ALBERT CAMUS - KUGA (1947.)

 

ALBERT CAMUS - KUGA (1947.)

    Roman Albera Kamija La peste (Kuga) metaforična je hronika koja opisuje fiktivnu epidemiju kuge što je 40-ih godina 20. veka zahvatila Oran. Pisan je u trećem licu iako ga zapravo piše jedan od sudionika zbivanja, doktor Bernard Rieux, pri čemu se koristi i beleškama drugog važnog lika, Jeana Tarroua. Uz njih dvojicu, značajni likovi su i kriminalac Cottard, zaljubljeni novinar Rambert, sveštenik Paneloux te Joseph Grand, činovnik koji pokušava napisati knjigu. Od početka epidemije i invazije pacova pa do njezinog povlačenja, opisane su sudbine ljudi koji se pokušavaju nositi sa sveprisutnom bolešću i teskobom u zatvorenom gradu. Kuga se često tumači i kao alegorijski prikaz otpora nacističkoj okupaciji. Kuga je stvarana sedam godina: početna verzija bila je gotova 1943. a nakon mnogih prepravljanja objavljena je četiri godine kasnije. Za potrebe pisanja Kami je proučavao medicinske priručnike i razna književna dela u kojima je bolest opisana. Glavnu temu romana čine filozofska pitanja o apsurdnosti života, smrti, patnji, ljubavi i solidarnosti.

Neobični događaji koji tvore predmet ove hronike dogodiše se 194... u Oranu. Prema opštem sudu behu pomalo neumesni, izlazeći iz okvira običnog života. Na prvi pogled Oran je doista sasvim običan grad, obična francuska prefektura na alžirskoj obali.Grad je, valja priznati, sam po sebi ružan. Nije nametljiv pa treba neko vreme da bi smo uočili čime se razlikuje od drugih trgovačkih gradova u drugim geografskim širinama. Kako da, na primer, zamislimo grad bez golubova, bez drveća i bez vrtova, gde ne čujemo lepet krila ni šuštanje lišća, grad bezbojan, čime je sve rečeno? Promena godišnjih doba odražava se jedino na nebu. Proleće se najavljuje samo drukčijom atmosferom i košaricama cveća koje mali prodavači dopremaju iz gradske okoline. To je proleće koje se prodaje na trgu. Leti sunce pali i žari isušene kuće i pokriva zidove sivkastim pepelom; živeti se može tada samo u seni zatvorenih kapaka na prozorima. U jesen eto naprotiv bujice blata. Lepi dani dolaze tek zimi…  Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (je li to učinak podneblja?)sve se to radi zajedno, jednako pomamno i rastreseno. To će reći da se ljudi dosađuju i da nastoje steći navike. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili. Najviše se zanimaju za trgovinu, a glavni im je posao ’’činiti poslove“, da se poslužim njihovim izrazom. Imaju naravno smisao i za sitne radosti, vole žene, bioskop i morska kupališta. Ali veoma pametno,oni te radosti čuvaju za subotu naveče i nedjelju, nastojeći drugih dana u sedmici zaraditi mnogo novaca. Predveče, kad napuštaju svoje urede, sastaju se u određeni sat u kafani, šetaju istim bulevarom, ili se smeste na svom balkonu. Žudnje mlađega sveta žestoke su i kratke,dok poroci starijih ne premašuju kuglaška društva, drugarske večere i klubove, gde se igra za velike pare, te čovek gubi ili dobija kako hoće karta.

