Dragan Uzelac

ALBERTO MORAVIA – MRAČNA STAZA

Literarni svet italijanskog književnika Alberta Moravije izvirao je iz raspada moderne civilizacije, komercijalne apokalipse, otuđenja i degeneracije duhovnog, koje tone u sve užasniju gomilu krša potrošačke civilizacije. Sarkastičan, okretao se erotici kao najdelikatnijem prostoru čovekove razočaranosti, samoće, izgubljenosti i bolova, koji idu do perverzne i bljutave otupljenosti.

Gvido uspori korak i dok je to troje pošlo da sedne za sto, on ode do jednog mostića s dve daske, što se pružio na jezeru. Bio je duboko razočaran i pitao se kako bi bilo da umakne i da ode do glavne ceste pa uhvati autobus za Rim. Snobizam Valerijin, prostota Lolina, skepticizam Cezarov, činili su mu se nepodnošljivi; ali još nepodnošljiviji činio mu se osećaj odvratnosti što ga je u njemu probudilo to troje drugova. Potom spusti pogled s mostića na vlastitu sliku što se odražavala u jezerskoj vodi i odjednom se seti da se još tog jutra, ogledajući se u ogledalu, naljutio i u sebi uzviknuo: Kako sam antipatičan! Zaista antipatičan!. Podiže sa zemlje dugu suvu granu. Baci je na vlastitu sliku, koja se odmah rasplinu i razli u bezbroj odraza, a onda se uputi prema restoranu gde je ono troje već naručilo ručak.

Moravijini likovi izviru iz (malo)građanske sredine – uvek iste, prepune monotonije i antiheroja, sredine bez osećanja i humanosti, iz ustajalog mulja konformizma i sivila gde ljudima isključivo upravlja duh novca, sitni, beznačajni ciljevi, promašene ambicije i intrige i gde sve nestaje u totalnom otuđenju i mizantropiji. Oni su depersonalizovane, bolesne kreature jednog organski deformisanog društva kojeg Moravia vešto osvetljava iznutra i razotkriva umetničkom istinom. Iz učmale savesti jednog sveta proizilazi ravnodušnost ljudi. Moravija slika građansko društvo u kojem se nazire perspektiva bilo kakvog mogućeg izlaza. Moravija kao angažovani intelektualac, publicista i pripovedač, već je svojim prvim romanom Ravnodušni ljudi (Gli indifferenti, 1929) zacrtao osnovne tematske i stilske karakteristike svoga opusa, bliske egzistencijalizmu: propitivanje otuđenosti, emotivne uskraćenosti i nemogućnosti komunikacije, posebno u građanskom staležu, što je ostvario ogoljenim jezikom i realističnim dijalozima. Junak romana Ravnodušni ljudi – Mišel, preslikava u sebi moralni pad i trulu atmosferu čitavog jednog društva, jedne konformističke i materijalističke sredine, u kojoj pojedinac, nakon poetskog zanosa za pobunom, pristaje na kompromis i pomirenje, te tragikomičnu farsu vlastite sudbine. Ništa bolja situacija nije ni sa junacima ostalih dela Alberta Moravije: Rimljanka (1947.), Konformist (1951.), Prezir (1954.), Dosada (1961.) ili Automat (1963.) – dosada je pogubni rezultat čovekovog potpunog raskida sa stvarnošću, u njoj se ne može živeti jer ona pretvara stvari u njihov besmisao – apsurd, koji označava čovekovo konačno otuđenje i propast. Iz ponora bezdušnosti i unutrašnje pustoši jednog sveta i civilizacije rađa se savremeni čovek – bezličan, opterećen neizlečivom kosmičkom prazninom. Iz svega navedenog proizilaze nesporazumi među ljudima, međusobno nerazumevanje, beznađe, odsustvo životne radosti i automatizam ljudskih postupaka – bezrazložnih i apsurdnih. Svet o kojem nam priča slavni italijanski književnik Moravia, naslikan na platnu savremenog života, lišen je svake nade u neku obećanu zemlju, zatvoren u ljusku vlastite sudbine iz koje nema izlaza, to je svet koji živi u stalnoj sadašnjosti, omeđen granicama apsurdne egzistencije.

Odjednom Gvida obuze osećaj kao da izlazi iz nekog podzemnog mesta na otvoren prostor, izbijajući iz sredine gde je zagušljiv i gadan vazduh na bistar i čist. S tim osećajem nadošla mu je i sasvim jasna misao: da gurne kola svom brzinom u onu provaliju koja se nazirala na vrhu uspona i da se baci u jezero zajedno sa ženom i decom. Kola bi odskočila dvesta ili trista metara, pala bi ravno u jezero i smrt bi iznenada nastupila. Gvido se zapita da nije u pitanju podsvesna mržnja prema porodici, ali je tu pretpostavku odbacio. Čak mu se učinilo da ih nikada nije toliko voleo kao u ovom trenutku kada je poželeo da ih uništi.

