pionirski ili donkihotovski, sasvim svejedno, pokazalo se na kraju uzaludnim... Žabokrečina se na trenutak ustalasala, ali ne zadugo.

 

Stojim na uglu, prijepodnevni sat,

želim pravu kartu za svoje snove

i da me poštediš kada ti kažem da te volim

 

      Relaksirana, pomalo setna Karta za sreću lepotom džonijevske ljubavne lirike (uvek sa prefinjenom dozom ironije) sretno pulsira poput krvotoka velegrada – neopterećna, čedna, veoma, veoma nadahnuta i nepretenciozna. Odmah za njom, potmula, sarkastična i borbena prži politički obojena Uvijek ista priča, razobličavajući jetko iznutra dražesna savršenstva sistema, svu raspalost i dekadentnost jednog na lažima i licemerju zasnovanog društva kojem se bližio kraj.

 

Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti

kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi

u novinama neki frajer glasno trubi

zaboga recite narodu da se javnost buni

Slobodnih mjesta ima samo gdje šljakeri rade

svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće

produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje

zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje

Pijem kavu danas barem dvadeset puta

a efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta

ne nerviram se mnogo, učim dikciju

sa odgovornima ću sprovesti jednu dnevnu akciju

Kažite mi tko je podoban,

kažite mi tko je opasan

uvijek, uvijek ista priča

 

       Ciljajući direktno u srce sistema Džoni bez pardona (pre svih) naziva stvari njihovim pravim imenom, razobličavajući mimikriju društva u kojem je sve izokrenuto, izopačeno, lažno i unutar kojeg se svi (kao uostalom i danas) prave ludi, više nego što zapravo jesu... Kažite mi tko je podoban, kažite mi tko je opasan? jedno je od ključnih, proročanskih pitanja za sva vremena i sve sisteme. Preispitivanje suštine prevare pretapa se sa idilom naslovne pesme, brutalno borbene i sarkastične Sunčane strane ulice – kontrast sladunjave melodije i oporog teksta prouzrokuje žestoko varničenje koje pesmi daje potrebni intenzitet i unutrašnju snagu.

 

Sunčana strana ulice gledam lijepe djevojčice

zbilja je tužno biti sam na ovako divan sunčan dan.

Mnogi misle da ja radim rekoh sebi dobar štos

plaha narav eto to je, od rada mi je zlo.

U tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi

pritisnuti poslom, brigom,

svatko svoje dupe čuva, pazi

 

     Ratoborni Džoni ne propušta ni jednu priliku da raspali po svima onima koji su tu samo da bi gazili i pazili na druge. Rokerski žestok, pronicljiv, ponekad ranjiv i hipersenzibilan on na paleti gradske zbilje slika mnoštvo najraznorodnijih sudbina, profila, pojava, anomalija, užurbane razuzdanosti današnjeg sveta, sav onaj spleen Zagreba prikriven svetlucavim reklama sistema, demagoškom propagandom koja je nastojala prikazati svet kakav zapravo nikad nije postojao. U potrazi za čistom emocijom, stihom, akcijom i istinom Džoni se bespoštedno bori do poslednjeg daha – ni masa ni aveti prošlosti ne mogu da ga spreče u nakani da sve istera na čistac i istrese gorčinu do kraja – vremena za bolju budućnost tada već nije bilo (mada demagozi još uvek, i dan - danas, tvrde da ga ima), barem ne za Azru i njenog pesnika nesigurnih vremena.

 

Pljunuo sam magazine, propagandu

zlatouste novine

pljunuo sam dupelisce preko cijele stranice

 

          U Gradu bez ljubavi došlo je od sumraka ideja i loših vibracija.

