A.G.INARRITU: POVRATNIK (TheRevenant 2015.)
Povratnik je istorijski, biografski vestern film kultnog meksičkog režisera Alehandra Gonzalesa Inaritua, autora koji je svojom jedinstvenom filmskom magijom i brojnim nagradama obeležio početak, a potom i prve dve dekade 21. veka, novog veka filma počevši sa legendarnom trilogijom smrti koju sačinjavaju maestralna ostvarenja Pasji život, 21 gram i Vavilon, nastavljajući ništa manje briljantnim Biutiful i zaokružujući opus Oskarom nagrađenim filmom Birdman, dajući svoju viziju dehumanizovanog društva i sliku modernog, izgubljenog čoveka unutar savremene džungle, haosa jedne civilizacije koja je na svom izmaku – zaglibljena u svojoj ispraznosti, bez ikakve ideje o tome šta dalje u priči kojom vladaju gramzivost, nasilje, licemerje, odsustvo bilo kakve empatije i demagogija koja crpi poslednje atome nekadašnje ljudskosti iz čoveka.
Filmom Povratnik Inaritu nas istinitom i potresnom pričom o Hughu Glassu (1780.-1833.), američkom istraživaču i traperu, vraća u 19. vek, divlje, veličanstvene, ekstremno surove i neistražene predeleAmerike, predele koji će gledaoca fascinirati svojom neizmernom lepotom i zaintrigirati opasnošću i tajnovitošću uzavrele Amerike s početka 19. veka (unutar koje se vodila surova borba za opstanak starosedeoca Indijanaca i belačkih doseljenika, na jednom nivou, kao i nemilosrdna bitka običnog čoveka za golo preživljavanje, na drugom nivou, u svetu koji je još uvek odisao svom svojom iskonskom divljinom i odsustvom lagodnosti koju je trebala da donese nova civilizacija koja se tek stvarala). Svojim jedinstvenim delom epskih dimenzija, pričom o životu čoveka kojeg je preobrazila njegova čudesna, iskonska i istrajna želja za životom i opstankom u nemogućim uslovima, Inaritu nas vodi na svoje epsko putovanje divljinom nekadašnje Amerike – prikazujući svoj putopis i triler, vešto se baveći primarnim ljudskim nagonom za preživljavanjem, kao i uzvišenim idealima čovekove potrebe za domom, pravdom, dostojanstvom, porodicom i konačno istinom. Inarituova filmska Odiseja prerasta u brutalnu i bolno iskrenu epsku avanturu koja više nego verno dočarava neverovatnu snagu ljudskog duha u borbi za opstanak i konačno i pravdu – za koju se vredi boriti do kraja bez obzira na naizgled nepremostiva iskušenja i cenu. Na više različitih nivoa, vođen sjajnim scenarijem i veštom rediteljskom rukom maestra Inaritua, film Povratnik nam prikazuje neiscrpnu snagu ljudskog duha i iskrene vere koje na kraju uspevaju da nadvladaju naizgled nepremostive prepreke i ukažu nam da uprkos svim iskušenjima i apsurdima koje životna bitka postavlja pred nas – sve je moguće snagom ljubavi i iskrene vere.
Rađen prema romanu Povratnik, Michaela Punkea iz 2002. godine, istoimeni film A.G. Inaritua (u kojem se on pojavljuje kao scenarista uz Marka L. Smitha) u svojih epskih 156 minuta trajanja donosi nam uzbudljivu priču o američkom istraživaču i traperu Hughu Glassu, najpoznatijem po tome što je početkom 1820.-ih godina u Južnoj Dakoti preživeo napad grizlija i kroz neprijateljsko područje Indijanaca Arikara vratio se u 320 kilometara udaljenu tvrđavu Fort Kiowa – u brutalnim zimskim uslovima koji se graniče sa nemogućnošću opstanka za bilo kakvo živo biće. Hugh (tumači ga nadahnuti Leonardo Di Caprio) i njegov polu-indijanski sin Jastreb, zajedno sa Johnom Fitzgeraldom (Tom Hardy) pripadaju grupi trapera koja je uglavnom bavi lovom radi životinjskog krzna, lutajući diljem divlje Amerike s početka devetnaestog veka – dolazeći u stalne sukobe sa Indijancima( na čijoj su zemlji) i Francuzima. U jednom od takvih pohoda grupa biva iznenadno napadnuta