Alberto Moravija, slikar ambijenta i ljudi rodnog Rima, snagom svoje pronicljive umetničke ličnosti naslikao je portret jednog oronulog, licemernog i bezdušnošću automatizovanog društva, koristeći kao boje oporu istinitost, surovost i ogoljenost. Dosada, ravnodušnost, konformizam i apsurd samo su poražavajuće i frustrirajuće posledice žalosne ljudske prirode i grešne animalnosti, simboli jedne nezaustavljive propasti ka kojoj srlja čitava jedna civilizacija.

Alberto Moravija – NEPOSLUŠNOST (1948.)

Često mu se, u dugim popodnevima, koja je provodio za stočićem u svojoj sobi, dešavalo da zaspi bez razloga, iako je prethodne noći spavao kao zaklan. To je bilo spavanje bez snova, mračno i prazno, pre odsustvovanje nego spavanje. Kada se prepuštao ovakvim iznenadnim i teškim obamrlostima, osećao je isto onako osvetničko zadovoljstvo koje ga je prožimalo dok je povraćao na lokomotivu pri povratku s letovanja. Uviđao je da u tom zadovoljstvu ima nečeg razornog i da se kroz njega ispoljava njegovo neprijateljstvo prema svetu.

Mladi, preosetljivi dečak iz imućne porodice - Luka Mansi, izolovan i ograđen od sveta i života predstavljen je u Moravijinom romanu Neposlušnost kao simbol pobune i korenitih težnji za promenom, usmerenih protiv izveštačenih vrednosti i tvorevina jednog licemernog društva, neosetljivog prema moralnim vrednostima i okrenutog uglavnom ka ljubavi prema novcu i materijalnim vrednostima. Mladalačkom gorčinom i srdžbom Luka ustaje protiv iskvarenosti i izveštačenosti sveta unutar kojeg nevoljno odrasta, želeći da napusti kavez nametnutog društvenog položaja. On je u potrazi za neiskvarenim, neposrednim i iskrenim svetom, osećajući sve više gađenje ka besmislu svega što ga okružuje i gde je bačen kao stranac – neshvaćen, čudan, odsutan. Esencija priče ovog više nego karakterističnog dela Alberta Moravije, njegove mračne, kritički intonirane životne staze proizilazi upravo iz njegovih biografskih podataka, tačnije crpe snagu iz njegove istovetne životne priče, njegovog detinjstva. Naime, Moravia je takođe kao devetogodišnji dečak obolio je od tuberkuloze kostiju koju je, uz poboljšanja i pogoršanja zdravstvenog stanja, konačno prebolio 1925. Zbog bolesti školovao se neredovno i jedva završio gimnaziju. Bolest je, kaže Moravia, bila prva najvažnija činjenica u njegovom životu. Druga najvažnija činjenica bio je fašizam. Bolesti i fašizmu Moravia pripisuje toliku važnost, jer je zbog njih i pretrpio i sam učinio ono što inače nikada ne bi. Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani činiti, a ne one koje činimo svojom voljom. Nakon izlaska iz sanatorijuma Moravia se posvetio pisanju svog prvog romana, Ravnodušni ljudi, istovremeno sarađujući u časopisima književne avangarde.

Izlazio je iz škole, pozdravljao drugove i vraćao se kući polako, sasvim sam u onom turobnom trenutku kad dan umire a noć se još nije spustila. Činilo mu se da svi ljudi izlaze u taj čas gonjeni iz kuće bledilom sumraka i mislio je sa zadovoljstvom da se on, naprotiv, upravo u taj čas vraća kući. Nebo se mračilo iznad njegove glave dok je prolazio mračnim ulicama svoje četvrti. Ulazio je u lift i peo se u svoj stan. U to vreme stan je bio prazan, samo se u kuhinji nalazila mirna, stara služavka. Otac je bio u kancelariji, a majka bi otišla u posete. Luka je ulazio gotovo krišom, ne paleći svetlost i kroz polumrak koji je obavijao prostorije odlazio u svoju sobu. Dok je tamo ulazio, prožimalo ga je mračno osećanje da je neka vrsta životinje neprilagođene životu, koja ulazi u svoju jazbinu da u njoj na miru skonča.

Moravijina Neposlušnost, smeštena pod okrilje turobne atmosfere i tamnih tonova, snažno je usmerena ka borbi za iskrene i trajne, duboko humane vrednosti, ka njihovoj odbrani od zla unutar kojeg su ljudi jedni drugima stranci i unutar kojeg se vodi perfidna i nemilosrdna, nehumana bitka do potpunog istrebljenja. Neposlušnost odbacuje vlast društva licemernih pravila i njegove jedine moguće, račundžijske logike, logike gde se sve izražava u novcu i ima svoju materijalnu vrednost.

Otkako je otkrio da ga te stvari (igračke, razni pokloni, materijalna zadovoljstva) i ta ušteđevima (koju je redovno dobijao od roditelja) vezuju za ovaj svet i primoravaju ga da ga prihvati, osećao je prema njima izvesnu mržnju i gnev, ali bio je svestan da ih mrzi upravo zato što ih voli a ne zato što bi po sebi bili odvratni kao učenje. Svaki novčić koji bi stavljao u kasicu za njega je predstavljao odricanje od nečeg što je mogao kupiti i nade da će se nešto drugo jednog dana nabaviti. Te stvari, taj novac nisu bili samo stvari i novac već žive i čvrste niti jedne potke od koje je bilo izatkano njegovo postojanje. No upravo zato hteo je da prekine te niti, jer one su ujedno bile i znamenje pokoravanja sudbini koja mu je bez dogovora s njim nametnuta, pokoravanja svetu protiv koga je dosad nekoliko puta, ali uvek uzalud, pokušavao da se pobuni. Da su oni bili nešto mrtvo čemu više nije pripadala ljubav koja ih je nakada ispunjavala životom, kao u izvesnom smislu njegovi roditelji, razaranje bi bilo nepotrebno. No bilo je upravo obratno: a pravilo te gorke igre koja se zvala neposlušnost nije dopuštala bilo kakve izuzetke.

Oslobađanje od sveta lažnih, nametnutih, materijalnih vrednosti Luka započinje odricanjem od svih nepotrebnih stvari i poklona kojima se nekada divio i kojima je slepo robovao – spone zasnovane na licemerju i lažima neprimetno se kidaju, jedna po jedna.

Novac je bio nešto sveto po onim kraljevskim likovima koji su na njemu utisnuti i simbolima koji su jemčili njegovu vrednost. A bio je nešto sveto i zato što je mogao da predstavlja sreću za mnoge ljude. Za siromaha, na primer, koji mu se svakog jutra, kad je išao u školu pružao ruku na uglu ulice. No udeliti ga siromahu značilo bi u suštini poštovati ga, priznati mu vrednost. Naprotiv, Luka je hteo da ga zaista uništi. Tog omrzlog idola, mislio je, trebalo je upravo ovako cepanjem oskrnaviti da bi konačno bio obesvešćen.Tako je to, pomisli ipak, ako čovek ne prihvati da bude ono što bi drugi hteli da bude ili što veruju da jeste, kažnjavaju ga ili smatraju bolesnim.

Konačnu slobodu i odgovor na sva pitanja Luka pronalazi, nakon mnogo lutanja, stradanja, zabluda, nedoumica i patnji koje podrazumeva neposlušnost pojedinca unutar krutog i beživotnog društva, u – ljubavi. Njegove knjiške, zamišljene slike sveta, nakon iskustva ljubavi sa mnogo starijom ženom, bolničarkom koja ga neguje posle životnog sloma i višemesečnog pada u postelju, napokon se raspršuju u oluji odrastanja i nemilosrdnog životnog iskustva i otvaraju mu oči: susret sa neusiljenom iskrenošću življenja i stvarnom, iskonskom lepotom, iznova mu vraćaju veru u život i ukazuju mu, najzad, na mnoge prave vrednosti koje čoveka uzdižu iznad zla i prolaznosti – saosećanje, praštanje - jednostavno, ljubav, koja jedina istinski oslobađa čoveka, ne tražeći ništa zauzvrat.

Bolničarka sutra ode kako je i najavila a u Luki ne ostade ni kajanje ni gađenje već ono prijatno osećanje konačnog posvećenja u tajnu ne samo fizičke ljubavi nego i opštije ljubavi prema svim stvarima, čiji je prvi tračak nazreo kad se probudio iz bunila. Činilo mu se da je konačno našao novi i samo njemu svojstven način gledanja na stvarnost, to je primetio, uključivao je mirniji, opušteniji, spokojniji ritam misli od onog nekadašnjeg i pored toga pogled koji ne bi bio onako neposredan i neprijateljski, već promišljeno i neopisivo neodlučan i oprezan. Sada će, mislio je, gledati sve stvari novim očima koje su mu se otvorile one noći (provedene s bolničarkom), a potom onima koje je kad se rodio zasenila prva svetlost dana. Druga i prava majka, bolničarka mu je pomogla da se drugi put rodi pošto je bio mrtav u svojoj želji da umre. No shvatao je da do tog drugog rođenja nikad ne bi došlo da pre toga nije tako iskreno i potpuno želeo da umre.

Moravijin dobri duh vedrine na kraju biva oslobođen smrću i ponovnim rađanjem novog Luke, prevladavši patnju. Vera i ljubav, istrajnost i trpeljivost, nakon niza smrti pobunjenog i neposlušnog, ali krajnje iskrenog Luke Mansija, otvaraju novo, nepregledno polje nade i mogućnosti prepuštanja iskonskim lepotama življenja, kao i pravim, duboko humanim vrednostima za koje se uvek, bez obzira na žrtvu, vredi boriti – istrajno, do kraja.

By Dragan Uzelac