 

Briga me frajeri za vaše reklame

ovuda su prolazili i drugi prije vas

 

       Još jedna gradska priča i bolna potraga za istinom. Laži i foliranje zavladali su u svim segmentima društva, zamagljujući stvarnost propagandnim i zlatoustim novinama. Štulić ne pristaje na to, ni po koju cenu, ali se sa vremena na vreme opušta uz rege ritam i lenjavost Nedeljnog popodneva – tužan, dosadan i prazan, nogometni dan valja popuniti muzikom, opijanjem i sanjarenjem. Pesnički duh razapinje Štulića između lažne, iskonstruisane demagoške stvarnosti i sanjarenja urbanog, revoltiranog i samosvesnog buntovnika, opterećenog frustracijama neuspeha i svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi... Potraga za slobodom ili njenim fantomom uprkos svemu se i dalje nastavlja. Azra uranja u novu urbanu noćnu avanturu i zatvara priču antologijskog (duplog) albuma Sunčana strana ulice. Na kraju sa Džonijem odlazimo u noć, uz predivnu melodiju urbane furke, avanture dvoje mladih zaljubljenih ljudi, ispričanu u vatrenom, užurbanom i nehajnom stilu, te na kraju i dozu suptilnog humora.

 

Uz tihu kletvu jurim kroz grad

kaput na ramenu normalna stvar

novine u ruci jučerašnji broj

ne izgledam lijepo briga me za to

zalazim u svaku birtiju

tamo trgnem vino, rakiju

 

    Odlazak u noć (sa gospođom Brankom Bakarić) zaokružuje jedinstvenu urbanu priču, vraćajući je na početak kada Zagreb izranja iz sna i kada više nema frikova.  Sunčana strana ulice ostaje jedan vanvremenski, poetski i muzički isečak nesigurne epohe, tako istinit i autentičan da prevazilazi i samu stvarnost. Od buđenja do sumraka jednog grada i jednog vremena Džoni i Azra proveli su nas svojim rafiniranim muzičkim izrazom i urbanim stilom pobune i nepristajanja na trulež kompromisa.  Sunčana strana ulice ostaje kao trajan dokument, temeljna vrednost i slika o probuđenoj svesti i buntu jednog neponovljivog umetnika, dovoljno smelog da pljune dupelisce preko cijele stranice. Džoni, budi dobar!

 

AZRA: FILIGRANSKI PLOČNICI (1982)

 

      Nakon antologijskog, duplog albuma Sunčana strana ulice (1981.), a potom i trostrukog, živog albuma Ravno do dna (1982.), snimljenog tokom niza Azrinih furioznih koncerata u zagrebačkom klubu Kulušić, jeseni 1981. godine (u punom sviračkom i kreativnom naletu benda), na red je došao logičan nastavak – još jedan savršen, opet dupli album, veoma inspirativan, smešten između krajnosti borbene političke žestine sa Džonijevih barikada i predivnih ljubavnih balada, na tragu prethodnika u misiji razobličavanja ulepšane i nametnute stvarnosti s početka osamdesetih. Sa barikada urbane rock and roll scene Zagreba progovorili su još jednom veoma beskompromisno i oštro Branimir Štulić i Azra, snimivši tokom marta i aprila 1982. godine novi album - Filigranske pločnike (objavljen juna 1982.).

 

    Legendarnu postavu Azre činili su: Branimir Johnny Štulić – vokal, gitara, Boris Leiner –bubnjevi, vokal i Mišo Hrnjak – bas, vokal. Na albumu je još učestvovao: Miroslav Sedak - Benčić – saksofon, flauta, orgulje i piano. Dvadeset i osam novih pesama bile su ulaznica, kreativna i borbena, za klub besmrtnih velikana Yu scene.