   Roman Kuga Alberta Camusa sastavljen je od pet delova. Autor nam je ispričao događaje koji su se dogodili za vreme nastanka kuge u gradiću Oranu na alžirskoj obali. Reč je o gradiću koji broji samo oko dvesto hiljada stanovnika. Odmah na početku romana saznajemo da se radi o hronici događaja i da je on napisan kao dnevnik. U delo su uvrštene i beleške Jeana Tarroua koji je bio jedan od likova u romanu. Ime osobe koja je napisala celu hroniku događaja saznaćemo tek na samom kraju romana iz razloga što, kako piše, hteo je ostati objektivan do kraja. Roman se bavi životnim pitanjima, čovekovom unutašnjom borbom koja se događa kada nastupi neka izvanredna situacija kao što je na primer bolest. U takvim trenucima svi postupaju na drukčiji način, neki traže religiozno objašnjenje, neki naučno, neki beže, a neki se mire sa sudbinom. Kami nam daje svoje mišljenje da čovekovo postojanje nema smisla ako se on ne bavi pomaganjem drugima. Kao i uvek, snažna etička i humana nota je tu. Veliki humanista, umetnik i filozof egzistencijalizma, Alber Kami, povrh svega uvek je na strani istine i pravde kao angažovan i hrabar čovek.

  Prvi deo romana nosi nam uvid u život grada. Saznajemo kako on diše te nam autor navodi i neke od detalja običnog i pomalo monotonog života u tom gradu koji je smešten na provinciji. Oran je grad u kojem se ništa uzbudljivo ne može dogoditi, a isto tako nastanjuju ga sasvim obični stanovnici. 16. aprila isto tako nije donosio nikakve događaje koji bi i u najmanjoj meri mogli biti uzbudljivi. Ali ipak to jutro postalo je za barem jednog stanovnika prilično neobično. Naime, toga dana ujutro, dr. Bernard Rieux ispred vrata kabineta pronašao je uginulog pacova. Pozvao je pazikuću koji je tvrdio da u kući nema pacova. I nakon što je pacov uklonjen, niko ovom događaju više nije pridavao previše pažnje. Supruga dr. Rieuxa bila je bolesna pa ju je doktor ispratio u gorsko lečilište. Život se vratio svom uobičajenom toku pa je doktor već sledećeg dana krenuo u posetu bolesnicima. Doktor je radio svoje svakodnevne uobičajene poslove te je sretao isto tako uobičajene ljude. No, uskoro su se zaredali slučajevi uginuća pacova, postajalo ih je sve više te su ulice i trgovi postali preplavljene lešinama ovih uginulih životinja.

    Mladi novinar iz jednog drugog grada, Raymond Rambert, potražio je dr. Rieuxa zbog ankete koju je odlučio provesti, a njezina tema bila je kakvi su uslovi života Arapa. Njih dvojica su između ostalog prokomentarisali i veliki broj uginulih pacova, kao što su to činili i svi stanovnici u Oranu kada bi se susreli na ulici. U međuvremenu dr. Rieuxu je stigla majka kako bi se brinula o kući dok mu je supruga na lečenju. Od tada pa nadalje ugibanje pacova je postalo toliko često da su se tom temom bavili svi, od vlasti u gradu pa sve do lokalnih novina i radija. Jednoga dana dr. Rieux je pri povratku kući primetio kako se njegov pazikuća čudno ponaša. Ali kada su se pojavili prvi simptomi kao što su teško disanje i otekline na vratu i u preponama, dr. Rieux se već prilično zabrinuo. No, kako je taman iščekivao vesti od svoje bolesne supruge, nekako je zanemario bolesnika s nadam da će mu se stanje uskoro poboljšati. Malo nakon toga, doktora je posetio Joseph Grand koji je inače radio u opštini te ga je obavestio o tome kako je uspeo sprečiti jedan pokušaj ubistva. Zločin gospodina Cottarda je bio otkriven, a on se prepao odgovornosti te se pokušao ubiti vešanjem. Kada se doktor za njega pobrinuo, odlučio je i pogledati kako se oseća pazikuća. No, on se osećao sve gore i gore, a doktor je prisustvovao strašnom prizoru. Naime, on je umro u strašnim mukama.

    Nakon toga, u radnju se uključio novi lik, Jean Tarrou. On je bio došljak koji je dane provodio ne radeći ništa osim što se zabavljao sa španskim plesačicama. Tarrou je svoja zapažanja o ljudima i životu u tom gradu zapisivao pa možemo videti slike života ljudi iz toga kraja. S vremenom su svi postajali sve više zabrinuti zbog uginuća pacova, a pojavio se i sve veći broj bolesnika. Ipak, kao da se niko nije imao hrabrosti suočiti s bolešću pa su se tako sve radnje odvijale jako sporo. Analize su se čekale danima, isto kao i akcije koje su trebale biti organizovane. Samo je stari lečnik, doktor Castel, koji je neko vreme bio proveo i u Kini, progovorio o pravom stanju stvari. On je zaključio da je posredi kuga. Niko nije verovao da se radi o kugi. Naime, odavno kuge više nije bilo u civilizovanom svetu. Grad je stavljen u izolaciju i zatvoren je. Život u gradu se totalno promenio. Priča ide dalje prateći nekoliko likova koji su se borili za život u gradu u kojem je postojala velika stopa umiranja. U početku je sve teklo uobičajeno, no s vremenom stvari su se morale prilagoditi bolesti. Tako više nije bilo niti uobičajenih pokopa, a neke su porodice stavljene u karantin. Ljudi se različito bore s ovom smrtnom bolesti. Jedni žele proživeti sve više lepih trenutaka jer im se smrt čini bližom, dok neki pokušavaju pobeći iz grada konstantno se boreći sa stražom. Raymond Rambert odjednom shvata da je zaljubljen u ženu koja se nalazi izvan grada te panično želi pobeći k njoj. Od doktora Reuixa tražio je potvrdu da je zdrav kako bi mogao napustiti grad, ali doktor mu to nije hteo izdati. Novinar smatra da niko ne zna kako se on oseća jer to nije njegov grad te isto tako misli da može otići. Ipak, sam sebi priznaje da se ne radi o tako velikoj ljubavi već o vlastitom dobru. Kada vidi da je i dr. Reuix odvojen od supruge, posrami se te odluči ostati. Čak pristupi i službama koje pomažu bolesnima, a koje je organizovao Tarrou. Cottard, koji se pokušao ubiti u ovoj situaciji vidi sreću jer kuga je zaustavila sva uobičajena događanja pa tako i njegovo hapšenje. Mnogi se građani priključuju lečniku Rieuxu pa tako i Rambert i Tarrou. Sve je postalo drukčije, vrednosti su se okrenule i ono što je pre malo ko zapažao, sada je postalo značajno. Nevolja uvek zbližava ljude, a pošto svi žive na granici života i smrti, svako se preispituje, sebe i svoj život. Umiranje je sve učestalije, a ljudski životi se sve više isprepliću. Službe za pokope rade velikom brzinom, zdravi ljudi izbegavaju bolesne, a česti su i sukobi sa stražom na izlazu iz grada. Postoji i podzemlje koje se bavi krijumčarenjem ljudi. Njihovu pomoć zatraži Rambert kako bi što pre izašao iz grada, ali to mu ipak ne uspeva te do kraja ostaje zarobljen u gradu. Dr. Rieux koji je i sam bolestan, sve se teže nosi s mnogobrojnim zadacima i problemima, a tako često i zaboravi na sebe. U ovoj neizdrživoj situaciji ljudi se sve više jedni drugima poveravaju. Tako se i lečnik poverava Rambertu govoreći mu o svom ocu, kako je otišao od kuće i kako je hteo spasiti svaki ljudski život.

     Januar, devet meseci nakon prve pojave kuge, doneo je novosti. Pojavili su se pacovi i mačke te je bilo očito da je bolest pomalo jenjavala. Ljudi nisu mogli verovati da epidemija slabi, kao da su naučili živeti s njom, a i prestali su se radovati lepim i dobrim vestima. Malo nakon toga, stigla je vest da je u gorskom lečilištu umrla Rieuxova supruga. Iako je bila zaštićena od kuge, daleko od grada, nije uspela preživeti svoju bolest. U zadnjem naletu bolesti, umro je i Tarrou što je jako uzdrmalo dr. Rieuxa. On je izgubio mnoge ljude u svom životu, ali dobio je bitku koja se ticala svih ljudi zajednice. Bolest je odnela i Granda koji je kasno shvatio da je njegov životni poziv pisanje jer je bezuspešno tragao za savršenim rečenicama za svoje delo.Umro je i sin gospodina Othona, a on se odlučio promeniti i od tada prisustvovati zajedničkom radu. Nakon prestanka kuge, Cottard je sam izazvao svoju sudbinu. Došao je u sukob s policijom i tako je bio ubijen. Kraj romana donosi nam razmišljanja dr. Rieuxa. Osluškivao je ponovnu radost i buku na ulicama svoga grada, ali smatrao je da se nikada ne može znati kada će bacil kuge ponovo uzeti maha i tako promeniti mnogobrojne ljudske sudbine.

Kada bukne rat ljudi obično kažu:  Neće dugo trajati, to je suviše glupo. Svakako da je rat suviše glupa stvar, ali mu to ne smeta da traje. Glupost ne popušta nikad i ljudi bi to primećivali kada ne bi mislili samo na sebe.

 Sva nesreća ljudi potiče otud što oni ne govore jasno.

 Čovek nije sposoban da pati ili da dugo bude srećan. Nije, dakle, sposoban ni za šta što bi vredelo.

Vremenom, prosto sam primetio da čak i oni koji su bolji  drugih ne mogu danas da ubiju ili da ne dopuste da drugi ubijaju, jer je to u logici života, i da u ovom svetu ne možemo učiniti nijedan korak a da se ne izložimo opasnosti da ne ubijamo.

    Kroz priču o zaraznoj bolesti zvanoj kuga koja niotkud, preko zaraženih pacova ulazi u život jednog francuskog gradića, njegovih žitelja, malih života i još sitnijih duša, slavni predstavnik romana i filozofije apsurda, egistencijalista Alber Kami uvodi nas u jednu mnogo težu, dramatičniju i kompleksniju priču o čovekovom padu i jednoj mnogo opasnijoj, zarazi ljudske duše koja je, počevši od dvadesetih godina dvadesetog veka dobila svoj najstrašniji pojavni oblik u jednom od najrazornijih zala sveta – nacizmu. Koliko malo je potrebno prostora i vremena da se zaraza neprimetno inkubira, a potom perfidno eksplodira u pravom trenutku, koji je uvek tu, duboko u nama, vešto i bolno je prikazano u još jednom remek- delu francuskog pobunjenog čoveka Kamija.

I najzad, čovek primećuje da niko nije sposoban ni na koga stvarno da misli, pa bilo to i vreme njegove nesreće. Jer ako se na nekoga stvarno misli, onda se na njega misli iz minuta u minut, ništa ne treba da otklanja pažnju, ni domaće brige, ni muva koja leti, ni obedi, niti kakav prohtev. Ali muva i prohteva ima uvek. Zato je i teško živeti. A svi to dobro znaju.

Da, i dalje me je bilo stid, i saznao sam da smo svi zaraženi kugom i izgubio sam mir. I danas ga još tražim, pokušavajući da razumem svakog i da ne budem nikom smrtni neprijatelj. Jedino znam da treba učiniti sve što se može da ne budemo zaraženi i da je to jedini način da se nadamo miru; ili, ako njega ne bude, pristojnoj smrti. To može da olakša ljudima teret života i, ako ih bude spaslo, učiniće im bar manje zla, pa čak ponekad i pomalo dobra. I zato sam odlučio da odbijem sve ono što izbliza ili izdaleka, s razlogom ili bez razloga, ubija ili opravdava ubijanje.