od lokalnog indijanskog plemena Arikara, veliki broj ljudi gine, dok ostali bivaju primorani da se povlače kroz neprijateljsku teritoriju i nemilosrdne zimske uslove ka pomenutoj tvrđavi. Fitzgerald predlaže da beže u jednom pravcu, ali Glass, kao iskusan vojni izviđač, da bi zavarao trag opasnim Indijancima preko čije zemlje treba da se vrate do utvrđenja Fort Kiowa, predlaže suprotan pravac. Vođa grupe pristaje na Glassov predlog i onda odlučuju da zanoće. U samo svitanje Glass govori Jastrebu da ostane sa grupom dok on ide ispred prvi. Ali Glass nailazi na teritoriju grizlija i biva napadnut žestoko. On u surovoj borbi za goli život (neverovatno realistično prikazanoj, uvlačeći gledaoca totalno u prizor i priču)uspeva ubiti zver, ali nije u stanju da govori jer mu je grlo povređeno. Grupa ga pronalazi i nosi ga na nosilima. Fitzgerald stalno govori da ostave Glassa jer očigledno od njega nema ništa i niko ne može učiniti ništa da ga spasi. Vođa preživele grupe, Henry, na kraju ipak pristaje. Ali on insistira da pusti Glassa da umre prirodnom smrću, obećavajući novčanu nagradu trojici muškaraca koji ostanu iza grupe sa Glassom. Jastreb i Bridger pristaju da ostanu, i što je iznenađujuće pridružuje im se Fitzgerald. Ali Fitzgerald postaje nestrpljiv. On nudi Glassu brzu smrt ako samo da znak pristankai onda pokušava da ubije Glassa. Jastreb hvata Fitzgeralda u toj nameri i njih dva započinju borbu koja se na kraju završava tako što Fitzgerald ubija Jastreba. Bridger dolazi i uskoro ga Fitzgerald uverava da zakopaju Glassa živog u plitkom grobu, ali on se zaustavlja kad je Glass bio zakopan duboko do vrata. Glass puza iz groba i preživljava jedući mrvice dok je s mukom pokušavao da se uspravi. Ustajući, vaskrsavajući svojom snažnom verom i potrebom da osveti svog ubijenog sina, Jastreba, Hugh kreće u poteru za Fitzgeraldom i povratak ka traperskom utvrđenju, nošem nadljudskom snagom i energijom koja prevazilazi granice običnog čoveka.
Na tom epskom putu povratnika, putu vaskrsenja iskrenom verom u nenadmašnu snagu čoveka, putu koji je jednim svojim delom ispunjen ljubavlju prema životu i svom poginulom sinu Jastrebu, a drugim delom neiscrpnom snagom za pravdom koja se na kraju filma završava povratkom i osvetom Fitzgeraldu kojeg ubija u konačnom dvoboju, pratimo katarzičnu ljudsku dramu ispunjenu snagom vere i ljubavi, želje za istinom i pravdom, golim životom, s jedne, duhovne strane, dok nam dva briljantna umetnička genija – snimatelja Emmanuela Lubetzkog i režisera i koscenariste Inarritua, omogućavaju da pratimo jedan totalno nestvaran umetnički put, gradeći od lepota netaknute, iskonske divljine tadašnje Amerike snažno vizuelno delo halucinantne teksture.
Interesovali su me ne samo fizički putevi Glassa i Fitzgeralda, već i njihova psihološka stanja, snovi, strahovi i gubici. Fabula je bila odličan temelj, baš kako je to u muzici, ono što im je bilo u mislima i srcima su solo deonice, trube i klavir, objašnjavao je kasnije Inarritu.
Povratnik je 14. januara 2016. godine, nominovan za 12 Oskara, što ga čini najviše nominovanim filmom za 2015. godinu – uključujući Oscara za najbolji film, najbolju režiju, najboljeg glavnog glumca (DiCaprio) i najboljeg sporednog glumca (Hardy). Film je dobio pozitivne ocene od strane kritičara, koji su pohvalili nastupe DiCapria i Hardya, Inarrituovu režiju, i fotografiju Lubezkog. Sledi jedan od prikaza kritike koji na najbolji način opisuje veličine nestvarnog Povratnika, svu njegovu ogoljenu unutrašnju snagu, brutalnost, herojski duh čoveka, moć prirode, lepote koje ne primećujemo uronjeni u naše male živote i nerešive probleme.