 

       Filigranski pločnici bili su kreativni vrhunac jednog neverovatnog perioda (1980.-1982.) benda Azra, deo jedne neverovatne eksplozije slobode i mašte (nakon odlaska vođe) mnoštva bitnih autora, kako na polju rock and rolla – Šarlo Akrobata, Idoli, Električni orgazam, rani EKV, rani Brejkersi, Disciplina kičme, Haustor, Film, Prljavo kazalište, Paraf, Pankrti, tako recimo i na polju filma – Dečko koji obećava i Živeti kao sav normalan svet Miše Radivojevića, Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug Slobodana Šijana, Majstori, majstori i Variola vera Gorana Markovića, Poseban tretman Gorana Paskaljevića, Petrijin venac i Nešto između Srđana Karanovića, Jovana Lukina i Smrt gospodina Goluže Živka Nikolića. Bilo je to vreme otvorenih provokacija, preispitivanja vrednosti sistema i tabu tema, ventila nakon decenija gušenja svih mogućih, pre svega umetničkih i političkih sloboda. Bilo je to vreme poslednje kulturne revolucije, vreme kada se kultura pisala veliki slovom K (u smislu njegog nemerljivog značaja za osvešćivanje i prosvećivanje jednog decenijama, vekovima zaglupljivanog i zastrašivanog naroda, gde se na kulturu gledalo kao nešto nebitno, suvišno, značku na reveru večnih vlastodržaca, moćnika koji su nastojali vlastiti primitivizam nametnuti kao jedini poželjni model vrednosti).

 

      Singl ploča benda Azra - Sloboda veoma jednostavno i smelo je definisala ključni pojam osamdesetih – slobodu, kao svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi i kao stav sloboda je žena - uzmi je. Secirajući stvarnost, Džoni još jednom kreće obračunavajući se sa herojima slavne i savršene prošlosti. Uz snažan ritam, naglašen grmljavinom Leinera i Džonijevom gitarom, u heavy maniru, album otvara provokativna Tko to tamo pjeva.

 

Kamo dalje rođače iz peska vire krunisane glave

što to rade, prde u prašinu

čini mi se rođače da je standard pokvario ljude

jedu govna i sanjare

 

     Ogoljeno, sarkastično, direktno i žustro rokerski Džoni se obraća duhu Velikog Brata (JB Tito) i nasleđu njegove našminkane stvarnosti, idile koja se ubrzo po njegovoj smrti počela raspadati i rušiti kao kula od karata. Kada je stakleno zvono magije i laži puklo, a maske licemerja i laži počele da se tope i padaju, ništa više nije bilo prijatno kao što se decenijama predstavljalo i nametalo kao idilična, jedina moguća stvarnost, i kao što je obećavajuće delovalo kao svetlo još svetlije budućnosti... Paralela sa današnjim vremenom (isto tako ulepšane stvarnosti i priče o projektima epskih dimenzija daleke budućnosti) jednako stoji kao i u slučaju svih ostalih Azrinih vizionarskih albuma i pesama. Slučajno?. Nikako! Džonijevim izoštrenim umetničkim čulima ništa nije uspelo da promakne i da na vreme ne dobije svoje pravo ime i značenje. Doba nevinosti, blagostanja i revolucionarnih zanosa odavno je bilo prošlo. Jezikom ulice strave i užasa Džoni, egzaltiran, osipa paljbu po nekadašnjim svetinjama i šarenoj laži iluzorne sreće.

 

Bit će bolje rođače skini medalje i napuni sale

ulici trofeja ponestaje snage

ostavljene djevojke, narkomani i bludnice

uzdaju se u tebe

blindirani brodovi vozili te na četiri strane

zbilja si bio doslijedan i velikodušan rođače

raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija

 

      Crno-beli, izoštreni tonovi zasecaju i u tkivo šezdesetosmaških, bivših revolucionara. Pesma ’68. slika bivšeg anarhistu sapetog godinama, diplomom, poslom, seksualnim frustracijama.

 

Doktore što se to događa sa mnom

osjećam se čudno

imam 37 godina i vrijednu diplomu

uznemiravaju me noćne polucije i boli me glava

profesor sam na srednjoj školi

tamo predajem neka lijeva prava

onanija mi je redovna, mjesečna plaća mizerna

što da radim bez akcije po čitavi dan

 

    Kako živeti bez akcije, kako zavarati vlastitu savest revolucionara dok lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska i apatija uništava sve i svakoga.

 

Dok sam bio student ružio sam često

čitao Praxis, polemizirao vješto,

anarhizam mi je bio u krvi, svi na barikade,

sanjao sam kako vodim proletere mlade

 

   Generacija bivših anarhista i buntovnika zahvaćena beznađem ordinira za šankom i zuri u prazno. Svuda okolo vlada odsustvo bilo kakve perspektive, dok šljakeri stoički drmaju lozu, a deca se ljube po ulicama i živo im se jebe za sve!. Ravnodušnost razara tkivo društva iznutra i temeljno.

 

Moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22

ono niti eksa niti galami

zuri u prazno i truli

šljakeri spavaju po tramvajima

djeca se ljube na ulicama

 

      Džonijeva vizionarska moć je zastrašujuća. Gledajući iz današnje perspektive sve je gotovo isto (osim što se možda vreme ordiniranje za šankom pomerilo iza ponoći, pošto više niko ne radi i smisao dnevnih aktivnosti u potpunosti se u među(ne) vremenu zagubio), osim što je mnogo beznadežnije, apatičnije, trulije i dalje smrdi od laži i nehumanosti. Džonijevo samoizgnanstvo u Holandiju samo je kruna svega onoga što se proteklih decenija izdešavalo. Najavljeno, ali uzalud.

 

      Duh vedrine i dobrog starog melodičnog beat sounda donose lepršave Volim te kad pričaš (ukrašena Benčićevom flautom) i Leinerova Ne prodajem nasmiješenog psa, opuštena gradska priča, dobri duh Branimira Štulića i njegove autentične poetike. Zatišje pred novu političku buru, tako senzibilno, toplo, stilizovano u najboljem Azra maniru, tako specifičnom i miljama dalekom od drugih bledih kopija svetske scene.

 

      Proljeće je 13. u decembru nadire u čuvenom Džonijevom borbenom maniru na talasima zavijajuće gitare i čvrstine ritma. Revolucionarni duh Praškog proljeća i burne 1968. godine izvire između redova, osnažujući upitanost autora nad sudbinom i istorijom koja se ponavlja i pamti sve.

Proljeće je čak i u decembru
trinaestog
ili bilo kog drugog
proljeće stoji iza barikade
s podignutom rukom
zar sumnjaš u svoju djecu
misliš da ne pamte
kaži
da li te pitaju za put prema nebu
cijena je sigurno visoka
kaži
da li te pitaju s bijesom u sebi
ne tajeći ništa
ne htijući mnogo osim života

o čemu razmišlja obrisano lice
između dva osmijeha
i nakanom tamnijom od noći

o čemu razmišlja dok zuri u tvoju ženu
stvorenje niotkuda

možda te provocira

    O čemu zapravo govori jedna od ključnih Džonijevih političkih protestnih pesama, jedna od njegovih bolno iskrenih i ogoljenih opservacija na temu demagogije, represije sistema i svih večnih samozavarajućih priča o iskonstruisanoj stvarnosti od strane oslobodilaca i pobednika? Postojala su dva veoma česta mišljenja: prvo je bilo da ova borbena pesma govori o 13. decembru 1981. u Poljskoj, o trenutku uvođenja ratnog stanja od strane tadašnjih Komunističkih lidera u strahu od invazije SSSR-a, kao odgovor na talas protesta sindikata Solidarnost (koji se spominje i u pesmi Poljska u mome srcu sa albuma Sunčana strana ulice). Tog jutra, proleća u decembru, Vojček Jaruzelski, general i poslednji komunistički lider Poljske obavestio je putem medija sugrađane da su tenkovi izašli na ulice širom zemlje, da se uvodi cenzura i zabrana okupljanja, gušeći ono malo slobode osvojene sindikalnim protestima pod Lehom Valensom kao liderom. Usledila su hapšenja opozicionara, zabrana sindikata, dok je na rudare koji su se usprotivili uvođenju ratnog stanja otvorena vatra. Drugo mišljenje bilo je da je pesma posvećena Titovoj represivnoj vladavini koja se u to isto vreme odnosila na gušenje protesta poznatog pod nazivom hrvatsko proljeće. 

     Kružni tok istorije naše gluposti stalno nam se obija o glavu, kao i zlodela koja činimo upravo vlastitoj deci i njihovoj budućnosti koju smo potrošili. Štulić rezignirano postavlja ključna pitanja, čudeći se u neverici: dokle više? Umesto odgovora Azra nudi jednu od najlepših ljubavnih balada domaćeg rock and rolla – Ako znaš bilo što, ukrašenu melanholijom saksofona, zatim nežnošću, toplinom duše i prelepim Džonijevim vokalom. Nakon barikada i pokliča rezigniranog anarhiste, Džoni se privija uz voljenu ženu i nežno joj šapuće bisere na uho. Predivno, nestvarno senzualno i senzibilno.

Ne znam što da radim sa sobom
na što misli da bacim
eto polako stvaram pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što

želim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti šapućem na uho bisere
da pričam o slobodi
da se glupiram
da ti kažem oh ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što

       Ljudi samoće istražuju slutnje urbanih paranoja.

 

Netko me voli, dušu mi nudi

netko je stranac

isto kao i ja

 

       Iza ugla očekivanog i slućenog uvek se krije neko kome smo potrebni, ko nas traži ili neko ka kome stremimo celim svojim bićem i putem zbog kojeg i jesmo svi na ovom svetu – našem, jednom jedinom i jedinstvenom. Strah od smrti nastavlja u jednostavnom, opuštenom tempu šetnje gradskim ulicama i egzistencijalnim nemirima – straha od smrti i prepuštanja melanholiji koja vodi ka dnu. Ironičnim tonom Džoni neprestano zaviruje u duše, osvetljava iznutra sve naše slabosti, slutnje, prikrivene želje postavljajući suštinska pitanja postojanja. Veoma mnogo istinskog života izvire iz njegovih oporih stihova snažnog emotivnog naboja i beat zvuka, osobenog pogleda na rock and roll. Prizvuk razigrane ironije i priče o bivšem pajtosu – muzičaru Juri Stubliću (frontmen benda Film) prepliće se sa lepršavom melodijom i zvukom saksofona u Roll over Jura, aludirajući na muziku pedesetih, a onda ponire u dubine džonijevskom iskričavom gitarom naglašene Naigled lijepa – rafinirana solaža, plesni reggae-ska ritam – baš onako cool. Fantastična ljubavna tema žestoko nabijena jakim emocijama i senzualnošću koja se naprosto oseti, od kojih sve nežno treperi.

 

    Azra ovim antologijskim albumom briljira u svom mikrokosmosu jednostavnih, beat, melanholičnih ritmova, plesnog reggaea i poetske dubine koju donosi Džoni svojim moćnim impresijama – gotovo teatarska atmosfera i kontemplativno nadahnuće, uvek sa nekim samosvesnim pomakom u odnosu na uobičajeno i trivijalno. Lepršavi tonovi, obogaćeni duvačima i ska ritmom provejavaju i gorčinom ironije pesme Hladan kao led. Ustajala žabokrečina Austrije, nekadašnje uzavrele monarhije, hladi Džonija kao led i ubija beznađem, a onda, kao kontrast, izvire iz zvuka orgulja ugodna I nikom nije lepše nek je nam, prikazujući Štulića u izuzetno vedrom i humoristički nadahnutom izdanju. Za kraj prvog dela ostavljena je gorka politička pilula Iran – tamo gde imam pretvara moru u Teheran. Vesela melodija uspostavlja neophodni kontrast rasapu ludosti. Apokaliptična vizija modernog sveta otvara se pred čulima slušaoca koji su umeli da čuju i vide dalje. Neman budućnosti koju upravo živimo izvirala je iz svake rilne albuma koji je na zloslutan način zaokruživao jednu priču, jedno jedinstveno vreme, celinu koja se decenila sklapala poput edgarallanpoovskog ludila.

 

       Drugi deo filigranske Azrine storije otvara božanstvena ljubavna tema Čudne navike i nudi nove lepote Džonijevih stihova.

 

Dolazi mi iznenada kada to ne očekujem

traži razlog da mi spusti, uvaljuje mi komplekse

ona ljubi preko volje vjerujem da nije zla

ali ipak ima čudne navike

 

    Sjajan ritam iz kojeg prosto izvire pritajeni Džonijev vokal, ironičan, iskričav, uvek spreman na bespoštednu borbu i praštanje. Čudesno jedinstven rock and roll, u nekom neuobičajenom teatarskom, plesnom ska ritmu i pop magiji melodičnosti, a opet dovoljno drzak da iritira neupućene. Nije O.K. i Tanka crna linija nastavljaju u pomirljivim, prijatnim tonovima druge strane filigranskih džonijevskih vizija i fantazija. Na trenutak Pavel zadire zloslutnošću i čudesnim unutrašnjim (ne)mirom u mračne političke vode.

 

Pariz ti je dao sebe, dio neba zauvijek,

što te muči na kraju puta

sjećaš li se Španije,

zanima me da li bi opet išao u rovove

oh, Pavel, neman je pred vratima

 

Govoriš mi o ideji, o patriotizmu nacije

da li je to skup interesa nekorisnih ljudi

ili nešto vrijedno robije

razgovarajmo o slobodi, sjećaš li se Španije?

 

    Nemirni duh revolucionara razmatra neke od bolnih dilema, pitanja i smisla bilo kakve borbe. Ironični tonovi pokušavaju da uhvate  fluidni duh fantoma slobode. Uzalud. Neman je već pred vratima – ući će, bez kucanja, desetak godina kasnije, ratnih devedesetih. Gomila nesklada i Slučajan susret mirno teku u susret gospođici Mirni, jednoj od nezaboravnih Džonijevih ljubavi – zaodenutoj seksom, tajnom, neodoljivošću požude.

 

    Mirna Crnobori glavna je junakinja pesme Slučajan susret, što je i sama potvrdila u filmu Kad Miki kaže da se boji, 2005. godine (sjajan dokumentarac koji govori o Džonijevom životu i pesmama, kroz priče likova o kojima je pevao i mase prijatelja i poznanika koji su sedamdesetih i osamdesetih bili deo njegovog životnog miljea, okruženja u Zagrebu).

Džoni je bio jedna vrlo pozitivna figura, blag čovjek, osjetljiv i u kontaktu sa ljudima vrlo oprezan. Nije figurirao kao važna faca u početku, bio je neobična ptica u jatu, čudan čovjek. Bili smo komšije, prozor do prozora, i te pjesme su moje, iako se nikad nisam potpuno osjetila kao njegov prijatelj, rekla je Mirna, koja danas takođe živi u Holandiji. 

   Jednostavne slike jednog sasvim slučajnog susreta i strasne ljubavi. Iz dubina prošlosti pristiže još jedna fantastična ljubavna balada – Kao ti i ja, zastrašujuće senzualan, čulna, bluzirana, lepršava, prozirna, saksofonom džezirana, topla, sva u dodiru usana i oznojenih tijela.

Dijete u noći
kao ti i ja
stranac u prolazu
kao ti i ja
cvijeće na granici
tone u san
žena u krevetu
kao ti i ja
dodir usana
oznojena tijela
daleko od ljubavi

Kao ti i ja
jutro na obali
kao ti i ja
napušteni brodovi
plivaju lijeno
rastočene olupine
kao ti i ja

     Briljantna poetika, u saglasju sa kristalnim, dirljivim solažama na saksofonu i gitari, kao eho srca i duše dvoje romantičnih ljubavnika, negde u daljini nestvarnog ostrva mašte, nakon brodoloma civilizacije koja je ohladila sve svojom gramzivošću i ispraznošću. Izvrsna džonijevska produkcija koja produbljuje melodiju do same srži hipersenzibilnosti, dodira usana i ženine topline. Poetiku nežnosti razbija nova ironija Puta za Katmandu kojim usrana šminka defilira. Prokleta mogućnost izbora mora da postoji upitno jetko konstatuje Džoni u furioznom tempu i gorčini ukusa još jednog razočaranog buntovnika.

     Cinična ljubavna priča o konvertibilnoj vezi sa Strankinjom s plavim eyes surove su slike primorske stvarnosti i moralnih dilema, u nekim uvrnutim, neodređeno zatamnjenim Azra tonovima. Manje inspirativan momenat albuma, lagani gubitak daha i koraka. Život običnog tempa klasičan je Džonijev opori komad, nalik na ličinku što čuči u tami, osenčen ironijom, razočarenjem i melankolijom iz potkrovlja bluesa. Stari dobri setni Džoni, prevejani urbani vuk na horizontu nedodirljivih i onih što uvek vide dalje i bolje od ostalih. Hladni prsti se neprimetno uklapaju unutar raskoši Filigranskih pločnika ne oduzimajući previše od besmrtnosti i veličanstvenosti emocije. Ležerni i prihvatljivi poput 32 956, pesme kabaretske atmosfere i lepršavog, vodviljskog ugođaja. Jedno od (ne)mogućih džonijevskih pesničkih nadahnuća – bez velikih dubina i pretenzija, onako šmekerski, iz off - a. Gorki okus donosi novu vrstu senčenja ljubavi, razočarenja, neverice, tišine u srcu, dovodeći priču do samog kraja i epohalnog finala – naslovne Filigranski pločnici, prepune zloslutnog baruta i nekih od ključnih stihova Džonijeve poetike i vizije.

 

Ja sam kralj, sudbina je metresa,

sa zatamnjenim očima,

upravo prelazi ulicu na vrhovima prstiju

grobnica za Borisa...

Čovječe, ako želiš da saznaš

pristani na sve,

ako želiš da mijenjaš ljude

ne odmeći se

 

      U svom filigranskom, rafiniranom stilu Džoni i Azra laganim tempom i kraljevskim mimohodom zaokružuju jednu priču pristajući na sve u narednih nekoliko godina, u želji da menjaju ljude ne odmećući se. Bio je to kraj jedinstvene magije trojice vanredno dobrih i kreativnih ljudi i umetnika, kraj njihove zajedničke misije i zamaha do tada neviđene energije, smelosti, provokacije, bunta i siline udara.

 

   Bend Azra postojaće u različitim postavama i narednih desetak godina, nestajući u haosu raspada zemlje koja ga je svojim izazovima i duhom stvorila. Postojaće, ali magija početnog perioda iščileće zajedno sa razlazom prve, legendarne postave Azre – Džoni, Hrnjak i Leiner dali su joj neponovljiv muzički i poetski pečat, neostvariv u bilo kakvoj drugoj kombinaciji. Filigranski pločnici jedinstvena su retkost jugoslovenske rock and roll scene, unikat bisernog sjaja, dragocen sam po sebi. Jedna od ključnih slika unutar mozaika društva i vremena kojih više nema, muzički zapis duše koja je obeležila poslednju epohu svih naših nadanja i kakve-takve normalnosti. Ostali su samo snovi i muzika kao pomen na sve one koji su makar nešto pokušali. I Džonijeva nepogrešiva dijagnoza o pločnicima punim baruta koji su u međuvremenu nestali u haosu devedesetih.

 

By Dragan Uzelac