   U Kugi, likovi koji najbliže izražavaju piščevu misao karakterišu se izuzetno visokim moralnim stremljenjima. Svetiteljski ideal, ranije indirektan i neki teoretičari kažu prikazan u izopačenom vidu (Merso), sada se ispoljava neposredno i direktno, kao norma ljudskog ponašanja. Tarua interesuje kako se postaje svetac. Doktor Rije odgovara da će celog života učiti kako se postaje čovek. Etičko delanje je jasno, u prvom planu. Sasvim drugačije u odnosu na prethodna dela. Čovek apsurda je hteo potpunu realizaciju etičkog ideala, i u znak protesta protiv nemogućnosti da se to ostvari, postao je poročan. Sve ili niša, bila je njegova deviza, koju opet u Kugi proklamuje otac Panlu, koji to čini iz, doduše, religioznih pozicija, ali je moralna isključivost ista.Ta isključivost se u ovom romanu diskredituje, otac Panlu nije glavni lik romana i njegovi pogledi su izloženi kritici. Zaključak je da kada su etički zahtevi filozofa apsurda postali manje isključivi, otvorila se mogućnost njegovog direktnijeg angažovanja na strani morala. Drama Pravednici, po mnogim mišljenjima predstavlja sledeću evolutivnu fazu etičkih problema kod Kamija. Njeni junaci se bore za odbranu izvesnog morala pribegavajući sredstvima koja nisu apsolutno prihvatljiva sa moralnog stanovišta. U izvesnim granicama dozvoljen je i akt ubistva. Ljudima pomažu pomalo grubljim sredstvima revolucionarne akcije. Nasuprot tome etika junaka Kuge, izabrana je bez ubedljivih obrazloženja. Doktor Rije se ustručava da na mladića Rambera, razdvojenog od voljene žene utiče neoborivim argumentima u prilog ostanka u gradu (sreća pojedinca ili apstrakcija kuge). Ni sam nije siguran u ime čega treba prihvatiti neki određeni moral(upravo u poslednjoj glavi romana saznajemo da je on hroničar događaja). On sam zna da svako angažovanje na moralnom planu dovodi do relativnih rezultata, to ga boli, jer teži rezultatu koji je apsolutan. U tome takođe može biti i motivacija sastavljanja ovog izveštaja, jer Rije želi da ostavi spomen o nepopravivom nasilju koje je učinjeno ljudima. On stoji na terasi, na koju je nekada dolazio sa Taruom kako bi zaboravio, bar na trenutak na kugu i shvata da su mnoge žrtve već zaboravljene. ljudi su uvek isti - to je zaključak koji odzvanja.U Pravednicima se o moralnim idealima govori sa velikom izvesnošću. Kako isključivost moralnih zahteva opada, tako sigurmost u ostvarivanju moralnih ideala raste. Zaključci u Kugi upravo u toj sceni idu više na stranu onoga što se u čoveku kapitalizuje i ostaje nakon velikih katastrofa. To je način na koji Rije razmišlja i to je potpuno u skladu sa njegovom opaskom - čitavog života nastojaću da naučim kako se postaje čovek. Na stranu te misli, ono što ostaje na kraju romana kao ideja hroničara jeste da čovek može puno naučiti i u vremenu zla i da u čoveku ima više stvari koje zaslužuju divljenje od onih koje zaslužuju prezir. Svestan da ne može da napiše hroniku konačne pobede, Rije barem hoće da ostavi trag o ljudima koji se bore protiv terora, elementarnog zla. To nas vraća na njegov razgovor sa novinarom Ramberom, koji vodi anketu o onome što se događa. Rije ga pita da li sme da napiše istinu u celosti, istinu bez ograde. Na kraju će je napisati sam.

    Kamijev izvanredni roman donosi bolnu sliku čovekovog najdubljeg moralnog pada, gde je kuga kao jedna od najgorih srednjovekovnih pošasti ogoljen simbol zla i nesreće svetskog rata i njegovih gasnih komora, koncentracionih logora, miliona leševa, opšte ljudske moralne propasti i zla oličenog u genocidu i stravičnoj klanici. Nakon opšte ravnodušnosti i zloslutnih znakova, uginulih pacova ili ljudskih emocija, saosećanja, dobrote i ljudskosti u nama zaraza se veoma brzo širi uz veoma fatalne posledice po većinu. Zato, objavite kugu, zatvorite grad jeste upozorenje koje je uglavnom zakasnelo – zanemareni bacil u nama tada je već nepovratno oslobođen i koban!

 

By Dragan Uzelac