Obično, impresivni filmovi vas štite, i pošteđuju vas od onoga što je trebalo da se prikaže. Inarritu i njegov snimatelj Emmanuel Lubezki rade upravo suprotno: oni vas izlažu svim elementima. Nalazite se pod jednim bolnim prodorno hladnim, beskrajnim, nemilosrdnim nebom. Slike koje film dočarava su zapanjujuće, kristalne lepote: pejzaži koji vas ostavljaju bez daha i lepo skovani krupni planovi, kao što je gomila lišća na zamrznutim nasipima, te polumesec. Povratnik podseća na Fordove Tragače. U drugom slučaju, Inarritu se čini da je inspirisan Hercogovim filmom Aguirre, gnev Božiji s vizijama carske pohlepe i velike reke koja sve plavi. Tu je verovatno nešto i od Altmana u zimskom pograničnom terenu i svakako nešto Malickianski bestežinsko u nekim od Glassovih snova o njegovoj supruzi. Ono što je tako posebno u Inarrituovom filmu je njegova jedinstvena kontrola i njegova tečnost: bez obzira koliko je proširena, film je napeta priča pod potpunom režiserskom kontrolom i on odmotava velike vijugave snimke s kojima pokazuje da se na neki način ne razlikuje od njegovog prethodnog filma Birdman. Film je jednako uzbudljiv i bolan kao komad leda koji se drži na koži.
Sam Inaritu je na sledeći način doživeo ovaj neverovatni film – od čitave atmosfere i opasnosti uslova u kojima je nastajao, do samog njegovom duha i umetničke note kao jednog čudnog preplitanja sna i jave, rediteljeve mašte i surove stvarnosti.
Mislim da je svaki film na neki način deo samog reditelja, kao neki njegov nastavak. Bez obzira na sve. Svaki film koji sam napravio je moje produžetak. Ponekad osećam da se film meša sa stvarnošću. Odjednom, tu je ta pomućena linija koja nestaje, i ono što se dešava na filmu počinje da okružuje moj život. To mi se dešavalo mnogo puta. Pomalo je zastrašujuće koliko sam lud! Moglo je da bude strašno. Sve je moglo vrlo lako da pođe po zlu. Bilo je toliko opasnosti svakoga dana. Postaješ neka vrsta stvorenja, kreatura sopstvenog rada. Ponekad si Bog, a nekad si stvorenje. I evo te kako kao kreatura preživljavaš svoju sopstvenu kreaciju. Bio sam zarobljen u pravilima koje sam sam napravio. Ne mogu da se vratim, a udaram u zid. Ako ne završim, ili ako ne završim onako kako sam zamislio, to bi bila potpuna katastrofa. To je kao maraton – nema načina da sve zaustaviš, moraš da završiš. Osećaš kako gubiš dah, ali moraš da završiš!... Ponekad kad izgubiš veru i kad shvatiš da neće ići onako kako si zamislio, ali nastaviš da pokušavaš, odjednom nešto iskoči i sve se postavi na svoje mesto. I iznenada ono što nije radilo sad jednostavno radi, ide, sve teče. Kada ste u veoma, veoma teškom trenutku dana, i kada ima mnogo frustracije i nerviranja jer ništa ne ide kako treba – ali ne odustajete – odjednom se nešto desi! To je skoro onostrana sila na koju ne možeš da utičeš.
Na kraju samog snimanja, zadnjeg dana, Inarritu je okupio sve učesnike snimanja svog epskog remek-dela ovenčanog još jednim Oskarom, baš kao i na početku i obratio im se rečima:
Snimati ovakav film je putovanje života. Ovo je film bio pun zadivljujućih i izazovnih elemenata, kako teških tako i lepih. Osećam se počašćenim, zahvalnim, poniznim, sretnim i tužnim da smo završili. Ono što smo postigli je neverovatno. Svaki dan je bio težak, ali mislim da je ovo bilo stvaralačko iskustvo mog života i nijednom se još nisam osećao ovoliko ispunjenim.
Stvoreno onostranom silom kinematografskog genija meksičkog reditelja Alehandra Gonzalesa Inaritua, ovo vanredno delo sedme umetnosti i magije pokretnih slika na čaroban je i jedinstven način – svojom halucinantnom teksturom, na britkoj umetničkoj ivici između zbilje i sna, prikazalo svu neuništivost i snagu ljudskog duha, veličanstveno, brutalno, gorko i nadrealno oslikavši fresku na zidu života, fresku koja ukazuje svojom unutrašnjom lepotom na besmrtnost snage iskrene vere i ljubavi. Jer tamo gde one prestaju počinje mržnja, smrt, beznađe i večna tama, sve ono što glavni junak filma svojom neustrašivošću duha, ljubavlju i verom na kraju nadvladava i pobeđuje.
By Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar